Menu

logo

Miles: autobiografija

Prevela sa engleskog: Mimica Petrović-Radovanović
Vek džeza (7)
INICIJACIJA MAJLSA DEJVISA

miles

Čitaoci „Pressinga“ imaju posebnu privilegiju da se prvi na srpskom jeziku upoznaju sa prologom iz autobiografije Majlsa Dejvisa. Čim je izašla (prvo izdanje je objavljeno kod „Simona & Schustera“ 1989. godine) knjiga je naišla na odobravanje kako kritike, tako i čitalaca. Čovek koji je tokom druge polovine prošlog veka stalno bio na oštrici muzičkih zbivanja pruža nam fascinantan i provokativan uvid u najskrivenije tajne svog izuzetnog života. Bez dlake na jeziku Majls govori o svojoj zavisnosti od droge, rasizmu u Americi, o brojnim žena koje je imao, muzici i muzičarima s kojima je delio uspone i padove u svojoj karijeri. Knjiga je nastala transkripcijom snimljenih razgovora koje je trubač vodio sa piscem, pesnikom, izdavačem i novinarom Kvinsijem Trupom. U njoj od prve do poslednje rečenice dominira Majlsov autentičan i idiosinkratičan govorni jezik, često začinjen psovkama. Naredni redovi govore o tome kako je sve počelo.

Slušajte. Najuzbudljivije osećanje koje sam ikad doživeo – sa odećom na sebi – bilo je kada sam 1944. godine prvi put čuo zajedno Diza i Berda u Sent Luisu, u Misuriju. Imao sam osamnaest godina i upravo sam maturirao u srednjoj školi “Linkoln”. Nalazila se odmah preko reke Misisipi u istočnom Sent Luisu, u Ilinoisu.

Kad sam čuo Diza i Berda u Bijevom bendu, upitao sam: “Molim? Šta je ovo?” Čoveče, to sranje je bilo tako dobro da je bilo zastrašujuće. Mislim, Dizi Gilespi, Čarli “Berd” Parker, Badi Anderson, Džin Amons, Laki Tompson i Art Blejki, svi zajedno u jednom bendu, a da ne pominjem Bija: Bilija Ekstajna lično. Bend je bio carski. Čoveče, to sranje mi je ispunjavalo telo. Muzika po celom mom telu i to je bilo ono što sam hteo da čujem. Način na koji je bend svirao muziku – to je bilo sve što sam hteo da čujem. Bilo je izuzetno. A ja sam svirao s njima.

Još ranije sam čuo za Diza i Berda, već sam bio upoznat sa njihovom muzikom - naročito Dizijevom, s obzirom na činjenicu da sam bio trubač i to. Ali, interesovala me je i Berdova muzika. Vidite, imao sam jednu Dizijevu ploču pod nazivom “Wouldn’t You” i ploču Džeja Makšena sa Berdom, “Hootie Blues”. Tako sam prvi put čuo Diza i Berda i nisam mogao da verujem šta su svirali. Bili su fantastični. Osim njih, imao sam jednu ploču Kolmena Hokinsa, jednu Lestera Janga i jednu Djuka Elingtona sa Džimijem Blantonom na basu koja je takođe bila super. To je bilo to. Bile su to sve ploče koje sam imao. Dizi je u to vreme bio moj idol. Pokušavao bih da odsviram svaki solo koji je Diz svirao na tom jedinom njegovom albumu koji sam imao. Ali, dosta su mi se dopadali i Klark Teri, Bak Klejton, Harold Bejker, Hari Džejms, Bobi Haket i Roj Eldridž. Roj je kasnije bio moj idol na trubi. Diz je bio te 1944. godine.

Bend Bilija Ekstajna došao je u Sent Luis da svira u “Klab plantejšn”, čiji su vlasnici bili neki beli gangsteri. Sent Luis je u to vreme bio veliki gangsterski grad. Kada su rekli Biju da mora da uđe na sporedna vrata kao i sav drugi crni narod, jednostavno je ignorisao drkadžije i ceo bend uveo na glavna vrata. U svakom slučaju, Bi nije trpeo sranja ni od koga. Za tren bi opsovao i nokautirao drkadžiju. Tako je. Zaboravio bi na plejbojski izgled i mišljenje koje je imao o sebi. Bi je bio žestok. Takav je bio i Beni Karter. Obojica bi za tren oborili nekog za koga bi pomislili da ih ne poštuje. Ali, ma koliko je Beni bio žestok - a bio je - Bi je bio žešći. Tako su oni gangsteri odmah otpustili Bija i doveli Džordža Hadsona koji je u bendu imao Klarka Terija. Bi je svoj bend odveo na drugi kraj grada, u crnački klub Džordana Čejmbersa, ”Rivijera”, koji se nalazio kod ulica Delmar i Tejlor - u crnačkom delu Sent Luisa. Džordan Čejmbers, koji je tih dana u Sent Luisu bio najmoćniji crni političar, jednostavno je rekao Biju da tu dovede svoj bend.

Kada se pročulo da će svirati u klubu “Rivijera”, a ne u “Plantejšnu”, dohvatio sam trubu i otišao da vidim da li mogu nešto da čujem ili da se možda pridružim bendu. Tako smo ja i moj prijatelj Bobi Danzig, koji je takođe bio trubač, otišli u “Rivijeru” da pokušamo da slušamo probe. Vidite, do tada se već pročulo da umem da sviram, pa su me izbacivači poznavali i pustili mene i Bobija unutra. Prva stvar koju sam ugledao kada sam ušao bio je taj čovek koji je dotrčao do mene i pitao me da li sam trubač. Odgovorio sam: “Da, jesam.” Zatim me je pitao da li imam sindikalnu karticu. Odgovorio sam: “Da, imam.” Onda je momak rekao: “Hajde, potreban nam je trubač. Naš se razboleo.” Momak me je odveo do bine i stavio note ispred mene. Umeo sam da čitam note, ali imao sam problema kod čitanja onog što je stavio ispred mene jer sam slušao šta ostali sviraju.

Momak koji je dotrčao do mene bio je Dizi. Nisam ga odmah prepoznao. Ali, čim je počeo da svira, znao sam ko je. I, kao što sam rekao, nisam čak mogao ni da čitam note – a da ne govorim o sviranju – zato što sam slušao Berda i Diza.

Ali, sranje, nisam bio jedini koji ih je tako slušao, jer bi ceo bend prosto doživeo orgazam svaki put kada su Diz i Berd svirali – naročito Berd. Mislim da je Berd bio neverovatan. I Sara Von je bila tamo, a i ona je bila carica. I tada i sada. Sara je zvučala kao Berd i Diz kada zajedno sviraju! Mislim, gledali bi na Saru kao da je bila još jedan duvač. Znate na šta mislim? Pevala bi “You Are My First Love”, a Berd bi solirao. Čoveče, voleo bih da su svi mogli da čuju to sranje!

U to vreme Berd je svirao sola tokom osam taktova. Ali, stvari koje je radio tokom tih osam taktova bile su izuzetne. Svojim sviranjem bi prosto zbrisao sve ostale. Kad kažem da bih zaboravio da sviram, sećam se da bi ponekad i drugi muzičari zaboravili da počnu da sviraju na vreme jer bi samo slušali Berda. Samo bi stajali na bini širom otvorenih usta. Dođavola, Berd je tada svirao žestoko sranje.

Isto bi se dogodilo i kada bi Dizi svirao. Kao i kada bi svirao Badi Anderson. Imao je tu stvar, taj stil blizak stilu koji sam ja voleo. Tako sam 1944. čuo odjednom svo to sranje. Dođavola, te drkadžije su bile fantastične. Govorim o kuvanju! A znate kako su svirali za crni narod u “Rivijeri”? Crni narod iz Sent Luisa voleo je svoju muziku, ali je želeo da se ta muzika svira kako treba. Znate onda šta su radili u “Rivijeri”. Znate da su išli do kraja.

Bijev bend mi je promenio život. Tada sam odlučio da moram da napustim Sent Luis i preselim se u Njujork gde su bili svi ovi strašni muzičari.

Voleo sam Berda, ali, da nije bilo Dizija, sada ne bih bio tu gde jesam. Stalno mu to govorim, a on se samo nasmeje. Kada sam prvi put došao u Njujork, svuda me je vodio sa sobom. Diz je tih dana bio zabavan. I sada je. Ali, tada je bio nešto posebno. Na primer, plezio bi se ženama na ulici, sranje - belim ženama. Mislim, ja sam iz Sent Luisa, a on to radi beloj osobi, beloj ženi. Pomislio sam: “Diz mora da je lud.” Ali nije bio, znate. Ne baš. Različit, ali ne i lud.

Sa Dizom sam prvi put u životu ušao u lift. Uveo me je u lift negde na Brodveju u centru Menhetna. Voleo je da upravlja liftovima i da svakog zadirkuje, da se ponaša blesavo i na smrt plaši belce. Čoveče, stvarno je bio poseban. Otišao bih do njegove kuće, a Lorejn, njegova žena, nije dozvoljavala da se bilo ko duže zadrži osim mene. Stalno bi mi nudila da ostanem na večeri. Ponekad bih ostao, ponekad ne. Uvek sam bio čudan što se tiče toga gde i šta jedem. U svakom slučaju, Lorejn je stavljala znakove na kojima je pisalo “Ne sedite tu!” Govorila bi Dizu: “Šta to radiš sa svim tim drkadžijama u mojoj kući? Vodi ih napolje, odmah!” Ustao bih da izađem, a ona bi rekla: “Ne i ti Majlse, ti možeš da ostaneš, ali sve ostale drkadžije moraju da idu.” Ne znam šta joj se dopadalo kod mene, ali nešto jeste.

Izgleda da su ljudi toliko voleli Dizija da su samo želeli da budu s njim, znate? Ali, bez obzira ko je bio pored njega, Dizi je mene vodio gde god je išao. Rekao bi: “Hajde sa mnom, Majlse.” Otišli bismo do njegove agencije, ili negde drugde, ili bismo se, kao što sam pomenuo, vozili liftom, tek tako, iz zezanja. Radio bi sve moguće smešne stvari.

Omiljena stvar mu je bila da ode do mesta gde su prvi put počeli da snimaju šou “Today”, u kome je domaćin bio Dejv Garovej. To je bilo u studiju koji je bio u nivou ulice, pa su ljudi mogli da posmatraju šou sa trotoara i da gledaju kroz veliki stakleni izlog. Dizi bi otišao do izloga dok se šou emitovao - snimali su uživo, znate - i plezio bi se i kreveljio šimpanzi u predstavi. Čoveče, toliko bi se zajebavao sa tim šimpanzom, Džejom Fredom Magzom, da ga je izluđivao. Šimpanza je vrištao, skakao gore-dole i kezio se, a svi u predstavi bi se pitali šta ga je spopalo. Svaki put kada bi šimpanza pogledao Dizija, ovaj bi poludeo. Ali, Dizi je takođe bio veoma, veoma divan i voleo sam ga kao što ga volim i danas.

U svakom slučaju, približio sam se tom osećanju u muzici koje sam imao te noći 1944. godine, kada sam prvi put čuo Diza i Berda, ali nikad nisam u potpunosti došao do njega. Došao sam blizu, ali ne potpuno. Uvek ga tražim, slušam i osećam, pokušavam da ga osetim u muzici i kroz muziku koju sviram svakog dana. Još uvek se sećam da sam se još kao klinac, onako balav, družio sa svim tim odličnim muzičarima, mojim idolima do današnjeg dana. Sve sam upijao. Čoveče, to je bilo nešto.

Add comment


Security code
Refresh