Menu

logo

Fama o osamdesetim

Piše: Velibor Petković
Sve je bilo muzika

osmadesete

Osamdesete su počele smrću druga Tita. Prekid fudbalske utakmice Hajduk - Crvena zvezda na splitskom Poljudu, plač, ridanje i zajednička pesma fudbalera i navijača „Druže Tito, mi ti se kunemo“, označili su kraj jedne epohe. Otpočela je druga, labudova pesma socijalističke Jugoslavije. Oni koji su na tom jezeru naučili da plivaju (kao momci iz grupe Madness), a prva ljubavna iskustva imali sa belim i crnim labudom, kunu se da je ta, predsmrtna melodija matorog ružnog pačeta, zapravo najlepša.

Da li je baš stvarno bilo tako? Izgleda da jeste, uprkos svim nedostacima. Ubacujem lična i kolektivna iskustva u shaker (šejker-mućkalicu) sećanja, pevušim lagano „E moj druže, Tome Kruže“ i evo šta dobijam za piće (ko voli, nek sa mnom podeli): Tito je umro i put štafete, simboličkog falusa oca svih nacija, odmah je prekinut. Savet mudraca Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, naš Areopag, odlučio je da se taj put, posle nekoliko dana teške žalosti, ipak nastavi. Time je narodima i narodnostima poručeno da se „udaranje patke“ nastavlja posthumno, na zacrtanom putu, svima podjednako, a ko skrene u grmlje, njemu i dodatno!

Nisam imao razloga da se zbog toga žalim, jer sam kao sedamnaestogodišnjak, učenik drugog razreda gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, bio među odabranima za učešće na sletu za Dan mladosti. Bilo je to na Titov rođendan - 25. maj, „praznik sviju mladih“. Tamo sam maznuo prvi pravi filmski poljubac od beogradske gimnazijalke Sanje Zagorac - to rade samo odlični učenici! Simbolika prezimena ove „slatke male šesnaestogodišnjakinje“ sa Kanarevog brda, jasna je i običnom idiotu, a kamoli knezu Miškinu poput mene! („I ruši se zeleni autobus, tjeran jesenjim vjetrom, kao list, niz jednu beogradsku padinu!“, ko što napisa onaj Kuč Arsenije Dedić. Baš tako je bilo, samo u drugo godišnje doba.)

Tog leta 1980. godine, moj otac podoficir dobio je sve neophodne dozvole za odmor u Grčkoj s porodicom. Tako sam prvi put prešao granicu, prvi put video more, prvi put se ozbiljno zaljubio u jednu curu iz Priboja na Limu. Pred put vozom do Soluna i kampovanje podno Olimpa. Uveče sam, kao i obično, slušao emisiju „Veče uz radio“ Radio-Beograda, dok su moji roditelji kuntali u drugoj sobi našeg malog komfornog stana. Neki tip se borio s notama, penjao se i padao po lestvici, urlajući: “I uvijek sanjam tople usne žene, kako me ljube, kako me ljube!“ Bilo je nečeg jako privlačnog u tom sirovom pevanju, drndanju gitare i bubnju koji je udarao direktno u stomak. Zapamtio sam ime grupe i čim sam se vratio s letovanja, u prodavnici zagrebačkog „Jugotona“, na uglu ulice Pobede i Dušanove, pronašao na rafu prvu ploču „Azre“. Izvadio sam unutrašnji deo omota i pročitao sve tekstove, a onda, fasciniran, odlučio da kupim taj dragoceni „jugovinil“. Odneo sam ploču kući, stavio je na gramofon sa strahopoštovanjem i ostao „paf“, kako bi to purgeri rekli. Bilo je pesama još boljih od one koju sam znao, Džoni me oborio s nogu, a onda me naterao da ustanem i krenem, hrabro napred, kao pravi Jablan! U susret pravoj Azri.

Nastavio sam svoje usmereno obrazovanje izabravši novinarski smer, a ohrabren Štulićevom iskrenošću, devojci iz Priboja sam danima pisao pismo na hameru za tehničko crtanje. Najveće pismo koje sam ikada napisao nije je sprečilo da ostane uz starog momka u svom gradu. A šta sam ja mogao da joj ponudim, osim dosade i imbecilne zabave? Da ona živi u soliteru iza Narodnog pozorišta kod svoje rodbine, a ja sa svojim starcima na početku Bulevara kod Doma zdravlja? Idiotska idila! Ne sumnjam da bih ja pobedio na „Vašaru seoskih idiota“, kakav sam video u filmu „Ljubav i smrt“ Vudija Alena.

Moje gimnazijsko društvo nije bilo loše, mnogo se čitalo, slušala muzika, igrala košarka i ponekad fudbal. U četvrtom razredu, ohrabreni statusom maturanata, krenuli smo u eksperimente s alkoholom. Uglavnom je to bilo crno vino, žestina je bila u nama i nije bilo potrebe da je u sebe dolivamo. Sećam se da je početkom oktobra 1982. godine, „Azra“ održala prvi, gotovo tročasovni koncert, u Hali Čair, a već sutradan krenuli smo na ekskurziju „tamo daleko“ po „lijepoj našoj“ Jugoslaviji. Bregovića smo već otpisali, sa Dugmetovog ska-albuma „Doživjeti stotu“ iskreno zavoleli samo „Pjesmu mom mlađem bratu“, jer se u njoj spominjao Niš. Radomira Mihajlovića Točka i „Smak“ smo cenili, ali nekako smo osećali da jedino pank i „novi talas“ imaju nama blisku energiju koja tera u kreativno ludilo. Neizbežno, kao mačje teranje u februaru!

Godinu dana ranije, pokojni Bane Tasić je u niškom Domu kulture na Paliluli uspeo da napravi „Muzički klub 81“, u kome su svirali svi koji su u tom trenutku nešto značili u Yu-rokenrolu: „Lačni Franc“, „Dorijan Grej“, „Film“, „Haustor“, „Đavoli“, „Električni orgazam“, „Ekatarina Velika“, „Disciplina kičme“, sve do preživelog benda iz sedamdesetih, skopskog „Leb i sola“, koji je u Nišu bio tretiran kao domaća grupa. Svirali su svi osim „Prljavog kazališta“, koje je iz nama neobjašnjivih razloga izostalo, iako je startovalo kao pank-grupa (Možda je vidoviti Bane prepoznao u njima buduće tamburaše?). U nedostatku novca, moj najbolji drug Vesko i ja smo se dogovarali, on je kupio prvi, a ja drugi album „Prljavaca“, on „Strenglerse“, a ja „Kleš“. Čak smo i omiljene stripove „Alan Ford“ pazarili tako, jedan broj on, jedan ja, a kolekcija je bila zajednička. Bilo je to naše veliko bogatstvo u oskudna vremena.

Džoni je brzo imao toliko fanova da je naredne, za moju generaciju vojničke 1983. godine, nastupio na Petrovdan - 12. jula, na Letnjoj pozornici u Tvrđavi. Pustio je kosu i imao pantalone s crvenom prugom sa strane, kao oficirske. Mišo Hrnjak i Boris Leiner su prašili pod njegovom komandom, a mi smo ustali sa plastičnih stolica da pozdravimo našeg Sultana! Muzički klub bio je za „Azru“ premali. Za razliku od prvog koncerta, ovaj sam pratio smirenije, možda i zato što je većina mojih drugova bila po kasarnama i vojašnicama ogromne SFRJ. A za devojke sam i dalje bio „vitez propuštene prilike“, uglavnom, ali i u sporednom.

Ah, da, izostali su i „Idoli“. Možda su bili preveliki intelektualci za jug Srbije i naš grad od tri slova, mada smo, polazeći u JNA, nosili vokmene s kasetom „Odbrana i poslednji dani“, uživajući u prvom pravoslavnom rok-albumu. Starešine su taj neprijateljski materijal oduzimale, ali sin admirala Miloša uspeo je da u Somboru zadrži svoje blago, koje mi je nesebično pozajmljivao, srećan što ima saborca s istim pogledom na život i svet. Zato nam nije bilo teško ni da po kazni čistimo zapušteni klozet pored aerodroma, on onako debeo, a ja mršav, kao Stanlio i Olio jugoslovenskog „novog talasa“. Nismo očajavali, pevali smo zajedno „Isus je naš maj!“

Muzika je bila jako važna u to doba, bez nje bi naši mali životi bili praktično nezamislivi. Voleli smo mi i „Galiju“ i njen simfo-rok na postnovogodišnjim koncertima na Medicinskom, ali smo je već prerasli. Iskreno, nikad nismo otkidali na grupu „Mama rok“. Takvi bendovi pripadali su prošlosti i nekim starim rokerima, baš kao i „Yu grupa“, čija je ploča „Među zvezdama“ bila prva longplejka koju sam uneo u kuću. Slušao sam je na čudu tehnike, radio-aparatu marke „Portorož“, koji je imao drveni poklopac iznad gramofona, sa jakom oprugom što sprečava iznenadno padanje komada daske na dragoceni vinil. Sećam se da je pesma „Opasno te volim“ opasno zasmejavala mog oca, starijeg vodnika prve klase Petka, a majka Javorka je pomirljivo nalazila i u rokenrolu dobre strane.

U Nišu su početkom osamdesetih prašili momci iz benda „Alex punk company“, koji je prerastao u „Fleke“. Gledano iz muzičkog ugla, život je bio bogat, a mi smo ga dopunjavali i literaturom: čitali smo Selindžera, Orvela, Filipa Dika, Danila Kiša, Albaharija, a narodnjake su slušali samo neki čobani - budale. Čuli smo da takvi postoje, ali ih nismo viđali. U naše kafane, „Galiju“ i „Partizanku“, takvi nisu zalazili.

U to vreme ranih osamdesetih, Cobi panker je sa Divljakom i drugovima napravio anarhistički bend „Komuna“, a braća Cvetičanin su se podelili u dve grupe, Peđin „Dobri Isak“ i Cepijev „Arnold Layne and Alhemia“. Pokojni Marinko, fenomenalni bubnjar, i sada takođe pokojni reditelj, tada gitarista Krle, imali su u nekom međuvremenu bend „Cockpit“, nazvan po odličnom romanu Jeržija Kosinskog, Amerikanca poljskog porekla koji je sam za sebe tvrdio da je „prvorazredni drugorazredni pisac“. Iako nisam bio muzičar, često sam bio na probama, slušajući moje ortake kako praše po garažama i podrumima. Verovali smo da je „cockpit“ ne samo pilotska kabina, nego i ženski polni organ, u slengu, maštajući i o jednom i o drugom. Ta putovanja još su za većinu od nas bila nedostižna.

Kasnije smo otkrili Bukovskog i bitnike, a ja sam posebno voleo Ferlingetija i njegovu pesmu „Recept za sreću u Habarovsku ili bilo gde drugde“. Takođe me raspametila i poezija velikog Buka, iako sam pročitao i sve priče i romane prevedene na srpski, fasciniran lakoćom da se dođe do žena. Što se toga tiče, Niš je bio prestonica Ništavila, skraćenica za Ništa!

Gledano iz ugla muzike i kreativnosti, početak osamdesetih bio je eksplozija kreativnosti. Međutim, nismo baš bili bogati, većina od nas. Počela je ekonomska kriza, koju su vladajući komunisti nazvali „stabilizacija“. Uvedeni su bonovi za kafu, šećer, ulje, a automobilima je nametnut sistem par-nepar, o čemu je pevao Balašević u „Moja draga sad je u Japanu“. Ako ti registracija završava parnom ili neparnom cifrom, jedan vikend voziš, sledeći ne voziš. Benzin je postao dragocenost, uprkos nesvrstanoj poziciji Jugoslavije i prijateljstvu sa Arapima i drugim proizvođačima nafte. Nastavljači Titovog dela nisu imali takav kredibilitet kao drug Stari.

Moja porodica je otplaćivala kredite za nameštaj, tako da smo često za doručak jeli hleb udrobljen u belu kafu, a za večeru poparu. Ćale je tvrdio da je to sa sirom bogovska hrana, a ja sam ubacivao i kašičicu humora, za koji je više razumevanja imala moja majka: “Ovo ne jede ni engleska kraljica!“ Tu rečenicu i dan-danas ponavljam, kad god od starog hleba napravimo poparu, a moja žena i deca već znaju i očekuju šlagvort sa engleskom kraljicom-majkom kao obavezan deo menija.

Devojke tih osamdesetih nisu bile baš preterano slobodne. Daleko od toga da ste morali svakoj da obećate brak, ali nisu baš bile ni u hipi-stilu slobodne ljubavi. Uglavnom, morali ste da se potrudite, ako ste hteli da se najedete „zabranjenog voća“. Poslovica o ubavom i udavu („Ne jebe ubav, već udav!“), uveliko je obeležila zlatne osamdesete. „Devojke u letnjim haljinama“ su najčešće ostajale „fine i čiste“. „Smola“ rekli bi Hrvati, isuviše kulturni da kažu „sranje“, poput nas, profrancuskih Srba.

U inostranstvo se putovalo bez vize, ali samo do prve polovine osamdesetih. A i za to je trebalo para, koje većina od nas nije imala. Najdalje inostranstvo bio je za većinu Trst (najveća znamenitost pijaca Ponte Roso), eventualno Mađarska, Bugarska ili Grčka, preko leta ili u zimu, na branje pomorandži. Ja, ni do dan- danas nisam video Sofiju! (Bliži mi je „Sofijin svet“). A kad smo 1987. godine  krenuli na apsolventsku ekskurziju Filozofskog fakulteta do Barselone, trebalo nam je brdo papira za francusku vizu. Tada je većina nas prvi put videla zapadne dućane - prodavnice materijalističkih tajni. Ma kakav Bucati i fina mistika njegovih priča! Kada smo posle noći provedene u hotelu u Novoj Gorici, ujutro prešli u Italiju, nisam mogao da se snađem u minijaturnom dragstoru, u kome je sve blještalo od šarenih etiketa. Učinilo mi se da sam u carskoj magazi! A danas tako izgleda svaki dragstor u mom Duvaništu, istočnom predgrađu Niša. East End, tako reći!

Školovanje jeste bilo besplatno, ali nismo svi studirali u Beogradu. Birali smo niške fakultete, kao jeftiniju varijantu, žrtvujući famoznu slobodu za sigurno parče hleba. Moji drugovi Pera i Vesko imali su više hrabrosti i snalažljivosti, pa se prvi zaputio u Skoplje a drugi u Beograd, zbog žurnalistike. Perović se ispočetka smestio kod rodbine (naselja oko aerodroma su bila njegova sudbina!), a Garčević u vojni hotel na Zvezdari, zahvaljujući ocu pukovniku. Ali, obojica su se hranila po studentskim menzama, primenjujući recepte za štednju: uveče se najedeš što više, uz brdo hleba, da bi preskočio doručak, a za ručak opet, uz glavno jelo, smažeš pet do deset parčića hleba, koji nije bio ograničen. Živela pšenica bjelica!

Zašto su onda te osamdesete bile tako posebne? Najpre zbog duha slobode, oslobođenog iz Aladinove čarobne lampe ili možda štafete, posle Titovog povratka u bajku. („Došao je iz bajke, pričao bajke i vratio se u bajku!“ - kažu da je imao smelosti da kaže jeretik Branko Ćopić.) Zatim zbog „novog talasa“, koji nije bio samo muzički pravac, već je oslobodio kreativnost i nas običnih mladih ljudi, bez umetničkih diploma. I treće, jer nam se učinilo da će Jugoslavija postati normalna demokratska zemlja, koja igra rokenrol „u celini i celosti“, a ne samo po oazama poput naše. Žika Obretković je bio garant normalnosti i jedan od omiljenih junaka Minimaksove radio-emisije „Tačno u podne“ („TUP, TUP - uvek nedeljom, nikad subotom!“)

U drugoj polovini osamdesetih, nas nekoliko iz društva pisalo je za „Grafit“, niški omladinski list koji je starija garda uspela da napravi od skojevskih „Zbivanja“. Imali smo dobru saradnju sa beogradskim „Omladinskim novinama“ koje su kasnije prerasle u NON - „Nove omladinske novine“, u kojima je neko vreme radila moja školska drugarica Maja Ambicija. Tako smo je zvali još od vremena kada je plakala zbog filma „Lovac na jelene“. Ne zato što ju je film dirnuo, već od tuge što je shvatila da ona „neće uspeti da snimi takav film“! Ne izmišljam, baš tako je rekla!

„Grafit“ je sarađivao i sa zagrebačkim „Poletom“, splitskom „Omladinskom iskrom“ i riječkim „Valom“, ne samo u razmeni tekstova i novina. Slali su dopisnike u Niš ili prihvatali naše izveštaje i sa različitih manifestacija  poput vikend-zatvaranja Dušanove ulice, gde su se održavali  različiti programi, u režiji legendarnog Baneta Tasića. Gosti su nam bili mladi iz celog Jugolenda, a jednom je pozornica bila baš na raskrsnici ulice Petog kongresa (sada Nikole Pašića) i Dušanove. Svirao je i riječki „Fit“, čuvenu „Mačku“, „Telefon“ i druge hitove, a ja sam bio voditelj. Godina je bila pozna osamdeseta, čak '89, a ja sam dobio u ruke čudo tehnike, bežični mikrofon. Imao sam zadatak da tako naoružan kružim ulicom i pričam kao lajavi krelac, što mi nije bilo nimalo teško. Usput sam razgovarao s ljudima o programu i svemu čega bih se setio, a stidljivost sam poništio votkom, koju sam sa drugarima pio u jednom od brojnih kafića. Za nevolju,  glas je dugo putovao od bežičnog mikrofona do razglasa i sve je delovalo jako usporeno, još dok sam bio savršeno trezan. Neki su mislili da namerno tako sporo govorim, furam neku svoju blesavu foru, pa su me kasnije, kad bi me sreli, pozdravljali govoreći najsporije što mogu: “Zdraaavooo Veeeljooo!“ A ja sam zapamtio to veče ne toliko po mladim Slovenkama koje su odigrale neki moderan pozorišni igrokaz, već po mom kumu Peroviću, koji je sutradan otputovao u Pariz, da bi tamo zauvek ostao. Oženio se Francuskinjom čiji otac radi na aerodromu Šarl de Gol, ima dvoje dece, postao je francuski novinar, ne brinite za njega. Snašao se, iako je krenuo s hendikepom iz naselja Šljaka, pored Sarajevske ulice koja piči ka vojnom aerodromu. Ka hepiendu šiba i moj drugi kum Vesko, koji je diplomata, ambasador Montenegra u Briselu, a pre toga u Beču. Svi koji su zbrisali, dobro su učinili!

Zahvaljujući uredniku Doderoviću, u „Grafitu“ sam imao odrešene ruke, tako da sam mogao da se zezam sa svim i svačim, uključujući  i da u izveštaju sa nekakve komunističke Međuopštinske konferencije u Domu JNA opalim šeretski naslov „Komunizam je humanizam“ , a zatim razvezem opis drugarica u publici, umesto ozbiljnog izveštaja o još ozbiljnijim temama. Kriv je Karlo Štajner i „7.000 dana u Sibiru“, ta knjiga mi je otvorila oči. Danilo Kiš, koji je bio talentovaniji i mudriji, od toga je napravio veliku književnost. Ja nisam imao „nož sa drškom od ružinog drveta“, već običnu bosansku čakiju. Ipak, prvu ozbiljniju priču „Kengur mesečar“ objavio sam zahvaljujući „Grafitu“ u novopokrenutom riječkom „Rivalu“, književnom novorođenčetu omladinskog „Vala“.

Ukoliko mi se pozorišna predstava ne bi dopala, kao što je bio slučaj sa estradnim Indeksovim radio - pozorištem, urednik nije dirao moj kritički naslov sa predstave u Domu kulture: „Svaka muza, dobila je zguza!“ Bilo je to vreme kada smo imali najslobodniji omladinski list u Nišu, nismo imali kompleks ni kada smo čitali slovenačku „Mladinu“. To je trajalo sve do pred kraj osamdesetih, kojima je doakala upravo osmica, srećan broj za Kineze. Osma sednica Saveza komunista Srbije označila je ponovni dolazak „vunenih vremena“ u kojima je Đogo postao prihvatljiv, a naš rokerski kosmopolitizam sumnjiva stvar.

U to vreme sam završavao psihologiju i ne mareći mnogo za politiku, bio urednik studentskog stručnog časopisa „Naučni podmladak“. Prokomentarisao sam na mom Filozofskom fakultetu kako mi onaj Milošević ide na nerve, jer napada razumnog i staloženog Stambolića. Umalo nisam dobio batine, a koleginica Violeta, inače moja drugarica još iz srednje škole, strpljivo mi je objašnjavala kako ovaj prvi brani Kosovo, a drugi ga pušta niz vodu. Morao sam da poverujem, ali sam ipak te 1988. godine išao na more u Fažanu kod Pule, sa nekim novostečenim društvom sa osječkog Sveučilišta. Video sam kuću svetskog prvaka u poluteškoj kategoriji Mate Parlova, brodićem išao do Briona da se uverim kako je Tito imao ukusa, a tom prilikom dogodila se čudna koincidencija: dok smo se penjali na brod, sa njihovog radija začula se pesma niške „Galije“ - „Brioni, tu su zebre i bizoni...“ Stvarno su bili tamo, ali i lepa turistička voditeljica, koja je podlegla provokacijama ogulinskog mangupa Maria da ja frapantno ličim na druga Tita iz mladosti. Tako sam dobio nadimak Stari, mada ga radije vezujem za Džonija i „Azru“.

U društvu hrvatske omladine, kao jedini gost iz Srbije, odlično sam se provodio i tog i narednog leta, pa tako umalo da se oženim jednom Dalmatinkom iz Sinja. Taj izdajnički čin nije sprečilo pravilo da na „Sinjskoj alci“ ne mogu da učestvuju oni koji nisu rođeni u Cetinskoj krajini, već udružene snage „crne trojke“ - Milošević, Tuđman, Izetbegović, jači deo „velike šestorke“ sa „Yu turneje“ - dodajte Kučana, Bulatovića i Gligorova.

Momo Kapor je u intervjuu za „Grafit“ rekao šta misli o “austrougarskim konjušarima Slovencima i ustašama Hrvatima“, pa je broj bio zabranjen, na razmeđi osamdesetih i devedesetih, koje su se kvarno infiltrirale u vreme koje im kalendarski ne pripada. Pre nego što je inkriminisani broj uništen, zatekao sam članove redakcije, staru gardu, u ponižavajućem položaju, kako na pisaćim mašina kucaju izjavu da ništa nisu znali o intervjuu i da su ga prvi put videli tek kada je objavljen. Za to vreme, bledi Milorad Doderović je u Službi unutrašnjih poslova objašnjavao narodnoj miliciji da je Kapor bio pijan i da on nije kriv što je rekao to što je objavljeno. Više blesav nego hrabar, pokupio sam sve preostale primerke, možda tridesetak komada, gurnuo u pantalone ispod košulje prebačene preko farmerki i odneo kući. Posle sam ih delio pouzdanim ljudima, a nekoliko primeraka čuvam i dan-danas, iako su neke od proteklih godina u celini ličile na noć-noćas.

Ubrzo se pokazalo da je Kaporovo mišljenje preovlađujuće i u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Udruženju književnika Srbije („zloglasna“ Francuska 7). Zaveden kao maloletnica izmučena burama i tajfunima hormona, srpski narod je na prvim slobodnim izborima 1990. godine glasao za Slobodana Miloševića, a do rata bi verovatno došlo i da smo izabrali tada ratobornog Vuka Draškovića, koji je kovao stilske figure „o odsecanju ruke koja u Sandžaku podigne zeleni barjak“. Za građanski orijentisanog Ivana Đurića nismo imali kritičnu masu u našoj zemlji seljaka, na brdovitom i rovitom Balkanu, gde je i burek bio pun baruta. Isto se dogodilo i u Hrvatskoj, tamo je svetlost osamdesetih ugasio HDZ - Hrvatska demokratska zajednica, a Ante Marković je doživljavan kao zagovornik utopije u obe, najjače Republike. Pritom, i jednima i drugima se činilo da navlači za suprotnu stranu, priča o njegovim reformistima je najslikovitije opisana u Andrićevoj „Aski i vuku“, jer su njih, koji su se zalagali za mir, optuživali da guraju zemlju u raspad i rat. Zatim su i u Bosni pobedile nacionalne stranke, tako da je Krležina balkanska krčma bila spremna za otvaranje, radno vreme non- stop! Šala o novom grbu Bosne, na kome „pop igra šah na mjesečini“ otišla je u materinu. Jako blisku otadžbini!

Tako su završene osamdesete, prvim višestranačkim izborima, na kojima je trijumfovala „banalnost zla“. (Znate ono, Hana Arent, studentkinja zaljubljena u profesora Martina Hajdegera, a on u natčoveka Hitlera! Ostatak života se ograđivao od samoga sebe, nije lako ni filozofima. A najteže je curama-filozofima. Pogotovu kad prate suđenja ratnim zločincima i shvate koliko su to obični, banalni ljudi, koji samo izvršavaju svoja naređenja.)

Rat je bio logičan sled stvari, a rokenrol je potopljen torpedima turbo- folka, pravom muzikom za novokomponovane sultane. Da devedesete godine dvadesetog veka nisu bile tako užasne, u znaku ratova, smrti i raspada svih vrednosti, osamdesete sigurno ne bi imale taj zlatni sjaj. Ovako, nad njima blista oreol, iskovan od izneverenih nada i očekivanja, nas nevidovitih mučenika, koji smo sami izabrali stradanje. Ljudi se uče na greškama, pametni na tuđima, budale na svojima. A istorija se ponavlja kao farsa, tako da pesma „Druže Tito, mi ti se kunemo“ menja refren u „Mi ti se koljemo“!

Mit o Evropskoj Uniji oživljava mit o zlatnim osamdesetim godinama. Samo što je to bajka za one koji su danas deca ili još nisu ni rođeni. Za nas koji smo bili mladi u vreme carske vladavine Branimira Štulića Džonija jugoslovenskim rokenrolom, „budućnost je groblje“, kako u šali reče glumac Zijah Sokolović. Tih davnih osamdesetih oduševljavao nas je u predstavi „Nije čovjek ko ne umre“, o šećerašima u bolnici koji grabe od života i filozofiraju, promišljajući svoje poslednje dane.

Mi, bivša omladina iz osamdesetih godina davno prošlog veka, upravo smo takvi bolesnici: naš zabranjeni šećer je sećanje na „zlatno doba“, a jugonostalgija je naš antidepresiv. Zašto je, onda, sve to bila samo fama? Možda i zato što je Basara u to vreme napisao svoju najbolju knjigu „Fama o biciklistima“. Sve ostalo je ponavljanje, recikliranje života malih ljudi, topovskog i popovskog mesa istorije. Neki su opojani, neki ne. Zauvek i dan duže!

Add comment


Security code
Refresh