Menu

logo

Selindžeru - s ljubavlju i mučninom

Piše: Marija Đurović

catcher

Proces stvaranja književnog dela nesumnjivo je mukotrpan posao koji zahteva stvaralačku snagu, energiju, strpljivost, nemir i pomirenost sa usponima i padovima, pre svega kreativnog elana - mogućnosti da se ideja i konfuzna misao pretoče u reči, rečenice i, konačno, priču.

Tvorci priča, a posebno oni najbolji među njima, prihvatani ili ne, slavljeni ili spaljivani na lomačama taštine, ipak su, sasvim svesno, od strane čovečanstva označeni kao posebni, oni koji vide dalje i znaju više. Ponekad čudni, gotovo jurodivi, ali majstori reči.

A na početku beše reč.

Neretko sami pisci, više no njihova dela i umeće, doprinose mistifikaciji čina pisanja, čina rađanja priče (u mukama) - svojom specifičnom pojavom, manirima i stavovima. Posebno kada na toj specifičnosti insistiraju. Međutim, postoji nekolicina njih koji jesu misterija i mit. Isprepletani sa svojim pripovedanjem. Potpuno utkani u stvaralaštvo bez želje da dramatično i glasno obzanane svoje postojanje, svoje ja van granica opusa, oni su priča sama. Ovom svetu koji misterije voli a mitove neguje, najveći dar, bar u drugoj polovini dvadesetog veka, bio je pojava Džeroma Dejvida Selindžera.

Kada je 1951. godine objavljen roman Lovac u žitu, svet više nije mogao da ostane isti. Ne posle Holdena Kolfilda. Roman je učinio Selindžera najčitanijim američkim piscem i doneo mu svetsku slavu koju se on svojski trudio da izbegne. Čitave generacije pronašle su Holdena u sebi, jer je svaki čovek u manjoj ili većoj meri usamljen, u disharmoniji sa svetom i materijalnim zahtevima tog sveta; umoran i neshvaćen, trajno oštećen ranom koju nosi. Uznemirujući i umirujući lik Holdena Kolfilda, tog duhovitog i iskrenog čuvara dece, ipak je neopravdano nadjačao i u zasenak bacio ostala Selindžerova dela, dodelivši mu nezahvalnu ulogu pisca jednog romana.

Svoja dela Džerom Dejvid Selindžer objavljuje između 1948. i 1959. godine. Nije on objavio mnogo. Njegov neveliki opus čine još i Za Esme: devet priča (1953), Freni (1955), Visoko podignite krovnu gredu, tesari (1955), Zui (1957) i Simor: uvod (1959). Kasnije, novele o deci iz porodice Glas, Freni i Zui, 1961. godine, prerastaju u roman Freni i Zui, čineći, kako Selindžer u posveti svom izdavaču kaže na izgled prilično kusu knjigu.

Junaci Selindžerovih dela su prepametna, prerano sazrela deca, koja slavu stiču pobeđujući u radio-kvizovima, čuda od dece, koja odrastaju u neuklopljene i neshvaćene ljude. Neka od njih će pokušati da napravi kompromis sa svetom (prilično bezuspešno, treba li reći).

Svojom pojavom, pored Holdena Kolfilda, izdvojiće se Simor Glas. Od strane književne kritike, Simor, altruista i humanista, označen je kao jedinstvena pojava u književnosti. Taj pesnik i  mislilac, samoubica, ima duhovnog sabrata u američkoj književnosti, Septimusa Vorena Smita, junaka Virdžinije Vulf, za koga je Selindžer morao znati. Obojica ne prihvataju stvarnost, pa zato ne mogu da obitavaju u njoj. Oni su morali pomisliti da je život nepodnošljiv, da ga ljudi čine nepodnošljivim. Kao i kod Septimusa, i Simoru se telo razmekšavalo, dok nisu preostala samo vlakna živaca. Ipak, i u tom stanju, ili baš zbog njega, svestan je lepota slika i zvukova koji ga okružuju.

Lepota se nalazi svuda za čoveka kao što je Simor Glas.

Selindžer je rođen i odrastao na Menhetnu. U imućnoj, srednjeklasnoj porodici kao jedino dete. Ne bi se reklo, ali je dve godine svog života proveo u vojnoj akademiji Veli Foridž. Čak se i tokom drugog svetskog rata pokazao, kako ga saborci opisuju, kao hrabar ratnik, istinski heroj. Rat tačnije posledice rata na ljudsku psihu, česta su tema Selindžerovih pripovedaka. Njegovi junaci, povratnici iz ratnih sukoba, opterećeni su mučnim slikama stradanja, besmislenošću i tragizmom nestajanja u sveopštem haosu, potpuno onemogućeni da komuniciraju sa drugim ljudskim bićima, osim, naravno, sa decom. Najbolje primere ove univerzalne teme preživelog ratnika kod Selindžera nalazimo u pripovetkama Perfektan dan za banana - ribe, Za Esme - s ljubavlju i mučninom, Neznanac ili poslednji dan poslednjeg odsustva. Nikakvo stradanje ili besmisleno uništavanje ljudskih bića neće promeniti svet i učiniti ga boljim, jednom kada postanu svesni besmislenosti takvog umiranja.

Ljudi će nastaviti da uništavaju jedni druge, a jedini oblik humanosti, altruizma i zdravog razuma zadržaće deca. I sam Holden Kolfild, najpoznatiji Selindžerov junak (i prijatelj, kako je pisac govorio), šesnaestogodišnjak je koji ne može da se uklopi u besmisleno isfolirani svet u kome se obreo. Opterećen smrću mlađeg brata, bez okakve želje da postane deo standardnih škola za dečake ili veselo - histeričnog ambijenta Njujorka nekoliko godina posle velikog rata, Holdena može da obori samo bezazlena dečja otvorenost, njihovo jednostavno i jedno moguće poimanje okruženja, bezrezervna vera u ono što je stvarno i ispravno u dečjem svetu.

Svejedno, evo šta zamišljam – zamišljam neku decu koja se igraju na nekom velikom polju žita i sve. Na hiljade male dece, a nikog u blizini – nikog odraslog, mislim – osim mene. A ja stojim na rubu neke sulude litice. Šta treba da radim – treba da ulovim svakog ko se zaleti da padne sa te litice u provaliju – mislim, ako trče i ne gledaju kuda idu, treba da se pojavim odnekud i ulovim ih. To je sve što bih radio, po ceo dan. Bio bih samo lovac u žitu. Znam da je suludo, ali to je jedino što bih stvarno voleo da budem. Znam da je suludo.

Za ostale stanovnike planete ni Holden ni Selindžer (ili je to jedno te isto) nisu imali bogznašta da urade. To svakako uključuje i Selindžerov odnos prema ženama. Dva neuspela braka ostavio je za sobom pre nego što se povukao u potpunu osamu i zaista nestao za ovaj svet. Samo prividno, naravno. Jer on je bio tu negde, u Nju Hempširu, samo što je nakon Holdena Kolfilda, čudesne dece porodice Glas i genijalnog Simora, njegov glas utihnuo. Nije više imao ili želeo šta da kaže. Ovaj svet nije bio po njegovoj meri i prestao je da mu se obraća. Uostalom, svi njegovi junaci opsednuti su motivom nestajanja. Po Selindžeru, svako ko pređe ulicu, nestane. Pradoksalno, razočarani u duhovnom rascepu (Zui, Holden, Eloiza iz pripovetke Ujka Vigli u Konektikatu) i bezizlazu Selindžerovi junaci retko izvršavaju samoubistvo. Povlače se u svoju galaksiju, bilo da je to mantra koji vodi ka duhovnom prosvetljenju – Gospode Isuse Hriste, pomiluj me; bilo sa nejasnim i mutnim planom, ali jasnom željom da odu, da ne budu tu, da su negde gde ih niko ne poznaje i gde oni neće morati da poznaju bilo koga jer će raditi na benzinskoj pumpi i praviti se da su gluvonemi.

Zahvalno je govoriti o rasapu njihovih ličnosti, ali je sav Selindžerov smisao u tome da je svet u nepopravljivom rasapu i da bi ga trebalo napustiti. Neobavezno po cenu fizičkog nestajanja, ali nestajanja svakako. Povlačenja u svoju gluvonemu suštinu.

Nezahvalno je pisati nekrolog Džeromu Dejvidu Selindžeru. Šta reći povodom smrti, fizičkog nestajanja čoveka koji je nestao još 1967. godine? Napisao je malo, a rekao mnogo. Suočio nas sa besmislom kroz koji se krećemo, ne želeći mnogo (ili nimalo) da nam pokaže kakav je to pravi put koji bi nas dove do onoga što se u ne-selindžerovskom svetu zove sreća ili ispunjenje.

Ipak je 27. januara 2010, svet koji nije voleo potresla vest o njegovoj smrti. Zato što je ipak negde postojao, sakriven, ali prisutan, ciničan i bolno demaskirajući, čudesnog glasa i jezika. A tog dana je zaista umro. Pod uslovom, naravno, da smrt postoji.

Kad čovek umre, događa se u stvari samo to da pobegne iz svog tela. Gospode bože, ta svi su to radili već hiljade i hiljade puta! Činjenica da se toga ne sećaju ne znači da to nisu činili. To je zaista smešno.

Add comment


Security code
Refresh