Menu

logo

Dž. D. Selindžer - Srce jedne slomljene priče

(The Heart of a Broken Story, Esquire 1941.)
Prevod: Nataša Čorboloković i Ivana Knežević

salinger

Svakog dana Džastin Horgenšlag, koji je za trideset dolara nedeljno radio kao štamparski pomoćnik, viđaše izbliza šezdesetak žena koje nikada pre nije video. Tako je Horgenšlag za nekoliko godina koje je proveo u Njujorku video izbliza oko 75.120 različitih žena. Od tih 75.120 žena otprilike 25.000 imalo je ispod trideset, a iznad petnaest godina. Od ovih 25.000 samo je 5.000 imalo između pedeset i šezdeset kilograma. Od tih 5.000 samo 1.000 nije bilo ružno. Samo 500 njih bilo je donekle privlačno; samo 100 bilo je vrlo privlačno; samo 25 njih je moglo da izazove zazvižduk divljenja, a samo se u jednu Horgenšlag zaljubio na prvi pogled. E sad, postoje dve vrste femme fatale. Imate  femme fatale koja je femme fatale u svakom smislu te reči, i imate femme fatale koja nije femme fatale baš u svakom smislu te reči.

Zvala se Širli Lester. Imala je dvadeset godina (jedanaest godina manje od Horgenšlaga). Bila je visoka metar i šezdeset (tako da joj je glava bila u visini njegovih očiju) i imala je pedeset tri kilograma (bila je laka kao perce). Širli je bila stenografkinja i živela je sa svojom majkom, Agnes Lester, koju je izdržavala a koja je, pak, obožavala Nelsona Edija . Kada bi govorili o njenom izgledu, ljudi bi obično rekli ovako: „Širli je lepa k’o slika“.

Jednog  jutra, u autobusu za Treću aveniju, Horgenšlag je stajao iznad Širli Lester i bio je osuđen na propast. A sve zbog toga što su njena usta bila otvorena na neki poseban način. Širli je čitala reklamu za kozmetiku koja je stajala na panou u autobusu, a kada Širli čita, vilica joj je nekako blago opuštena. I, u tom deliću sekunde dok su Širlina usta bila otvorena, a usne odvojene, Širli je verovatno bila najfatalnija žena čitavog Menhetna. Horgenšlag je u njoj video siguran lek za čudovišnu samoću koja se šunjala oko njegovog srca otkad je došao u Njujork. Ah, agonije li! Stajati iznad Širli Lester i ne biti u mogućnosti da se sagneš i poljubiš njene razdvojene usne. Neizrecive li agonije!

Bio je to početak priče koju sam počeo da pišem za nedeljnik Kolierz . Nameravao sam da napišem jednu lepu srceparajuću priču u kojoj momak sreće devojku. Šta ćeš bolje, mislio sam. Svetu su potrebne priče u kojima momak sreće devojku. Ali da bi napisao jednu takvu priču, pisac, nažalost, mora da se postara da se momak i devojka sretnu. U ovom slučaju to nije išlo. Ili bar ne tako da ima smisla. Nisam mogao da spojim Horgenšlaga i Širli kako treba. A evo i zašto:
Naravno da je bilo nemoguće da se Horgenšlag sagne i sasvim iskreno kaže:
„Oprostite, mnogo Vas volim. Lud sam za Vama. Ja to znam. Mogao bih da Vas volim celog života. Ja sam štamparski pomoćnik i zarađujem trideset dolara nedeljno. Bože, koliko Vas volim. Jeste li slobodni večeras?“
Ovaj Horgenšlag bi možda mogao da bude i budala, ali ne tolika. I možda bi mogao da bude i naivan, ali ne toliko. I ne možete da očekujete da čitaoci Kolierza progutaju takvu glupost. Na kraju krajeva, pet centi je pet centi.
Naravno da nisam mogao da tek tako Horgenšlagu ubrizgam serum koji bi bio mešavina uglađenosti  koju su odavali stara tabakera Vilijema Pauela  i stari cilindar Freda Astera .
„Gospođice, molim Vas, nemojte me pogrešno razumeti. Ja sam ilustrator u jednom časopisu. Moja vizit karta. Nikada u svom životu nisam toliko želeo da nekog skiciram kao Vas. Možda bi takav poduhvat bio od obostrane koristi. Mogu li da Vas pozovem večeras ili u bližoj budućnosti? (Kratak, neusiljen smeh). Nadam se da ne zvučim previše očajno. (Opet smeh). A možda zapravo jesam očajan“.
Jao, čoveče. Ovi redovi propraćeni umornim, ali veselim, a ipak nemarnim osmehom. Da ih je samo Horgenšlag zaista izustio. Širli je, naravno, i sama bila stari obožavalac Nelsona Edija i redovno je pozajmljivala ljubavne romane iz biblioteke.
Možda vam je sada jasnije sa čim sam se hvatao u koštac.
Svakako, Horgenšlag je mogao da kaže i ovo:
„Izvinite, da Vi niste Vilma Pričard?“
Na šta bi Širli odgovorila hladno, gledajući u neku neodređenu tačku na drugoj strani autobusa:
„Ne“.
„Baš čudno“, mogao bi da nastavi Horgenšlag, „mogao sam da se zakunem da ste Vi Vilma Pričard. Hm… Da niste slučajno iz Sijetla?“
„Ne“, uzvratila bi još ledenije.
„Sijetl je moj rodni grad“.
Neodređena tačka.
„Divan gradić, taj Sijetl. Mislim, stvarno je divan gradić. Tu sam, mislim, u Njujorku, samo četiri godine. Ja sam štamparski pomoćnik. Zovem se Džastin Horgenšlag“.
„Stvarno nisam za-in-te-re-so-va-na“.
Horgenšlag ne bi daleko dogurao s takvim nastupom. Nije imao ni izgled, ni ličnost, ni dobru odeću da bi u datim okolnostima zainteresovao Širli. Nije imao šanse. I, kao što sam već rekao, da biste napisali zaista dobru priču u kojoj momak sreće devojku, bilo bi pametno da se pre toga momak i devojka sretnu.
Možda je Horgenšlag mogao da se onesvesti i da se, tom prilikom, tražeći oslonac, uhvati za Širlin članak. Tako je mogao da joj pocepa čarapu, ili da je „ukrasi“ jednom finom petljom. Ljudi bi napravili mesta za nesretnog Horgenšlaga, a on bi ustao mrmljajući: „Dobro mi je, hvala“, a zatim „Zaboga! Strašno mi je žao, gospođice. Pocepao sam Vam čarape. Dopustite mi da Vam ih platim. Trenutno nemam para kod sebe, ali mi dajte Vašu adresu“.
Širli mu ne bi dala svoju adresu. Samo bi se postidela i zanemela na trenutak „U redu je“, rekla bi poželevši da se Horgenšlag nikada nije rodio. A uostalom, sama ideja nije logična. Horgenšlag, mladić iz Sijetla, ne bi ni sanjao da zgrabi Širli za članak. Bar ne u autobusu za Treću aveniju.
Bilo bi logičnije i verovatnije da Horgenšlag padne u očaj. I dalje ima muškaraca koji vole očajnički. Možda je Horgenšlag bio jedan od njih. Možda bi on zgrabio Širlinu tašnu i pojurio ka zadnjem izlazu. Širli bi vrisnula. Muškarci bi je čuli i poneli se junački ili tako nešto. Recimo da bi Horgenšlagov beg bio onemogućen. Autobus bi stao. Pozornik Vilson, koji već duže vreme nikog nije uhapsio, stupio bi na scenu. U čemu je problem? Pozorniče, ovaj čovek je pokušao da mi ukrade tašnu.  
Horgenšlaga dovlače u sudnicu. Širli, naravno, mora da prisustvuje. Oboje daju svoje adrese, i tako Horgenšlag saznaje gde se nalazi Širlino carstvo.
Sudija Perkins, koji čak ni u svojoj kući ne može da dobije pristojnu šoljicu kafe, osuđuje Horgenšlaga na godinu dana zatvora. Širli se ugriza za usnu, ali Horgenšlaga odvode.
U zatvoru Horgenšlag piše pismo Širli Lester u kome kaže sledeće:

„Draga gospođice Lester,
Stvarno nisam nameravao da Vam ukradem tašnu. Uzeo sam je samo zato što Vas volim. Vidite, ja sam samo hteo da Vas upoznam. Hoćete li mi, molim Vas, napisati pismo nekad kad budete imali vremena? Ovde čovek ume da bude prilično usamljen, a ja Vas mnogo volim, i možda biste nekada čak mogli i da dođete da me vidite kada ste slobodni.
Vaš prijatelj,Džastin Horgenšlag“

Širli pokazuje pismo svim svojim prijateljicama. One joj kažu: „Širli, to je baš slatko“. Širli se slaže da je to možda slatko na neki način. Možda mu i odgovori. „Da! Odgovori mu. Učini mu. Šta možeš da izgubiš?“  I tako Širli odgovara na Horgenšlagovo pismo.

„Dragi gospodine Horgenšlag,
Dobila sam Vaše pismo, i zaista mi je žao zbog svega što se desilo. Nažalost, mi tu sada ništa ne možemo, ali ja se zaista osećam grozno s obzirom na ishod cele situacije. Bilo kako bilo, niste osuđeni na dug period i uskoro ćete izaći. Sve najbolje.
S poštovanjem Širli Lester“

„Draga gospođice Lester,
Niste ni svesni koliko me je obradovalo Vaše pismo. Nema ni malo razloga da se osećate grozno. Moja je krivica što sam bio tako blesav i zato nema potrebe da se tako osećate. Ovde nam jednom nedeljno puštaju filmove, i stvarno nije tako loše. Imam tridesetjednu godinu i iz Sijetla sam. U Njujorku sam četiri godine i mislim da je sjajan grad samo što se povremeno čovek oseti prilično usamljeno. Nisam nigde video lepšu devojku od Vas, čak ni u Sijetlu. Voleo bih da dođete da me vidite jedne subote popodne u vreme posete, između dva i četiri, a ja ću Vam platiti kartu za voz.
Vaš prijatelj,Džastin Horgenšlag“

Širli bi i ovo pismo pokazala svim svojim prijateljicama. Ali na njega ne bi odgovorila. Svima bi bilo jasno da je ovaj Horgenšlag budala. Uostalom, ona jeste odgovorila na prvo pismo. Ako bi odgovorila i na ovo glupo pismo, to bi moglo da se razvlači mesecima, i znate već. Učinila je sve što je mogla za tog čoveka. A kakvo mu je pa to ime. Horgenšlag.
U međuvremenu, Horgenšlagu je bilo teško u zatvoru iako su im puštali filmove jednom nedeljno. Delio je ćeliju sa Morganom zvanim Šljuka i Burkom zvanim Sekač, dvojicom momaka iz podzemlja. Oni su u njemu videli sličnost sa nekim momkom iz Čikaga što ih beše jednom ocinkario. Bili su ubeđeni da su Cinkaroš Ferero i Džastin Horgenšlag jedna te ista osoba.
„Ali ja nisam Cinkaroš Ferero“, kaže im Horgenšlag.
„Ma kako da ne“, kaže Sekač, zafrljačivši na pod Horgenšlagovo bedno sledovanje hrane.
„Razbij mu tintaru“, kaže Šljuka.
„Ma kažem vam da sam ovde zato što sam ukrao jednoj devojci tašnu u autobusu za Treću aveniju”, brani se Horgenšlag. „Samo što je nisam stvarno ukrao. Zaljubio sam se u tu devojku, i to je bio jedini način da je upoznam“.
„Ma kako da ne“, opet kaže Sekač.
„Ma, razbij mu tintaru“, ponavlja Šljuka.
A onda je došao dan kada je sedamnaest zatvorenika pokušalo da pobegne. Za vreme rekreacije u zatvorskom dvorištu upravnikova osmogodišnja nećaka Lizbet Sju dopala je šaka Sekaču Burku. On ščepa ručerdama devojčicu i podiže je da je upravnik vidi.
„Hej, upravniče!“ povika Sekač. „Otvaraj tu kapiju ili ću klinki da zavrnem šiju!”
„Nije me strah, ujka Berte!“ doviknu Lizbet Sju.
„Sekaču, spusti to dete!“ naredi upravnik u svoj svojoj nemoći.
Ali Sekač zna da drži upravnika u šaci. Sedamnaestorica muškaraca i malo plavo dete izlaze kroz kapiju. Šesnaestorica muškaraca i malo plavo dete izlaze bezbedno. Stražaru na osmatračnici čini se da ima odličnu priliku da puca Sekaču u glavu, i tako razbije grupu begunaca. Ali promašuje i uspeva samo da pogodi omanjeg čoveka koji uplašeno hoda iza Sekača, i ubija ga na licu mesta.
Šta mislite koga?
I tako je moj plan da za Kolierz napišem srceparajuću i nezaboravnu ljubavnu priču u kojoj momak sreće devojku osujećen smrću mog glavnog junaka.
E sad, Horgenšlang ne bi ni bio među ovom sedamnaestoricom očajnika da i sâm nije postao očajan i uspaničen zbog toga što mu Širli nije odgovorila na drugo pismo. Ali činjenica je da ona nije odgovorila na to pismo. Ne bi mu odgovorila ni u narednih sto godina. Ja ne mogu da menjam činjenice.
Baš šteta! Šteta što Horgenšlag iz zatvora nije mogao da Širli Lester napiše sledeće pismo:

„Draga gospođice Lester,
Nadam se da Vam neće biti neprijatno i nelagodno zbog ovih nekoliko redaka. Pišem Vam jer bih želeo da znate da ja nisam običan lopov. Da znate da sam Vam ukrao tašnu zato što sam se zaljubio u Vas čim sam Vas spazio u autobusu. Nisam mogao da smislim nijedan drugi način da se upoznam sa Vama sem da postupim brzopleto, ili, bolje rečeno, glupavo. Ali uostalom, čovek u ljubavi ume da bude glupav.
Oduševio me je način na koji su Vam usne bile blago razdvojene. Vi ste za mene bili odgovor na sve. Otkad sam pre četiri godine došao u Njujork, nisam bio nesrećan, ali nisam bio ni srećan. Zapravo, najbolji opis bi bio da sam bio jedan od nekoliko hiljada mladih ljudi u Njujorku koji samo postoje.
Došao sam u Njujork iz Sijetla. Hteo sam da postanem bogat, i slavan, i moderno obučen, i uglađen. Međutim, za četiri godine sam shvatio da neću postati ni bogat, ni slavan, ni moderno obučen, ni uglađen. Ja jesam dobar štamparski pomoćnik, ali to je sve. Jednoga dana štampar se razboleo, i ja sam morao da ga zamenim. Kakav sam samo haos napravio, gospođice Lester! Niko nije hteo da me sluša. Slovoslagači su se nekako smejuljili kada bih im rekao da počnu sa radom. I ne krivim ih zbog toga. Ja zaista ličim na budalu kad naređujem. Pretpostavljam da sam samo jedan od milion onih koji nisu stvoreni da naređuju. Ali, to mi više i ne smeta. Ima tu jedan dečko od dvadesettri godine koga je moj šef upravo primio. Njemu je samo dvadesettri, a ja imam tridesetjednu godinu i već četiri godine radim na istom radnom mestu, ali znam da će on jednog dana postati glavni štampar, a ja ću biti njegov pomoćnik. Čak mi ni to saznanje više ne smeta.
Ono što je bitno je da Vas volim, gospođice Lester. Neki ljudi misle da ljubav čine seks i brak i poljupci u šest kad dođeš sa posla i deca, i možda jeste tako, gospođice Lester. Ali znate li šta ja mislim? Ja mislim da je ljubav dodir, a ipak nije ni dodir.
Pretpostavljam da je jednoj ženi važno da bude viđena kao supruga čoveka koji je bogat, privlačan, duhovit ili popularan. Ja nisam ni popularan. Nisam čak ni omražen. Ja sam samo... samo sam Džastin Horgenšlag. Ljudi nikada nisu zbog mene veseli, tužni, ljuti, pa ni zgađeni. Mislim da me ljudi smatraju finim momkom, ali to je sve.
U detinjstvu nikome nisam bio ni sladak, ni bistar, ni lep. Ako bi i morali nešto da kažu, govorili bi kako imam male čvrste noge.
Ne očekujem odgovor na ovo pismo, gospođice Lester. Više od svega na svetu bih želeo odgovor, ali, iskreno, ne očekujem ga. Samo sam želeo da znate istinu. Ako mi ljubav prema Vama donosi samo nove i veće patnje, sâm sam kriv za to.  “
„Možda ćete jednog dana razumeti i oprostiti svom nespretnom obožavaocu.

Džastin Horgenšlag“
Takvo pismo ne bi bilo ništa manje verovatno od sledećeg:

„Dragi gospodine Horgenšlag,
Dobila sam Vaše pismo i mnogo mi se dopalo. Krivo mi je i osećam se loše zbog toga što se sve odigralo na takav način. Da ste mi se samo obratili umesto što ste mi uzeli tašnu! Ali, u tom slučaju,  pretpostavljam da bih se prema Vama ponela hladno.
Sada je pauza za ručak kod mene na poslu, i ja sedim sama i pišem Vam. Danas sam osetila želju da budem sama za vreme pauze. Osetila sam da bih iznenada počela da vrištim ako bih morala da odem sa devojkama na ručak i slušam kako, po običaju, brbljaju dok jedu.
Nije me briga ako niste uspešni, zgodni, bogati, slavni ili uglađeni. Nekada davno bi me bilo briga. Kad sam bila u srednjoj školi, uvek sam se zaljubljivala u glavne face, kao što su: Donald Nikolson, koji se šetao po kiši i znao sve Šekspirove sonete napamet; Bob Leisi, zgodni tupan koji je mogao da dâ koš sa pola terena kada je rezultat nerešen a utakmica skoro gotova; ili Hari Miler, koji je bio tako stidljiv i imao tako lepe, smeđe, prodorne oči.
Ali sa tim ludim delom mog života je gotovo.
Vaše kolege koje su se smejuljile kada ste im naređivali, oni su kod mene na crnoj listi. Mrzim ih kao što nikad nikog nisam mrzela.
Kada ste me videli, bila sam našminkana. Verujte mi da bez šminke i nisam neka lepotica. Molim Vas obavestite me kada Vam budu dozvoljene posete. Volela bih da me malo bolje pogledate. Htela bih da budem sigurna da me niste videli u najboljem lažnom izdanju.
Ah, da ste samo rekli sudiji zašto ste mi ukrali tašnu! Mogli bismo da budemo zajedno i imali bismo mogućnost da popričamo o stvarima koje su nam zajedničke.
Molim Vas, javite mi kada mogu da dođem da Vas vidim.

S poštovanjem,Širli Lester“

Ali Džastin Horgenšlag nikada nije upoznao Širli Lester. Ona je sišla u Pedesetšestoj, a on u Tridesetdrugoj ulici. Te večeri Širli Lester je izašla u bioskop sa Hauardom Lorensom u koga je bila zaljubljena. Hauard je mislio da je Širli vraški dobra zabava, ali ništa više od toga. Džastin Horgenšlag je te večeri ostao kod kuće i slušao radio dramu koju su sponzorisali proizvođači toaletnog papira. Razmišljao je o Širli cele noći, celog narednog dana, i veoma često tokom tog meseca. A onda su ga, iznenada, upoznali sa Doris Hilman, koja je već počinjala da se brine da li će se ikada udati. I pre nego što je Džastin Horgenšlag postao svestan toga, Doris Hilman i tako to  počeli su da potiskuju Širli Lester. Ni Širli Lester, ni pomisao na nju više mu nisu bile dostupne.
I eto zašto za Kolierz nikada nisam napisao priču u kojoj momak sreće devojku. U priči u kojoj momak sreće devojku momak bi uvek trebalo da upozna devojku.

* Objavljivanje ove priče odobrio American Councils for International Education.

Add comment


Security code
Refresh