Menu

logo

Jewy Sabatay

Piše: Aleksandar Nikolić Coa

jewy

Album nazvan po bendu može odati pogrešan utisak da se radi o prvencu, na šta smo navikli kod većine bendova. Za ovaj pančevački trio ovo je u stvari treći po redu, s tim da ga ipak po mnogo čemu možemo smatrati prvim pravim albumom koji će predstavljati prekretnicu u daljoj karijeri. Iako sa kultnim statusom(čitaj: „sluša šaka ljudi“), ovaj bend je tek ovim izdanjem uspeo da se ozbiljnije nametne širokim srpskim metal-rock-grundge masama. Prateći kako svetske tako i, od skoro, srpske trendove ne možemo ga naći u bolje opremljenim dućanima već besplatno skinuti sa interneta u izdanju francuske kuće „Chabanes records“. I dalje ponavljamo svoje greške tako da stranci još uvek prepoznaju ono dobro što nam godinama trune u dvorištu. Ipak, da ljudi nisu imuni na novu i dobru muziku pokazuje sve veći broj fanova na fejsbuku (eto i to je postalo validno merilo), veći broj recenzija, ali i ono najbitnije - veći broj koncerata od kojih su poslednji u nizu bili gostovanja jednom Block Outu. Ovaj album je svakako najzaslužniji za sve to.

Šta je toliko posebno u vezi s njim? Onima koji su slušali prethodni „Nihilist“ verovatno samo dosta bolja produkcija i ozbiljniji aranžmani. Oni su već bili spremni za novu dozu hermetičkih tekstova nastalih u simbiozi sa pančevačkim „eko“-dimnjacima koji propraćeni burgijanjem rifova udaraju u glavu već na prvim sekundama uvodne, post-apokaliptične „Nevene“. Ta pesma je za kratko vreme dobila spot i status pesme koja se jedva čeka na koncertima. To nikako ne znači da je tu kraj onoga što album ima da ponudi. Dalje se nižu mučna „94 januar“ i mantrična „29:10“, koja ne bi bila to što jeste bez gostujuće violine. Da li zbog proboja na inostrano tržište ili jednostavno zbog toka inspiracije, sledeće dve pesme su na engleskom jeziku. Prvu od njih, „Hitler satanist“, bend je već ranije izvodio na svojim koncertima, dok je druga, „The black dagger“,  svojim pamtljivim uvodom mogla da se čuje na jednoj od kompilacija pančevačkih bendova. Pored „Nevene“, najjači utisak ostavlja sedmominutna „Okean sreće“, tekstualno spakovana u 3 stiha kojima bi samo još jedna reč umanjila težinu od jedne tone. Možda je bilo pametnije da ona stavi tačku na album, a ne za nijansu manje upečatljiva „Prevara“. Tada bi sigurno slušalac zinuo od neverice, ako već nije do tada, i pustio ceo album na repeat.

Zvuk Jewy Sabataya na ovom albumu je nalik omotu: crn, bez šara, samo slova koja vuku negde na dno tamnih voda Pančeva.

Add comment


Security code
Refresh