Menu

logo

Vitez mračnog lika

Piše: Dubravka Stanković

eap

„Tačno. Razdražljiv sam, bio i još uvek sam , ali zašto tvrdite da sam baš lud? Bolest je izoštrila moja čula - nije ih razorila. Povrh svega, sluh mi je postao veoma istančan. Čuo sam sve na nebu i na zemlji. Potičem iz porodice čuvene po fantastičnim i strasnim tipovima. Mnogi me nazivaju ludim, ali još  uvek nije rešeno pitanje da nije možda ludilo najveći stepen inteligencije, ne stvara li možda bolesna misao sve ono što je slavno. Oni koji budni sanjaju znaju mnogo više od onih koji samo u snu sanjaju."

Ako je neko bio odgovoran za pretakanje svog intimnog sveta u degradirane živote junaka, a time i za stvaranje slike o sebi, bio je to čuveni Amerikanac, Edgar Alan Po. Pišući pretežno o užasu, strahu, čudovišnim pojavama i moralnim izopačenostima, i to sa mnogo uspeha, Po je zamaglio prave obrise svoga lika i omogućio biografima i kritičarima da ispletu mit o njemu pretežno crnim koncem, žigošući ga kao poročnog genija, poremećenog pesnika zla, čistog racionalistu, pobornika larpurlartirizma, književnog šarlatana, pesnika fantazije i snoviđenja - sve do sanjalice, romantičara i poklonika lepote i vrline. Slikajući fizičke osobine i melanholični i opsednuti karakter svoje družine iz mašte, od dvojnika Vilijema Vilsona, Roderika Ašera, bezimenog ubice crne mačke, usamljenog ljubitelja starih knjiga u Gavranu i drugih, dao je portret sebe samog. Avetinjsko bledilo kože, izvijena retka kosa paučinaste mekoće, čudesni sjaj očiju, spojeni sa prekomernom razdraženošću, pružaju sliku tipičnog Poovog junaka, ali i njega samog.

Njegov život, koliko tragičan proizvod zle sreće, toliko i rezultat duševne nestabilnosti, otpočeo je 19. januara 1809. godine, kada je Po rođen u Bostonu kao sin putujućih glumaca Dejvida i Elizabete. Već u drugoj godini ostao je siroče. Prihvaćen od bogatog trgovca Džona Alana, ali nikad legalno usvojen, samo školovan i vaspitavan, ispunio je zahtev poočima da Alan bude njegovo srednje ime, i u tom domu, pleneći bistrinom, deklamujući najduže pesme, rano je stekao epitet vunderkinda. Staratelji su ga poveli na obrazovno putovanje po Engleskoj, Škotskoj i Irskoj, a kada se 1826. godine upisao na univerzitet, sa namerom da studira jezike, došlo je do sukoba sa starateljem, kako zbog Alanovog odbijanja da plati Poove kockarske dugove, tako i zbog nerazumevanja za pesničke sklonosti svog štićenika. Tada Po napušta univerzitet i seli se u Baltimor kod tetke Marije Klem i njene maloletne dece Virdžinije i Henrija, gde se bavi različitim poslovima pod pseudonimom Henri Le Renet, a kasnije i prijavljuje u vojsku lažući o svom imenu i starosti, zbog čega biva izbačen.

Odlučio je da perom sebi obezbedi egzistenciju. Počeo je da piše pesme, no kad nisu naišle na dobar odziv kod publike prelazi na pripovetke u stilu Hofmanovih priča, a 1833. godine pobeđuje na konkursu lokalnih baltimorskih novina pričom „Rukopis pronađen u boci“, za koju dobija 50 dolara. Time počinje Poova karijera pisca, naročito u časopisima u Ričmondu i Filadelfiji, u kojima stiče reputaciju oštrog kritičara upetostručujući tiraž novina.

Zbog plahe naravi i osobenih nastupa, Po se ne zadržava dugo na jednom poslu, što ne umanjuje njegov literarni talenat. Prva zbirka priča „Priče iz groteske i arabeske“, nastala 1840. godine, predstavlja prekretnicu u istoriji američke literature, a sadrži jedno od Poovih najpoznatijih dela, „Pad kuće Ašera“.

U Poov svet stvarnosti ubraja se i njegovo doživotno interesovanje za problem naučnog istraživanja vasione, sa zametnutim klicama u detinjstvu, kada je kao dečak durbinom posmatrao Mesec i zvezde, a kasnije razradio teoriju Ruđera Boškovića da je u vasioni sve materija i kretanje i da se sve  pojave mogu objasniti privlačno-odbojnom silom. Poovi vidici ne posežu samo u visinu, već i u širinu, u pohode na nepoznato.

U svom životu, kao i u životu podarenom junacima, Po je kretao na neobična putovanja, kako po imperativu imaginacije, tako i po impulsu svoje romantičarske duše, poput Bajrona, Hajnea, Puškina. Pišući „Avanture Gordona Pima“ 1838. godine, Po od realističkog početka u duhu Defoa niže događaje neosetno ih pomerajući ka nerealnom, tajanstvenom i priviđenjima, vodeći junaka nekom jačom silom da ostvari svoje snove - da prvi u istoriji čovečanstva ugleda Južni pol, da bi ga na kraju vratio činjenicama i realnosti - svetu u kome um caruje.

Zanesen čarobnim svojstvima uma i logike, uživajući u hladnoj moći rasuđivanja, Po stvara novi prozni žanr, postavši preteča detektivskog romana svojim delima "Zlatni jelenak", "Ukradeno pismo", "Ugovoreni sastanak" i najpoznatijim, "Ubistvom u ulici Morg", delima čije će ideje prosperirati u strip-serijalu o Dilanu Dogu, dok će kompleksna Poova ličnost i jedinstvene  fizičke karakteristike poslužiti poznatom italijanskom strip-scenaristi Đanfranku Manfrediju da oživi jednog od junaka u serijalu Magični Vetar. Riznica puna horor motiva biće otvorena za oslikavanje filmskog platna, a režiser Rokser Korman poslužiće se njome osam puta, dajući u svojim filmovima, čak sedam puta, ulogu poznatom glumcu horor-žanra Visentu Prajsu.  

Obezbedivši mesto u galeriji književnih tipova svom detektivu Ogistu Dipenu iz "Ubistva u ulici Morg", Po je stvorio pravilo po kome detektiv stupa na scenu kada ga policija nerado poziva u pomoć kako bi se zagonetnom ubistvu ili nečuvenoj krađi ušlo u trag. Taj detektiv danas ima sijaset imena: Šerlok Holms, Herkul Poaro, inspektor Megre, svi sa već nasleđenim Dipenovim humorom i nenadmašnom deduktivnom moći.

Teško je poverovati da Po ne živi u svojim maestralnim delima i da refleksije njegovih junaka nisu solilokvij njegove duše. Preosetljiv, i naizgled gord i samouveren, znao je Po da spada u one kojima se velike i mračne tajne otkrivaju, one čije genijalne sposobnosti iz mističnih ponora izvlače građu za realno i nadrealno, i nalik buri koja se nikada ne stišava, pozivaju nas tajanstvenim silama da ih iznova dešifrujemo. Poova impozantna ličnost nije prošla neopaženo kod žena, ali da i na tom polju ne ostane bez vela čudnog, najpre se tajno, a onda i javno venčao svojom trinaestogodišnjom rođakom Virdžinijom 1835. godine , ostavši u domu bolesti i sirotinje njene majke, a svoje tetke.

Voljena Virdžinija mu umire 1847. godine od tuberkuloze, ostavivši ga da neutešno žali i da njenu lepotu i pitomu dušu opeva u svojim lirskim pesmama, a trenutke depresije i melanholije leči pijanstvom. Za vreme njene sedmogodišnje bolesti, Po je radio kao novinar i predavač u Njujorku, uređivao časopise, ali prihodi nisu bili dovoljni da se izvuče iz bede. To mu nije pošlo za rukom ni veličanstvenom pesmom „Gavran“, koja govori o gubitku voljene Lenore i gavranu kao poznom posetiocu u noći koji potvrđuje pesnikove misli, ojadivši mu srce i negirajući nadu da će mu bol ikada biti ublažen:

„Proroče il’ stvore vražji, đavole il’ tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
da l’ ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?“
Reče Gavran: „Nikad više.“

Žar beskrajne Poove ljubavi prema dragoj, koju ni ljubomorni anđeli ni zli demoni neće ugasiti, niti mu dušu od duše njene razdvojiti , ima svedočanstvo u najlepšoj ljubavnoj pesmi „Anabel Li“.

Stil ovog „pisca nerava“ koji stvara u ekspresiji, i vodi čitaoca kroz kovitlac ubedljivim zaključcima, lako je prepoznatljiv. Uspešne rezultate Po je ostvario u svojim pričama punim elemenata starih gotskih horor romana sa primesama filozofije, transcedentalnog, ukletog i mračnog, prikazujući lepotu ružnog, dobrotu zla, stvarnost u nestvarnom, zbog čega su Bodler, Jejts, Dostojevski bili njegovi veliki obožavatelji. Tu vrstu umešnosti ostvaruje u pričama: "Crna mačka", "Pad kuće Ašera", "Jama i njihalo", i "Ligeja", za koju je tvrdio da je najbolja priča o umirućoj ženi koja strasno želi da živi. Kroz Ligejinu dramu pokazao je destrukciju psihe pojedinca koji se raspinje između sna i jave  u trenucima kada misli da se savršenstvo, žena homerovske lepote, vraća u život. Tada stvarnost postaje apstrakcija, a trans nešto uhvatljivo.

Primetila je Isidora Sekulić danteovsku vertikalnu hijerarhiju u formi i idejama Poa: od proze i poezije do metafizike, tj. od intelekta koji hoće istinu, poezije koja hoće lepotu, do duha koji hoće moral.
Posle teške depresije i napada delirijum tremensa, pokušaja ubistva, Po rešava da se ponovo socijalizuje. Uspostavlja vezu sa ljubavlju iz detinjstva - Sarom Gojster s kojom planira venčanje, ali se njegovi poroci rehabilituju i oktobra 1849. godine biva pronađen u Baltimoru bez isprava, novca, pijan i u tuđem odelu, odakle biva prevezen u bolnicu, u kojoj umire u bunilu, dozivajući izvesnog Rejnolda čiji identitet nije otkriven.

Igrom slučaja ili sudbine, Po se nije mogao smiriti na jednom mestu ni po smrti: klizavo zemljište na kojem je sahranjen primoralo je grobara da sanduk tri puta zasipa zemljom.

Da se  Po kretao širokom stazom osvetljene svakidašnjice, danas možda ne bi posvađao Baltimor i Filadelfiju. Smatrajući da su Poova najveća dela nastala u Filadelfiji, tamošnji pisac Edvard Petit zalaže se za prenošenje Poovih posmrtnih ostataka iz Baltimora u Filadelfiju, dok mu, kao rešenje spora, kustos Poovog muzeja Džef Džerom nudi telo Linkolnovog ubice, takođe sahranjenog u Baltimoru.

Diveći se Poovom talentu, Bodler je postavljao pitanja: „Ima li blaženih duša zaveštanih oltaru, osuđenih da idu u smrt i dostignu slavu svojom sopstvenom propašću? Da li će Tmina večno mučiti ove izabrane duše?“

Svake godine, na dan rođenja Edgara Alana Poa, na grob velikana ostavljaju se tri ruže i flaša konjaka. Baltimorcima ostaje čast da uzmu ulogu Poovog detektiva i saznaju da li se radi o fanatičnoj odanosti ili marketinškom triku, dok onima malo udaljenijim ostaje da otkrivaju nove svetove u Poovim rukopisima pronađenim u boci, ili u pismima ukradenim od zaborava.

Add comment


Security code
Refresh