Menu

logo

Zatezanje kaiša ili...

Piše: Ivana Božić Miljković
Ekonomske prognoze

kais

Umesto uobičajenog uvoda zaj tekst koji ima skromni cilj da delom skine veo sa pitanja kakva nam (ekonomska) budućnost predstoji, možda će bolje poslužiti jedan vrlo aktuelan vic:  Cigo je bio u poseti svom rođaku, gastarbajteru u jednoj zapadnoj zemlji. Po povratku jedan od prijatelja ga upita: „Je li, kako se živi tamo na Zapadu?“. Ciga spremno odgovori:: „Ma pusti, oni kasne za nama 25 godina. Još uvek dobro žive!“ Težnja za pogledom izvan horizonta je u prirodi čoveka. Pitanja šta će biti sutra, prognoze, projekcije i kombinacije predstavljaju pastelne tonove u sivoj monotoniji svakodnevnih aktivnosti.

I tako je od postanka sveta - samo što su danas sva čula (pa i ono šesto) tehnički izoštrenija, ljudi informisaniji, metodološki opremljeniji. Nekada se u potrazi za nagoveštajima kišnih kapi nakon dugih sušnih perioda gledalo u nebo ili pratilo kretanje žabice u tegli na prozoru. Danas imamo internet i meteorološke stanice koje sa apotekarskom preciznošću rešavaju dilemu - kišobran ili zaštitni faktor. Dobro, ponekad i pogreše, ali od te greške obično ne bude nikom ništa. Takođe, od kad se uspravio na dve noge, čovek želi da zna šta mu nosi bliža i dalja budućnost: kako će ga služiti zdravlje i sreća, da li će imati para, da li će se planetarno poklopiti sa partnerom i decom, gde ga čekaju zamke koje valja zaobići i slične nedoumice. I tu je tehnologija daleko otišla - od pasulja do preciznih analiza položaja planeta koji vam mogu ukazati na put kojim ide vaša sudbina. Te prognoze su (za ljude iz te vidovnjačke struke) veoma unosan biznis. U prilog tome i činjenica da u svakoj zemlji postoji „astralno tržište“ koje čine agencije tog tipa, a i rubrika horoskop nije više rezervisana samo za žutu štampu, već je redovan stanovnik svakog časopisa i dnevnih listova. Pa čak i oni najtvrdokorniji „mene-to-ne-dotiče“ tipovi, virnu krajičkom oka u dnevni horoskop, pa ako isti pogodi - u redu, ako ne pogodi - opet u redu.

Od kada je počeo da broji novac i spoznao kombinaciju grčkih reči „oikos“ i „nomos“ koje u bukvalnom prevodu znače „kuća, domaćinstvo“ i „red, pravilo, zakon“, a u kombinaciji daju reč melodične intonacije „ekonomija“, čovek je počeo da se interesuje i za projekcije i predviđanja materijalnog blagostanja. U eri masovne dostupnosti informacija, samo jedan klik nas deli od statistike koja oslikava aktuelno i buduće stanje privrede u svetu ili Evropi, a drugi klik već daje prognoze eminentnih stručnjaka kako će se dugoročni trendovi posmatranih ekonomskih kategorija (bruto domaćeg proizvoda, zaposlenosti, inflacije i sl) odraziti na kretanja nacionalnih privreda. A odatle, svako može, ukoliko to želi, izvući smernice za održanje stabilnog stanja ličnog ekonomskog mikrokosmosa. Naravno, i u ekonomskim prognozama ima grešaka. Te greške su posledica objektivne činjenice da ekonomija nije egzaktna nauka, te se sve pojave i promene pojava često ne mogu razložiti na proste činioce i objasniti jednačinom sa dve nepoznate. Druga strana ovih grešaka je subjektivne prirode, što znači da se iz određenih razloga (skupljanje političkih poena), narodu često u ukupnoj informaciji servira doza onoga što žele da čuju. A svi, normalno, žele da čuju da će iduća godina biti bolja od svih prethodnih, da ćemo imati više para, da će plate biti veće, hrana, struja i telefon jeftiniji, letovanje svima dostupno,... A što je najbolje, većina informacija koje nam se na prelazu između dve godine servira, sadrži te nerealne sastojke. Doduše, nađe se tu i tamo neko ko ukaže na posledice krize, visoku inflaciju, pad proizvodnje, visoku stopu nezaposlenosti, ali takav obično bude poklopljen po principu „...a sad reklame...“. Nekako je postalo normalno da se ta surova realnost uzima u obzir, ali činjenica  da ušima i mozgu prijaju neke druge informacije često baca senku na objektivne stavove. Normalno je da svi znaju da nam je proizvodnja na nuli (pa niko nije slep), ili da evro raste i da će do sredine godine dodirnuti, ako ne i preskočiti 110 (niko nije glup), i svi znaju da plate stoje - uprkos obećanjima da će početi da rastu (dobro, isplati se tu i tamo poneki bonus javnom sektoru, rade ljudi, pa se može), i svako zna koliko je prošle godine u ovo vreme koštala potrošačka korpa i da za iste pare danas može da kupi trećinu iste! Ma svi znaju kakvi su temelji kuće, ali takođe, svi vole da čuju da će nadgradnja biti stabilna sa fasadom „španski zid made in EU“.

A šta se zapravo koristi u akciji prognoziranja? Analiziraju se određene makroekonomske kategorije i prate se njihovi trendovi. Na osnovu kretanja tih kategorija nekoliko godina unazad i na osnovu vrednosti koje su dostignute u tekućoj godini, a imajući u vidu aktuelni ekonomsko-politički ambijent u kome živimo, prave se prognoze za naredni period. Dakle, koje se to makroekonomske veličine uzimaju u obzir? Pre svega, bruto društveni proizvod - to je vrednost ukupne proizvodnje u jednom društvu u određenom vremenskom periodu (najčešće godinu dana). Prema zvaničnoj statistici, vrednost bruto društvenog proizvoda u Srbiji 2009. godine je bila za 3% manja nego 2008., a kažu da će do kraja 2010. isti porasti za 1,5%. Nije baš najjasnije kako će se to postići u uslovima bezuspešne reanimacije industrijske proizvodnje i sporog privrednog oporavka, ali nije ni preporučljivo živeti u pesimizmu. Nema prostora za uporedne analize, ali podatak da vrednost srpskog bruto društvenog proizvoda 2010. godine iznosi svega 37% evropskog proseka dovoljno govori o dostignutom nivou privrednog razvoja i položaju koji imamo u evropskom okruženju.

Inflacija je, takođe veoma bitan sastojak opšteg zaključka o tome kakva će nam biti naredna ekonomska godina. Inflacija je, prema statističkim podacima u prvoj polovini 2010. godine iznosila 5,2%, a što ce tiše ukupne na godišnjem nivou, jedan profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta koji tu i tamo obezbedi sebi medijski prostor za iznošenje realnih činjenica kaže da je inflacija „udarila“ u 11%. Nije za ponos podatak da se Srbija u 2010. godini nalazi među zemljama sa najvećom inflacijom u Evropi. Ono što u svemu tome tangira građane, jeste podatak da su maloprodajne cene roba i usluga samo u prvoj polovini 2010. u odnosu na 2009. godinu povećane za 6,4%. Troškovi života su takođe porasli - koliko, nije ni bitno, važno je da taj porast svi osećamo dok plaćamo struju, grejanje, telefon i dok plaćamo ceh u hipermarketu. I što je najgore, poskupljenja kao da tek hvataju zamah.

Sledeća makroekonomska kategorija na koju treba obratiti pažnju jeste nezaposlenost. Brojka od 750 hiljada nezaposlenih je, blago rečeno, sramota za jednu državu i njene lidere koji svakodnevno izlaze pred narod sa novim projektima i idejama koje za sobom povlače otvaranje novih radnih mesta. Pa gde su ta nova radna mesta? Koliko ljudi je dobilo posao bez ikakvog protežiranja i koliko je onih koji su poslali CV na sto adresa, a odgovor nisu dobili ni sa jedne. A šta je sa zatvaranjem preduzeća i tehnološkim viškovima? Ta statistika je mnogo bitnija za obične građane od one koja opisuje procentualni porast nezaposlenosti i šanse za smanjenje istog u budućnosti. Istina je da Srbija ne radi. Istina je da u Srbiji radno sposobni ljudi rasipaju energiju na borbu za svoja osnovna prava (pravo da rade i žive od sopstvenog rada) umesto da tu istu energiju materijalizuju u konkretnom procesu proizvodnje. I gle čuda, i vlast i opozicija se slažu da pri takvom stanju nezaposlenosti naredna godina ne može biti uspešna. Svi se slažu – niko ništa da preduzme. Reality show.  

Spoljna trgovina je jedan od bitnih pokazatelja ekonomskog zdravlja određene države i pravca u kome se njen razvoj odvija. Eksplicitno iznošenje podataka o ostvarenoj vrednosti izvoza i uvoza one tamo, prethodne i ove godine nikome ne bi ništa posebno značilo. Jasno je da uvozimo kao ludi i što nam treba i što nam ne treba, a u izvozu smo na nekom nivou ekonomskih primata, što znači da izvozimo poljoprivredne proizvode, sirovine i poluproizvode. Danas uvozimo ono što smo nekada bili u stanju da sami proizvedemo, plaćamo visoku cenu na međunarodnom tržištu, a prihodi od izvoza su nam minorni. Posledica toga je spoljnotrgovinski deficit koji divlja iz godine u godinu, a zvaničnici obećavaju da ćemo isti eliminisati do 2014. godine, odnosno da ćemo do tada više izvoziti, a manje uvoziti. Nije baš najjasnije na koji ćemo način to postići pri ovom nivou proizvodnje i zaposlenosti kapaciteta, ali, da vidimo i to čudo.

Spoljni dug Srbije je tema za posebnu diskusiju. Srećni smo kad se zadužujemo, čini se, bez ikakve predstave da pozajmljeno treba vratiti. Svi pregovori naše vlade sa MMF-om koji se završe novim kreditnim aranžmanom smatraju se ogromnim uspehom. A spoljni dug raste i ove godine će dostići 77,5% bruto društvenog proizvoda. E tu se godinama uspešno tešimo da je hrvatski dug veći od našeg. Istina je da su oni zaduženi u visini ukupnog bruto društvenog proizvoda, možda i malo više, ali činjenica je i da mi umesto utehe trebamo otrežnjenje kako ne bismo doživeli njihovu dužničku sudbinu.

Posao ekonomskih analitičara sastoji se u tome da izanaliziraju navedene makroekonomske kategorije, dodaju tome analizu kretanja indeksa potrošačkih cena, cena na malo, indeksa industrijske proizvodnje i još par neophodnih sastojaka, uporede sa kretanjem trendova istih veličina u prethodnoj godini i izvedu iz toga neke zaključke o budućem ekonomskom stanju nacije. Nakon toga se ti rezultati u vidu opsežnih statističkih analiza stavljaju na uvid političkoj eliti koja ih (zavisno od trenutnih interesa) tumači na svoj način. Zato se u medijima, na temu kakva će nam biti 2011. godina može čuti i pročitati bukvalno svašta. Neki u Novoj godini vide svetlo na kraju tunela, a neki dalje stezanje kaiša. U (pred) izbornu 2011. godinu, neki će ući pokajnički izvinjavajući se za obmane koje su servirali pred prošle izbore pokazujući prstom zbog koga su i zašto to uradili. Drugi će nastaviti bahato, u stilu „sit gladnom ne veruje“, razbacujući se ciframa o dostignutom privrednom rastu, vizijama za ekonomski prosperitet i obećanjima o višem životnom standardu. Priča o EU i nama u njoj je toliko pohabana, ali kakva bi to budućnost bila bez obećanja da ćemo „...u narednoj godini biti bliže EU...“. Zapravo, ova rečenica možda i ima smisla ukoliko u narednoj godini članica EU postane Hrvatska. U tom slučaju bićemo ne samo bliži EU, već će ona biti svuda oko nas. Ako neće breg Muhamedu... znate već.

Add comment


Security code
Refresh