Menu

logo

Bioskopi u Nišu posle Mini Festa

Piše: Dejan Dabić
Bioskopi u Nišu posle Mini Festa
POSLEDNJA BIOSKOPSKA PREDSTAVA?

cinema

U Nišu je od 24. februara do 2. marta održan drugi mini Fest zaredom (nakon pauze od 2004.godine) koji su zajednički organizovali distributerska kuća iz Beograda “Pro Vision” (zakupac bioskopa Kluba vojske Srbije u Nišu) i Niški kulturni centar, uz pokroviteljstvo gradske opštine Palilula. I ova filmska manifestacija, na kojoj je za sedam dana prikazano četrnaest premijernih ostvarenja sa ovogodišnjeg beogradskog Festa, pokazala je da Nišlije nisu okrenule leđa filmu (projekciji filmova “Pisac iz senke” i “Zatvoreno ostrvo” prisustvovalo je blizu osam stotina gledalaca) i da piraterija, elektronski formati, internet, kablovske i satelitske televizije (još uvek) nisu uništili potrebu da se film gleda tamo gde je doživljaj najbolji (ako je ispunjen minimum tehničkog standarda) - u bioskopskoj sali. Time je još jednom poslata snažna poruka lokalnoj samoupravi koja sporo rešava problem deblokade procesa renoviranja jedinog preostalog gradskog bioskopa koji je zadržao svoju namenu, a da stvar bude gora, reč je i o najstarijem stalnom niškom bioskopu “Vilingrad” (nekadašnja “Istra”, odnosno “Volga” ili “Ruski car”, kako se zvao za vreme hotelijera Evgenija Rajhla, kada je pre više od sto godina otvoren za kinematografske posetioce). U renoviranje kino-opreme i prilagođavanje instalacija u kino-kabini za sada nije uloženo ništa, a poznato je da bioskop ne čine samo zidovi, stolice i “mokri čvor” (mada su i tu stvari urađene polovično), već je srce bioskopa u kino-kabini. U vreme kada u mnogo razvijenijim sredinama u našoj zemlji, da ne govorimo o regionu ili svetu, bioskopski gledaoci uživaju u “3 D” projekcijama, u sinepleksima i multipleksima, mi nemamo ni “1 D”, kako se duhovito izrazio jedan bioskobdžija na pitanje u kom formatu će biti prikazan “Avatar” u jedinoj preostaloj bioskopskoj sali u gradu, ili bolje reći u sali univerzalne namene Kluba vojske Srbije (u kojoj se održavaju, pored bioskopskih projekcija, koncerti, pozorišne predstave i druge manifestacije).

Okolnosti u vezi sa poslovanjem bioskopskog preduzeća za prikazivanje filmova (nekadašnje društveno preduzeće “Slavica film”, početkom devedesetih transformisano je odlukom tadašnje Skupštine grada u javno preduzeće “Nišfilm”) dostojne su jednog uzbudljivog dugometražnog socijalno-političkog filma sa elementima “krimića”, a u poslednjih dvadesetak godina sve se još više iskomplikovalo (preduzeće pravno, pa i faktički i dalje postoji, samo što godinama ne prikazuje filmove - “Vilingrad” se renovira, a “Park” je izdat u dugoročni zakup za potrebe diskoteke “Spark”) što odlukama grada (nepravovremeno reagovanje na materijalno poslovanje “Nišfilma”), što odlukama rukovodstva kuće (katastrofalna kadrovska selekcija, nekoliko direktora o tehnologiji prikazivanja filmova nije znalo gotovo ništa), što situacijom u spoljnjem svetu (tehničko-tehnološka usavršavanja i usled toga rast piraterije). Na komplikovanje situacija uticale su i rane devedesete kada se “Nišfilm” (sa partnerima) preambiciozno upustio u avanturu pokretanja prve niške televizije “Star 5”; iz tog perioda beogradska “Gama” potražuje tehničku opremu (navodno, video-miksetu, mada je tu, bez ulaženja u predmet, sve prilično nejasno) od “Nišfilma” (sa drugim partnerima je, po našim informacijama, izvršeno poravnanje) i to dugovanje je pre nekoliko meseci naraslo, sa kamatom, na osamdeset miliona dinara koji su prinudno uzeti iz gradskog budžeta. U međuvremenu, ni zaposleni u “Nišfilmu” nisu sedeli “skrštenih ruku”, pa su tužili grad, koji je formalno-pravno osnivač, za svoje neisplaćene zarade i nepokrivene doprinose; da je gradske vlast tada išla linijom manjeg otpora, možda bi Niš ostao i bez bioskopa “Vilingrad” kome je pretila licitacija, pa bi objekat u Obrenovićevoj, da budemo maksimalno cinični, mogao da se vrati svojoj prvobitnoj nameni (hoćemo da verujemo da bi ga oni, koji su tada želeli da ga kupe, pretvorili pre u hotel, nego u kockarnicu ili novu diskoteku); ali da ne bi ispalo da samo kritikujemo nekadašnju i sadašnju gradsku vlast treba biti pošten pa reći: da devedesetih “Nišfilm” nije transformisan iz društvenog  u javno preduzeće, verovatno bi u procesu divlje privatizacije doživeo sudbinu “Beograd filma” ili “Zvezda filma” iz Novog Sada i tako bi grad danas ostao bez bioskopa (a neki mangupi bi zadovoljno trljali ruke) ali je lokalna samouprava  odlučila da zaposlenima u “Nišfilmu” isplati zarade i doprinose i spase “Vilingrad” . U međuvremenu je bilo i nekih drugih kontakata i pokušaja javno-privatnog partnerstva koji za sada nisu urodili plodom kada je reč o reanimaciji niških bioskopa. Da stvar bude komplikovanija, u sastavu JP “Nišfilm” su i dve letnje pozornice, jedna u Tvrđavi, druga u Niškoj Banji - na sceni prve od njih organizuju se, pored brojnih koncerata, i mnoge značajne gradske manifestacije (problemi “Nišfilma” pretili su da parališu organizaciju i Festivala glumačkih ostvarenja, ali je prošle godine, na svu sreću, zahvaljujući razumevanju grada i pravovremenom reagovanju organizatora NKC-a u saradnji sa zakupcima Letnje pozornice, sve završeno na opšte zadovoljstvo). Grad, dakle, pored problema sa renoviranjem bioskopa “Vilingard”, a u budućnosti  i sa bioskopom “Park” (odnosno, diskotekom “Spark”) - jer, opet posredne informacije kažu da će se za taj objekat javiti naslednici prethodnih vlasnika kada počne primena zakona o restituciji, ima nerešen status obe letnje pozornice, a na kraju krajeva, i samog preduzeća koje nije ugašeno i koje formalno-pravno još uvek postoji (postoji i ideja o formiranju Javnog preduzeća“Art tvrđava” koje bi gazdovalo Letnjom pozornicom, dok bi se o bioskopu “Vilingard” brinula gradska ustanova Niški kulturni centar).

Bioskopsku budućnost u gradu čini neizvesnom i odluka distributerske kuće “Pro Vision”, zakupca bioskopa Kluba vojske Srbije u Nišu, koja je najavila povlačenje iz ovog posla jer u njemu više ne nalazi komercijalni interes. Kako u međuvremenu nema na vidiku ni novih tržnih centara u Nišu u okviru kojih bi mogli da se otvore novi sinepleksi ili multipleksi, ostaje da se nadamo da je slogan ovogodišnjeg Mini Festa “Poslednje bioskopska predstava”, više aluzija na sjajni film Pitera Bogdanoviča iz 1971. godine, nego najava nimalo svetle bioskopske budućnosti za sve niške filmofile.

Add comment


Security code
Refresh