Menu

logo

Ubistva u ulici Morg

Piše: Zlatibor Stanković
Veseli četvrtak: Biblioteka Klasici

ubistva

Novi album biblioteke Klasici „Veselog četvrtka“ donosi adaptaciju istinskog pripovedačkog klasika bostonskog pisca, pesnika i kritičara, Edgara Alana Poa. Što zbog osebujnosti karaktera, kako sopstvenog, tako i njegovih priča, što zbog toga što se njegovo delo Ubistva u ulici Morg smatra začetkom žanra krimi-romana, i svakako zbog jakih i u pripovest impresionistički utkanih referenci, Po pripada grupi pisaca čija dela ne trpe osrednje interpretacije.

Žan David Morvan, kao scenarista, i Fabris Drie, kao crtač, latili su se stoga ne toliko zamašnog, koliko nezahvalnog posla. Premijera njihovog stripa dogodila se pre nepune dve godine, pod okriljem Delkura, izdavača za koga je Morvan već potpisao niz naslova (Silaž, Tom Sojer, Musketari, Sedam sekundi, Trol). Nešto manje iskusan Drie već radi na drugom nastavku mračnih avantura detektiva Ogista Dipena, što navodi na činjenicu da su čitaoci prvu dobro prihvatili. Ostavimo li pak izvođenje zaključaka protagonistima albuma, i nakratko prelistamo stranice Ubistva u ulici Morg primetićemo da priča ni jednog trenutka neće napustiti senke pariskih ulica i turobnih soba osvetljenih samo plamenovima vatre i prigušenih svetiljki. Učinimo li i drugi korak ka mestu stravičnih ubistava, nećemo biti lišeni Pariza 19. veka, autentične arhitekture i enterijera, iako se tako nešto pod obavezno i da očekivati od francuskog izdavača. Najosnovnije refrence romana su ispoštovane, nadalje je uspeh priče ležao u interpretaciji pripovetke objavljene 1841. godine koja je u svom stripovskom kazivanju smela da izgubi sve osim elementa misterije i ekscentričnosti glavnog lika. Da li se to dogodilo? Odgovor nije lako dati.

Morvan nas u priču uvodi relativno lagano. Iako sve vreme suočen sa obimom klasičnog frankofonog strip-izdanja, rešen je da uspostavi relaciju između dva glavna protagonista, svestan da izostanak uobičajene metode, kojom se glavni lik glorifikuje tako što se uz njega stavi još jedan, sličnog karaktera, ali znatno manjih sposobnosti, može naneti nepopravljivu štetu interpretaciji. Tako nas pomalo usiljeni dijalog  upoznaje sa junacima, ali i njih dvojicu međusobno. Scenarista će žrtvovati trećinu albuma da bi čitaocu obelodanio genijalnost Ogista Dipena, i pripovedački dar njegovog neimenovanog, novostečenog prijatelja. Žrtvovaće je svrsishodno, jer je odnos između dva glavna lika i jedini koga će se čitalac dotaći. Ono što se može zameriti Morvanu jeste to što nas kroz razradu priče vodi isključivo kroz novinske izveštaje i iskaze svedoka, prisiljavajući Driea da kadriranjem izbegne pripovedačku monotoniju, u čemu je ovaj, praćen solidnim kolorom, i uspeo. Na svirep način ubijene su majka i ćerka, bez da je bilo šta odneto iz njihove kuće, čije su sobe nakon zločina zaključane iznutra. Čini se krvavi intro u mnogo krvaviji pir. Sve ostaje samo u najavi. Tek što su predočeni iskazi svedoka i istraženo mesto zločina, Dipen će nam u lice sunuti sve svoje zaključke i razotkriti ubicu.  Čitalac ostaje uskraćen za dinamičnu priču čiji će aktivni sudionik i sam biti, gledati preko ramena i očima visprenog detektiva, nalaziti se na rubu sosptvenih otkrića.  Rečenica koju izgovara Dipenov pratilac: „Čini mi se da sam na granici shvatanja, ali ipak ne mogu da razumem“, kao da predstavlja svojevrstan alibi scenariste koji nije razočarao, ali se nije ni pomaknuo od slabijih epizoda TV-serija o čuvenim detektivima. Imajući na usluzi čitljiv grafički potpis Fabrisa Drie, koji je u novijim tablama primetno napredovao, može se reći da Morvan nije kiksirao služeći se velikim nasleđem, nije postigao trojku, ali ni promašio zicer. Još jednom - to potvrđuje zahtevno frankofono tržište za koje u Delkuru spremaju adaptaciju Misterije Mari Rože, druge po redu Poove pripovetke čiji je akter Ogist Dipen, po mnogima, preteča svih detektiva. Do tada, i do možda novog izdanja Veselog četvrtka, poklonicima lika i dela Edgara Alana Poa ostaje da čitaju korektnu adaptaciju ove pripovetke koja ne razotkriva nove momente njegovog života i dela, ali se prema njemu odnosi s poštovanjem. Za one kojima je Poova pisana zaostavština do sada izmicala, ovaj album jeste dobar način da se na nju skrene pažnja.

Add comment


Security code
Refresh