Menu

logo

Grad i psi

Piše: Mario Vargas Ljosa
(odlomak)

grad-i-psi

– Četiri – rekao je Jaguar.
Crte njihovih lica su delovale mekše na škiljavom svetlu što ga je staklena kugla na plafonu rasipala po prostoriji, kroz ono malo čistih delića stakla: opasnost je prestala za sve, sem za Porfirija Kavu. Kocke su prestale da se kotrljaju, pokazivale su tri i jedan, i svojom belinom odudarale od prljavog poda.

– Četiri – ponovio je Jaguar. – Ko?
– Ja – promrmljao je Kava. – Ja sam rekao četiri.
– Požuri – odgovorio je Jaguar. – Znaš već, drugi levo.

Kavi postade hladno. Kupatila su bila iza soba, od njih su ih odvajala tanka drvena vrata, i nisu imala prozore. Ranijih godina, zima je dopirala samo do spavaonica pitomaca, uvlačila se unutra kroz polomljena stakla i pukotine; ali ove godine je postala nasrtljiva i skoro nijedan kutak škole nije bio pošteđen vetra, koji je noću uspevao da prodre čak i u kupatila, da rastera smrad nakupljen u toku dana i rashladi smlačen vazduh. Ali Kava se rodio i živeo na planini, i bio je svikao na zimu: njemu se koža ježila od straha.
– Je l’ gotovo? Mogu li na spavanje? – upita Boa: ogromna telesina i gromka glasina, ćuba masne kose povrh glave koja štrči, sitno lice sa očima upalim od pospanosti. Usta su mu bila otvorena, a sa isturene donje usne visila je nit duvana. Jaguar se okrenuo i pogledao ga.
– Požarstvo mi počinje u jedan – rekao je Boa. – Hteo bih malo da odspavam.
– Idite – kazao je Jaguar. – Probudiću vas u pet.
Boa i Kudravi su izašli. Jedan od njih se spotakao prelazeći preko praga i opsovao.
– Čim se vratiš, probudi me – naredio je Jaguar. – Nemoj mnogo da se zadržavaš. Sad je negde oko dvanaest.
– Da – rekao je Kava. Njegovo lice, na kome se obično ništa nije moglo pročitati, kao da je bilo umorno. – Idem da se obučem.
Izašli su iz kupatila. Spavaonica je bila u mraku, ali Kavi nije bilo potrebno da vidi da bi odredio gde se nalazi između dva reda kreveta; poznavao je kao svoj džep tu izduženu i visoku sobu. Sad su u njoj carevali mir i tišina, koje su na trenutke prekidali hrkanje ili šapat. Došao je do svog kreveta, drugog desno, donjeg, metar od ulaza. Dok je pipajući vadio iz ormana pantalone, košulju zemljane boje i cokule, osećao je pokraj svog lica zadah duvana što je dolazio od Valjana, koji je spavao na gornjem ležaju. Spazio je u mraku dva niza crnčevih velikih i kao sneg belih zuba i palo mu je na pamet da liči na glodara. Nečujno, polako, skinuo je plavu flanelsku pidžamu i obukao se. Preko ramena je prebacio sukneni šinjel. Zatim, laganim korakom, pošto su cokule škripale, otišao je do Jaguarovog kreveta, na drugom kraju spavaonice, pored kupatila.
– Jaguare.
– Da. Drži.
Kava je ispružio ruku, dotakao dva hladna predmeta, jedan hrapav. U ruci je zadržao baterijsku lampu, a turpiju gurnuo u džep šinjela.
– Ko su požarni? – upita Kava.
– Pesnik i ja.
– Ti?
– Zamenjuje me Rob.
– A u drugim vodovima?
– Bojiš li se?
Kava nije odgovorio. Na vrhovima prstiju se odšunjao do vrata. Otvorio je jednu vratnicu, pažljivo, ali ipak se začula škripa.
– Lopov! – povikao je neko u mraku. – Ubij ga, požarni!
Kava nije prepoznao glas. Pogledao je napolje: dvorište je bilo prazno, slabo osvetljeno staklenim električnim kuglama sa paradne piste, koja je razdvajala prostorije pitomaca od poljane. Obrisi tri betonska bloka gde su spavali pitomci pete godine rasplinuli su se u izmaglici i to im je davalo nestvaran izgled. Izašao je. Leđa pribijenih uz zid paviljona, nekoliko trenutaka je stajao mirno i ne razmišljajući. Više ni na koga nije mogao da računa; i Jaguar je bio van opasnosti. Pozavideo je kadetima koji spavaju, podoficirima, vojnicima utrnulih udova u zgradurini sazidanoj s druge strane stadiona. Shvatio je da će se ukočiti od straha ako nešto ne preduzme. Izračunao je rastojanje: treba da prođe kroz dvorište i paradnu pistu; zatim, pod okriljem senki na čistini, da zaobiđe trpezariju, kancelarije, oficirske spavaonice i da prođe kroz još jedno dvorište, malo i betonsko, koje se završavalo kod zgrade sa učionicama, gde više ne bi bilo opasnosti: patrola nije dolazila dotle. Onda, povratak. Nejasno je poželeo da ga napuste volja i mašta i da sprovede plan u delo bez mozga, slepo kao mašina. Po ceo dan je radio nešto o čemu su drugi doneli odluku umesto njega, blago primoran na postupke koje skoro uopšte nije ni primećivao; sad je drugačije, nametnuta mu je noćašnja akcija, i osećao je da mu je glava neobično bistra.

Počeo je da se kreće priljubljen uza zid. Umesto da prođe kroz dvorište, obišao je okolo, pored nakrivljenog zida paviljona pete godine. Kad je stigao do kraja, pogledao je sa zebnjom: pista je delovala beskrajno i tajanstveno, oivičena simetrično postavljenim staklenim kuglama oko kojih se skupljala izmaglica. Van domašaja svetlosti, nazreo je, u gustoj senci, čistinu obraslu travom. Požarni su imali običaj da tu legnu, da spavaju ili tiho razgovaraju, kad nije bilo hladno. Uzdao se da će se zbog partije karata te noći okupiti u nekom kupatilu. Koračao je hitro, utonuo u senku zgrada s leve strane, izbegavajući osvetljene površine. Lomljenje i odbijanje o obalu talasa mora koje se pružalo tik uz školu, ispod hridina, prigušivalo je bat cokula. Kad je stigao do oficirske zgrade stresao se i ubrzao korak. Nakon toga, prešao je pistu popreko i uronio u tamu čistine. Neočekivan pokret u blizini ponovo mu je uterao strah u telo, kao udarac pesnicom, strah koji je bio počeo da savlađuje. Oklevao je na tren: na metar udaljenosti od njega, sjajne kao svici, umilne, bojažljive, gledale su ga oči vikunje. „Gubi se!“, viknuo je, razjaren. Životinja je stajala ravnodušno. „Prokletinja nikad ne spava“, pomislio je Kava. „I ne jede. Što nije crkla?“ Udaljio se. Pre dve i po godine, kad je došao u Limu da završi školovanje, iznenadio se kad je iza sivih, od vlage rastočenih zidova Vojne gimnazije Leonsio Prado, ugledao kako neustrašivo hoda ta životinja koja je živela samo u planinskim predelima. Ko li je doneo vikunju u školu, iz kog mesta u Andima? Pitomci su pravili opklade gađanja u metu: vikunja se skoro ne bi ni pomerila s mesta kad je kamenje udaralo u nju. Lagano se udaljavala od strelaca, neutralnog izraza lica. „Liči na Indijance“, pomisli Kava. Popeo se stepenicama koje su vodile do učionica. Sad ga nije brinulo što cokule škripe; tu nema nikog, sem klupa, stolova, vetra i senki. U dva koraka je prešao hodnik na spratu. Zaustavio se. Slabašan snop svetla baterijske lampe otkrio mu je gde je prozor. „Drugi levo“, kazao je Jaguar. Stvarno, bio je klimav. Turpijom je skinuo git sa ivica, skupljajući ga u drugoj ruci. Osetio je da je vlažna. Oprezno je izvadio staklo i položio ga na pod. Pipao je drvo dok nije pronašao rezu. Prozor se širom otvorio. Kad je ušao unutra, uperio je baterijsku lampu u svim pravcima: na jednom stolu u prostoriji pored geštetner-aparata stajale su tri hrpe papira. Pročitao je: „Dvosemestralni ispit iz hemije. Peta godina. Trajanje testa: četrdeset minuta.“ Listovi su odštampani tog popodneva i boja se još sijala. Brzo je prepisao pitanja u notes, ne shvatajući o čemu je reč. Ugasio je lampu i vratio se do prozora. Uspentrao se i skočio: staklo je pod cokulama prslo u paramparčad i začulo se silno krckanje. „Sranje!“, prostenjao je. Ostao je da čuči, prestrašen. Međutim, njegove uši nisu čule divlju buku koju su očekivale, glasove oficira kako fijuču poput metka: samo sopstveno disanje, isprekidano od straha. Sačekao je još dve-tri sekunde. Onda, zaboravivši da upali lampu, skupio je najbolje što je mogao parčiće stakla rasute po podu od kamenih pločica i stavio ih pod šinjel. Vratio se u spavaonicu ne obazirući se više. Želeo je da stigne brzo, da se izvali na krevet, da zažmuri. Na čistini, dok je bacao komadiće stakla, izgrebao je ruke. Na vratima spavaonice je zastao; osećao se iscrpljeno. Jedno obličje mu je izašlo u susret.
– Gotovo? – upitao je Jaguar.
– Jeste.
– Hajdemo u kupatilo.
Jaguar je koračao ispred i ušao u kupatilo odgurnuvši vrata obema rukama. Na žućkastom svetlu u prostoriji Kava je video da je Jaguar bos; noge su mu bile velike i beličaste, sa dugačkim i prljavim noktima; smrdele su.
– Slomio sam jedno staklo – rekao je ne dižući glas.
Jaguarove ruke su poletele prema Kavi hitro poput taneta i zarile se u revere njegovog šinjela koji se naborao. Zateturao se u mestu, ali nije oborio pogled pred strašnim Jaguarovim očima što su piljile u njega iza povijenih trepavica.
– Seljačino brđanska – Jaguar je polako procedio kroz zube,. – Rođen si da budeš brđanin. Ako nas uhvate, kunem ti se...
Sve vreme ga je držao za revere. Kava je položio svoje ruke na Jaguarove. Pokušao je da ih skine, bez žestine.
– Puštaj! – kazao je Jaguar. Kava je osetio da mu niz lice sipi nevidljiva kiša. – Seljačino!
Kava je spustio ruke.
– Nije bilo nikoga u dvorištu – šapnuo je. – Niko me nije video.
Jaguar ga je pustio; grizao je nadlanicu desne ruke.
– Nisam ja nikakav kreten, Jaguare – promrmljao je Kava. – Ako nas uhvate, sam ću da platim i gotova priča.
Jaguar ga je odmerio od glave do pete. Nasmejao se.
– Seljačino kukavička – rekao je. – Upišô si se od straha. Vidi kakve su ti pantalone.

Zaboravio je kuću u Aveniji Salaveri, u Novoj Magdaleni, gde je živeo od one noći kad je došao u Limu prvi put, i osamnaestočasovno putovanje autobusom, pored kog su promicala ruševna sela, peščari, malene doline, s vremena na vreme more, polja pamuka, sela i peščari. Sedeo je lica priljubljenog uz prozor i osećao da mu telo kipti od uzbuđenja: „Videću Limu.“ Povremeno, majka ga je privlačila sebi i šaputala: „Riči, Rikardito.“ Pitao se: „Zašto plače?“ Ostali putnici su dremali ili čitali a vozač je veselo pevušio isti refren, sat za satom. Rikardo je izdržao pre podne, posle podne i sumrak ne skidajući pogled s obzorja, iščekujući da se svetla grada pojave najednom, kao povorka baklji. Od umora su mu se malo-pomalo kočile ruke i noge, otupljivala čula; u tmini je ponavljao stisnutih zuba: „Neću da zaspim.“ I, iznenada, neko ga je blago drmao. „Stigli smo, Riči, probudi se.“ Sedeo je u majčinom krilu, glave naslonjene na njeno rame, osećao je da mu je hladno. Dobro poznate usne su mu dodirnule usta i učinilo mu se da se, u snu, pretvorio u mače. Autobus je sad išao polako: video je nejasne konture kuća, svetla, drveće, i aveniju dužu od glavne ulice u Ćiklaju. Trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati da su ostali putnici izašli. Vozač je sad pevao bez poleta. „Kako li izgleda?“, zapitao se. I osetio je, opet, strašnu strepnju, kao tri dana ranije, kad ga je majka pozvala u stranu da ih ne čuje tetka Adelina, i rekla: „Tata ti nije mrtav, to je bila laž. Upravo se vratio sa dugog putovanja i čeka nas u Limi.“ „Stigli smo“, rekla je majka. „Avenija Salaveri, ako se ne varam?“, otpevao je vozač. „Da, broj trideset osam“, odgovorila je majka. Zažmurio je i pravio se da spava. Majka ga je poljubila. „Zašto me ljubi u usta?“, pitao se Rikardo; desnom rukom se grčevito držao za sedište. Naposletku, vozilo je stalo posle mnogo zaokreta. Držao je zatvorene oči, skupio se pored tela koje ga je pridržavalo. Najednom, majčino telo se ukrutilo. „Beatris“, rekao je jedan glas. Neko je otvorio vrata. Osetio je da je podignut uvis, posađen na zemlju, bez oslonca, otvorio je oči: muškarac i njegova majka su se ljubili u usta, zagrljeni. Vozač je prestao da peva. Ulica je bila pusta i nema. Upiljio se u njih; njegove usne su merile vreme odbrojavajući. Zatim se majka odvojila od muškarca, okrenula se prema njemu i rekla: „Ovo je tvoj tata, Riči. Poljubi ga.“ Opet su ga podigle dve nepoznate muške ruke; lice odraslog čoveka primaklo se njegovom, jedan glas je šaputao njegovo ime, suve usne su mu pritiskale obraz. Bio je ukočen.

Zaboravio je i ostatak te noći, hladnu posteljinu u tom mrskom krevetu, samoću koju je pokušao da odagna naprežući oči da otrgne od mraka neki predmet, neki blesak, i teskobu koja mu se kao ekser mučno zarivala u dušu. „Lisice u pustinji Sećura zavijaju kao đavoli kad padne noć; znaš li zašto? Da razbiju tišinu što im uliva strah u kosti“, rekla je jednom tetka Adelina. Njemu je došlo da viče da bi život nikao u toj sobi, gde sve kao da je bilo mrtvo. Ustao je: bos, polunag, drhteći od stida i zbunjenosti koje bi osetio ako iznenada uđu i nađu ga van kreveta, otišao je do vrata i prilepio lice uz drvo. Nije čuo ništa. Vratio se u krevet i zaplakao, prekrivši usta obema rukama. Kad je svetlost ušla u sobu a ulicu ispunili zvuci, oči su mu i dalje bile otvorene a uši na oprezu. Mnogo kasnije, čuo ih je. Govorili su tiho i do njega je dopirao samo nerazumljiv šum. Onda je čuo smeh, pokrete. Kasnije je čuo da su se otvorila vrata, korake, nečije prisustvo, poznate ruke koje su mu navlačile prekrivač do vrata, topao dah na obrazima. Otvorio je oči: majka se smešila. „Dobro jutro“, rekla je nežno. „Zar nećeš da poljubiš majku?“ „Ne“, kazao je.

Add comment


Security code
Refresh