Menu

logo

Širom zatvorenih očiju

Politički marketing
Piše: Ivana Božić - Miljković

cityscape

Nedavno je jedan svetski poznati ekspert iz oblasti marketinga, u okviru misije prosvetljenja ljudi u zamenu za visoke dnevnice, posetio naš glavni grad. S obzirom da je marketing sam po sebi pitka i zanimljiva disciplina, ni predavanje nije moglo biti drugačije. Da bi podvukao crtu i čitavoj manifestaciji dao spektakl-dimenziju, predavanje je završio sentencom da "...istina savremene civilizacije leži u tri reči - seks prodaje sve". Apsolutno tačno! Ogromna većina propagandnih poruka, bez obzira da li u fokusu imaju prehrambene proizvode, kozmetiku, alat ili najnoviji model automobila, sadrži tu erotsku dimenziju koja ima ulogu da zaintrigira, pokrene hemiju za dublje razmišljanje o proizvodu i, u krajnjoj liniji, ubedi potrošača da je život sa reklamiranim proizvodom daleko smisleniji.

Međutim, šta se događa kada se marketinško odelo kroji za nečiju političku kampanju? Ukraja se i prekraja godinama da bi se narodu svidelo uoči izbora. Dugmad preko istine, golišave ambicije i planovi bez ikakvog pokrića. U tom reklamnom zanosu, često se pređe granica dobrog ukusa i to je nešto na šta smo navikli. Takođe, postalo je sasvim prirodno da se ubrzo po izboru "proizvoda" iz "političke ponude" u isti razočaramo i ukapiramo da su silni (narodni) novci i ovog puta potrošeni na unapređenje dizajna, dok je kvalitet ostao na nivou nekih prošlih vremena. Ova razočarenja ponavljaju se periodično - od izbora do izbora. Vremenski interval između narod koristi da konstatuje kako smo "opet naseli na obećanja" i kako "ovi nisu ništa bolji od onih prethodnih", a političke stranke skupljaju reference i zgrću novac za preskupe marketinške kampanje koje će što bolje sakriti šupljine njihove ponude i obezbediti im novu šansu za zgrtanje novca, hartija od vrednosti i nekretnina. Evo par novih potencijalnih referenci koje će određene stranke uoči izbora podvlačiti po hiljadu puta i o kojima svako od nas treba dobro da razmisli pre nego pusti olovku po glasačkom listiću. Stvari nisu uvek onakve kakvima se na prvi pogled čine.

Neko će reći : "...eto, mi smo izumeli subvencionisane stambene kredite..."

Poražavajuća je činjenica da u Srbiji više od polovine mladih ljudi dočeka petu deceniju pod krovom svojih roditelja. Uslovi kreditiranja za kupovinu sopstvenih kvadrata su više nego rigorozni i može ih ispuniti tek mali broj mladih parova. Za početak, potrebno je imati stabilan posao sa visokim primanjima od kojih polovina narednih dvadesetak godina može ići za otplatu rate. Zatim, treba imati izvod iz zemljišnih knjiga na kome piše da je nekretnina koja se kupuje upisana u iste i da nije opterećena hipotekom. Takođe je neophodno imati i nešto gotovine za učešće, koje se, zavisno od banke, kreće oko 20% od cene nekretnine i još nekih par hiljada evrića da bi se platilo uzimanje raznoraznih uverenja i potvrda, usluge procenitelja i advokata, bankarskih provizija, osiguranja imovine i života i slično. Uz to, treba imati i čelične nerve koji će mladom čoveku koji se odvažio na ovaj potez pomoći da izdrži mukotrpnu i dugotrajnu proceduru i iz iste izađe zdrav i mentalno čist. Ovaj poslednji uslov poseduje 90% zainteresovanih, dok taj procenat bitno opada kada su u pitanju posao, plata, ušteđevina i nekretnina pogodna za hipoteku. To je, otprilike kao da krećete u šetnju, a od odela imate samo kaiš i tu i tamo još po nešto ili ništa.

I taman u špicu svetske ekonomske krize, iz jednog domaćeg ministarstva stiže spas u vidu subvencionisanih stambenih kredita. Na prvu loptu je bilo lepo čuti da postoji neko ko zna i razume činjenično stanje i probleme koje ljudi imaju da priušte sebi i svojoj porodici životni prostor. Još impresivnije bilo je saznanje da je država voljna da pomogne i neke krupne i nedostižne stvari učini dostupnim širem krugu građana. Uslovi su bili na prvi pogled korektni: u godinama - ne više od 45, u primanjima - ne više od 120 hiljada dinara, broj nekretnina u posedu - nula. Gornji limit kredita iznosi 100 hiljada eura i može se razvući na period do 30 godina. Učešće svedeno na razumnih 5%, dok 20% obezbeđuje država. Kamatna stopa u rasponu od 4,5 do 4,9% obogaćena šestomesečnim EURIBOR-om, takođe ne predstavlja bauk - bar za sada. U prve tri godine, kamatu plaća država, a poslednjih pet godina ne otplaćuje se kamata, već samo glavnica. Mora se priznati da ponuda, posmatrana ovako na papiru, izgleda primamljivo i realno. Problemi nastaju kada se sa papira pređe na realizaciju i kada se u hodu pojave neki novi uslovi - pre svega onaj po kome je kredit namenjen kupovini nove nekretnine, ili nekretnine u izgradnji. Koliko ljudi u Srbiji može sebi da priušti nove kvadrate čija je cena znatno veća od cene već korišćenih kvadrata? Da li se na novogradnju i posebno izgradnju odmah može staviti hipoteka? Zašto ovim kreditom ne možemo kupiti polovan stan, koji je po performansama često kvalitetniji od novogradnje? Odgovor se nalazi na Novom Beogradu, u velelepnom kompleksu gde prodaja preskupih luksuznih stanova već duže vreme ne mrda sa mrtve tačke. Logično je pitanje da li je ovaj subvencionisani kredit skrojen po meri građana kojima treba stan ili po meri prodavaca stanova u dotičnom kompleksu koji su napravili nešto što ne mogu da prodaju? Ko kome tu pomaže i u čemu? Takođe, vezivanje kamatne stope za EURIBOR sada izgleda sasvim ok (kreće se oko 1%, što je manje nego prošle godine kada je iznosio 5%), ali šta ako u narednih 30 godina isti poraste do te mere da uslovi korigovanje kamatne stope od sadašnjih 5,25% na 10%? I ono što nigde ne piše, niti se spominje, kupac stana (kao u klasičnom stambenom kreditu) snosi sve moguće troškove (provizija, obrade zahteva, premija osiguranja, advokatskih usluga i usluga čak dva veštaka od kojih će jedan proceniti vrednost, a drugi starost nekretnine).

Suprotno prvobitnom elanu i entuzijazmu, broj odobrenih i realizovanih subvencionisanih stambenih kredita pokazuje da je dobra volja nekih ministara da pomognu mladima, u stvari bila samo običan marketinški trik, ništa drugo do referenca kojom će sutra mahati u predizbornoj kampanji.

Neko će reći "...našom zaslugom je broj zaposlenih u javnom sektoru veći nego prošle godine..."

Glomazan činovnički aparat u Srbiji predstavlja recidiv nekih prošlih samoupravnih vremena. Očigledno je da se u novim društvenim i ekonomskim uslovima taj recidiv ispoljava kao anomalija koja predstavlja razvojnu kočnicu i koju bi, kao takvu, trebalo što pre ukloniti. Zašto niko nema snage za to? Odgovor je jasan: za takvu akciju ne postoji politička volja. Politička volja motivisana je interesima, a interes svakako nije zameriti se bilo kom delu biračkog tela, posebno ne onima u javnom sektoru. U situaciji "od dva zla biraj manje", naši političari se odlučuju na hod po tankoj žici. Pred misijom MMF-a obećaju (a šta košta?) da će poslušati njihove sugestije za smanjenje broja državnih službenika. Zatim planiraju, broje, prekrajaju i prebacuju između sebe obavezu izvršenja obećanja. U međuvremenu nikne par novih državnih agencija gde će se udomiti nekoliko desetina službenika, dobiti super plate, i nove lap-topove za pasijans u slobodno vreme.  Najnoviji izumi Vlade u tom pravcu su Nacionalna agencija za regionalni razvoj i Agencija za zaštitu od jonizirajućih zračenja i nuklearnu sigurnost. Zvučno, nema šta. Ali "najbolji" potez jednog ministarstva, u doba krize i nužnosti svođenja državnog aparata na razuman gabarit, jeste pokretanje konkursa za 28 ekonomskih diplomata koji će u isto toliko zemalja sveta promovisati srpske izvozne potencijale i animirati investitore da kod nas plasiraju svoj kapital. Rezultati "konkursa" su pokazali da je od stručnosti i znanja bilo važnije biti drug član ili drug aktivista, te tako u strukturi od 28 ekonomskih eksperata dobismo filologe, inženjere mašinstva i elektrotehnike i šačicu ekonomista. I svi su ekonomski eksperti! Njihov naporan rad biće bogato plaćen sredstvima iz državne kase, a o smanjenju broja državnih službenika, mislićemo čim MMF najavi prijateljsku posetu.

Za sada je važno da se stekla još jedna bitna referenca za predizbornu kampanju: nove smo udomili, stare nismo dirali, čak smo i "eksperte" poslali u svet.

I to nije sve. Dijapazon marketinških trikova u političke svrhe je stvarno širok i premalo je prostora da svakom primeru posvetimo neophodnu pažnju. Televizija je moćan medij i nekada je teško ostati imun na šarenilo njenih prezentacija. Da bi smo izašli iz začaranog kruga "obećanja-izbori-status quo", treba analizirati svaki potez aktuelnih struktura i pretendenata na mesto u državnom vrhu. Sposobnost gledanja u budućnost ne poseduje svako, ali je analiza prošlosti i sadašnjosti većini od Boga data. Prava mera poverenja u nečiju političku viziju dobija se merenjem odnosa narodnog i njihovog ličnog interesa u projektima koje su ostvarili. Dok god prevagne ovo drugo, a narod ćuti, biće i dalje začaranog kruga. Jedni će kupovati luksuzne vile, kuhinje od nekoliko desetina hiljada evra, voziti džipove, zapošljavati rođake i prijatelje i povećavati plate u skladu sa rastom sopstvenog nagona za iživljavanjem. Drugi će grcati pod teretom regionalnih razlika, sa poslom na klimavim nogama, nivoom egzistencije ispod ljudskog dostojanstva, nemoćni da život organizuju po meri čoveka.

Sećam se priče svog dede o nekom spomeniku u Toplici na kome piše "...Ovo mesto jednako je svima, tu se ravna prosjak s carevima." Velika i nažalost, često zaboravljena istina. Realna misao, duboko potisnuta u šumi nerealnih marketinških slogana o boljem životu. Ipak, ispliva ponekad... da podseti da smo svi tu na određeno vreme.

Add comment


Security code
Refresh