Menu

logo

Lutati bez cilja lep je cilj

Intervju sa Miodragom Raičevićem, dobitnikom nagrade „Branko Miljković“  
Razgovarala: Aleksandra Gojković

mija01

Kažu da je u kriznim vremenima, a pogotovo kad ona traju i traju, najteže i najvažnije sačuvati duh. Miodrag Mija Raičević, pesnik, pisac i antologičar, uspeo je da sačuva taj dragoceni sastojak koji čitaoci ponekad prepoznaju kao humor, ponekad kao finu ironiju. Rođen je u Podgorici 1955. godine, a u tom gradu je objavio i prvu zbirku pesama koja nosi naslov Osjećajne pjesme i jedna konjska. Autor je još šest pesničkih knjiga (Čarape u travi, Debele devojke, Gore glavu visibabo, Trice i ku’čine, Muzini vetrovi i Dlan i lopata) i svaštare Sviranje Malaparteu. Menjajući žanrove ”bežao” je i u druga imena, pa je tako pod pseudonimom T.H.Raič objavio romane - Opet silovana, Najbolje od Džeka Trboseka, Čovek bez kostiju  i  Rečnik afrodizijaka, a pod pseudonimom Ravijojlo Klikovac Dukljanski riječnik (Librus Docleanus palamudus). Priređivač je više antologija i temata, a ozbiljno je “umešan” i u nastanak dva kuvara čiji su tiraži rasprodati. Dobitnik je nagrade „Marko Miljanov“, nagrade CANU „Petar Vukčević“ , „Ramonda Serbike“ i aktuelni laureat priznanja „Branko Miljković“ za knjigu „Dlan i lopata“. Raičević već godinama živi u Beogradu i jedan je od urednika „Službenog glasnika“.

Za „Pressing“ priča o bratstvu bluza, objašnjava zašto je ceo svet usprkos porastu broja stanovnika postao nekako „lakši“ i zašto je za pravu „idilu“ neophodna kombinacija promašenog pisca i istog takvog čitaoca.Sve to uz šarm nekoga ko zna da je dosada apsolutno zabranjena stvar.

Primajući nagradu „Branko Miljković“ u Nišu poklonili ste se senima velikog pesnika koji ne prestaje da inspiriše mlade generacije. Koliko je stvaraocu značajno čije ime nosi nagrada koju prima i da li je pomalo opretećujuće što se uvek spontano postavlja pitanje poetičke sličnosti?

Uradio sam to iz najdubljeg poštovanja prema Brankovoj pesničkoj avanturi, ali pre svega pesničkoj sudbini. Nagrada „Branko Miljković“ jedna je od najvrednijih nagrada koje se dodeljuju pesnicima. Ako samo pogledate spisak ranijih dobitnika, uverićete se u moje reči. Nagrada je način da Branko svoj svetli život koji je bio pun vatre, nastavi da živi u nama. Što se sličnosti poetika tiče, ona skoro da i ne postoji. Branko Miljković je pripadao nekom drugom vremenu, imao lektiru kakvu je imao, obrazovao se u drugim uslovima, imao književne ljubavi kakve je u to vreme mogao da ima. Znate, on je na sve što je činilo njegov život stavio tačku 1961. godine - otada je prošlo 50 godina, u međuvremenu se štošta izdešavalo, svet je skoro iz korena izmenio način života. Sve je dostiglo fantastično ubrzanje. Srećom, srca nam kucaju kao što su to radila od pamtiveka. I to me teši. Ono što Miljkovića povezuje s knjigom Dlan i lopata je, pre svega, njegov život. Naravno, o toj vezi nisam razmišljao dok sam pisao knjigu, ali mnoge sudbine u njoj nalik su Miljkovićevoj. Bili Holidej je isto tako izgorela u brišućem letu, ali sjaj koji je ostao iza tog leta večan je. Život je ponekad i lutanje bez cilja. Ovo i jeste knjiga o tim uličnim desperadosima, između ostalog. Postoji jedna knjiga, počivšeg pesnika Vita Nikolića, prva njegova, koja se zove Drumovanja. Amerikanci bi to preveli kao On the Road. A Nikolić sigurno nije čitao Keruaka. Zato su pesmine cipele u bluzu često prašnjave.

Šta je za Vas najfascinantnije u Miljkovićevoj poeziji?

Vatra. Vatra je bio ceo Miljkovićev život. Svoje demone nije uvek uspevao da savlada... Nije se ustezao da u muškoj tuči razreši dileme... Voleo je kafane i one duge sedeljke kad se za jednu noć raspe toliko bisera da se mogu kupiti tri careva grada. A voleo je noć i sve što ona nosi... Odricao se svojih knjiga... Bio je, rekao bih, Vezuv u ljudskom telu. S pravom je nazivan princem pesnika. Ko pročita njegovu biografiju shvatiće da Branko nije ličio na nekoga ko će u sedamdesetoj, sa štapom pored sebe, sedeti uz kafu i čitati novine. Sve što je imalo da se proživi, imalo je da se proživi odmah. Takavo je bio Branko Miljković, takva je danas njegova poezija. On je jedan od onih meni dragih bogova sa pesničkog Olimpa, u kojima srpska poezija, srećom, nikad nije oskudevala.

Zbirka Dlan i lopata  donosi pesme ulice, zadimljenih klubova, očaja, prenosi osećanje sveta svojstveno bluzu... Koliko je opasno pokazati ranjivu stranu kad nas sve vesti o katastrofama i proneverama, domaćim i svetskim, uče da je najopasnije izgubiti oprez?

Bluz je skoro uvek solo pesma - Don Kihot protiv ostatka sveta. Srećom, još uvek se nađe poneki Don Kihot da napiše „šta sanja i šta mu se događa“, i o tome obavesti ostatak čovečanstva. Još uvek pripadam tom bratstvu i to je uteha, ako je na ovom svetu ima. Da je drugačije, ispalo bi da Bog nije bio u pravu kad je Adamu i Evi oduzeo stanarsko pravo.
Čovek danas, pre svega zahvaljujući medijima, shvata da živi u jednom surovom svetu. Mediji nas uredno podsećaju na zlo koje jedni drugima činimo, koje jedan narod čini drugom narodu... Negde pri kraju tih informativnih emisija, malo pre vremenske prognoze, uslikaju poneki svetli primer i na tome se završi. Vrhunac licemerja je oznaka koja ide na početku filma da to nije, recimo, za gospodu ispod 16 godina, a onda u nacionalnom dnevniku, a svaki je takav, prikažu višeminutnu storiju o nekom krvavom zločinu sa svim detaljima. A onda se u nekoj emisiji specijalnog tipa nađu razni dušebrižnici koji o toj društvenoj pojavi, potkovani znanjem, razglabaju - srećom, samo do kraja emisije. Izgleda da smo talentovaniji za loša nego za dobra dela. Pesniku, koji po pravilu ima izoštrene senzore, nije lako u današnjem svetu. Ako mu je ikad i bilo lako. Pesnik je uvek u manjini. Srećom. I njegova je obaveza da tu svoju ranjivu stranu pokazuje svetu. A svet se često na sve to pravi blesav zato što jeste blesav.

mija02

Pevate o ljudima koji se spajaju i razilaze, hrle u nove avanture iza kojih ponovo ne čeka emotivna sigurnost... Da li je ljubav danas krhkija nego ranije ili je to samo iluzija?

Bluzeri su divni gubitnici kojima se nad glavama „rasprskavaju zvezde kao metafore“. Mnogi od njih su to radili zato što nisu mogli drugačije (što bi pisac bio izuzetak), a neki nisu ni želeli. Lutati bez cilja lep je cilj, samo što za taj poduhvat čovek mora da bude talentovan kao i za sve prave stvari. Naravno, bilo je pesnika koji nikad nisu mrdnuli iz svoje zemlje (Filip Larkin), a bilo je i onih koji su najveći deo života proveli u radnoj sobi ne prelazeći ni prag svog stana. Mislim na Vladimira Holana, češkog pesnika, čije su mi pesme stalna lektira. Pesniku je, dakle, dovoljna i biblioteka, ako je odlučio da tako proživi svoj život. Bluzeri su voleli da se „bućnu“ u život i da o tome na sav glas govore u svojim pesmama. Moj prijatelj Dušan Mitić Car je od tog soja. S tim što njegove neme pesme često više kažu nego mnoge rečite pesme. A ljubav? Ljubav je uvek lepa. Ljubav i kad ostari bude lepa. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi. Pogledajte samo zaljubljenog čoveka: svi znaju gde je osim njega samog. Srce uvek zna šta radi - mi smo ti koji pravimo gluposti.

Osim po stihovima velike emotivnosti, prepoznatljivi ste i po duhovitim i samoironičnim pesmama. U kojima ste Vi više „vi“?

Posle knjige Gore glavu visibabo objavio sam knjigu Trice i k`učine i tandarologiju Muzini vetrovi, a onda su usledile druge knjige koje su imale humorni pristup stvarnosti. Knjiga Dlan i lopata samo je unekoliko povratak poeziji pre tzv. humorne faze. Naravno, ja sam pre svega pesnik iako sam napisao tri romana, ako su to uopšte romani u formalnom smislu. Postmoderna je bila eldorado za ljude poput mene. Jedna Tekerijeva rečenica koja stavlja tačku na moj roman Najbolje od Džeka Trboseka lepo to ilustruje: „A ja sam samo dete koje se igra na morskom žalu“. Dobro je kad možete da promenite jelovnik.

Kritičari su primetili da „držite više do literature nego do književnog života“ i da „bežite od svetla reflektora“ zbog čega je Vaša poezija poznata znatno užem krugu ljudi nego što bi se očekivalo. Da li je u pitanju svestan izbor?

Namerno to čiča radi, ali mu sve teže uspeva. Nekoć, kad sam sve svoje čitaoce poznavao lično, to je išlo relativno lako. Lepo je biti anoniman a raditi ono što voliš. Publicitet nikom dobra nije doneo. Mir nema cenu, što`no rek`o pokojni Broz. Pomagati svojim knjigama tako što ćete njihovo prisustvo forsirati u medijima ne čini nikakvo dobro tim knjigama. Knjigama čini dobro samo ono što se nalazi između korica. Javnom pirotehnikom samo se ugađa sopstvenoj sujeti i ništa više. Ako ono što pesnik dela vredi,  to će već nekako „procuriti u javnost“. Knjige imaju svoje puteve - vaše je samo da im mahnete i poželite sreću. Naravno, ima pisaca koji svu tu pažnju zaslužuju, čije su knjige obeležile vreme u kome žive ili su živeli.  Uostalom, kako postoje promašeni pisci, postoje i promašeni čitaoci. Oni ozbiljno računaju jedni na druge. Savršena idila.

Šta se skriva iza pseudonima T.H.Raič pod kojim ste objavili romane?

Možda potreba da sebe oslobodim imena koje čitaoca podseća na određenu poetiku, dok pseudonim samog pisca oslobađa obaveze da celog života piše jednu knjigu. Dosadio bih i bogu i narodu. I, kao što čitalac ne sme da se dosađuje dok čita, tako ni pisac ne sme da se dosađuje dok piše.

Odakle Vam ideja da napišete kuvar?

Kad sam već bio naumio da napišem Rečnik afrodizijaka, imao sam na umu da u drugom delu te knjige objavim jedan mali kuvar otkačenih recepata, ali koji bi bili pravi. I počeo sam da prikupljam građu. U jednom momentu imao sam u biblioteci preko dvesta kuvara, veliki i malih. Birkao sam ono što bih ja voleo da pripremim i posle godinu i po dana došao sam do 8 000 kompjutrskih strana sa petnaestak hiljada recepata. Onda sam to počeo da pakujem s namerom da objavim najveći kuvar ikad kod nas objavljen. Ali, počelo je bombardovanje i izdavač je odlučio da to i nije baš najvažniji nacionalni projekat u tom trenutku. Nije teško pretpostaviti da najveći deo te književnosti čeka pogodan trenutak da uskoči u lonac. Ipak, uspeo sam da „isposlujem“ par kuvara, ali su oba odavno rasprodata.

Priredili ste antologije ženske i fantastične priče, boemske poezije... učestvovali u projektima Bukovski, Čarobna šuma, Srpska krimi priča, Moj privatni Tito, Nema toliko do Lajkovca... Ako sintezu ograničimo samo na domaći teren, kako biste saželi ono što karakteriše aktuelnu srpsku književnost?

Ja sam jedan radoznao čovek i volim svuda da zavirim: od dobre knjige do ženskog dekoltea. Svuda za dobrog pisca ima materijala. Srpska književnost, kao i sve u Srbiji, prolazi kroz „tranziciono čistilište“. I pored toga, kod nas se objavljuju dobre knjige, postoje veliki izdavači. Pogledajte samo produkciju „Službenog glasnika“, u kome inače radim, i uverićete se da skoro svakog dana iz štampe izađe poneka knjiga pametnica i da nema nijednog valjanog razloga da se čovek time ne diči. Poezija, kad je reč o izdavaštvu, kao da se sklonila u krilo tzv. malih izdavača. Poeziji tamo jeste lepo, ali honorari i dalje više ljube prozne pisce.

Da li imate utisak da su čitaoci poslednjih godina zaista masovno  digli ruke od „teških“ knjiga i priklonili se komercijalnoj literaturi koja omogućava lakšu konzumaciju? Gde je izlaz za pisce koji nisu skloni diktatu tržišta?

Nemojte misliti da je Kafka ranije bio mnogo čitaniji nego danas. O Džojsu da i ne govorimo. Uvek se više čitala tzv. „laka literatura“, mada ja ne volim bilo šta u umetnosti da delim na „lako“ i „teško“. Ceo svet je postao nekako „lakši“ iako nas ima mnogo više nego pre jednog veka. Što onda literatura ne bi poprimila ponešto od te lakoće?  Mada, ako ozbiljno pogledamo, to i nije lakoća nego površnost i banalnost. Ako već postoje lanci brze hrane, što ne bi postojala i literatura koja se konzumira s nogu i gde vam glava treba samo zato što u njoj stanuju oči? Lakoća nije uvek moguća misija u umetnosti, i za nju, kao i za „tešku“ umetnost, treba talenta. Ponekad i više. A pisci koji ne žele (ili pak ne mogu) da ispunjavaju zahteve tržišta, trude se da žive neki svoj život, ne očekujući da im se ništa spektakularno desi, jer spektakl je uvek obaveza - malo šta vas zapadne dobro od tog kolača, ako je tu o slatkišu uopšte reč. Ne kažem da ponekad ne treba proviriti iz te zemunice zvane anonimnost, ipak - što ređe to bolje. Što se tiče izlaza - to su ulazna vrata tih i takvih izdavačkih kuća. Kao što vidite, sva dobra rešenja su jednostavna.

Šta publika može da očekuje od Vas posle nagrađene knjige pesama?

Uvek sam pomalo zavideo piscima (s nekima od njih se i družim) koji sledeću knjigu ne počinju dok ne skinu skele sa one na kojoj trenutno rade. Ja uvek imam problem na koju stranu da se okrenem i čega prvo da se prihvatim, pogotovu što se moje knjige baš uvek ne „drže za ruke“. Pišem roman o Jaši Grobarovu, piscu i boemu beogradskom, jedan izmišljeni život koji će, ako mi pođe za rukom, ličiti na pravi. Gledaću da do kraja leta na ovo delce stavim tačku.

mija03
Čeka me „Gvantanamo“

Novi gospodari sveta trude se da vam što više vremena potroše raznoraznim glupostima, kako ne biste imali vremena da se bavite onim što oni rade. Na Zapadu su efekti mnogo veći samim tim što su tamo države bogatije. U Srbiji je retko kad bilo uspešnog eksperimenta, a i kad je eksperiment bio uspešan, primena njegova najčešće nije. Svi se trude da mozak postane potrošna roba, kao što je to danas, recimo, kompjuter. Odurno je koliko mladi ljudi danas liče jedni na druge zahvaljujući tim pomagalima. Dakle, oni koji ne budu pristajali na to i takvo uređenje sveta, naći će se u nekom „inteletualnom „Gvanatamu“, za koji je verovatno već spreman elaborat. Mislim da ozbiljno računaju i na mene jer još uvek nisam naučio da šaljem „porukice“. Tja!

Kadrirana poezija

O tome zašto je odabrao da knjigu „Dlan i lopata“ ilustruju  fotografije Dušana Mitića Cara, Mija Raičević kaže:

Zato što je Car Car. Zato što sve radi carski - ne saginje se ni dok bere pečurke jer mu kao Caru i Srbinu ne priliči da se saginje. Neću vam otkriti tajnu kako to radi, a neće ni on - poznajem ga. Uostalom, zato je Car car, a ostali nisu. Careve fotografije su kadrirana poezija i kad sam ih prvi put video odmah sam znao šta ću s njima. Car ima redak osećaj, svojstven samo velikim pesnicima, da uhvati onaj kratkoveki trenutak koji se zove život.

Foto: Dušan Mitić - Car

Add comment


Security code
Refresh