Menu

logo

velika61U novom, 61. broju lista Pressing možete pročitati kod nas do sada neprevedenu priču Dž. D. Selindžera, tekst Magičnog Ćire o Mančester Junajtedu, sećanje Velje Petkovića na dva naša velika književnika, kao i intervju sa Mijom Raičevićem, dobitnikom nagrade „Branko Miljković“. Dejan Dabić se, u delu posvećenom filmu, osvrće na poslednju bioskopsku predstavu u našem gradu a Severin Franić na niški kritičarski krug. Tu su i recenzije filmova „Medeni mesec“, „Neka ostane među nama“, „Besa“ i „Katanac za bol“. Od redovnih rubrika, kao i obično, očekuju vas Apsolutnih sto, Stripovanje, Multimedijski superheroji, Vek džeza i Erotska strana...

Jewy Sabatay

Piše: Aleksandar Nikolić Coa

jewy

Album nazvan po bendu može odati pogrešan utisak da se radi o prvencu, na šta smo navikli kod većine bendova. Za ovaj pančevački trio ovo je u stvari treći po redu, s tim da ga ipak po mnogo čemu možemo smatrati prvim pravim albumom koji će predstavljati prekretnicu u daljoj karijeri. Iako sa kultnim statusom(čitaj: „sluša šaka ljudi“), ovaj bend je tek ovim izdanjem uspeo da se ozbiljnije nametne širokim srpskim metal-rock-grundge masama. Prateći kako svetske tako i, od skoro, srpske trendove ne možemo ga naći u bolje opremljenim dućanima već besplatno skinuti sa interneta u izdanju francuske kuće „Chabanes records“. I dalje ponavljamo svoje greške tako da stranci još uvek prepoznaju ono dobro što nam godinama trune u dvorištu. Ipak, da ljudi nisu imuni na novu i dobru muziku pokazuje sve veći broj fanova na fejsbuku (eto i to je postalo validno merilo), veći broj recenzija, ali i ono najbitnije - veći broj koncerata od kojih su poslednji u nizu bili gostovanja jednom Block Outu. Ovaj album je svakako najzaslužniji za sve to.

Šta je toliko posebno u vezi s njim? Onima koji su slušali prethodni „Nihilist“ verovatno samo dosta bolja produkcija i ozbiljniji aranžmani. Oni su već bili spremni za novu dozu hermetičkih tekstova nastalih u simbiozi sa pančevačkim „eko“-dimnjacima koji propraćeni burgijanjem rifova udaraju u glavu već na prvim sekundama uvodne, post-apokaliptične „Nevene“. Ta pesma je za kratko vreme dobila spot i status pesme koja se jedva čeka na koncertima. To nikako ne znači da je tu kraj onoga što album ima da ponudi. Dalje se nižu mučna „94 januar“ i mantrična „29:10“, koja ne bi bila to što jeste bez gostujuće violine. Da li zbog proboja na inostrano tržište ili jednostavno zbog toka inspiracije, sledeće dve pesme su na engleskom jeziku. Prvu od njih, „Hitler satanist“, bend je već ranije izvodio na svojim koncertima, dok je druga, „The black dagger“,  svojim pamtljivim uvodom mogla da se čuje na jednoj od kompilacija pančevačkih bendova. Pored „Nevene“, najjači utisak ostavlja sedmominutna „Okean sreće“, tekstualno spakovana u 3 stiha kojima bi samo još jedna reč umanjila težinu od jedne tone. Možda je bilo pametnije da ona stavi tačku na album, a ne za nijansu manje upečatljiva „Prevara“. Tada bi sigurno slušalac zinuo od neverice, ako već nije do tada, i pustio ceo album na repeat.

Zvuk Jewy Sabataya na ovom albumu je nalik omotu: crn, bez šara, samo slova koja vuku negde na dno tamnih voda Pančeva.

Veliki prezir - Nikad je kraj

Piše: Aleksandar Nikolić Coa

veliki_prezir

Dosta vremena je prošlo od poslednjeg albuma Velikog prezira, a od tada se štošta promenilo. Možda je najbitnije to što je Balkan dobio svoj MTV na kome su Veliki Prezir miljenici, pa tako vrlo često oni koji plaćaju harač SBB-u mogu da vide spotove ovog zanimljivog benda i u stvari vide kako bi izgledala mainstream muzika... naravno, da smo u nekoj normalnoj zemlji. Druga promena je selidba Vladimira Kolarića iz Vrbasa u Beograd što je bitno, jer ovaj album zvuči baš kao život u Beogradu, pomalo plastično. Dobrim delom je nestala ona ravničarska melanholija malog grada koja je krasila „Ruku bez povratka“, a pogotovu „Brazde“. Na ovom albumu preovladavaju optimistični tekstovi o buđenju i radovanju životu („No No“, „Probudi se sine“, „Danas“) što dovodi do toga da su poneke pesme isprazne („Idem dole“), pa čak i monotone („Šta ja mislim?“). „Svi se spustite na pod“ za koju je uradjen drugi po redu spot je, po uzoru na „Konja“ sa prethodnog albuma, najenergičnija sa odličnim distorziranim deonicama. „Pomozi sebi“ odaje utisak da samo popunjava mesto i verovatno je najslabija pesma na albumu. Naravno, sve su one daleko od loših, ali sigurno je da bend poput Velikog prezira može to i bolje. Pesme „Zakopavam“, „Nema hrabrosti“, „Zvoniće“ i naslovna „Nikadjekraj“ imaju tragove onoga što je bend bio do sada i predstavljaju prave bisere albuma iako možda neće dobiti veliki prostor na TV-u i radiju. Svojom mirnoćom, setom i ozbiljnošću oslikavaju ono najbolje od Velikog prezira što, nadam se, neće izgubiti na budućim albumima. Takođe je dosta zamerki upućivano na preteranu šarenolikost bukleta koji bi trebalo da vitlate oko sebe da biste u toj paleti drečavih boja pohvatali gde je koja pesma, pa čak i gde su krajevi reči. Ipak, uz album idu i dve bonus nalepnice sa znakom Velikog prezira, čisto mali znak pažnje za sve „audiofile“ koji su voljni da daju 500 kinti za disk. A takvih je, na žalost, konstantno sve manje.

Jedno je sigurno. Velikom preziru je ovaj album definitivno bio neophodan korak napred za ulazak u srpsku rok elitu, od koje se uvek mnogo očekuje. Da li će ispuniti ta očekivanja, zavisi od njih a na nama je da se strpimo.

Miles: autobiografija

Prevela sa engleskog: Mimica Petrović-Radovanović
Vek džeza (7)
INICIJACIJA MAJLSA DEJVISA

miles

Čitaoci „Pressinga“ imaju posebnu privilegiju da se prvi na srpskom jeziku upoznaju sa prologom iz autobiografije Majlsa Dejvisa. Čim je izašla (prvo izdanje je objavljeno kod „Simona & Schustera“ 1989. godine) knjiga je naišla na odobravanje kako kritike, tako i čitalaca. Čovek koji je tokom druge polovine prošlog veka stalno bio na oštrici muzičkih zbivanja pruža nam fascinantan i provokativan uvid u najskrivenije tajne svog izuzetnog života. Bez dlake na jeziku Majls govori o svojoj zavisnosti od droge, rasizmu u Americi, o brojnim žena koje je imao, muzici i muzičarima s kojima je delio uspone i padove u svojoj karijeri. Knjiga je nastala transkripcijom snimljenih razgovora koje je trubač vodio sa piscem, pesnikom, izdavačem i novinarom Kvinsijem Trupom. U njoj od prve do poslednje rečenice dominira Majlsov autentičan i idiosinkratičan govorni jezik, često začinjen psovkama. Naredni redovi govore o tome kako je sve počelo.

Slušajte. Najuzbudljivije osećanje koje sam ikad doživeo – sa odećom na sebi – bilo je kada sam 1944. godine prvi put čuo zajedno Diza i Berda u Sent Luisu, u Misuriju. Imao sam osamnaest godina i upravo sam maturirao u srednjoj školi “Linkoln”. Nalazila se odmah preko reke Misisipi u istočnom Sent Luisu, u Ilinoisu.

In Memoriam: Peter Steele

Piše: Ivana I. Božić
In Memoriam
Peter Steele (1962-2010)

steele

Šok koji su doživeli fanovi 2005. godine kada su posetili sajt Type O Negativa, ponovio se, s tom razlikom što sada nije bilo reči o marketinškom triku (šali zapravo). Tada je na sajtu stajao nadgrobni spomenik na kome je bilo uklesano: "Peter Steele - 1962 - 2005.... Free At Last". U to vreme bend je napustio Roadrunner Records i prešao u tabor SPV Records-a, tako da se šala koju su priredili na sajtu odnosila na taj događaj. No, ovoga puta nije u pitanju šala.

Mnogi poklonici benda Type O Negative upamtiće 14. april 2010. godine kao dan kada je 48-godišnjem basisti i pevaču Peteru Steeleu otkazalo srce. Narednog dana, 15. aprila, online mediji, posebno oni posvećeni rock sceni, bili su preplavljeni vestima o Peterovoj smrti. Fuse metal hostesa Mistress Juliya (Juliya Chernetsky) napisala je tada na svom tweeter nalogu: „Danas je tužan dan u metal svetu... kraj jedne ere... Peter Steele je preminuo danas. Volela sam svog prijatelja... našeg idola... saučestvujem sa njegovim bendom i porodicom.“

Peter Steele je rođen 4. januara 1962. godine u Bruklinu (Njujork) kao Petrus T. Ratajczyk. Karakterističan je bio po tome što je bio visok 201cm, posedovao bogat bas vokal i pre Type O Negativea, svirao u grupi Fallout i bendu Carnivore. Type O Negative je sa Peterom na čelu izdao sedam studijskih albuma (Dead Again iz 2007. poslednji je u nizu).

Steele je patio od kliničke depresije što se odražavalo u doomičnim tekstovima koje je pisao, mračnom imidžu i morbidnom smislu za humor. Kao kompozitor i tekstopisac odredio je imidž Type O Negativea i stvorio originalnu prepoznatljivu formu (dramatični tekstovi s akcentom na temama ljubavi, gubitka, depresije, zavisnosti i smrti) kojoj je bend bio dosledan u 20 godina dugoj karijeri. Brojne sledbenike stekli su turnejama kao i svojim albumima (sedam studijskih, dve best-of kompilacije, koncertni DVD i muzički spotovi). Album iz 1993. godine, “Bloody Kisses”, prodat je u platinastom tiražu, a naredni iz 1996. godine, „October Rust”, u zlatnom.

Peter Steele nije bio uspešan samo u muzici. Oprobao se u HBO seriji „Oz”, kao i u kultnom klasiku „Bad Acid”. Komponovao je muziku za filmove: Mortal Combat; Freddy vs. Jason - „ (We Were) Electrocute”; Bride of Chucky – “Love You To Death”; I Know What You Did Last Summer – “Summer Breeze”; The Blair Witch Project – “Haunted”. Tokom 1998. godine Arrow Videos napravili su svoju verziju klasika iz 1922. godine „Nosferatu: The First Vampire” dodajući muziku (pesme Type O Negativea sa prva četiri albuma).

Aprila 2007. godine u intervjuu koji je dao Decibel magazinu, Steele je objasnio zašto je postao vernik: “Prolazeći kroz krizu srednjih godina i uvidevši da su se mnoge stvari jako brzo promenile, shvatio sam da sam prolazan. A kada počnete da razmišljate o smrti, počnete da mislite i o tome šta je posle nje. Tada počnete da se nadate da Bog postoji. Za mene je zastrašujuća misao da se odlazi u ništavilo. Ali ne mogu ni da poverujem da će ljudi poput Staljina i Hitlera otići na isto mesto kao Majka Tereza.”

Gde god da je otišao na kraju, Peter Steele neće biti zaboravljen. Iza njega ostaje njegova muzika i sećanje na njegov talenat i harizmu kojom je plenio sa scene i van nje. R.I.P. Peter... konačno si slobodan.

-----------------------------

Zanimljivosti o Peter Steeleu:

*Pre nego što je počeo da svira u Type O Negativu, Peter je radio za New York City Park Department gde je vozio kamione za prevoz smeća.
*Kada su Type O Negative potpisali za Roadrunner Records, Steele je potpisao ugovor mešavinom svoje krvi i semena.
*Godine 1995. Steele se slikao nag za duplericu Playgirla. No ubrzo je zažalio saznavši da je svega 23 procenata pretplatnika tog časopisa žene. Rezultat svega je pesma I Like Goils koja se nalazi na albumu Life Is Killing Me.

Bioskopi u Nišu posle Mini Festa

Piše: Dejan Dabić
Bioskopi u Nišu posle Mini Festa
POSLEDNJA BIOSKOPSKA PREDSTAVA?

cinema

U Nišu je od 24. februara do 2. marta održan drugi mini Fest zaredom (nakon pauze od 2004.godine) koji su zajednički organizovali distributerska kuća iz Beograda “Pro Vision” (zakupac bioskopa Kluba vojske Srbije u Nišu) i Niški kulturni centar, uz pokroviteljstvo gradske opštine Palilula. I ova filmska manifestacija, na kojoj je za sedam dana prikazano četrnaest premijernih ostvarenja sa ovogodišnjeg beogradskog Festa, pokazala je da Nišlije nisu okrenule leđa filmu (projekciji filmova “Pisac iz senke” i “Zatvoreno ostrvo” prisustvovalo je blizu osam stotina gledalaca) i da piraterija, elektronski formati, internet, kablovske i satelitske televizije (još uvek) nisu uništili potrebu da se film gleda tamo gde je doživljaj najbolji (ako je ispunjen minimum tehničkog standarda) - u bioskopskoj sali. Time je još jednom poslata snažna poruka lokalnoj samoupravi koja sporo rešava problem deblokade procesa renoviranja jedinog preostalog gradskog bioskopa koji je zadržao svoju namenu, a da stvar bude gora, reč je i o najstarijem stalnom niškom bioskopu “Vilingrad” (nekadašnja “Istra”, odnosno “Volga” ili “Ruski car”, kako se zvao za vreme hotelijera Evgenija Rajhla, kada je pre više od sto godina otvoren za kinematografske posetioce). U renoviranje kino-opreme i prilagođavanje instalacija u kino-kabini za sada nije uloženo ništa, a poznato je da bioskop ne čine samo zidovi, stolice i “mokri čvor” (mada su i tu stvari urađene polovično), već je srce bioskopa u kino-kabini. U vreme kada u mnogo razvijenijim sredinama u našoj zemlji, da ne govorimo o regionu ili svetu, bioskopski gledaoci uživaju u “3 D” projekcijama, u sinepleksima i multipleksima, mi nemamo ni “1 D”, kako se duhovito izrazio jedan bioskobdžija na pitanje u kom formatu će biti prikazan “Avatar” u jedinoj preostaloj bioskopskoj sali u gradu, ili bolje reći u sali univerzalne namene Kluba vojske Srbije (u kojoj se održavaju, pored bioskopskih projekcija, koncerti, pozorišne predstave i druge manifestacije).

Okolnosti u vezi sa poslovanjem bioskopskog preduzeća za prikazivanje filmova (nekadašnje društveno preduzeće “Slavica film”, početkom devedesetih transformisano je odlukom tadašnje Skupštine grada u javno preduzeće “Nišfilm”) dostojne su jednog uzbudljivog dugometražnog socijalno-političkog filma sa elementima “krimića”, a u poslednjih dvadesetak godina sve se još više iskomplikovalo (preduzeće pravno, pa i faktički i dalje postoji, samo što godinama ne prikazuje filmove - “Vilingrad” se renovira, a “Park” je izdat u dugoročni zakup za potrebe diskoteke “Spark”) što odlukama grada (nepravovremeno reagovanje na materijalno poslovanje “Nišfilma”), što odlukama rukovodstva kuće (katastrofalna kadrovska selekcija, nekoliko direktora o tehnologiji prikazivanja filmova nije znalo gotovo ništa), što situacijom u spoljnjem svetu (tehničko-tehnološka usavršavanja i usled toga rast piraterije). Na komplikovanje situacija uticale su i rane devedesete kada se “Nišfilm” (sa partnerima) preambiciozno upustio u avanturu pokretanja prve niške televizije “Star 5”; iz tog perioda beogradska “Gama” potražuje tehničku opremu (navodno, video-miksetu, mada je tu, bez ulaženja u predmet, sve prilično nejasno) od “Nišfilma” (sa drugim partnerima je, po našim informacijama, izvršeno poravnanje) i to dugovanje je pre nekoliko meseci naraslo, sa kamatom, na osamdeset miliona dinara koji su prinudno uzeti iz gradskog budžeta. U međuvremenu, ni zaposleni u “Nišfilmu” nisu sedeli “skrštenih ruku”, pa su tužili grad, koji je formalno-pravno osnivač, za svoje neisplaćene zarade i nepokrivene doprinose; da je gradske vlast tada išla linijom manjeg otpora, možda bi Niš ostao i bez bioskopa “Vilingrad” kome je pretila licitacija, pa bi objekat u Obrenovićevoj, da budemo maksimalno cinični, mogao da se vrati svojoj prvobitnoj nameni (hoćemo da verujemo da bi ga oni, koji su tada želeli da ga kupe, pretvorili pre u hotel, nego u kockarnicu ili novu diskoteku); ali da ne bi ispalo da samo kritikujemo nekadašnju i sadašnju gradsku vlast treba biti pošten pa reći: da devedesetih “Nišfilm” nije transformisan iz društvenog  u javno preduzeće, verovatno bi u procesu divlje privatizacije doživeo sudbinu “Beograd filma” ili “Zvezda filma” iz Novog Sada i tako bi grad danas ostao bez bioskopa (a neki mangupi bi zadovoljno trljali ruke) ali je lokalna samouprava  odlučila da zaposlenima u “Nišfilmu” isplati zarade i doprinose i spase “Vilingrad” . U međuvremenu je bilo i nekih drugih kontakata i pokušaja javno-privatnog partnerstva koji za sada nisu urodili plodom kada je reč o reanimaciji niških bioskopa. Da stvar bude komplikovanija, u sastavu JP “Nišfilm” su i dve letnje pozornice, jedna u Tvrđavi, druga u Niškoj Banji - na sceni prve od njih organizuju se, pored brojnih koncerata, i mnoge značajne gradske manifestacije (problemi “Nišfilma” pretili su da parališu organizaciju i Festivala glumačkih ostvarenja, ali je prošle godine, na svu sreću, zahvaljujući razumevanju grada i pravovremenom reagovanju organizatora NKC-a u saradnji sa zakupcima Letnje pozornice, sve završeno na opšte zadovoljstvo). Grad, dakle, pored problema sa renoviranjem bioskopa “Vilingard”, a u budućnosti  i sa bioskopom “Park” (odnosno, diskotekom “Spark”) - jer, opet posredne informacije kažu da će se za taj objekat javiti naslednici prethodnih vlasnika kada počne primena zakona o restituciji, ima nerešen status obe letnje pozornice, a na kraju krajeva, i samog preduzeća koje nije ugašeno i koje formalno-pravno još uvek postoji (postoji i ideja o formiranju Javnog preduzeća“Art tvrđava” koje bi gazdovalo Letnjom pozornicom, dok bi se o bioskopu “Vilingard” brinula gradska ustanova Niški kulturni centar).

Bioskopsku budućnost u gradu čini neizvesnom i odluka distributerske kuće “Pro Vision”, zakupca bioskopa Kluba vojske Srbije u Nišu, koja je najavila povlačenje iz ovog posla jer u njemu više ne nalazi komercijalni interes. Kako u međuvremenu nema na vidiku ni novih tržnih centara u Nišu u okviru kojih bi mogli da se otvore novi sinepleksi ili multipleksi, ostaje da se nadamo da je slogan ovogodišnjeg Mini Festa “Poslednje bioskopska predstava”, više aluzija na sjajni film Pitera Bogdanoviča iz 1971. godine, nego najava nimalo svetle bioskopske budućnosti za sve niške filmofile.

Denis napast

Piše: Dejan Dabić
Multimedijski superheroji (28): Denis napast
PETOGODIŠNJAK OD ŠEZDESET GODINA

pr_Dennis_Menace

Strip „Denis napast“ pojavio se prvi put 12.marta 1951.godine u šesnaest američkih listova. Autor Henri-Henk (King) Kečam imao je otprilike isto onoliko godina koliko i njegov najpoznatiji junak, kada je u detinjstvu poželeo da postane crtač stripova. Zato nije neobično što je odmah nakon prve godine studija napustio Univerzitet u Vašingtonu i 1938. godine našao uhlebljenje kao animator, najpre kod Voltera Lanca („Pera detlić“), a kasnije i kod Volta Diznija. Radio je na stripovima o Pinokiju, Bambiju i Patku Dači, a tokom Drugog svetskog rata u američkoj mornarici crtao je motive za mornaričke postere i materijal za obuku. Legenda kaže da je Kečam inspiraciju za lik Denisa Mičela, vragolastog petogodišnjaka koji do ludila dovodi svog komšiju Džordža Vilsona, dobio kada je njegova žena jednog dana upala u studio u kome je radio. „Tvoj sin je prava napast“, rekla je tada gospođa Kečam besna zbog nereda koji je njihov petogodišnji sin napravio u svojoj sobi, a Henku je tog trenutka sinula ideja i rođen je multimedijalni junak sa skoro šezdesetogodišnjom karijerom, kako u stripovima i knjigama, tako i u animiranim i igranim filmovima, televizijskim serijama, mjuziklima... Do sredine osamdesetih Henk Kečam je sam crtao strip o Denisu, da bi desetak godina nakon toga nastavio da nadgleda rad svojih naslednika Markusa Hamiltona i Ronalda Ferdinanda -  i tako sve do 2001. godine (iste godine kada je njegov najpoznatiji junak napunio pedeset godina, Henk Kečam je umro u osamdeset drugoj godini).

Katanac za bol

Piše: Srđan Savić
Režijа: Kathryn Bigelow
Uloge: Jeremy Renner, Anthony Mackie, Brian Geraghty, Guy Pearce, Ralph Fiennes

hurt_locker

Ovogodišnju dodelu nаgrаde Oskаr, nаročito kаdа je reč o kаtegorijаmа zа nаjbolji film i nаjbolju režiju, svаkаko je obeležio direktаn duel dvoje bivših holivudskih supružnikа – Ketrin Bigelou s jedne i Džejmsа Kаmeronа s druge strаne. S obzirom nа to dа su njihovа filmskа ostvаrenjа Kаtаnаc zа bol i Avаtаr u pomenutim kаtegorijаmа bilа glаvni i prаktično аpsolutni fаvoriti zа prestižnu nаgrаdu аmeričke Akаdemije filmske umetnosti i nаuke (AMPAS), očekivаlo se dа ćemo, kаko to često ume dа se desi prilikom prerаspodele Oskаrа, prisustvovаti nekoj vrsti „zаjedničkog“ ili „rаvnoprаvnog“ trijumfа tа dvа vrlo znаčаjnа modernа аmeričkа filmskа аutorа: Kаmeron, nа primer, dobije Oskаrа zа režiju i tаko bude nаgrаđen zа revolucionаrаn pomаk koji je u Avаtаrunаčinjen ne sаmo u domenu filmske tehnologije, nego i u oblаsti ontologije i estetike filmskog izrаzа, dok veomа oporа, skoro pа niskobudžetnа rаtnа drаmа Ketrin Bigelou Kаtаnаc zа bol odnosi pobedu u kаtegoriji zа nаjbolji film sа svekolikog engleskog govornog područjа. Desilo se međutim dа je аutorkа sjаjnih „muških“ filmovа kаkvi su Point Break i Strange Days više nego zаsluženo, postаlа prvа rediteljkа kojа je dobilа Oskаrа zа režiju otkаd se ovа uglednа filmskа nаgrаdа dodeljuje.

Jer Kаtаnаc zа bol je, uprkos nedoumicаmа pojedinih kritičаrа, ostvаrenje veomа niskog propаgаndnog intenzitetа i, moždа i bаš zаto, izuzetne umetničke snаge. Zа rаzliku od mnogih drugih filmskih stvаrаlаcа koji bi storiju situirаnu u okupirаni Irаk iskoristili kаo ideаlnu odskočnu dаsku zа mаnje ili više eksplicitno plаsirаnje vlаstitih političkih i ideoloških stаvovа o sаvremenom pentаgonskom intervencionizmu nа Bliskom i Srednjem istoku, Ketrin Bigelou se ne opredeljuje neposredno ni zа principe (donedаvno?) аktuelne vаšingtonske politike nа nаvedenim „trusnim“ područjimа, niti se trudi dа u tom smislu kritički direktno progovori protiv njih: u fokusu njene politički poprilično neutrаlne аutorske pаžnje je nаčin nа koji jedаn nаoko obični аmerički nаrednik doživljаvа аpsolutno mu strаnu i nepoznаtu zemlju u kojoj se obreo, kаo i povezаnost togа odnosа sа nаčinom nа koji ovаj doživljаvа svoju rodnu аmeričku grudu. Iz vizure nаrednikа Džejmsа (odlični Džeremi Rener), kаo, uostаlom, i iz perspektive njegovih kolegа čije sudbine u filmu pаrаlelno prаtimo, Irаk nije stvаrno postojeći prostor nаseljen ljudimа od krvi i mesа, već nekа vrstа simulirаne, gotovo virtuelne reаlnosti, kojа veomа liči nа kаkаv zаčudni melаnž iznenаđujuće „reаlistične“ video-igrice i vаrljivih аngloаmeričkih televizijskih prilogа i reportаžа (kvаzi)dokumentаrističkog tipа iz Bаgdаdа ili nekog drugog većeg irаčkog grаdа. Zа Džejmsа je to, još preciznije rečeno, ekstremno polаrizovаnа simulirаnа stvаrnost sekvencijаlnog tipа – postoje sаmo stаlni visokonаponski sudаri sа smrću i neminovne „monotone“ pаuze između njih, neizbežne „životne“ prаznine koje sаmo vаljа nekаko otаljаti budući dа ih je nemoguće ispuniti smislom. Izvаn togа i tаkvogа svetа glаvni junаk filmа se ne snаlаzi i osećа se totаlnim strаncem: povrаtkom u stvаrni svet i uzdrmаnu stаbilnost porodičnog okriljа, njegovа ličnost zаpаdа u neku vrstu melаnholične rezignаcije i dospevа do sаme ivice rаspаdа, do rubа potpune depersonаlizаcije. U jednoj od ključnih scenа zа rаzumevаnje ovog ostvаrenjа, u delu rаdnje koji se odigrаvа u simulirаnom epilogu, а zаprаvo u stvаrnom rаspletu filmа, Vilijаm Džejms, sаdа već u civilu, zbunjeno stoji i pilji u beskrаjаn niz nаizgled rаzličitih, а u stvаri neverovаtno sličnih pаkovаnjа kornfleksа nа prepunim rаfovimа policа u nekаkvoj golemoj sаmoposluzi. Od njegа se očekuje dа nаčini izbor između dve veomа slične mogućnosti, između dve vrlo bliske vаrijаcije istovetnog modelа, а on je u izrаzito negostoljubivom irаčkom okruženju nаvikаo dа postoje isključivo ekstremi, od kojih jedаn, onаj koji se tiče аdrenаlinskih „duelа“ deminerа sа bombom, zа njegа imа izrаzito stimulаtivno, još mаlo pа nаrkotičko dejstvo. U tom prelomnom momentu, kаdа pomаlo utučeni Džejms definitivno shvаtа dа mu je mesto pod vrelim irаčkim suncem, među bezbrojnim eksplozivnim nаprаvаmа koje kаo dа očekuju svogа deminerа, Kаtаnаc zа bol nаm rаzotkrivа bolnu istinu – zаpаdni svet je u fаzi kаdа postmodernom čoveku nije više u stаnju dа pruži iole ozbiljnije životne podsticаje, а nаvodni izbor između rаzličitih mogućnosti je sveden nа puku, unаpred od strаne politički korektnog društvа dirigovаnu konvencionаlnost postupkа, koji ne vodi nikаkvom ozbiljnijem, а kаmoli uzvišenijem cilju.

Ali ove temаtsko-motivske, sаdržinske i podtekstuаlne semаntičke konotаcije ne bi zаsjаle punim sjаjem i ne bi delovаle u toj meri ubedljivo i snаžno, dа se Ketrin Bigelou nije odlučilа zа pseudodnevničku formu drаmаturški nаizgled „lаbаve“ lineаrne epizodične nаrаcije, sа likovimа i opštom аtmosferom prizorа kаo jedinim stаlno prisutnim konstаntаmа u svim sekvencаmа filmа. Tа epizodičnost prаćenа je, opet, efektnom dokumentаrističkom posmаtrаčko-medijskom stilizаcijom, zаsnovаnom nа nemirnim, koloristički svedenim kаdrovimа iz ruke i nаmerno prenаglаšenoj upotrebi zumovа i kontrаzumovа (kojimа se u rаkorde često unosi nekа vrstа nelаgodne tenzije), kаo i nа trenutke odistа onespokojаvаjućoj, аli stvаrno mаjstorskoj upotrebi subjektivnih kаdrovа i slou moušnа. Tаko nаm Bigelou u ovom, Oskаrom ovenčаnom delu, ne sаmo u sferi nаrаtivа, već i u domenu nаrаcije i stilа, putem gotovo sаvršeno usklаđenog, u novijem holivudskom filmu sve ređeg jedinstvа forme i sаdržine, predstаvljа Irаk kаo prostor koji je, u svoj svojoj hronotopskoj rаscepkаnosti, mnogo pre „voljа i predstаvа“ glаvnih junаkа, nego mesto kаkvo u stvаrnosti zаistа postoji.

Kаtаnаc zа bol je, u to nemа nikаkve sumnje, rаtni film uistinu posebne vrste. Jer iаko se, vаrirаjući prepoznаtljivu klаsičnu formulu kojа podrаzumevа grupu vojnikа nа zаjedničkom zаdаtku u pretećem neprijаteljskom okruženju, Ketrin Bigelou nа prvi pogled kreće dаvno već utаbаnim (pod)žаnrovskim stаzаmа i bogаzаmа, očigledno je dа se, bаrem iz vizure ozbiljnog filmskog gledаocа, nа ekrаnu zаprаvo odvijа istinskа egzistencijаlnа drаmа glаvnogа junаkа, nаrednikа Vilijаmа Džejmsа, drаmа kojа nа izuzetno smeo, čаk bi se reklo beskompromisаn nаčin preispituje ne sаmo poziciju vojnikа u kontekstu sаvremenih rаtnih sukobа i „humаnitаrnih“ i „preventivnih“ vojnih intervencijа, nego i sаmu protejsku suštinu togа „nаjboljeg od svih svetovа“, modernog zаpаdnog liberаlkаpitаlističkog društvа.

Neka ostane medju nama

Piše: Dejan Dabić

Režija: Rajko Grlić
Uloge: Predrag-Miki Manojlović, Bojan Navojec, Ksenija Marinković, Daria Lorenci, Nataša Dorčić

Neka_ostane_medju_nama

Najnoviji film Rajka Grlića podigao je veliku prašinu u hrvatskoj javnosti, naročito među malograđanskim slojem publike i dežurnim zaštitnicima društvenog morala (u tranzicionom sistemu, u kome je, kao i u srpskom, gotovo sve moguće i gde od sintagme "sistem vrednosti" ne opstaje nijedna reč); ovoga puta, umesto zaštitnika morala u vidu društveno-političkih organizacija iz socijalističkog perioda, sada su na sceni drugi subjekti sa sličnim društvenim angažmanom (u fusnoti pisma Odbora za ravnopravnostpolova Hrvatskog društva za promociju i zaštitu ljudskih prava, osim što se traži zabrana daljeg prikazivanja, dodaje se da je Rajko Grlić „po vređanju javnog morala postao poznat još od igranog filma ’Samo jednom se ljubi’ cit.I.A. iz beogradske Politike). Time su se i nehotice dotakli suštine filma, ne samo u smislu njegove društvene angažovanosti, već i kada je reč njegovoj estetici.

Jer, Grlićeva erotska drama sa elementima melodrame i satire, zaista korespondirana sa centralnim (i ponajboljim) delom njegovog opusa, filmovima „Samo jednom se ljubi“ (1981) i „U raljama života“ (1984). Zaplet filma, veoma efektno sažeo je sam Grlić u intervjuu Politici : „ Reč je o dva brata, dve žene, jednoj ljubavnici i dvoje dece koja nisu sigurna ko im je otac. To su junaci priče o sredovečnim ljudima, priče o građanskoj klasi koja u našim urbanim sredinama živi u nekoj vrsti ilegale“. Glavni lik filma, koji je svojevrsna posveta „građanskom Zagrebu u nestajanju“, Nikola, poslovni je čovek bez finansijskih problema, dandy i hedonista (za razliku od uloge u „Besi“, ova uloga Mikiju Manojloviću pristaje kao lepo skrojeni kaput), raspet između tri žene: Anamarije (koja je nekada pozirala njegovom ocu, poznatom slikaru, čiju smrt vidimo na početku filma), Latice (samohrane apotekarke koja živi u istom gradu) sa kojom se povremeno viđa na tobožnjim službenim putovanjima i Marte (koja živi u stanu sa mlađim ljubavnikom), žene njegovog rođenog brata, sa kojom je nekada bio prisan. Njegov brat Braco je čovek koji takođe voli žene, ali je, za razliku od Nikole, tip luzera, otpušten s posla, nezadovoljan, večito buntovan i finansijski zavisan od brata.

Grlićeva režija imponuje i na zanatskom i na narativnom nivou, sve je ispeglano u kadru, odmereno, „rezano“ i ucelinjeno bez greške sa finim montažnim ritmom i nijansama u vođenju priče, od dramsko-melodramskog, do komično-satiričnog (montažer Andrija Zafranović). Pri tom se, Grlić ponovo, posle toliko godina dokazuje kao jedan od najvećih majstora stilizovane erotike na prostorima nekadašnje države, jer su erotske scene režirane razložno i smisleno, sa punim dramaturškim opravdanjem i u funkciji karakterizacije likova. U svakom kadru ove finalne verzije filma vidi se da se glumci na setu nisu osećali neprijatno, jer su radili sa rediteljem koji zna šta želi i u kom pravcu vodi svoje junake ( u zaokruženju celokupnog vizuelnog utiska o filmu zasluge pripadaju i efektnoj fotografiji Slobodana Trninića). U bioskopskoj distribuciji filma nećete se osećati neprijatno ako ste filmofil i niste puritanac, a što se televizijskog prikazivanja u budućnosti tiče, ono će morati da ima posebno označen gledalački rejting(ali to ne bi trebalo da bude poseban hendikep, jer je to sudbina i nekih od najvećih filmova svih vremena).

„Neka ostane među nama“ još jednom potvrđuje da se koprodukcija na ovim prostorima (u ovom slučaju, hrvatsko-slovenačko-srpska) isplati jedino u slučaju kada autori  snimaju iz duboke potreba da nešto kažu i ostave zapis o vremenu koje prolazi i o ljudima oko sebe, a ne da bi u namirenju kvota namakli fonderske pare i kvaziumetnošću došli do realnog novca.

Medeni mesec

Pišu: Đorđe Bajić & Zoran Janković
Režija: Goran Paskaljević
Uloge: Nebojša Milovanović, Lazar Ristovski, Petar Božović, Jelena Trkulja, Bujar Lako, Jozef Shiroka, Mirela Naska, Yllka Mujo

medeni_mesec

Goran Paskaljević je zahvaljujući svojim prvim dugometražnim filmom Čuvar plaže u zimskom periodu (1976) stekao slavu i izborio se za mesto među vodećim srpskim/jugoslovenskim režiserima. Saradnja sa scenaristom Gordanom Mihićem, koja je Čuvara učinila tako posebnim iskustvom, nastavila se u kultnom Psu koji je voleo vozove (1977) i coming-of-age biseru Varljivo leto ’68 (1984), te u nešto manje uspešnim naslovima Tango argentino (1992) i Tuđa Amerika (1995).

U poslednjih desetak godina, Paskaljević nije imao previše uspeha. Svoj poslednji značajan film, Bure Baruta, režirao je krajem prošlog veka, 1998. godine. Posle toga usledio je najgori niz u karijeri ovog režisera. Kako je Hari postao drvo (2001), San zimske noći (2004) i Optimisti (2006), nisu bila ostvarenja koja su zadovoljila većinu starih poklonika - o pridobijanju novih da i ne govorimo.

Medeni mesec (2009) u krajnjem zbiru predstavlja sitniji, ali siguran  korak u pravom smeru. Iako se ne radi o ostvarenju koje se može nositi sa najboljim naslovima iz njegove filmografije, novi film dokazuje da je Paskaljević još uvek ume da snimi solidan film. U saradnji sa albanskim scenaristom Gencom Permetijem izrodio se jedan zanimljiv, mada ne u potpunosti uspeo, pokušaj preispitivanja balkanske sadašnjice. Nije tajna da su Srbi i Albanci već čitav niz decenija u zategnutim međususedskim odnosima, a eskalacija sukoba na Kosovu dolila je ulje na vatru. Medeni mesec, kao prva srpsko-albanska koprodukcija, makar pokušava da sruši samonametnute barijere i nepotrebne tabue.

Film sačinjavaju dva odvojena segmenta. Paskaljevićevi glavni junaci, dva mlada para, albanski i srpski, kuju istovetan plan. Oni odlučuju da napuste svoju rodnu grudu kako bi potražili sreću na Zapadu. Put koji su odabrali je isti – a isto je i nepoverenje koje ih dočekuje sa druge strane granice. Srbe i Albance u Evropskoj uniji tretiraju kao ljude nižeg reda, posmatrani su ispod oka, s podozrenjem, na njih se ne troše razumevanje i simpatije. Odlazak ne mora doneti boljitak. Prelazak granice samo jedne probleme zamenjuje drugima.  Stanari „kuće od čokolade sa prozorima od marmelade“ postaće samo malobrojni srećnici. Ostali bolje da nisu ni pakovali kofere.

Simetrije radi, u svakoj polovini filma odigrava se po jedna svadba - mada su na njima, ironično, glavni junaci samo gosti, a ne mlada i mladoženja. Svadbarska atmosfera otvara mogućnost za dert, razbijanje čaša (i noseva), pleh-muziku i pucnje iz pištolja. Lazar Ristovski i Petar Božović, u ulogama zavađene braće, glume „za sve novce“, u svom prepoznatljivom „većeg od života“ maniru, ali sve to previše zaliči na dert svojstven Kustiričinim delima iz središnje faze. Nebojša Milovanović, kao muški deo srpskog para, praktično ponavlja ulogu koju je pre deset i kusur godina ostvario u Buretu baruta.  (Milovanović je kvalitetan i nepravedno potcenjen glumac i lepo je videti da mu je pružena prilika da igra glavnu ulogu - pa makar u jednom delu filma.) Njegova partnerka, Jelena Trkulja, novo je lice, tako da se ne može sa lakoćom proceniti da li je njena offbeat gluma neobičan eksperiment ili kranja tačka njenog glumačkog raspona.

Albanska priča, hronološki prva, sporija je i sa manje dešavanja, ali srpskom gledaocu može biti zanimljiva zato što omogućava uvid u život nama gotovo nepoznatog naroda. Kako radnja odmiče, ispostavlja se da Srbi i Albanci dele sličnu, ako ne i istu sudbinu. Neuređeni putevi, autobusi u stanju raspadanja, prestonica koja se guši u prašini, malograđanština... Promenite imena toponima i okruženje će vam se učiniti veoma poznatim. A tu je i mentalitet. Albanci proslavljaju udaju kćerke uz pesme Lepe Brene; poslove završavaju preko veze, imaju slične probleme kao Srbi i pokušavaju da ih prevaziđu na isti način - napuštanjem zemlje.

Upravo ovakva postavka donosi i jedan od ključnih problema ovog ostvarenja. Premda koncipiran i bučno najavljivan kao prva srpsko-albanska koprodukcija, Medeni mesec počiva na krupnoj kontradikciji. Naime, pred nama je diptih, dve varijacije na istu temu, te umesto pionirske, očekivane i prirodne interakcije među bliskim, a toliko udaljenim susedima, dobijamo dve ilustracije istog problema, praktično dovedene do nivoa upadljivog rimovanja. Muke koji mladi Albanci i Srbi dožive su iste, ali oni ostaju specijalno razdvojeni na dva kraka ujedinjene Evrope. Na žalost, do očekivanog preplitanja albanske i srpske priče ne dolazi. Junaci se ne sreću, ostaju zarobljeni u svojim problemima, nesvesni postojanja drugog para.

To vodi do začudne dimenzije ovog ostvarenja. Naime, Paskaljević ponovo stvara film prateći nit  koju doživljava kao preferencu festivalskog soja u evropsko-svetskom okviru. Ta nužna društvena angažovanost kao onespokojavajući okvir naprosto je fatum autora iz geografsko-političko-bezbedonosno neubedljivih zemalja, ali ima autora koji se snađu i pod tako teškim teretom. Međutim, teško je razlučiti da li se u slučaju Medenog meseca radi o subverziji (naj)višeg ranga ili o lošoj proceni autora. Recimo, Perišićev Ordinary People očigledno je pogodio ukus festivalsko-fondaških vlastodržaca, dok Goran Paskaljević nudi priču sa impliciranim prekorom, povest koja nenadano utire put ka evroskepticizmu kao posledičnom zdravorazumskom poimanju geopolitičkih (ne)prilika.

Medeni mesec je profesionalno režiran i izmontiran film koji na reprezentatiavn način pokazuje umeće čoveka iza kamere. Na žalost, osim lepog gesta pružene ruke i uvida u život Alabanaca (koji je, mora se ipak naglasiti, daleko od sveobuhvatnog), novi Paskaljevićev film nema mnogo toga da ponudi domaćoj publici. Medeni mesec je pre svega festivalsko ostvarenje namenjeno inostranom gledaocu željnom „balkanske egzotike“. Da je snimljen pre pet-šest godina, situacija bi možda bila drugačija. Iz današnje perspektive, poenta Medenog meseca brzo se potroši. Srbi su svoju tranzicionu lekciju napamet naučili, ponižavajući se godinama u nepreglednim redovima ispred stranih ambasada. Utvrđivanje gradiva nije neophodno. Idemo dalje, nema svrhe osvrtati se u gnevu.

Kritika: Besa

Piše: Dejan Dabić
Režija: Srđan Karanović
Uloge: Iva Krajnc, Predrag-Miki Manojlović, Radivoje-Raša Bukvić, Nebojša Dugalić, Ana Kostovska

Miki-Manojlovic-Iva-Krajnc

Srđan Karanović spada u pionirsku generaciju srpskih i jugoslovenskih reditelja koji su završili prašku FAMU i nakon toga sedamdesetih godina prošlog veka, posle prvih filmova, postali sinonim novog jugoslovenskog filma. Nekadašnji „praški đaci“ od tada su krenuli svako svojim putem, čak i oni koji su kao Karanović i Rajko Grlić bili najbliži saradnici (što u filmovima, što u kultnoj TV seriji „Grlom u jagode“), pri čemu je Karanović (u odnosu na druge) imao najveći diskontinuitet u karijeri. Nakon „Virdžine“ (1991, Feliks za sporednu ulogu), punih dvanaest godina nije snimio dugometražni igrani film, sve do „Sjaja u očima“ (2003, takmičarski program festivala u Veneciji).

Posle sedam godina, završio je, ovoga puta bez prethodnih ozbiljnijih festivalskih referenci, film „Besa“ - ljubavno-istorijsku dramu (u dramaturškom smislu bi to mogla biti i melodrama, ali u stilizacijskom smislu ona to ipak nije) u srpsko-slovenačko-hrvatsko-francusko-mađarskoj koprodukciji. Radnja „Bese“ dešava se za vreme Prvog svetskog rata u srpskoj provinciji. Srbin Filip, direktor gimnazije, odlazi u rat ostavljajući kod kuće mladu i zgodnu suprugu, Slovenku Leu; pošto nema kome da je ostavi, on je poverava patrijarhalnom Albancu Azemu, školskom poslužitelju, koji mu daje „besu“ (u albanskoj tradiciji - čvrsta, tvrda reč) da će mu čuvati i štititi ženu. Između njih dvoje uspostavlja se vrlo prisan odnos pun psiholoških i emotivnih nijansi koji povremeno remete događaji i iskušenja iz spoljnjeg sveta, ne toliko neuspešni pokušaj silovanja, koliko dolazak naočitog poručnika srpske vojske. Azem oseća Leinu ugroženost, ali da li on rizikuje suprotstavljajući mu se samo da bi ispunio besu, ili želi da zaštiti i svoj odnos sa Leom?

Karanović i u svom najnovijem ostvarenju, pored ostalog, provlači varijantu filma s tezom (kao svojevremeno u „Virdžini“ kada je pater familias zbog društvenog opstanka pokušao da sputa biološku prirodu svoje kćeri), ovoga puta u kontekstu multietnične priče (i likova); manje je bitan realitet odnosa jedne „europejke“ u najboljim godinama i jednog balkanskog „geaka“ u vreme Prvog svetskog rata u Kraljevini Srbiji (možda je taj odnos nemoguć i pomalo bajkovit, i onda i sada), mnogo je važnije bilo pokazati gde se danas kontrastne kulture eventualno mogu zbližavati (u „Besi“ je to ljubav prema muzici - oboje sviraju, a u najširem smislu i u domenu nepatvorenih emocija koje dovode do svojevrsnog „platonskog“, čistog odnosa). Ali, tu i nastaje problem koji nije samo dramaturške prirode (zaplet je pojednostavljen do banalnosti, Karanović nikako nije smeo sam da piše ovakav scenario u kome ima i epohe, i slojevitosti karaktera, a opet malo likova i kamerne atmosfere - zadatak težak i za najveštijeg dramaturga), već mnogo više u baratanju stereotipima, kako nacionalnim, tako i karakterološkim (Slovenka - emancipovana i sklona flertu, Albanac - primitivan i pošten, Srbin - patriota i patrijarhalan). Karanović je svesno ograničio prostor i „ugurao“ u enterijer odličnog snimatelja Slobodana Trninića (koji je snimao poslednji značajni Karanovićev film „Virdžina“), sa idejom da subjektivnim kadrovima iz Leine sobe dočara klaustrofobičnost sveta glavne junakinje; ali, da bi film na taj način funkcionisao i bio lišen teatralnosti, neophodno je bilo perfektno kadriranje i uravnotežen montažni ritam, sve ono za šta umorna Karanovićeva režija u ovom trenutku nije sposobna. Film nije režiran ni sračunato, ni ziheraški, čak ni kao „fondacijski film“ (sintagma koju koristi jedan viđeniji kritičar mlađe generacije), on je naprosto passe. Karanovićev rediteljski postupak je anahron, duboko u neskladu s vremenom i poslednji je trenutak da autor „Mirisa poljskog cveća“, „Petrijinog venca“ i „Virdžine“ preispita svoj filmski rukopis, ukoliko ne želi da stavi tačku na dalju rediteljsku karijeru (čak i ako bude uspeo da dođe do sredstava za nove filmove).

Dodamo li svemu prethodnom i pogrešan kasting (jedini časni izuzetak je Slovenka Iva Krajnc u ulozi Lee) - za Mikija Manojlovića uloga Albanca Azema preveliki je zalogaj - trebalo je da se Karanović opredeli za nekog albanskog glumca ili za neko „nepotrošeno lice“ sposobno da se izdigne iznad stereotipa i karikaturalnosti (lik albanskog poslužitelja pružao je mnogo više od onog što je u filmu viđeno, pa makar bila reč o glumcu evropskog formata, kakav je nesumnjivo Manojlović, koji je dokazao da zna da glumi na različitim jezicima i u različitim kulturnim sredinama), dok je Raša Bukvić ostao na spoljnoj površini lika poručnika (ima u tome i „zasluge“ Karanovića-scenariste, jer je dramaturška funkcija ovog lika u odnosu na glavnu junakinju prilično nejasna) iza čije „fasade“ jednostavno nema ničega (šteta za ovog talentovanog mladog glumca koji u Francuskoj gradi uspešnu karijeru i koji je nominovan za Cezara u kategoriji nade godine).

Za filmske profesionalce, kalkulacija sa momentom premijere već ranije završenog filma dovoljan je signal da nešto nije u redu. Kad odgledate „Besu“ postaje vam jasno i zašto.

Severin Franić - A oni i dalje teraju po svome

Piše: Severin M. Franić
Uvodnik iz časopisa "Yu-film danas" pod nazivom "Svetlo sa tvrđave - Niški filmski kritičarski krug"

Dabic-knjiga

Saradnici “Presinga” u “Svetlu sa Tvrđave”.
U najnovijem dvobroju 92/93 filmskog časopisa “Yu film danas” iz Beograda pod nazivom “Svetlo sa Tvrđave – Niški filmski kritičarski krug” zastupljeni su tekstovi o filmu: kritike, eseji, odlomci iz studija i drugih teorijskih radova, četvorice filmskih kritičara koji žive i rade u Nišu: Branislava Miltojevića, Dejana Dabića, Srđana Savića i Dejana Ognjanovića. Neki od tekstova objavljenih u ovoj publikaciji čiji su autori Dabić, Savić i Ognjanović, objavljivani su i na stranicama našeg lista.

Posle knjige Ranka Munitića “Beogradski filmski kritičarski krug I,II,III”, ovo je prva knjiga koja na jedan studiozan način zahvata kritičarski rad autora iz unutrašnjosti, različitih godina, kritičarskih opredeljenja i stilova, čija je zajednička osobina da su njegovi autori najmanje petnaest godina u kontinuitetu kompetentno pisali o filmu i da su svoj rad vezali za nišku sredinu.
Glavni urednik “Yu filma danas”, trenutno najstarijeg filmskog časopisa koji izlazi u kontinuitetu u Srbiji već pune dvadeset dve godine, Severin M. Franić, naš ugledni filmski kritičar, istovremeno je i urednik “Svetla sa Tvrđane – Niškog kritičarskog kruga”.Redakcija

Definitivno se našavši u kinematografskom kao društvenom i soci-jalnom, jednako kao i profesionalnom i etičkom, a nadasve egzisten-cijalnom okruženju koje im nikada i nije bilo sklono koliko treba, i na koje se nikada i nije moglo računati kao na plodnu oranicu koja će svakom zaoranom brazdom podići na razinu evidentnog kvaliteta sveukupni naš kinematografski život i svakom od njegovih pojedinih segmenata udahnuti toliko neophodnu dozu novog entuzijazma, za divno čudo Oni i dalje »teraju« po svome, Oni i dalje perom »drljaju« po hartiji, Oni i dalje sizifovski stameno »guraju« svoj kinematografski kamen uz brdo svih naših sunovrata, i umesto da se manu ćorava posla kao što su se manuli gotovo svi ostali, Oni i dalje nastavljaju ne samo da odlaze na projekcije filmova u bioskope (koje su novokomponovani lokalni feudalci već ukinuli pretvarajući ih u »poslovni prostor«!?!), nego i da pišu o tome šta su gledali, te da li je to što su videli poistovetivo sa njihovim poimanjem jedne od sedam umetničkih oblasti koju na pragu novog veka i Milenija krase mnogobrojne vrline koje nemaju apsolutno nikakvih ili tek nešto malo dodirnih tačaka sa filmom kao medijem, kako se blagoizvoleo izraziti jedan od dva najveća gurua pisane reči o filmu u Srba, onaj koji nas je, pored neponovljivog Vicka Raspora pre njega, učio tome kako se film gleda, kako se o filmu razmišlja i o filmu piše — dr Dušan Stojanović o kome današnje generacije filmskih mutivoda nemaju ama baš nikakvog pojma, još manje da je upravo dr Dušan Stojanović svojom knjigom »Velika avantura filma« u okviru tadašnje jugoslovenske pisane reči o filmu odigrao onu ulogu koju je na globalnom planu odigrao sve do ovih naših dana nezaobilazni, neprikosnoveni autoritet pisane reči o filmu Andre Bazen sa četiri knjige pod zajednički naslovom »Šta je film?«, o kojima ovdašnji »mladoturci« ne samo na papiru, nego i sa pozamašnom količinom blokbaster–monidijalističkog kajmaka na glavi, takođe ne znaju ama baš ništa  — o kojima, u stvari, nemaju čak ni pojma!

Oni su doista odlučili da, poput Skita, i dalje teraju po svome i da u duhu tradicije koja Niš čini jednim od simbola naše ne samo opšte, nego i duhovne etc. tradicije, u duhu onog Sinđelićevskog (Stevan) neizgovorenog ali opredmećenog slogana bolje i na nogama mreti, nego se predati pa da ti polože glavu na panj, jednako kao i u duhu podvižništva jednog Tepića (Milan) na početku krvavog ratnog bolera u Hrvatskoj početkom devedesetih za koji zamalo da nas ubede da smo mi krivi za to što su nas ubijali uzduž i popreko i da smo mi ti koji treba da se priklonimo onima koji nam tu tobože istinu ponavljaju iz dana u dan kao da smo deca, bez obzira na činjenicu da je Srbija danas prepuna dotične »dece« koja su debelo naplatila sva svoja pokajanja kajući se i u moje ime, mada ih za to nisam ovlastio, pokažu svima oko sebe da ne pripadaju ljudima posle čijeg prolaska ostaju ruševine, nego onoj malobrojnoj grupi zatočnika koji svojim svedočenjima u formi pisane reč o filmu svakome od nas ubrizgavaju dodatnu dozu adrenalina kao temelja na bazi kojeg ćemo izdržati ovaj nalet sveopšteg ludila, dobro znajući da će se jednoga dana o nama kojih više nema govoriti ne na osnovu toga da li smo postojali ili ne, nego koje smo i kakve sve »namolovane«, snimljene ili pisane tragove posejali svuda oko sebe. Kada jednoga dana neko iz budućnosti segne za tim i takvim do-kumentarnim ostacima epohe koja je samu sebe već uhvatila za rep i počela da ga glođe, shvatiće da smo doduše živeli u veoma smutnim, respective vučjim vremenima, ali da su među nama postojali i oni koji su, ako ništa drugo a ono bar pokušali da mu se svojim perom suprotstave i na taj način spasu, paradoksalno, obraz čak i onima koji ga nikada nisu ni imali.

Oni uistinu nastavljaju svojim putem dalje, precizno pri tom od-merivši da najbolji položaji, tranšeje i busije odakle mogu sveobuhvatno da razmišljaju te pišu o filmu nisu van nego unutar niške Tvrđave, i to u trenutku kada se, netom pre nego što projekcija krene pogase svetla, ali još i više nakon što ova mine a Oni opet ta pogašena svetla upale i, upalivši ih, svojim perom obasjaju netom prošavše događaje svesni da će ta ista svetla, da bi ih svojim perom iznova upalili, morati opet jednom biti pogašena, i tako od jedne projekcije do druge, od jednog Festivala do drugog, niška, i naša, Tvrđava nastavlja svoj hod kroz istoriju uvek po meri jedne te iste zakonomernosti — da bi konačno osvanula u svom punom sjaju, produhovljena jednim delom i »pismom« koje ne mari za bilo kakve obzire osim za kreativnost svakog od »onih« koji čine ovaj niški filmski kritičarski kvartet, ona strategijski umešno i uspešno a taktički više nego respektabilno ovima dopušta da se unutar nje ušanče u netom iskrčenim kreativnim merokazima koji je definitivno čine neosvojivom, a da nikome baš i nije palo na pamet sem njima četvorici koji su se, poput četiri mušketara iz Diminih (Aleksandar) pustolovnih romana preselila u presnu svakodnevicu dobro znajući da se bez njih u svakom slučaju može ali da bilo kakva priča o niškom filmskom juče, danas i sutra bez njih nije i priča kojoj se veruje — da je pitanje načina na koji ćemo živeti sutra upravo pitanje načina na koji živimo danas. Da su te činjenice i Branislavu Miltojeviću, i Dejanu Dabiću, i Srđanu Saviću i Dejanu Ognjanoviću i te kako poznate, o tome je besmisleno i govoriti; i odviše svesni toga da su upravo Oni ti koji o filmu znaju gotovo sve što treba da se zna i koje bi svaka druga Kultura, sem ove »naše«, negovala kao što se neguje sve što je iole vredno pažnje, u trenutku kada mnogi bacaju pero u trnje i kada se prebacuju u neke druge, sa kine-matografijom niukoliko u srodstvu, »kreativne« poduhvate, Oni i dalje nižu svoje filmske kritike i oglede, i dalje objavljuju to sto je napisano u časopisima, revijama ili na internet–sajtovima koje niko od tzv. ozbiljnih kritičara ne čita, Oni se bore, padaju i ustaju, leče od zadobijenih rana i neizlečeni vraćaju na prvu borbenu liniju, sinđelićevski ustrajno odolevajući sveopštoj entropiji koja je zahva-tila državu i društvo u celini, javašluk proglašujući javašlukom, tuđim uspesima se radujući jednako kao i ne skrivajući sopstvene neuspehe kada se dogode. Oni, tj. njih četvorica, toliko različiti između sebe da bi se na tim i o tim razlikama mogao napisati pode-beo esej, u jednom su kao i u Diminim romanima o mušketarima poistovetivi do kraja — svi do jednoga o filmu razmišljaju kao što se razmišlja o sopstvenoj ljudskoj i kreativnoj sudbini, film je njihov izvor i uvir a u okviru te poistovetivosti sa umetnošću »veka i naroda«, kako je govorio nenadmašni Fric Lang, svako od njih je obeležen jednim od onih kreativno–filmskih belega za koje ne znamo da li će nas afirmisati do kraja ili će nas kadikad dovesti i u nepriliku. Međusobno deleći jednu te istu koru kinematografskog hleba, do kraja posvećeni mediju, svaki od njih je u odnosu na onoga drugog po »jedna od perspektiva« ili »jedan raspon«, kako je to govorio Mihiz (Borislav Mihajlović), po »jedna vertikala«, po-navljao bi kada bi se suočio sa stvaraocem od verva, koja se pomno iščitava, koja se ili voli ili ne voli ali se poštuje i do kraja ceni kao znanje, pre svega, a odmah potom i kao napor da se ne bude kao i svi ostali, da se bude svoj, makar i pogrešio, makar i ostao u zača-ranom krugu jedne te iste ideje odnosno jednog te istog opredeljenja, tačnije: jedne te iste dogme. Danas, kada se svuda oko nas pre nešto urušava, nego što se podiže, danas kada se bujicama reči koje ništa ne znače i čije je dejstvo uglavnom samozavaravajuće pre zamagl-juje suština, nego što se u svojoj biti nudi svima nama na uvid, svaki pokušaj da se prevlada opšta ravnodušnost i inertnost, depresija i apatija dovoljan je da se čak i onima sa kojima ne delite isto mišl-jenje, pridružite u nameri da bar nešto od onoga o čemu svakod-nevno pišemo ostane u našem primozgu kao svojevrstan putokaz da se, bez obzira na sve, može živeti i opstati te da se može živeti i opstati ne isključivo na osnovu ispoljenog instinkta za samoodržanje, nego kreativnog saznanja kao inicijalne kapisle da i u tim i takvim okolnostima umemo da, kao što bi to narod rekao, »Popu kažemo pop, a bobu bob!«, pa kom’ opanci a kom’ obojci! Trećeg, kao da je reč o »nešto između« možda i ima, možda i postoji, ali u ovoj priči ono je rešenje koje niko više ne zagovara...

Više od toga da o pripadnicima »Niškog filmskog kritičarskog kruga« bilo šta kažem tako što ću nešto konkretnije reći o svakome od njih pojedinačno, o njima je danas oportuno govoriti pre svega kao o posvećenicima jedne od onih profesija koje su nekada proslavile jugoslovensku a danas srpsku kine-matografiju a kojoj sam i sâm pokušao da podignem svojevrstan spomenik u formi knjige pod ne manje karakterističnim naslovom »Svođenje računa (Jugoslovenska filmska misao 1895–1995)«, a o kojoj je malo ko progovorio na način na koji se moglo a i trebalo... Oni koji su o njoj mogli da govore kom-petetno našli su se između njenih korica; oni koji se nisu našli u njoj, s ne malom zlovoljom su se na njenog autora bacili drvljem i kamenjem i na taj način mu definitivno sugerisali da je bio u pravu što ih je zaobišao; postoje naravno i oni treći koji su sve to mudro oćutali, možda nerado ali ipak  time dokazavši da je pravo svakog od antologičara da svoj antologijski izbor brani i odbrani argumentima o kojima se potom može razglabati ovako ili onako, ali koji se u svakoj eventualnoj daljnjoj raspravi neposredno moraju uvažiti; i mada se u njoj nisu našli, svaki od branilaca niške Tvrđave i prava na nju, sem Dejana Ognjanovića kao najmlađeg, dobio je, pa je i iskoristio mogućnost, da se pred-stavi čitaocima »YU filma danas« svojim tekstovima i tako otvori onu plo-donosnu brazdu nekih budućih poduhvata koji se upravo ovih dana kao svojevr-stan nauk formirao u više nego svojevrstan stvaralački podsetnik, pa i pomenik o tome (i na to) da Niš nije samo regionalni centar u kome vlada haos i u kome se gase bioskopi kao uostalom svuda po Srbiji, već da je Niš grad kome i dalje nedostaju ljudi koji će svojom pameću nadomestiti sve one kohorte zaludnih koji nam svojim političkim i idejnim ali ne i kreativnim stavovima kroje kapu tako da se više ne zna ko šta u ovoj zemlji jede i pije, ali se veoma dobro zna ko će sve to da plati! Da se i sami ne bi našli u nebranom grožđu, da ne bi propali u Domanovićevo (Radoje) »Mrtvo more«, da se ne bi našli u blatu do grla, da ne bi kukumavčili kao što to svi odreda rade, da ne bi zviždali u pištaljke i lupali u šerpe kao da su ih netom pre pustili iz ludare, i Miltojević i Dabić i Savić i Ognjanović su se radije ujarmili u kola sopstvenih znanja i neznanja o filmu kao mediju i kako je vreme počelo da otiče svaki od njih je bivao sve sigurniji u ono što radi i sve samorodniji u načinu na koji je krenuo da se redovno predstavlja publici za koju ne znamo koliko je ima, ali da je ima to niko ne bi trebalo danas da osporava. Jednodušni u odbrani filma kao medija, sva četvorica su ovog trenutka pouzdani svedoci u kojoj je meri film doista čedo »veka i naroda«, ali istovremeno i u kojoj je meri od umetnosti erozovao sve do razine najobičnije umešnosti za povodljive i niukoliko hrabre i smele. A ako se neko ipak usudi te na platnu ispolji zavidan nivo sopstvene kreativnosti, o njemu se manje–više govori sve drugo samo ne (istina o tome) da je u pitanju stvaralac koji kao iznimka potvrđuje samo pravilo. Poslednji »skandal« u čijem se epicentru našao Lars fon Trir sa filmom Antihrist više od svega upozorava na to da ne toliko sa njim, koliko sa svima nama nešto debelo nije u redu; opšte ludilo kome smo gotovo svi podjednako podlegli, moguće je neutralizovati jedino ukoliko prionemo na posao i ne dozvolimo da ono a ne mi njega podvrgnemo dev-astaciji; onaj ko tu najobičniju lekciju iz života nije shvatio kako treba, nema šta da traži ni u životu ali ni u umetnosti; sa tim saznanjem u okruženju koje im nije nimalo sklono, Oni i dalje teraju po svome i sve dok bude tako niko im u stvari neće moći ništa! I baš zato jer je umetnost ono poslednje što nas definitivno čini, odnosno vraća među i ljudima bez obzira na nemerljiv broj iskušenja kojima nas svakodnevno bombarduju, verujući da smo kao što i oni, ono što nas neposredno gura napred, u neke nove neizvesnosti i iskušenja, »Svetlo sa Tvrđave« je kao Ideja–Izbor–Knjiga svojevrsno priznanje četvorici niških filmskih mušketara, pa i nauk svima ostalima, da se o srpskoj kinematografiji, sada i ovde, može govoriti jedino ukoliko se uvaži činjenica da srpsku kine-matografiju, sada i ovde, ne čine samo filmski stvaraoci i produkcija, nego da svoj suštinski smisao srpska kinematografija i sve ono što se kao distribucija, repertoar, odnosno lektira sliva u nju može da ovaploti jedino ukoliko se kao njen integralni deo, ravnopravno sa produkcijom, ma kakva da je, prihvati i u njoj ostvari svoje puno pravo na postojanje i pisana reč o filmu kao ona vrsta fermenta kojeg se nijedna kinematografija na svetu ne stidi, ali eto postoje i one, kao što je to naša, koja se stidi onog najboljeg u sebi!?

Jer, hteli mi to ili ne, priznali to ili ne, pisana reč o filmu je ono saborno mesto kvaliteta koji je i u ovom trenutku na razini kojoj sama produkcija nije u stanju da parira jer se, u odnosu na neke ranije epohe, dogodila ona vrsta prevrata o kome superiorno svedoči Branislav Miltojević kao najstariji. Ma koliko da se, s ove distance, čini da je pisana reč o filmu pomno pratila ono što se događa na ekranu prednjačeći i tada, jednog momenta dogodilo se da je sama produkcija, i to tokom šezdesetih godina pre svega, nad ovom odnela prevagu te da je, po vrednostima izjednačivši se sa njom, uspela da premosti sopstvenu inferiornost tako da je svojim unutrašnjim raponima, koji su i danas nedvojbeni, pisanu reč o filmu dovela u situaciju da i sama krene u proces samopreispiti-vanja te tako samu sebe obogati znanjima direktno crpljenim iz konkretne kinematografske prakse. Netom što je taj kratkotrajni period procvata celokupne jugoslovenske a time i srpske kinematografije politički i idejno likvidiran od strane onih koji nam upravo danas, post festum, sole pamet svojim liberalnim splačinama predstavljajući same sebe ne kao one koji su žrtvovali sve oko sebe, nego upravo kao one koje su žrtvovani (maltene u duhu filma kojim je otvoren lov na ljudske glave diljem nemačkog Rajha, Jevrejin Zis), ono malo pameti što je preostalo premestilo se iz same produkcije u pisanu reč o filmu, iz filmova među one koji o filmu pišu ili i pišu i govore više nego srećni kada mogu da mu se svojim ogledanjima u jeziku oduže na adekvatan način, ali i više nego nes-rećni kada o tome šta su videli zapravo nema šta i da kažu odnosno napišu, što se i u ovom izboru očituje na više načina, makar se lično i ne slagao sa nekim stavovima ili opredeljenjima pojedinih saučesnika ove zajedničke kreativne zavere koja, po ko zna koji put, vraća poverenje u neke nama i poznate i ne-poznate konzumente celuloida koji su mu ostali verni čak i po cenu da već sutra nemaju o čemu više da pišu, ali da se sećaju svega onoga što su videli i doživeli, to je ono čemu mogu da »podlegnu« kad god požele...

»Svetlo sa Tvrđave« je Knjiga (ne ni hrestomatija, ni zbornik) koja je napis-ana zajednički, tj. Knjiga koju smo zajedno pisali — Ja kao njen inicijator ili ideolog, koji sebi nikada nije dozvolio da unapred izgovori nešto što nije u stanju i da ostvari i koji je pre stvarao pa potom govorio, nego obratno, i njih četvorica (Miltojević, Dabić, Savić, Ognjanović) kao neposredni svedoci zavere koju sam skovao u sopstvenoj glavi a onda krenuo među potomke Stevana Sinđelića i Milana Tepića da bi, zajedno sa njima, odbranio ne samo čast jedne profesije, nego i njen suštinski smisao. Svestan problema koji se javljaju netom ih izdvojim i posadim ispred sebe kako bih od njih dobio odgo-vore koji se i očekuju, svakome od njih »dozvolio« sam da mi predloži svoj i samo svoj sopstveni izbor tekstova, a što se mene tiče stavio sam se u ulogu vrhovnog arbitra koji je, načelno odobrivši svakome od njih da se sam po sebi predstavi javnosti, sve to što mu je dostavljeno oblikovao tako da svaki od četiri mu-šketara s niške Tvrđave dobije podjednaku šansu u materijalnom smislu reči kako bi se, maltene do kraja, kreativno samorealizovao, i u tome je ubeđen sam i sva originalnost i draž lektire kojoj »pregovaram«; naime, originalnost i draž su sadržani u činjenici da su zapravo Oni ti koji su ovu Knjigu ne kon-cipovali, ali ispunili osnovnim sadržajem — to da!, te da su, ne izuzimajući dakako mene kao koautora, neposredno odgovorni za sve ono što su napisali, jer sam izbor koji su (iz)vršili ne predstavlja drugo do ogledalo i sliku njih samih. Onoliko koliko kao filmski kritičari, teoretičari i esejisti vrede tolikim sjajem odbljeskivaće njihovi tekstovi, a na meni je da na kraju ove prelogomene za četiri saučesnika i jednog »eksteritorijalnog« kormilara konstatujem da sam to učinio ne zato jer nisam znao čime da »zamajavam« eventualne čitaoce, nego pre svega zato da bih onima koji smatraju da su na vrhu pokazao da je sve relativno, pa i činjenica da pišemo ovde ili onde, pa i činjenica da se selimo sa jednog festivala na drugi, pa i činjenica da navijamo isključivo za svoje favor-ite, pa i činjenica da pišemo a ne umemo filmski da mislimo, te da tamo negde, u nekom tamo (južnom prugom sapetom) Nišu, kome su »tamo neki« pokušali da preotmu čak i Festival glumačkih ostvarenja, postoje podvižnici od reči koji su evo dospeli u situaciju koju ni časopis kao što je to »YU film danas« nije mogao, koliko ni hteo da prenebregne ili zaobiđe, kao što ih prenebregavaju ili zaobilaze mnogi koji o filmu znaju »sve« a da to nikada i niukoliko nisu čin-jenično dokazali kao fakticitet koji se respektuje...

Istina da Oni i dalje teraju po svome u dovoljnoj meri je provokativna, koliko i produkrivna a da se ne bi opet jednom ponovila kao nauk od koga se počinje, ali na kome se ništa i ne završava, čega su Oni sami i te kako svesni. Dani koji dolaze tu moju pretpostavku potvrdiće (znam to) kao precizno tačnu!

Aleksandar Veliki

Piše: Marko Stojanović
Stripovanje (26)

"Mnogo je sila, al nema
ništa jače od čoveka."
ANTIGONA, Sofokle

Sotirovski

SotirovskiDok zurim u ekran kompjutera, samo me jedna stvar plaši više od beline praznog fajla u Wordu koji drsko uzvraća pogled, a to su četiri broja u donjem desnom uglu ekrana koji nervozno udaljavaju od ponoći - mada možda grešim, možda je nervoza samo moja... Koliko su ovo sitni sati, toliko je krupan razlog što sam se prihvatio ovog nezahvalnog posla - u pitanju je zahvalnost koju dugujem jednom od svakako najbržih i najvrednijih strip-crtača s kojima sam imao zadovoljstvo da sarađujem, Aleksandru Sotirovskom.

Ubice kao ti i ja

Piše: Marko Stojanović
Apsolutnih 100 (76)

„...I’VE SEEN THE FUTURE, BROTHER, IT IS MURDER...“
Graham: It's the sense of touch. In any real city,
you walk, you know? You brush past people,
people bump into you. In LA, nobody touches
you. We're always behind this metal and glass.
I think we miss that touch so much, that we
crash into each other, just so we can feel something.
PAUL HAGGIS, Crash

ubice1

U  remek-delu Alana Mura, From Hell, jedan od najslavnijih ubica na svetu, Džek Trbosek, koristi kao devičanski, još neokrvavljen skalpel oštru repliku da njome poseče čitaoca, koji samo zato što ne može da bude fizički dodirnut veruje da je bezbedan: “Jednog dana ljudi će se se zagledati u prošlost i reći da sam ja porodio dvadeseti vek.” I zaista, dvadeseti vek sa najvećim zabeleženim gubitkom ljudskih života u istoriji čovečanstva ovaploćenim u dva svetska rata, gde su se koncentracionim logorima suprotstavile atomske bombe, izgleda kao nešto što je moglo da dođe na svet samo grotesknim carskim rezom kojim je već pomenuti zaljubljenik u čitanje budućnosti iz iznutrica darivao sirotice iz Vajtčepela. Vek u kome su države neosporno institucionalizovale ubijanje industrijskom proizvodnjom oružja za masovno uništenje, obeležio je, na jedan sasvim legitiman, iako ponešto morbidan način, pojedinac koji nije hteo da sedi skrštenih ruku - budući da se po ubojitosti nije mogao takmičiti u lišavanju života (i malo čemu drugom) sa zapanjujuće efikasnim državnim aparatom.

Selindžeru - s ljubavlju i mučninom

Piše: Marija Đurović

catcher

Proces stvaranja književnog dela nesumnjivo je mukotrpan posao koji zahteva stvaralačku snagu, energiju, strpljivost, nemir i pomirenost sa usponima i padovima, pre svega kreativnog elana - mogućnosti da se ideja i konfuzna misao pretoče u reči, rečenice i, konačno, priču.

Tvorci priča, a posebno oni najbolji među njima, prihvatani ili ne, slavljeni ili spaljivani na lomačama taštine, ipak su, sasvim svesno, od strane čovečanstva označeni kao posebni, oni koji vide dalje i znaju više. Ponekad čudni, gotovo jurodivi, ali majstori reči.

A na početku beše reč.

Neretko sami pisci, više no njihova dela i umeće, doprinose mistifikaciji čina pisanja, čina rađanja priče (u mukama) - svojom specifičnom pojavom, manirima i stavovima. Posebno kada na toj specifičnosti insistiraju. Međutim, postoji nekolicina njih koji jesu misterija i mit. Isprepletani sa svojim pripovedanjem. Potpuno utkani u stvaralaštvo bez želje da dramatično i glasno obzanane svoje postojanje, svoje ja van granica opusa, oni su priča sama. Ovom svetu koji misterije voli a mitove neguje, najveći dar, bar u drugoj polovini dvadesetog veka, bio je pojava Džeroma Dejvida Selindžera.

Kada je 1951. godine objavljen roman Lovac u žitu, svet više nije mogao da ostane isti. Ne posle Holdena Kolfilda. Roman je učinio Selindžera najčitanijim američkim piscem i doneo mu svetsku slavu koju se on svojski trudio da izbegne. Čitave generacije pronašle su Holdena u sebi, jer je svaki čovek u manjoj ili većoj meri usamljen, u disharmoniji sa svetom i materijalnim zahtevima tog sveta; umoran i neshvaćen, trajno oštećen ranom koju nosi. Uznemirujući i umirujući lik Holdena Kolfilda, tog duhovitog i iskrenog čuvara dece, ipak je neopravdano nadjačao i u zasenak bacio ostala Selindžerova dela, dodelivši mu nezahvalnu ulogu pisca jednog romana.

Svoja dela Džerom Dejvid Selindžer objavljuje između 1948. i 1959. godine. Nije on objavio mnogo. Njegov neveliki opus čine još i Za Esme: devet priča (1953), Freni (1955), Visoko podignite krovnu gredu, tesari (1955), Zui (1957) i Simor: uvod (1959). Kasnije, novele o deci iz porodice Glas, Freni i Zui, 1961. godine, prerastaju u roman Freni i Zui, čineći, kako Selindžer u posveti svom izdavaču kaže na izgled prilično kusu knjigu.

Junaci Selindžerovih dela su prepametna, prerano sazrela deca, koja slavu stiču pobeđujući u radio-kvizovima, čuda od dece, koja odrastaju u neuklopljene i neshvaćene ljude. Neka od njih će pokušati da napravi kompromis sa svetom (prilično bezuspešno, treba li reći).

Svojom pojavom, pored Holdena Kolfilda, izdvojiće se Simor Glas. Od strane književne kritike, Simor, altruista i humanista, označen je kao jedinstvena pojava u književnosti. Taj pesnik i  mislilac, samoubica, ima duhovnog sabrata u američkoj književnosti, Septimusa Vorena Smita, junaka Virdžinije Vulf, za koga je Selindžer morao znati. Obojica ne prihvataju stvarnost, pa zato ne mogu da obitavaju u njoj. Oni su morali pomisliti da je život nepodnošljiv, da ga ljudi čine nepodnošljivim. Kao i kod Septimusa, i Simoru se telo razmekšavalo, dok nisu preostala samo vlakna živaca. Ipak, i u tom stanju, ili baš zbog njega, svestan je lepota slika i zvukova koji ga okružuju.

Lepota se nalazi svuda za čoveka kao što je Simor Glas.

Selindžer je rođen i odrastao na Menhetnu. U imućnoj, srednjeklasnoj porodici kao jedino dete. Ne bi se reklo, ali je dve godine svog života proveo u vojnoj akademiji Veli Foridž. Čak se i tokom drugog svetskog rata pokazao, kako ga saborci opisuju, kao hrabar ratnik, istinski heroj. Rat tačnije posledice rata na ljudsku psihu, česta su tema Selindžerovih pripovedaka. Njegovi junaci, povratnici iz ratnih sukoba, opterećeni su mučnim slikama stradanja, besmislenošću i tragizmom nestajanja u sveopštem haosu, potpuno onemogućeni da komuniciraju sa drugim ljudskim bićima, osim, naravno, sa decom. Najbolje primere ove univerzalne teme preživelog ratnika kod Selindžera nalazimo u pripovetkama Perfektan dan za banana - ribe, Za Esme - s ljubavlju i mučninom, Neznanac ili poslednji dan poslednjeg odsustva. Nikakvo stradanje ili besmisleno uništavanje ljudskih bića neće promeniti svet i učiniti ga boljim, jednom kada postanu svesni besmislenosti takvog umiranja.

Ljudi će nastaviti da uništavaju jedni druge, a jedini oblik humanosti, altruizma i zdravog razuma zadržaće deca. I sam Holden Kolfild, najpoznatiji Selindžerov junak (i prijatelj, kako je pisac govorio), šesnaestogodišnjak je koji ne može da se uklopi u besmisleno isfolirani svet u kome se obreo. Opterećen smrću mlađeg brata, bez okakve želje da postane deo standardnih škola za dečake ili veselo - histeričnog ambijenta Njujorka nekoliko godina posle velikog rata, Holdena može da obori samo bezazlena dečja otvorenost, njihovo jednostavno i jedno moguće poimanje okruženja, bezrezervna vera u ono što je stvarno i ispravno u dečjem svetu.

Svejedno, evo šta zamišljam – zamišljam neku decu koja se igraju na nekom velikom polju žita i sve. Na hiljade male dece, a nikog u blizini – nikog odraslog, mislim – osim mene. A ja stojim na rubu neke sulude litice. Šta treba da radim – treba da ulovim svakog ko se zaleti da padne sa te litice u provaliju – mislim, ako trče i ne gledaju kuda idu, treba da se pojavim odnekud i ulovim ih. To je sve što bih radio, po ceo dan. Bio bih samo lovac u žitu. Znam da je suludo, ali to je jedino što bih stvarno voleo da budem. Znam da je suludo.

Za ostale stanovnike planete ni Holden ni Selindžer (ili je to jedno te isto) nisu imali bogznašta da urade. To svakako uključuje i Selindžerov odnos prema ženama. Dva neuspela braka ostavio je za sobom pre nego što se povukao u potpunu osamu i zaista nestao za ovaj svet. Samo prividno, naravno. Jer on je bio tu negde, u Nju Hempširu, samo što je nakon Holdena Kolfilda, čudesne dece porodice Glas i genijalnog Simora, njegov glas utihnuo. Nije više imao ili želeo šta da kaže. Ovaj svet nije bio po njegovoj meri i prestao je da mu se obraća. Uostalom, svi njegovi junaci opsednuti su motivom nestajanja. Po Selindžeru, svako ko pređe ulicu, nestane. Pradoksalno, razočarani u duhovnom rascepu (Zui, Holden, Eloiza iz pripovetke Ujka Vigli u Konektikatu) i bezizlazu Selindžerovi junaci retko izvršavaju samoubistvo. Povlače se u svoju galaksiju, bilo da je to mantra koji vodi ka duhovnom prosvetljenju – Gospode Isuse Hriste, pomiluj me; bilo sa nejasnim i mutnim planom, ali jasnom željom da odu, da ne budu tu, da su negde gde ih niko ne poznaje i gde oni neće morati da poznaju bilo koga jer će raditi na benzinskoj pumpi i praviti se da su gluvonemi.

Zahvalno je govoriti o rasapu njihovih ličnosti, ali je sav Selindžerov smisao u tome da je svet u nepopravljivom rasapu i da bi ga trebalo napustiti. Neobavezno po cenu fizičkog nestajanja, ali nestajanja svakako. Povlačenja u svoju gluvonemu suštinu.

Nezahvalno je pisati nekrolog Džeromu Dejvidu Selindžeru. Šta reći povodom smrti, fizičkog nestajanja čoveka koji je nestao još 1967. godine? Napisao je malo, a rekao mnogo. Suočio nas sa besmislom kroz koji se krećemo, ne želeći mnogo (ili nimalo) da nam pokaže kakav je to pravi put koji bi nas dove do onoga što se u ne-selindžerovskom svetu zove sreća ili ispunjenje.

Ipak je 27. januara 2010, svet koji nije voleo potresla vest o njegovoj smrti. Zato što je ipak negde postojao, sakriven, ali prisutan, ciničan i bolno demaskirajući, čudesnog glasa i jezika. A tog dana je zaista umro. Pod uslovom, naravno, da smrt postoji.

Kad čovek umre, događa se u stvari samo to da pobegne iz svog tela. Gospode bože, ta svi su to radili već hiljade i hiljade puta! Činjenica da se toga ne sećaju ne znači da to nisu činili. To je zaista smešno.

Dž. D. Selindžer - Srce jedne slomljene priče

(The Heart of a Broken Story, Esquire 1941.)
Prevod: Nataša Čorboloković i Ivana Knežević

salinger

Svakog dana Džastin Horgenšlag, koji je za trideset dolara nedeljno radio kao štamparski pomoćnik, viđaše izbliza šezdesetak žena koje nikada pre nije video. Tako je Horgenšlag za nekoliko godina koje je proveo u Njujorku video izbliza oko 75.120 različitih žena. Od tih 75.120 žena otprilike 25.000 imalo je ispod trideset, a iznad petnaest godina. Od ovih 25.000 samo je 5.000 imalo između pedeset i šezdeset kilograma. Od tih 5.000 samo 1.000 nije bilo ružno. Samo 500 njih bilo je donekle privlačno; samo 100 bilo je vrlo privlačno; samo 25 njih je moglo da izazove zazvižduk divljenja, a samo se u jednu Horgenšlag zaljubio na prvi pogled. E sad, postoje dve vrste femme fatale. Imate  femme fatale koja je femme fatale u svakom smislu te reči, i imate femme fatale koja nije femme fatale baš u svakom smislu te reči.

Zvala se Širli Lester. Imala je dvadeset godina (jedanaest godina manje od Horgenšlaga). Bila je visoka metar i šezdeset (tako da joj je glava bila u visini njegovih očiju) i imala je pedeset tri kilograma (bila je laka kao perce). Širli je bila stenografkinja i živela je sa svojom majkom, Agnes Lester, koju je izdržavala a koja je, pak, obožavala Nelsona Edija . Kada bi govorili o njenom izgledu, ljudi bi obično rekli ovako: „Širli je lepa k’o slika“.

Jednog  jutra, u autobusu za Treću aveniju, Horgenšlag je stajao iznad Širli Lester i bio je osuđen na propast. A sve zbog toga što su njena usta bila otvorena na neki poseban način. Širli je čitala reklamu za kozmetiku koja je stajala na panou u autobusu, a kada Širli čita, vilica joj je nekako blago opuštena. I, u tom deliću sekunde dok su Širlina usta bila otvorena, a usne odvojene, Širli je verovatno bila najfatalnija žena čitavog Menhetna. Horgenšlag je u njoj video siguran lek za čudovišnu samoću koja se šunjala oko njegovog srca otkad je došao u Njujork. Ah, agonije li! Stajati iznad Širli Lester i ne biti u mogućnosti da se sagneš i poljubiš njene razdvojene usne. Neizrecive li agonije!

Bio je to početak priče koju sam počeo da pišem za nedeljnik Kolierz . Nameravao sam da napišem jednu lepu srceparajuću priču u kojoj momak sreće devojku. Šta ćeš bolje, mislio sam. Svetu su potrebne priče u kojima momak sreće devojku. Ali da bi napisao jednu takvu priču, pisac, nažalost, mora da se postara da se momak i devojka sretnu. U ovom slučaju to nije išlo. Ili bar ne tako da ima smisla. Nisam mogao da spojim Horgenšlaga i Širli kako treba. A evo i zašto:
Naravno da je bilo nemoguće da se Horgenšlag sagne i sasvim iskreno kaže:
„Oprostite, mnogo Vas volim. Lud sam za Vama. Ja to znam. Mogao bih da Vas volim celog života. Ja sam štamparski pomoćnik i zarađujem trideset dolara nedeljno. Bože, koliko Vas volim. Jeste li slobodni večeras?“
Ovaj Horgenšlag bi možda mogao da bude i budala, ali ne tolika. I možda bi mogao da bude i naivan, ali ne toliko. I ne možete da očekujete da čitaoci Kolierza progutaju takvu glupost. Na kraju krajeva, pet centi je pet centi.
Naravno da nisam mogao da tek tako Horgenšlagu ubrizgam serum koji bi bio mešavina uglađenosti  koju su odavali stara tabakera Vilijema Pauela  i stari cilindar Freda Astera .
„Gospođice, molim Vas, nemojte me pogrešno razumeti. Ja sam ilustrator u jednom časopisu. Moja vizit karta. Nikada u svom životu nisam toliko želeo da nekog skiciram kao Vas. Možda bi takav poduhvat bio od obostrane koristi. Mogu li da Vas pozovem večeras ili u bližoj budućnosti? (Kratak, neusiljen smeh). Nadam se da ne zvučim previše očajno. (Opet smeh). A možda zapravo jesam očajan“.
Jao, čoveče. Ovi redovi propraćeni umornim, ali veselim, a ipak nemarnim osmehom. Da ih je samo Horgenšlag zaista izustio. Širli je, naravno, i sama bila stari obožavalac Nelsona Edija i redovno je pozajmljivala ljubavne romane iz biblioteke.
Možda vam je sada jasnije sa čim sam se hvatao u koštac.
Svakako, Horgenšlag je mogao da kaže i ovo:
„Izvinite, da Vi niste Vilma Pričard?“
Na šta bi Širli odgovorila hladno, gledajući u neku neodređenu tačku na drugoj strani autobusa:
„Ne“.
„Baš čudno“, mogao bi da nastavi Horgenšlag, „mogao sam da se zakunem da ste Vi Vilma Pričard. Hm… Da niste slučajno iz Sijetla?“
„Ne“, uzvratila bi još ledenije.
„Sijetl je moj rodni grad“.
Neodređena tačka.
„Divan gradić, taj Sijetl. Mislim, stvarno je divan gradić. Tu sam, mislim, u Njujorku, samo četiri godine. Ja sam štamparski pomoćnik. Zovem se Džastin Horgenšlag“.
„Stvarno nisam za-in-te-re-so-va-na“.
Horgenšlag ne bi daleko dogurao s takvim nastupom. Nije imao ni izgled, ni ličnost, ni dobru odeću da bi u datim okolnostima zainteresovao Širli. Nije imao šanse. I, kao što sam već rekao, da biste napisali zaista dobru priču u kojoj momak sreće devojku, bilo bi pametno da se pre toga momak i devojka sretnu.
Možda je Horgenšlag mogao da se onesvesti i da se, tom prilikom, tražeći oslonac, uhvati za Širlin članak. Tako je mogao da joj pocepa čarapu, ili da je „ukrasi“ jednom finom petljom. Ljudi bi napravili mesta za nesretnog Horgenšlaga, a on bi ustao mrmljajući: „Dobro mi je, hvala“, a zatim „Zaboga! Strašno mi je žao, gospođice. Pocepao sam Vam čarape. Dopustite mi da Vam ih platim. Trenutno nemam para kod sebe, ali mi dajte Vašu adresu“.
Širli mu ne bi dala svoju adresu. Samo bi se postidela i zanemela na trenutak „U redu je“, rekla bi poželevši da se Horgenšlag nikada nije rodio. A uostalom, sama ideja nije logična. Horgenšlag, mladić iz Sijetla, ne bi ni sanjao da zgrabi Širli za članak. Bar ne u autobusu za Treću aveniju.
Bilo bi logičnije i verovatnije da Horgenšlag padne u očaj. I dalje ima muškaraca koji vole očajnički. Možda je Horgenšlag bio jedan od njih. Možda bi on zgrabio Širlinu tašnu i pojurio ka zadnjem izlazu. Širli bi vrisnula. Muškarci bi je čuli i poneli se junački ili tako nešto. Recimo da bi Horgenšlagov beg bio onemogućen. Autobus bi stao. Pozornik Vilson, koji već duže vreme nikog nije uhapsio, stupio bi na scenu. U čemu je problem? Pozorniče, ovaj čovek je pokušao da mi ukrade tašnu.  
Horgenšlaga dovlače u sudnicu. Širli, naravno, mora da prisustvuje. Oboje daju svoje adrese, i tako Horgenšlag saznaje gde se nalazi Širlino carstvo.
Sudija Perkins, koji čak ni u svojoj kući ne može da dobije pristojnu šoljicu kafe, osuđuje Horgenšlaga na godinu dana zatvora. Širli se ugriza za usnu, ali Horgenšlaga odvode.
U zatvoru Horgenšlag piše pismo Širli Lester u kome kaže sledeće:

„Draga gospođice Lester,
Stvarno nisam nameravao da Vam ukradem tašnu. Uzeo sam je samo zato što Vas volim. Vidite, ja sam samo hteo da Vas upoznam. Hoćete li mi, molim Vas, napisati pismo nekad kad budete imali vremena? Ovde čovek ume da bude prilično usamljen, a ja Vas mnogo volim, i možda biste nekada čak mogli i da dođete da me vidite kada ste slobodni.
Vaš prijatelj,Džastin Horgenšlag“

Širli pokazuje pismo svim svojim prijateljicama. One joj kažu: „Širli, to je baš slatko“. Širli se slaže da je to možda slatko na neki način. Možda mu i odgovori. „Da! Odgovori mu. Učini mu. Šta možeš da izgubiš?“  I tako Širli odgovara na Horgenšlagovo pismo.

„Dragi gospodine Horgenšlag,
Dobila sam Vaše pismo, i zaista mi je žao zbog svega što se desilo. Nažalost, mi tu sada ništa ne možemo, ali ja se zaista osećam grozno s obzirom na ishod cele situacije. Bilo kako bilo, niste osuđeni na dug period i uskoro ćete izaći. Sve najbolje.
S poštovanjem Širli Lester“

„Draga gospođice Lester,
Niste ni svesni koliko me je obradovalo Vaše pismo. Nema ni malo razloga da se osećate grozno. Moja je krivica što sam bio tako blesav i zato nema potrebe da se tako osećate. Ovde nam jednom nedeljno puštaju filmove, i stvarno nije tako loše. Imam tridesetjednu godinu i iz Sijetla sam. U Njujorku sam četiri godine i mislim da je sjajan grad samo što se povremeno čovek oseti prilično usamljeno. Nisam nigde video lepšu devojku od Vas, čak ni u Sijetlu. Voleo bih da dođete da me vidite jedne subote popodne u vreme posete, između dva i četiri, a ja ću Vam platiti kartu za voz.
Vaš prijatelj,Džastin Horgenšlag“

Širli bi i ovo pismo pokazala svim svojim prijateljicama. Ali na njega ne bi odgovorila. Svima bi bilo jasno da je ovaj Horgenšlag budala. Uostalom, ona jeste odgovorila na prvo pismo. Ako bi odgovorila i na ovo glupo pismo, to bi moglo da se razvlači mesecima, i znate već. Učinila je sve što je mogla za tog čoveka. A kakvo mu je pa to ime. Horgenšlag.
U međuvremenu, Horgenšlagu je bilo teško u zatvoru iako su im puštali filmove jednom nedeljno. Delio je ćeliju sa Morganom zvanim Šljuka i Burkom zvanim Sekač, dvojicom momaka iz podzemlja. Oni su u njemu videli sličnost sa nekim momkom iz Čikaga što ih beše jednom ocinkario. Bili su ubeđeni da su Cinkaroš Ferero i Džastin Horgenšlag jedna te ista osoba.
„Ali ja nisam Cinkaroš Ferero“, kaže im Horgenšlag.
„Ma kako da ne“, kaže Sekač, zafrljačivši na pod Horgenšlagovo bedno sledovanje hrane.
„Razbij mu tintaru“, kaže Šljuka.
„Ma kažem vam da sam ovde zato što sam ukrao jednoj devojci tašnu u autobusu za Treću aveniju”, brani se Horgenšlag. „Samo što je nisam stvarno ukrao. Zaljubio sam se u tu devojku, i to je bio jedini način da je upoznam“.
„Ma kako da ne“, opet kaže Sekač.
„Ma, razbij mu tintaru“, ponavlja Šljuka.
A onda je došao dan kada je sedamnaest zatvorenika pokušalo da pobegne. Za vreme rekreacije u zatvorskom dvorištu upravnikova osmogodišnja nećaka Lizbet Sju dopala je šaka Sekaču Burku. On ščepa ručerdama devojčicu i podiže je da je upravnik vidi.
„Hej, upravniče!“ povika Sekač. „Otvaraj tu kapiju ili ću klinki da zavrnem šiju!”
„Nije me strah, ujka Berte!“ doviknu Lizbet Sju.
„Sekaču, spusti to dete!“ naredi upravnik u svoj svojoj nemoći.
Ali Sekač zna da drži upravnika u šaci. Sedamnaestorica muškaraca i malo plavo dete izlaze kroz kapiju. Šesnaestorica muškaraca i malo plavo dete izlaze bezbedno. Stražaru na osmatračnici čini se da ima odličnu priliku da puca Sekaču u glavu, i tako razbije grupu begunaca. Ali promašuje i uspeva samo da pogodi omanjeg čoveka koji uplašeno hoda iza Sekača, i ubija ga na licu mesta.
Šta mislite koga?
I tako je moj plan da za Kolierz napišem srceparajuću i nezaboravnu ljubavnu priču u kojoj momak sreće devojku osujećen smrću mog glavnog junaka.
E sad, Horgenšlang ne bi ni bio među ovom sedamnaestoricom očajnika da i sâm nije postao očajan i uspaničen zbog toga što mu Širli nije odgovorila na drugo pismo. Ali činjenica je da ona nije odgovorila na to pismo. Ne bi mu odgovorila ni u narednih sto godina. Ja ne mogu da menjam činjenice.
Baš šteta! Šteta što Horgenšlag iz zatvora nije mogao da Širli Lester napiše sledeće pismo:

„Draga gospođice Lester,
Nadam se da Vam neće biti neprijatno i nelagodno zbog ovih nekoliko redaka. Pišem Vam jer bih želeo da znate da ja nisam običan lopov. Da znate da sam Vam ukrao tašnu zato što sam se zaljubio u Vas čim sam Vas spazio u autobusu. Nisam mogao da smislim nijedan drugi način da se upoznam sa Vama sem da postupim brzopleto, ili, bolje rečeno, glupavo. Ali uostalom, čovek u ljubavi ume da bude glupav.
Oduševio me je način na koji su Vam usne bile blago razdvojene. Vi ste za mene bili odgovor na sve. Otkad sam pre četiri godine došao u Njujork, nisam bio nesrećan, ali nisam bio ni srećan. Zapravo, najbolji opis bi bio da sam bio jedan od nekoliko hiljada mladih ljudi u Njujorku koji samo postoje.
Došao sam u Njujork iz Sijetla. Hteo sam da postanem bogat, i slavan, i moderno obučen, i uglađen. Međutim, za četiri godine sam shvatio da neću postati ni bogat, ni slavan, ni moderno obučen, ni uglađen. Ja jesam dobar štamparski pomoćnik, ali to je sve. Jednoga dana štampar se razboleo, i ja sam morao da ga zamenim. Kakav sam samo haos napravio, gospođice Lester! Niko nije hteo da me sluša. Slovoslagači su se nekako smejuljili kada bih im rekao da počnu sa radom. I ne krivim ih zbog toga. Ja zaista ličim na budalu kad naređujem. Pretpostavljam da sam samo jedan od milion onih koji nisu stvoreni da naređuju. Ali, to mi više i ne smeta. Ima tu jedan dečko od dvadesettri godine koga je moj šef upravo primio. Njemu je samo dvadesettri, a ja imam tridesetjednu godinu i već četiri godine radim na istom radnom mestu, ali znam da će on jednog dana postati glavni štampar, a ja ću biti njegov pomoćnik. Čak mi ni to saznanje više ne smeta.
Ono što je bitno je da Vas volim, gospođice Lester. Neki ljudi misle da ljubav čine seks i brak i poljupci u šest kad dođeš sa posla i deca, i možda jeste tako, gospođice Lester. Ali znate li šta ja mislim? Ja mislim da je ljubav dodir, a ipak nije ni dodir.
Pretpostavljam da je jednoj ženi važno da bude viđena kao supruga čoveka koji je bogat, privlačan, duhovit ili popularan. Ja nisam ni popularan. Nisam čak ni omražen. Ja sam samo... samo sam Džastin Horgenšlag. Ljudi nikada nisu zbog mene veseli, tužni, ljuti, pa ni zgađeni. Mislim da me ljudi smatraju finim momkom, ali to je sve.
U detinjstvu nikome nisam bio ni sladak, ni bistar, ni lep. Ako bi i morali nešto da kažu, govorili bi kako imam male čvrste noge.
Ne očekujem odgovor na ovo pismo, gospođice Lester. Više od svega na svetu bih želeo odgovor, ali, iskreno, ne očekujem ga. Samo sam želeo da znate istinu. Ako mi ljubav prema Vama donosi samo nove i veće patnje, sâm sam kriv za to.  “
„Možda ćete jednog dana razumeti i oprostiti svom nespretnom obožavaocu.

Džastin Horgenšlag“
Takvo pismo ne bi bilo ništa manje verovatno od sledećeg:

„Dragi gospodine Horgenšlag,
Dobila sam Vaše pismo i mnogo mi se dopalo. Krivo mi je i osećam se loše zbog toga što se sve odigralo na takav način. Da ste mi se samo obratili umesto što ste mi uzeli tašnu! Ali, u tom slučaju,  pretpostavljam da bih se prema Vama ponela hladno.
Sada je pauza za ručak kod mene na poslu, i ja sedim sama i pišem Vam. Danas sam osetila želju da budem sama za vreme pauze. Osetila sam da bih iznenada počela da vrištim ako bih morala da odem sa devojkama na ručak i slušam kako, po običaju, brbljaju dok jedu.
Nije me briga ako niste uspešni, zgodni, bogati, slavni ili uglađeni. Nekada davno bi me bilo briga. Kad sam bila u srednjoj školi, uvek sam se zaljubljivala u glavne face, kao što su: Donald Nikolson, koji se šetao po kiši i znao sve Šekspirove sonete napamet; Bob Leisi, zgodni tupan koji je mogao da dâ koš sa pola terena kada je rezultat nerešen a utakmica skoro gotova; ili Hari Miler, koji je bio tako stidljiv i imao tako lepe, smeđe, prodorne oči.
Ali sa tim ludim delom mog života je gotovo.
Vaše kolege koje su se smejuljile kada ste im naređivali, oni su kod mene na crnoj listi. Mrzim ih kao što nikad nikog nisam mrzela.
Kada ste me videli, bila sam našminkana. Verujte mi da bez šminke i nisam neka lepotica. Molim Vas obavestite me kada Vam budu dozvoljene posete. Volela bih da me malo bolje pogledate. Htela bih da budem sigurna da me niste videli u najboljem lažnom izdanju.
Ah, da ste samo rekli sudiji zašto ste mi ukrali tašnu! Mogli bismo da budemo zajedno i imali bismo mogućnost da popričamo o stvarima koje su nam zajedničke.
Molim Vas, javite mi kada mogu da dođem da Vas vidim.

S poštovanjem,Širli Lester“

Ali Džastin Horgenšlag nikada nije upoznao Širli Lester. Ona je sišla u Pedesetšestoj, a on u Tridesetdrugoj ulici. Te večeri Širli Lester je izašla u bioskop sa Hauardom Lorensom u koga je bila zaljubljena. Hauard je mislio da je Širli vraški dobra zabava, ali ništa više od toga. Džastin Horgenšlag je te večeri ostao kod kuće i slušao radio dramu koju su sponzorisali proizvođači toaletnog papira. Razmišljao je o Širli cele noći, celog narednog dana, i veoma često tokom tog meseca. A onda su ga, iznenada, upoznali sa Doris Hilman, koja je već počinjala da se brine da li će se ikada udati. I pre nego što je Džastin Horgenšlag postao svestan toga, Doris Hilman i tako to  počeli su da potiskuju Širli Lester. Ni Širli Lester, ni pomisao na nju više mu nisu bile dostupne.
I eto zašto za Kolierz nikada nisam napisao priču u kojoj momak sreće devojku. U priči u kojoj momak sreće devojku momak bi uvek trebalo da upozna devojku.

* Objavljivanje ove priče odobrio American Councils for International Education.

Lutati bez cilja lep je cilj

Intervju sa Miodragom Raičevićem, dobitnikom nagrade „Branko Miljković“  
Razgovarala: Aleksandra Gojković

mija01

Kažu da je u kriznim vremenima, a pogotovo kad ona traju i traju, najteže i najvažnije sačuvati duh. Miodrag Mija Raičević, pesnik, pisac i antologičar, uspeo je da sačuva taj dragoceni sastojak koji čitaoci ponekad prepoznaju kao humor, ponekad kao finu ironiju. Rođen je u Podgorici 1955. godine, a u tom gradu je objavio i prvu zbirku pesama koja nosi naslov Osjećajne pjesme i jedna konjska. Autor je još šest pesničkih knjiga (Čarape u travi, Debele devojke, Gore glavu visibabo, Trice i ku’čine, Muzini vetrovi i Dlan i lopata) i svaštare Sviranje Malaparteu. Menjajući žanrove ”bežao” je i u druga imena, pa je tako pod pseudonimom T.H.Raič objavio romane - Opet silovana, Najbolje od Džeka Trboseka, Čovek bez kostiju  i  Rečnik afrodizijaka, a pod pseudonimom Ravijojlo Klikovac Dukljanski riječnik (Librus Docleanus palamudus). Priređivač je više antologija i temata, a ozbiljno je “umešan” i u nastanak dva kuvara čiji su tiraži rasprodati. Dobitnik je nagrade „Marko Miljanov“, nagrade CANU „Petar Vukčević“ , „Ramonda Serbike“ i aktuelni laureat priznanja „Branko Miljković“ za knjigu „Dlan i lopata“. Raičević već godinama živi u Beogradu i jedan je od urednika „Službenog glasnika“.

Za „Pressing“ priča o bratstvu bluza, objašnjava zašto je ceo svet usprkos porastu broja stanovnika postao nekako „lakši“ i zašto je za pravu „idilu“ neophodna kombinacija promašenog pisca i istog takvog čitaoca.Sve to uz šarm nekoga ko zna da je dosada apsolutno zabranjena stvar.

Primajući nagradu „Branko Miljković“ u Nišu poklonili ste se senima velikog pesnika koji ne prestaje da inspiriše mlade generacije. Koliko je stvaraocu značajno čije ime nosi nagrada koju prima i da li je pomalo opretećujuće što se uvek spontano postavlja pitanje poetičke sličnosti?

Uradio sam to iz najdubljeg poštovanja prema Brankovoj pesničkoj avanturi, ali pre svega pesničkoj sudbini. Nagrada „Branko Miljković“ jedna je od najvrednijih nagrada koje se dodeljuju pesnicima. Ako samo pogledate spisak ranijih dobitnika, uverićete se u moje reči. Nagrada je način da Branko svoj svetli život koji je bio pun vatre, nastavi da živi u nama. Što se sličnosti poetika tiče, ona skoro da i ne postoji. Branko Miljković je pripadao nekom drugom vremenu, imao lektiru kakvu je imao, obrazovao se u drugim uslovima, imao književne ljubavi kakve je u to vreme mogao da ima. Znate, on je na sve što je činilo njegov život stavio tačku 1961. godine - otada je prošlo 50 godina, u međuvremenu se štošta izdešavalo, svet je skoro iz korena izmenio način života. Sve je dostiglo fantastično ubrzanje. Srećom, srca nam kucaju kao što su to radila od pamtiveka. I to me teši. Ono što Miljkovića povezuje s knjigom Dlan i lopata je, pre svega, njegov život. Naravno, o toj vezi nisam razmišljao dok sam pisao knjigu, ali mnoge sudbine u njoj nalik su Miljkovićevoj. Bili Holidej je isto tako izgorela u brišućem letu, ali sjaj koji je ostao iza tog leta večan je. Život je ponekad i lutanje bez cilja. Ovo i jeste knjiga o tim uličnim desperadosima, između ostalog. Postoji jedna knjiga, počivšeg pesnika Vita Nikolića, prva njegova, koja se zove Drumovanja. Amerikanci bi to preveli kao On the Road. A Nikolić sigurno nije čitao Keruaka. Zato su pesmine cipele u bluzu često prašnjave.

Šta je za Vas najfascinantnije u Miljkovićevoj poeziji?

Vatra. Vatra je bio ceo Miljkovićev život. Svoje demone nije uvek uspevao da savlada... Nije se ustezao da u muškoj tuči razreši dileme... Voleo je kafane i one duge sedeljke kad se za jednu noć raspe toliko bisera da se mogu kupiti tri careva grada. A voleo je noć i sve što ona nosi... Odricao se svojih knjiga... Bio je, rekao bih, Vezuv u ljudskom telu. S pravom je nazivan princem pesnika. Ko pročita njegovu biografiju shvatiće da Branko nije ličio na nekoga ko će u sedamdesetoj, sa štapom pored sebe, sedeti uz kafu i čitati novine. Sve što je imalo da se proživi, imalo je da se proživi odmah. Takavo je bio Branko Miljković, takva je danas njegova poezija. On je jedan od onih meni dragih bogova sa pesničkog Olimpa, u kojima srpska poezija, srećom, nikad nije oskudevala.

Zbirka Dlan i lopata  donosi pesme ulice, zadimljenih klubova, očaja, prenosi osećanje sveta svojstveno bluzu... Koliko je opasno pokazati ranjivu stranu kad nas sve vesti o katastrofama i proneverama, domaćim i svetskim, uče da je najopasnije izgubiti oprez?

Bluz je skoro uvek solo pesma - Don Kihot protiv ostatka sveta. Srećom, još uvek se nađe poneki Don Kihot da napiše „šta sanja i šta mu se događa“, i o tome obavesti ostatak čovečanstva. Još uvek pripadam tom bratstvu i to je uteha, ako je na ovom svetu ima. Da je drugačije, ispalo bi da Bog nije bio u pravu kad je Adamu i Evi oduzeo stanarsko pravo.
Čovek danas, pre svega zahvaljujući medijima, shvata da živi u jednom surovom svetu. Mediji nas uredno podsećaju na zlo koje jedni drugima činimo, koje jedan narod čini drugom narodu... Negde pri kraju tih informativnih emisija, malo pre vremenske prognoze, uslikaju poneki svetli primer i na tome se završi. Vrhunac licemerja je oznaka koja ide na početku filma da to nije, recimo, za gospodu ispod 16 godina, a onda u nacionalnom dnevniku, a svaki je takav, prikažu višeminutnu storiju o nekom krvavom zločinu sa svim detaljima. A onda se u nekoj emisiji specijalnog tipa nađu razni dušebrižnici koji o toj društvenoj pojavi, potkovani znanjem, razglabaju - srećom, samo do kraja emisije. Izgleda da smo talentovaniji za loša nego za dobra dela. Pesniku, koji po pravilu ima izoštrene senzore, nije lako u današnjem svetu. Ako mu je ikad i bilo lako. Pesnik je uvek u manjini. Srećom. I njegova je obaveza da tu svoju ranjivu stranu pokazuje svetu. A svet se često na sve to pravi blesav zato što jeste blesav.

mija02

Pevate o ljudima koji se spajaju i razilaze, hrle u nove avanture iza kojih ponovo ne čeka emotivna sigurnost... Da li je ljubav danas krhkija nego ranije ili je to samo iluzija?

Bluzeri su divni gubitnici kojima se nad glavama „rasprskavaju zvezde kao metafore“. Mnogi od njih su to radili zato što nisu mogli drugačije (što bi pisac bio izuzetak), a neki nisu ni želeli. Lutati bez cilja lep je cilj, samo što za taj poduhvat čovek mora da bude talentovan kao i za sve prave stvari. Naravno, bilo je pesnika koji nikad nisu mrdnuli iz svoje zemlje (Filip Larkin), a bilo je i onih koji su najveći deo života proveli u radnoj sobi ne prelazeći ni prag svog stana. Mislim na Vladimira Holana, češkog pesnika, čije su mi pesme stalna lektira. Pesniku je, dakle, dovoljna i biblioteka, ako je odlučio da tako proživi svoj život. Bluzeri su voleli da se „bućnu“ u život i da o tome na sav glas govore u svojim pesmama. Moj prijatelj Dušan Mitić Car je od tog soja. S tim što njegove neme pesme često više kažu nego mnoge rečite pesme. A ljubav? Ljubav je uvek lepa. Ljubav i kad ostari bude lepa. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi. Pogledajte samo zaljubljenog čoveka: svi znaju gde je osim njega samog. Srce uvek zna šta radi - mi smo ti koji pravimo gluposti.

Osim po stihovima velike emotivnosti, prepoznatljivi ste i po duhovitim i samoironičnim pesmama. U kojima ste Vi više „vi“?

Posle knjige Gore glavu visibabo objavio sam knjigu Trice i k`učine i tandarologiju Muzini vetrovi, a onda su usledile druge knjige koje su imale humorni pristup stvarnosti. Knjiga Dlan i lopata samo je unekoliko povratak poeziji pre tzv. humorne faze. Naravno, ja sam pre svega pesnik iako sam napisao tri romana, ako su to uopšte romani u formalnom smislu. Postmoderna je bila eldorado za ljude poput mene. Jedna Tekerijeva rečenica koja stavlja tačku na moj roman Najbolje od Džeka Trboseka lepo to ilustruje: „A ja sam samo dete koje se igra na morskom žalu“. Dobro je kad možete da promenite jelovnik.

Kritičari su primetili da „držite više do literature nego do književnog života“ i da „bežite od svetla reflektora“ zbog čega je Vaša poezija poznata znatno užem krugu ljudi nego što bi se očekivalo. Da li je u pitanju svestan izbor?

Namerno to čiča radi, ali mu sve teže uspeva. Nekoć, kad sam sve svoje čitaoce poznavao lično, to je išlo relativno lako. Lepo je biti anoniman a raditi ono što voliš. Publicitet nikom dobra nije doneo. Mir nema cenu, što`no rek`o pokojni Broz. Pomagati svojim knjigama tako što ćete njihovo prisustvo forsirati u medijima ne čini nikakvo dobro tim knjigama. Knjigama čini dobro samo ono što se nalazi između korica. Javnom pirotehnikom samo se ugađa sopstvenoj sujeti i ništa više. Ako ono što pesnik dela vredi,  to će već nekako „procuriti u javnost“. Knjige imaju svoje puteve - vaše je samo da im mahnete i poželite sreću. Naravno, ima pisaca koji svu tu pažnju zaslužuju, čije su knjige obeležile vreme u kome žive ili su živeli.  Uostalom, kako postoje promašeni pisci, postoje i promašeni čitaoci. Oni ozbiljno računaju jedni na druge. Savršena idila.

Šta se skriva iza pseudonima T.H.Raič pod kojim ste objavili romane?

Možda potreba da sebe oslobodim imena koje čitaoca podseća na određenu poetiku, dok pseudonim samog pisca oslobađa obaveze da celog života piše jednu knjigu. Dosadio bih i bogu i narodu. I, kao što čitalac ne sme da se dosađuje dok čita, tako ni pisac ne sme da se dosađuje dok piše.

Odakle Vam ideja da napišete kuvar?

Kad sam već bio naumio da napišem Rečnik afrodizijaka, imao sam na umu da u drugom delu te knjige objavim jedan mali kuvar otkačenih recepata, ali koji bi bili pravi. I počeo sam da prikupljam građu. U jednom momentu imao sam u biblioteci preko dvesta kuvara, veliki i malih. Birkao sam ono što bih ja voleo da pripremim i posle godinu i po dana došao sam do 8 000 kompjutrskih strana sa petnaestak hiljada recepata. Onda sam to počeo da pakujem s namerom da objavim najveći kuvar ikad kod nas objavljen. Ali, počelo je bombardovanje i izdavač je odlučio da to i nije baš najvažniji nacionalni projekat u tom trenutku. Nije teško pretpostaviti da najveći deo te književnosti čeka pogodan trenutak da uskoči u lonac. Ipak, uspeo sam da „isposlujem“ par kuvara, ali su oba odavno rasprodata.

Priredili ste antologije ženske i fantastične priče, boemske poezije... učestvovali u projektima Bukovski, Čarobna šuma, Srpska krimi priča, Moj privatni Tito, Nema toliko do Lajkovca... Ako sintezu ograničimo samo na domaći teren, kako biste saželi ono što karakteriše aktuelnu srpsku književnost?

Ja sam jedan radoznao čovek i volim svuda da zavirim: od dobre knjige do ženskog dekoltea. Svuda za dobrog pisca ima materijala. Srpska književnost, kao i sve u Srbiji, prolazi kroz „tranziciono čistilište“. I pored toga, kod nas se objavljuju dobre knjige, postoje veliki izdavači. Pogledajte samo produkciju „Službenog glasnika“, u kome inače radim, i uverićete se da skoro svakog dana iz štampe izađe poneka knjiga pametnica i da nema nijednog valjanog razloga da se čovek time ne diči. Poezija, kad je reč o izdavaštvu, kao da se sklonila u krilo tzv. malih izdavača. Poeziji tamo jeste lepo, ali honorari i dalje više ljube prozne pisce.

Da li imate utisak da su čitaoci poslednjih godina zaista masovno  digli ruke od „teških“ knjiga i priklonili se komercijalnoj literaturi koja omogućava lakšu konzumaciju? Gde je izlaz za pisce koji nisu skloni diktatu tržišta?

Nemojte misliti da je Kafka ranije bio mnogo čitaniji nego danas. O Džojsu da i ne govorimo. Uvek se više čitala tzv. „laka literatura“, mada ja ne volim bilo šta u umetnosti da delim na „lako“ i „teško“. Ceo svet je postao nekako „lakši“ iako nas ima mnogo više nego pre jednog veka. Što onda literatura ne bi poprimila ponešto od te lakoće?  Mada, ako ozbiljno pogledamo, to i nije lakoća nego površnost i banalnost. Ako već postoje lanci brze hrane, što ne bi postojala i literatura koja se konzumira s nogu i gde vam glava treba samo zato što u njoj stanuju oči? Lakoća nije uvek moguća misija u umetnosti, i za nju, kao i za „tešku“ umetnost, treba talenta. Ponekad i više. A pisci koji ne žele (ili pak ne mogu) da ispunjavaju zahteve tržišta, trude se da žive neki svoj život, ne očekujući da im se ništa spektakularno desi, jer spektakl je uvek obaveza - malo šta vas zapadne dobro od tog kolača, ako je tu o slatkišu uopšte reč. Ne kažem da ponekad ne treba proviriti iz te zemunice zvane anonimnost, ipak - što ređe to bolje. Što se tiče izlaza - to su ulazna vrata tih i takvih izdavačkih kuća. Kao što vidite, sva dobra rešenja su jednostavna.

Šta publika može da očekuje od Vas posle nagrađene knjige pesama?

Uvek sam pomalo zavideo piscima (s nekima od njih se i družim) koji sledeću knjigu ne počinju dok ne skinu skele sa one na kojoj trenutno rade. Ja uvek imam problem na koju stranu da se okrenem i čega prvo da se prihvatim, pogotovu što se moje knjige baš uvek ne „drže za ruke“. Pišem roman o Jaši Grobarovu, piscu i boemu beogradskom, jedan izmišljeni život koji će, ako mi pođe za rukom, ličiti na pravi. Gledaću da do kraja leta na ovo delce stavim tačku.

mija03
Čeka me „Gvantanamo“

Novi gospodari sveta trude se da vam što više vremena potroše raznoraznim glupostima, kako ne biste imali vremena da se bavite onim što oni rade. Na Zapadu su efekti mnogo veći samim tim što su tamo države bogatije. U Srbiji je retko kad bilo uspešnog eksperimenta, a i kad je eksperiment bio uspešan, primena njegova najčešće nije. Svi se trude da mozak postane potrošna roba, kao što je to danas, recimo, kompjuter. Odurno je koliko mladi ljudi danas liče jedni na druge zahvaljujući tim pomagalima. Dakle, oni koji ne budu pristajali na to i takvo uređenje sveta, naći će se u nekom „inteletualnom „Gvanatamu“, za koji je verovatno već spreman elaborat. Mislim da ozbiljno računaju i na mene jer još uvek nisam naučio da šaljem „porukice“. Tja!

Kadrirana poezija

O tome zašto je odabrao da knjigu „Dlan i lopata“ ilustruju  fotografije Dušana Mitića Cara, Mija Raičević kaže:

Zato što je Car Car. Zato što sve radi carski - ne saginje se ni dok bere pečurke jer mu kao Caru i Srbinu ne priliči da se saginje. Neću vam otkriti tajnu kako to radi, a neće ni on - poznajem ga. Uostalom, zato je Car car, a ostali nisu. Careve fotografije su kadrirana poezija i kad sam ih prvi put video odmah sam znao šta ću s njima. Car ima redak osećaj, svojstven samo velikim pesnicima, da uhvati onaj kratkoveki trenutak koji se zove život.

Foto: Dušan Mitić - Car

Svi veliki pisci su mrtvi

Sećanje na Mešu Selimovića i Branka Miljkovića
Piše: Velibor Petković

drvo

Život je pun ironije. Jedan od najboljih srpskih romana, po nekima i najbolji, počinje citatom iz Kurana: “Bismilahir-rahmanir-rahim!“ Tako počinje svako poglavlje u svetoj knjizi muslimana. U prevodu: „U ime Boga, opšteg dobročinitelja, milostivoga!“ Setili ste se već romana „Derviš i smrt“ Meše Selimovića. Priznajem, nisam ja to primetio, već pisac iz Bosne Muharem Bazdulj, rođen 1977. godine u Travniku. U tekstu posvećenom velikom Meši, objavljenom u hiljaditom broju časopisa „Vreme“, Bazdulj navodi ovo zapažanje, verovatno ne njegovo, već starije. Povod za pisanje o Selimoviću je sto godina od njegovog rođenja i poređenje dva romana ovog pisca „Derviša“ i „Tvrđave“. Kao i Bazdulju, i meni je za razumevanje Mešinih romana mnogo značila knjiga „Sjećanja“, Selimovićeva emotivna autobiografija. Iz nje sam saznao kako je Mešin rođeni brat, partizan kao i on, streljan po oslobođenju Tuzle, jer je iz nekakvog magacina razdelio sirotinji hranu, a sebi uzeo nekakav krevet, jer tek što se oženio. Budući pisac ne samo da nije uspeo da to spreči, nego je morao da nastavi život kao da je sve normalno. Imao je zadatak da dan kasnije održi nekakvo predavanje, govor, o novoj narodnoj vlasti i njenoj pravednosti. Tu svoju krivicu, kajanje i dileme, ugradio je mnogo kasnije u lik Ahmeda Nurudina. Prethodno je tragao za stilom, pokušavajući čak da piše kao Crnjanski, sa mnogo zapeta iliti zareza, ali svaki život ima svoju priču i svoju formu. Samo što se ona prava najteže nalazi. Ostaje sapeta ili srezana, kako kad!

Ironija je i da su „Novosti“ u svojoj biblioteci objavile 2004. godine roman koji je dobio NIN-ovu nagradu daleke 1966. pod mangupskim naslovom „Drviš i smrt“. Zvuči kao antiseksualna poruka ili kao filozofska misao o smislu života. Doduše, na koricama je naslov pravi, greška je samo na unutrašnjem listu koji nas uvodi u priču, pre posvete voljenoj ženi Darki. I pre pomenutog citata iz Kur-ana. Možda je omaška namerna, a možda podsvesna, frojdovska, jer Srbe sve što počinje na „kur“ podseća samo na jednu stvar. Uključujući i kurvu! Čak je i stara razrušena tvrđava ugarskog kralja Matije Korvina, iznad autoputa Niš – Leskovac, poznata kao Kurvin grad. A na latinskom, curva je bezazlena krivina. (Mada, i penis ponekad naginje ulevo ili udesno, to je činjenica. I on se svrstava u levičare ili desničare.) Što se tiče Matije, sina Janoša Hunjadija, u grbu je imao gavrana (latinski corvus), otuda njegovo novostečeno prezime Corvinus. Nije imao dece sa napuljskom princezom Beatriče. Sve se na kraju svodi na produženje vrste. Tronutost zbog toga dovela je do borbe za tron, prirodno.

Ove godine navršio se vek od rođenja pisca iz Tuzle, školskog druga patrijarha srpskog Pavla, koga smo još za života prepoznali kao sveca. (Njegov učitelj veronauke nije to primećivao, često mu je davao slabu ocenu.) Naredne će u Nišu i Srbiji biti obeleženo pedeset godina od misteriozne smrti pesnika Branka Miljkovića. (Nema za Srbe zagrebnog života, ne oprašta im se ni ljubav prema ženama iz Zagreba!) Kakva je veza između njih dvojice? O književnoj bi mogli da govore oni koji o tome znaju mnogo više od mene. O vezi koju čini zrno peska, moj život i njegovi odlomci, usuđujem se da progovorim. Nevešto i nemušto, kao gavran.

Davnog leta 1982. godine, slučajno sam jedne noći slušao poeziju „ukletog princa“, Branka, na njegovom grobu, na Novom groblju u Beogradu. Recitovao je jedan Ivan Karaklić iz Sevojna, prilično pripit, kao i mi, zadivljeni slušaoci. Nekoliko dana kasnije, na istom mestu, u Aleji zaslužnih građana, sahranjen je Meša Selimović. Nisam bio na sahrani, ali sam dan kasnije, na Petrovdan, došao na grob pisca s novostečenim drugom iz Bijeljine, jednim Mirzom. Zajedno smo učestovali na istraživačkoj akciji u Zemunu o položaju i kulturi Roma. Upravo sam završio srednju školu, a moj drug je bio dve godine mlađi. Ironija je i da sam nekoliko godina kasnije, idući na Karaburmu kod rođaka ili možda na utakmicu OFK Beograda, za koji navijam, na zidu Novog groblja video grafit: „Mirza i Velja“. Bilo je to uoči ratova devedesetih. Pitao sam se da li je to moj drug napisao. Ili možda Ivan, Dragana, neko od društva koje sam upoznao tog davnog leta? Ili je reč o nekom drugom Velji, a Mirza je možda neka devojka. Moj komšija Šaćir iz Bosne, imao je sina i četiri ćerke, a najstarija se zvala Mirzeta. Teško je naći odgovor na ovako neobične slučajnosti. Umesto toga, zaroniću u sećanje. Ako odem preduboko, to postaje sjećanje, jer sam prvih dvanaest godina govorio ijekavski. Vuku Karadžiću bilo bi milo da to čuje!

Da je Hemingvej živ, zajedno bismo proslavili rođendan. Doduše, ja treba da napunim tek devetnaest, a on bi imao preko osamdeset, da nije proveravao rad lovačke puške s pogrešne strane. Bliži se leto i da bih savladao napade melanholije, odlučio sam da se prijavim za istraživačku akciju u Zemunu. To nije kao more, ali nije ni kao klasična radna akcija na kojoj se rmbači i pevaju revolucionarne pesme. Već sam probao i jedno i drugo, na moru je dosadno ako ne nađeš devojku, na akciji teško čak i ako je nađeš. Bio sam u Grčkoj osamdesete, a na ORA Palić 81, tako da govorim iz proverenog ličnog iskustva. Kao Holden Kolfild, lovac u ražanom žitu.

Čitajući „Omladinske novine“ video sam prijave za različite letnje kampove „Mladih istraživača Srbije“. Odlučio sam se za istraživanje društvenog položaja i kulture Roma u naselju Vojni put; na izlazu iz Zemuna prema Vojvodini. Nikome iz društva nisam rekao da sam se prijavio, jer ekipa iz četvrtog razreda gimnazije „Stevan Sremac“ prezire sve što miriše na dobrovoljni rad, a pogotovu na Cigane. Moje društvo nije šminkersko na rečima, ali kad dođe stani-pani, većina bi se opredelila za antikonformistički konformizam. Markirane patike, farmerke, kožna jakna... a sve, tobože, nonšalantno! Mi, podoficirska deca, ne možemo da se takmičimo s tim, pa nas prihvataju kao prave pankere sa vojničkim cokulama na nogama, iscepanim teksasom i vijetnamkama koje su zapravo lovačke jakne. Snagom ličnosti nadoknađujemo nedostatak para. Ipak, za Vojni put sam prećutao svima. Kad god možeš da izbegneš podjebavanje, učini to bez dvoumljenja!

Uoči raspusta, baš dok sam spremao prijemni za fakultet, stiglo mi je obaveštenje iz Beograda da sam primljen među mlade istraživače. Biće to sociološko istraživanje, dvadesetak dana od petog do dvadeset petog jula, tako da većinu čine studenti sociologije i nekoliko srednjoškolaca, među kojimasam  i ja. Saopštio sam roditeljima da idem u Zemun čim položim prijemni. Nisu pokušali da me spreče, ćale je samo obećao: „Moj kolega Naprelac dobio je prekomandu u Split, pa ako njegov stan bude prazan u avgustu, uzeću mu ključeve da idemo zajedno na more.“ Nisam želeo da ga razočaram odbijanjem, samo sam klimnuo glavom, a majka je uzdahnula. Na jesen me je čekala vojska, zato je bilo bitno da upišem fakultet kako bih služio dvanaest umesto petnaest meseci. Ono „plus tri“ bila je daleka budućnost te 1982.godine, u vreme dok smo se još oporavljali od Titove prerane smrti.

Preskačem nezanimljive detalje vezane za putovanje do Beograda, snalaženja oko tramvaja i nalaženja sedišta „Mladih istraživača“ na Novom Beogradu. Dočekala nas je Jagoda Savić, simpatična mala devojka iz Tuzle, koja je studirala u prestonici države. Mesto rođenja je bila jedina stvar koja nas je spajala, tako da se nisam mnogo trudio da je fasciniram. Uostalom, ne bih to nikako ni mogao!

U Zemunu se okupilo nas dvadesetak za sociološku, i isto toliko mladih ljudi za istoričarsku akciju. Ovi drugi su proučavali nekakve narodnooslobodilačke teme, malo iz arhiva, a više razgovarajući sa borcima, koji su bili srećni da nekome povere svoje herojske uspomene. Smešteni smo u Višu školu za ekonomiku domaćinstva u Zemunu, u internat koji je tokom leta bio prazan. Sinulo mi je da je tu školu završila naša zgodna nastavnica domaćinstva iz osnovne škole na koju smo mi dečaci usmeravali erotske fantazije dok smo lepili albume sa voćem, povrćem i hranom bogatom belančevinama, mastima i ugljenim hidratima. Sve za njenu peticu!

"Ja sam Velja", govorio sam pružajući ruku uglavnom starijim devojkama i momcima, koji su sa čuđenjem gledali nas nekoliko srednjoškolaca. Brzo sam saznao da je studentima to letnja praksa, te da im nije baš jasno da smo mi ovde dobrovoljno. Upoznali smo i jednog Roma već prvog dana, bio je to novinar Studija B, Dragoljub Acković, koji je na toj beogradskoj radio stanici vodio emisiju „Ašunen Romalen“, što bi značilo „Slušajte ljudi“. Simpatičan čovek, nije izgledao kao Cigani koji su prodavali ili šibicarili na niškoj pijaci kod Tvrđave. Poznanstvo sa tipičnim stanovnicima naselja Vojni put ostavljeno je za sutra. Za početak smo smešteni u sobe, održano nam je uvodno predavanje, dobili smo brdo upitnika koje je trebalo popuniti u razgovoru sa Romima i već je palo veče.

Dobio sam krevet u sobi sa dva još mlađa momka od mene, Mirzom iz Bijeljine i Duletom iz Požege, obojica su bili tek na polovini srednje škole. Četvrti član četvorokrevetne sobe bio je student Nenad iz nekog malog mesta centralne Srbije, koji je u Beogradu postao mangup, ali sa moravskim manirima. Već prvog dana pokazao nam je nekoliko erotskih fotografija neke debele žene koju je lično obradio, u svakom smislu. Nisu delovale ni umetnički, ni erotski, već više nego mučno. Gore nego kod Sartra! Samo se naivni Dule palio na te slike, pa sam uzeo jedan zaboravljeni prazan ram sa stola, skinuo mu zadnju stranu, ugasio pikavac na zidu, a zatim staklom i ramom uokvirio tu crnu tačku. "Slušaj, Dule, ovo ovde je za mene tačka za meditaciju, a za tebe je pička. Mirza može da zamišlja šta hoće, a Nenad ima svoje fotografije u torbi. Znači, ovo je slika koju ne sme niko da pipne u narednih dvadeset dana, ali zato dozvoljavam da je gledate i da puštate mašti na volju. Jasno?"

Mirza me pogledao kao da sam lud, ali bilo je u tom pogledu i tragova divljenja. Neša je nezadovoljno frknuo i strpao svoju erotsku zbirku u platnenu torbu, dok je Dule počeo da balavi: „Brate, ti si genije, jebo te miš, gde ti to pade na pamet! Pa ti si pravi umetnik!“

„Nisam Dule ni umetnik, ni genije, samo hoću da ti kažem da je sve u glavi i ljubav, i sve ostalo. A ako baš hoćeš da znaš, ja sam učitelj zen - budalizma!“, izrekao sam mudrost u trenutku nadahnuća, a da nisam ni trepnuo. Zen-koani su se otvarali, iz njih izletali svici dubokog smisla, a zatim kao puzle slagali u mojoj glavi. Nisam hteo time da ih gnjavim.

Srećom, na vratima se pojavio bradati Ivan iz Sevojna, poslednji primerak izumrle hipi-vrste: „Momci, idemo na večeru! Niste se valjda već posvađali?“
Sigurno je čuo prepirku dok je dolazio kroz hodnik, ali Dule mu se obesio o vrat i povukao ga do zida na kome je visila moja „slika“: „ Ivane, pogledaj, molim te, šta je Velja napravio! Vidiš, ovu tačku je napravio cigarom, a onda stavio ram, zar nije ludo?“

Ivan se zagledao u zid, pa u mene, a onda se i on iskreno oduševio:  „Veljo, čoveče, pa ovo je fenomenalno!“

Nisam dao da me upecaju, bio sam nezainteresovan za pohvale:  „Šta je tu fenomenalno? Cigaretom sam zamazao zid, prekrio ramom koji je neka jadnica zaboravila da ponese kući i sad je ta tačka nešto posebno. Nekakav početak kosmosa, šta li? Pičkin dim!“

Mirza se ovaj put zainteresovao:  „Hej, to ti je stvarno dobro! Kosmos je na početku i bio jedna takva tačka ogromne gustine!“

„Gustine mojih muda!“, oglasio se Nenad, ležeći na krevetu sa prekrštenim rukama ispod glave.

Nekoliko trenutaka vladao je muk, jer se društvo uplašilo da ću se uvrediti. Ali nisam, već sam mu dao za pravo: „Upravo tako, Nešo! Tvojih muda ili stidne brade onog tvog fotomodela, svejedno, sve je to isti pašnjak na kome ja ne nalazim ni duhovnu niti bilo kakvu drugu hranu. Zato, hajdemo tamo gde se stvarno jede, na večeru!“

Svi su se zacerekali, ne znam čime sam ih kupio, ali izgleda da ih je moje lajanje pridobilo. Ivan me čak i zagrlio, Mirza i Dule su se zalepili za nas, a Nenad je ustao iz kreveta, udario me pesnicom u mišić desne ruke, ne prejako, ali dovoljno da zabridi: „Nišlija, opasan si ti tip! Svaka čast!“

Već  prve noći skembali su me na požarstvo. Srećom, Ivanova koleginica Dragana je došla da mi pravi društvo. Donela je flašu vina i to je pomoglo da prevladamo strah od upoznavanja. Ne sećam se prelaza iz razgovora u ljubljenje na hodniku, niti trenutka kada sam se zagnjurio u njenu dugu kosu. Znam da smo spavali u „kašika“ položaju i to je sve. Mada bi veštiji od toga napisali roman.

Dragana je stanovala u Studentskom domu na Karaburmi. Jedne večeri, posle pića u „Prešernovoj kleti“, po legendni, omiljenom mestu Branka Miljkovića, nas nekoliko krenulo je u akciju. Naravno, vođa je bio naš guru, Ivan, član redakcije „Vidika“ koja je objavila „Rečnik tehnologije“ i šifrovano pozivala Dečake da razbiju Ogledalo i sruše Crkvu (na crtežu je bila Skupština SFRJ). Ukratko, moj čovek, anarhista! Njegova devojka Olivera, iz nekog drugog finog sveta, u žutoj kišnoj kabanici „Jugoplastika“ Split, pomalo moja Dragana iz Prijedora, Dule, Mirza i ja. Možda još neko, ali svratili smo u Dom da se dokusurimo vinom. Iskoristio sam priliku da se istuširam i obrišem peškirom gospođice Mazalić, tako da mi je promakao trenutak odluke, donet uz preslušavanje „Azre“ i „Boe“.  Dali su mi vremena samo da se obučem, a onda je Ivan komandovao pokret: „Na grob Branka Miljkovića!“

Primičući se Novom groblju, moje sobne kolege Dule i Mirza pribijale su se uz mene, šapućući: „E, vala je ovaj Ivan neviđena budala, hajde da se mi vratimo u Zemun!“ Klimao sam glavom, ali me je interesovalo u šta će ovo da se izrodi. S druge strane, nisam osećao nikakav strah, bio sam u to doba mlad i besmrtan. Sećam se da smo brzo stigli, od glavnog ulaza pravo, pa onda desno. Otkud devojkama cveće i sveće i mirišljavi štapići, stvarno ne znam. U to vreme Indija je bila visoko kotirana, sigurno su sve to imale po sobama studenjaka.

Onda je počeo performans koji je trajao satima. Ivan je recitovao izabrane pesme Branka Miljkovića, koji je u to vreme takođe bio „in“, kako se već govorilo. Po Splitu sam tog leta viđao natpise iste kao po Beogradu: „Čitajte Branka Miljkovića!“ Čini mi se da je i Dragana govorila neke stihove, ja sam pio vino i gurao flašu prema Duletu i Mirzi, da deca ne precrknu od straha. Postepeno su se opustili, a čak je i uzdržana Olja progovorila nekoliko reči o pesniku. Moja jedina zasluga bila je što sam iz Niša, tako da su me pustili da cirkam i klimam glavom, kao da sve, baš sve razumem. „Vatra i ništa“, „Bitak i nebitak“, imam ja to u noktu malog prsta. Samo se ne sećam da li ruke ili noge?

Nekoliko dana kasnije, stigao je telegram da je poginuo mladić Dragane Mazalić. Ispostavilo se da je lažan, neko se grubo šalio. Onda smo čuli vest da je umro Meša Selimović i da će biti sahranjen među velikanima. Tog dana smo imali da popunimo mnogo upitnika u ciganskom slamu naselja Vojni put, tako da nismo bili u masi koja je ispratila mog Tuzlaka na poslednje putovanje. Sutradan, ostavši nasamo s Mirzom, rekoh mu: „Jarane, nas dvojica smo Bosanci! Red je da odemo na Mešin mezar. Kad smo mogli Branku, onako pjani ko guzice, možemo sad ko ljudi, kulturno!“

Mirza me pažljivo pogledao u oči i klimnuo glavom. Samo je dodao: „Ostavi se, bolan, Dragane, vidiš da ima momka. Ne bi me začudilo da joj je neko odavde poslao lažni telegram, da je opomene što se vuca s tobom!“

Zagrlio sam ga. Nisam zaplakao, a možda je trebalo. Uvijek ispadne da sam veći frajer nego što jesam. Imidž mi je jači od identiteta. Mirza je još bio jedno osjetljivo dijete, sa 17 godina i sada sa 47, i ja sam bio i ostao takav.

Uhvatili smo autobus od Zemun-polja do Zelenog venca, pa pešice do Doma omladine, gde smo se ukrcali u onaj za Karaburmu. Lako smo našli grob Meše Selimovića. Bili smo sami, pa smo posedeli i poćutali neko vreme. Mirza se osvrtao okolo i na polasku zaključio: „Vidiš Veljo, izgleda da ih poslije nekog vremena kremiraju, pa meću u urne. Toliko je velikana, a ovdje je prostor dosta mali. One noći mi se učinilo da je ogroman.“

„U strahu su velike oči!“, rekoh i nasmejah se. Nisam u to vreme znao da je praznik Svetih apostola Petra i Pavla, a još manje da je to moja krsna slava koju je deda Stojan prestao da slavi, jer mu je crvena partijska knjižica nadjačala sva crvena slova u crkvenom kalendaru.

Posle je bilo i ovo i ono, i ovako i onako. Išao sam na izložbu „Nemački ekspesionizam“ u Muzeju savremene umetnosti na Ušću, kupio dva litra vina i jedan popio sasvim sam. Onda je usledilo letovanje u Splitu s roditeljima, pa JNA, fakultet, ljubavi s rokom trajanja, ratovi i na kraju, ipak, brak. Moja privatna „Tvrđava“.

Širom zatvorenih očiju

Politički marketing
Piše: Ivana Božić - Miljković

cityscape

Nedavno je jedan svetski poznati ekspert iz oblasti marketinga, u okviru misije prosvetljenja ljudi u zamenu za visoke dnevnice, posetio naš glavni grad. S obzirom da je marketing sam po sebi pitka i zanimljiva disciplina, ni predavanje nije moglo biti drugačije. Da bi podvukao crtu i čitavoj manifestaciji dao spektakl-dimenziju, predavanje je završio sentencom da "...istina savremene civilizacije leži u tri reči - seks prodaje sve". Apsolutno tačno! Ogromna većina propagandnih poruka, bez obzira da li u fokusu imaju prehrambene proizvode, kozmetiku, alat ili najnoviji model automobila, sadrži tu erotsku dimenziju koja ima ulogu da zaintrigira, pokrene hemiju za dublje razmišljanje o proizvodu i, u krajnjoj liniji, ubedi potrošača da je život sa reklamiranim proizvodom daleko smisleniji.

Ništa ili o autošovinizmu

Piše: Slobodan Vladušić

slobodan-vladusic

Svojevremeno sam se nalazio u punom autobusu koji je vozio naše šoping eksperte iz Segedina za Novi Sad. Jedan je gospodin počeo da priča kako je u autobusu zagušljivo, jer Srbi ne podnose čist vazduh. Mi ostali na to ćutimo. Onda je gospodin nastavio: on je iz Novog Sada iz stare novosadske porodice (i dalje no comment), žena mu je Mađarica, deca su mu u Segedinu (no comment), uče mađarski, promenio im je prezimena u mamina da ne bi imali problema (no comment), jer su Srbi takvi, takvi i takvi, uglavnom, nikakvi (ćutali smo, do kraja). Prestonički slučaj: nešto pre onog mitinga posvećenog Kosovu, jedna gospođa ostavlja sledeći komentar na sajtu izvesnih novina: “Ja ostajem kući sa svojom decom, jer moram da se pakujem. Dobila sam iseljeničku vizu za SAD. Odosmo ja, moja dva sina i muž”.

Ostavimo po strani sada one domaće radenike, zaposlene na stvaranju ovakve svesti, da negde u časovima odmora od napornoga rada stvaraju intelektualne konstrukcije kojima će sebe ubeđivati da izdaja kao pojam ne postoji. I pored toga, ipak, osećamo da nešto nije u redu u navedenim slučajevima. Nije u pitanju čin odlaska iz zemlje, jer i onaj ko nije prisutan ovde geografski, može da bude prisutan na neki drugi način. Recimo, saosećanjem i solidarnošću, kao što je vrlo često i slučaj. U oba primera ne samo da tih osećanja nema, već nema ni puke ravnodušnosti, jer bi ravnodušni ljudi ćutali i radili svoj posao, shodno osećaju bola u polnom organu za sve što nema veze sa JA kojim počinje svaka njihova rečenica.

Ali u ovim slučajevima ima nečeg drugog: to mržnja prema nečemu što se u oba slučaja nastoji pretvoriti u ništa. Mržnja prema zajednici koja se napušta. Dodajmo ovome još i zazivanje strane okupaciju koje se tu i tamo pojavi u komentarima na internetu, ili uživo, a onda se pogledajmo u oči i zapitajmo: da li zaista mislimo da je autošovinizam vrednost bez koje ne može da se načini ekonomski stabilna, dobro organizovane i dobro uređena država? Da li sa takvom svešću znatnog broja ljudi uopšte može postojati država, u najdoslovnijem značenju te reči. Najzad, šta će postati takva autošovinistička Srbija? Odgovor na pitanje je jednostavan: postaće komad nekog bajatog hleba od koga će svako moći da otkine koliko mu treba, i to ne silom, već milom. Isto onako kako neki Makedonci uzimaju bugarsko, a neki Moldavci rumunsko državljanstvo, tako će se i ljudi u Srbiji grabiti za svaki pasoš, samo da bi popravili svoj psihološki kvar. Takva Srbija će postati životinjska farma sa koje će mlađem, a nešto kvalitetnije genetskom materijalu biti dozvoljeno da postanu ljudi, ali negde drugde, a ne ovde; ostalima će i pomije biti dovoljne. Takva Srbija će se najzad opasno približiti primitivnom šovinizmu, koji će upražnjavati svi oni koji budu prikraćeni za najnormalniji osećaj nacionalnog samopoštovanja, budući da je autošovinizam upravo to: svesno, guranje ostalih u šovinizam, uz radosno očekivanje katastrofalnih posledica.

Početkom 20. veka ova država je imala svest o jednom davnom porazu iz 1389. jer je iz tog poraza gradila svest o sebi kao o nečemu. To ne znači da je time bila predodređena za naredne poraze. Naprotiv, kada postoji svest o nečemu, tada se može pojaviti i želja da se bude i nešto bolje i od onoga što je bilo i od onoga što se jeste. A bolje znači ono što je na umu imao Milan Kašanin rekavši da i male zemlje mogu biti velike države.

Autošovinizam, ta regresija državotvorne svesti koja u čoveku ubija ideju o dostojanstvu i slobodi, sve građane ove države pretvara u ništa. Osim Boga, koji je ovladao tehnikom creatio ex nihilo, niko drugi nema moć da od ništa napravi nešto. Ništa ostaje ništa. Ništa ne može nikada biti deo nečega, jer je ništa. Prema ničemu se niko ne može odnositi drugačije nego prema ničemu. Ništa nema ni svoj interes, ni svoje želje, ni svoje potrebe. Ništa je samo ništa.

A to nije sudbina koju je Srbija zaslužila, i nema apsolutno ni jednog razloga da na nju pristane.