Menu

logo

The Spa of Niš

20

Prevod broja: Niška Banja

Spa of Niš got

Hot springs water
So the home boys

Won’t be bother’d

Spa of Niš got

Famous street lights
Working all day

Switch off at nights

Spa of Nišgot

Hot springs waters
That cure ladies’

Stomach problems

One, two, three, four

Five, six, seven
Seven, eight, nine

Ten, eleven

Nine, eight, seven

Six, five, shake it

I got somethin’

You ain’t take it

Home boys from Niš

Never fake it
With no brandy

Cannot make it

With no brandy

Cannot make it
And young ladies,

We must say it

One, two, three, four

Five, six, seven
Seven, eight, nine

Ten, eleven

Nine, eight, seven

Six, five, shake it

I got somethin’

You ain’t take it

Preveo:  Aleksandar Blagojević

Funeral Doom na niški način

19

The Bloody Earth - Inevitable (Miner Records, 2017.)

Piše: Ivana I. Božić

 

Muzička scena Niša obiluje predstavnicima skoro svih žanrova a pre gotovo dvadeset godina iznedrila je jedinstven bend ne samo u gradu već i u celoj zemlji – The Bloody Earth, koji su tek prošle godine održali prvi javni nastup u svojoj karijeri.

The Bloody Earth su unikatan slučaj na domaćoj muzičkoj sceni, ne samo u pogledu žanra već i zbog same svoje biografije. Nastali su pre dve dekade u najvećem gradu na Nišavi, u vreme kada je bend tog kalibra bio zahtevan ne samo po pitanju okupljanja članova, već i po pitanju javnih nastupa. Pioniri nacionalne death doom scene, The Bloody Earth, nastali su, sada već davne, 1995. godine. Bend je radio do 1998. godine, da bi nakon toga usledila duga pauza. Deo članova, predvođen osnivačem benda Goranom Mladenovićem Zizijem, nastavio je neko vreme da stvara u još jednom autentičnom niškom bendu, Duh predaka. Iz prvog perioda, The Bloody Earth ostavio je za potonje generacije album Requiem Of Weeping Souls, koji je 1996. godine objavljen za kragujevačku etiketu Butcher Sound.

Albumom Inevitable, doomeri The Bloody Earth nastavljaju tamo gde su stali pre gotovo dve dekade. Vraćaju se na scenu sa postavom podmlađenom novom krvlju i sa zvaničnim izdanjem koje potpisuje nezavisna domaća izdavačka kuća – Miner Records. Pored gitariste Gorana Mladenovića Zizija i bubnjara Vladana Kitanovića, koji su deo prvobitne postave, The Bloody Earth čine i Marko Tričković na basu i vokalu, Strahinja Đorđević na gitarama i Nikola Zlatković na orguljama i klavijaturama.

U suštini, bend je ostao veran svojim doom/death korenima kada je zvuk u pitanju. Pazilo se gotovo na sve kako bi dojam predanom slušaocu bio ugodan (iako je kod dooma to ipak relativno). Iako je dobra stvar što je domaća scena dobila jedno ovakvo izdanje, prava je šteta što ovaj album svetlost dana nije ugledao u nekoj od zemalja severne ili zapadne Evrope.

Turobna atmosfera, od prvog do poslednjeg minuta, kojom odiše album Inevitable osvojiće srca i najtvrdokornijih doomera. Onima koji su navikli na malo vedrije note, preslušavanje ovog albuma u početku može biti pravi podvig ali, istovremeno, preti i da dovede u zabludu u pozitivnom smislu jer ovakav album ljubomorno bi poželela i najveća imena u okviru žanra. Međutim, slušaocima nenaviknutim na ovakav zvuk Inevitable može biti težak za slušanje. No, ako se zanemari činjenica da se nekome dopada ili ne dopada ovaj žanr, pred nama je jedno zrelo, temeljno i zaokruženo delo. U nepunih sat vremena stao je čitav jedan svet uvijen u tamu; skladno uklopljene deonice orgulja, gitara i bubnja, teške i lepljive poput naftne mrlje koja se lenjo proteže duž velike vode, temeljno izbalansirani snaga i atmosfera zaokruženi su growl vokalom.

Za produkciju je bio zadužen Vladimir Milosavljević, čovek koji stoji iza Associated Act studija u Nišu. A kako ovo nije materijal koji se sreće svaki dan u radu, Milosavljević je majstorski uradio svoj posao, u stilu ”ničega previše, ničega premalo”, i  očuvao estetiku ovog albuma.

Kompaktan materijal uobličen je tako da svih šest pesama, koliko ih ima na ovom izdanju, drži kao teško odvojivu celinu. Pesme se nadovezuju jedna na drugu poput niza teških talasa koji u svom ritmu hitaju ka obali, što posebno dočarava ”Thou Devour The Sea”. Jednostavno, posle ovakve muzičke bombe, retko ko ostaje ravnodušan; ”I Am Doom” bukvalno to i ilustruje.

Inevitable je upisao The Bloody Earth ne samo u muzičku istoriju Niša, već i muzičku istoriju cele regionalne metal scene. I ostaje nada da do narednog izdanja ovog benda nećemo morati da čekamo dvadeset godina.

Smrt svetu, živeo svet

18

Kontras - Smrt svetu (Mascom Records, 2017.)

Piše: Ivana I. Božić

Malo niških mladih bendova može se pohvaliti činjenicom da su uspeli da svoj drugi album izdaju za jednu od eminentnih domaćih izdavačkih kuća. Ska pank sastavu Kontras to je pošlo za rukom i oni su uspeli da svoj drugi album objave za beogradski Mascom Records.

Možda u bilo kojoj drugoj zemlji ovako nešto ne bi bilo čudno, ali u Srbiji je skoro sve, pa i muzika, nažalost, podeljena na mainstream „beogradskog pašaluka“ i underground ostatka Srbije. U duhu svog imena (Kontras – kontra pravac u odnosu na muziku ali i život, prim. aut.) ovaj bend porušio je dugogodišnji tabu koji vlada na muzičkoj sceni.

Krajem 2012. godineuNišujenastaojedinstvenbendkojikombinujeskaipankzvukipevaosvakodneviciobičnihljudi. Svoj prvi album „Grad“ izdali su za online etiketu Balkanrock records 2014. godine. Tokom godina bend je menjao postavu a trenutno Kontras čine: MilanStevanović, AleksandarMitić, PetarMilošević,EdinRadončić, LazarNikolićiIlijaStanković.

Album „Smrt svetu“ dosta je zreliji od svog prethodnika. I dok je „Grad“ mahom razigran i šaljiv, pun neopterećujućih tema o drugarstvu, pivu, ulici (s izuzetkom rodoljubive pesme „Ostajte ovde“ Alekse Šantića, koja u aranžmanu Kontrasa zaista deluje moćno), „Smrt svetu“ predstavlja pobunu protiv ove naše uspavane i izmanipulisane stvarnosti, nepravednog sistema koji nas guši, života koji je sveden na puko preživljavanje i borbu za zdrav razum. Jer pank jeste i oduvek je bio pobuna i poziv mladima da se osveste, prepoznaju manipulatore i izbore se za vrednosti kakve su čast, drugarstvo i data reč. Jasna poruka izbija iz svake pesme, iz svakog teksta rasterećenog preterane estetike, svedenog na gotovo ispovedni, prijateljski nivo. Muzika nije u ulozi pukog dekora, ona diktira ritam, a ska vuče na ples koji je satkan od pokreta i slobode.

Iskrenim poznavaocima pank kulture naziv albuma impliciraće sećanje na pravoslavni fanzin „Smrt svetu“, pokrenut 1994. godine, koji izdaju monasi, inače bivši pankeri, (prema njihovoj teoriji, i pravoslavni hrišćani i pankeri su u pobuni protiv sveta, njegove ispraznosti i izveštačenosti, prim. aut.) manastira svetog Germana Aljaskog u mestu Platina kod San Franciska. Fanzin još uvek izlazi i distribuira se na pank svirkama i u underground klubovima. Postoji i verzija fanzina na srpskom jeziku u izdanju manastira Studenica i Svete gore. U osnovi, album „Smrt svetu“ i jeste svojevrsna pobuna i poziv na buđenje iz nametnutog uspavanog, sistemu jednog čoveka podređenog sveta.

Za vizuelni dizajn albuma bio je zadužen niški ilustrator i strip crtač Predrag Stamenković. Muziku i tekstove pisali su zajedničkim snagama gitarista i pevač Milan Stevanović i basista Aleksandar Mitić, dok su montažu albuma uradli Predrag Stamenković i bend Kontras.

Tužna, univerzalna biografija fabričkih radnika u Srbiji, „Radnička pesma“, otvara album. Fabrička jutra sa gorkim ukusom u ustima i mirisom nepravde. Sledi je kontroverzna “AV!” za koju je snimljen i video-spot u produkciji samog benda (montažu je radio basista Aleksandar Mitić). “AV!” predstavlja jedno od razmišljanja članova benda o našoj dugogodišnjoj stvarnosti gde su politika i političari bukvalno okupirali sve medije i pretvorili ih u šoubiznis oruđe za sticanje profita. Članovi Kontrasa su, inače, poštovaoci panka stare škole i nekako je logično da se ovakva pesma nađe na albumu. I hipsteri, nova supkultura razmaženih buntovnika iz udobne fotelje maminog i tatinog doma, dobili su posvetu u vidu pesme „Ajfon 6“.

          Među pesmama posebno se izdvaja i autobiografska „Frankfurt“, koja govori o mislima i osećanjima našeg čoveka u ovom gradu, a tu su i ljubavno-spoznajne ode omiljenom piću, „Rakija“ i „Sasvim obična priča“ (interno prozvana „Rakija 2“). Nijedanmuzičar, aposebnoizovog žanra, nemožedabuderavnodušanpremastanjudruštvaukojempravimuziku. Otud i retoričke „Šta se desilo“ i „Zašto“. Jedina koja malo odskače po senzibilitetu, i vuče u rege, jeste „Više me nema“.

Iako je sam naziv albuma na prvi pogled destruktivan, sve pesme, gledane kao celina, šalju jasnu pozitivnu poruku i zagovaraju pozitivan stav prema životu. A ovi momci i te kako vole život i sve one male stvari bez kojih bi on bio dosadan.

Glas generacije otplovio ka "uzvišenoj istini"

17

 

In memory of Chris Cornell (1964 – 2017)

Maybe you and I one day
Will finally choose
A higher truth

“Higher Truth” - Chris Cornell

Piše: Ivana I. Božić

Glavni “arhitekta” grunge pokreta tokom devedesetih i jedan od najboljih rok vokala na sceni, Chris Cornell, odlučio je da 17. maja, nekoliko časova nakon nastupa Soundgardena u Detroitu, okonča svoj život. Vest o smrti “glasa generacije”, kako su ga nazivali, gotovo mesec dana punila je novinske stupce, a onda, kao što to obično i biva, potonula u more minulih dešavanja. 

Tokom devedesetih, u svetu koji nije bio omeđen sankcijama, cool je bilo slušati i svirati grunge. Era vladavine thrash metala bila je već uveliko na izmaku, a novi muzički izraz polako je osvajao svet. To je bilo vreme kariranih košulja i zlatno doba bendova Nirvana, Pearl Jam, Alice in Chains, Soundgarden... U trenutku kada su nezaustavljivo stremili ka vrhuncu slave, jedno povlačenje oroza pokrenulo je mehanizam Pandorine kutije sudbina grunge frontmena. Već 1994. godine u legendu je otišao Kurt Cobain, frontmen Nirvane, a naredne dekade (2002. godine) pridružio mu se i Layne Stanley, frontmen benda Alice in Chains. Niti sudbine, sredinom maja ove godine, obavile su se i oko vrata frontmena Soundgardena, Chrisa Cornella. Jedini koji i dalje odoleva je frontmen benda Pearl Jam, Eddie Vedder, poslednji od četiri velika kralja grunge muzike.

Bilo je prilično neizvesno kojim putem će krenuti pomalo depresivni klinac prodorno svetlih očiju kada je sa devet godina, u podrumu kuće u kojoj je živeo, pronašao vinile legendarnih The Beatles. Jedno je bilo sigurno – biće to put muzike. Ali, niko nije mogao ni da pojmi da će taj isti klinac jednog dana biti jedan od najvećih muzičara i predstavnik tada novog žanra koji je, u kasnijim godinama, svojim stvaralaštvom čak uspeo da prevaziđe; da će sa tri legendarna benda prodati širom sveta preko 30 miliona ploča, dobiti Gremi nagradu i kao pevač, kompozitor, gitarista i tekstopisac, biti nominovan za Zlatni globus...

Proboj iz anonimnosti započeo je u Sijetlu kada je bend Soundgarden 1989. godine potpisao ugovor sa velikom izdavačkom kućom i na taj način utro put mnogim bendovima, pre svega iz žanra, koji su zavladali muzičkom scenom. Nakon sedam studijskih albuma napravili su pauzu, a veliki povratak na scenu usledio je 2010. godine turnejama širom sveta i studijskim izdanjem naslovljenim ”King Animal”.

Stvaralačka iskra neprekidno je terala na eksperimentisanje i Cornell 1990. godine započinje svoj projekat Temple of the Dog, zajedno sa, kako će se kasnije ispostaviti, budućim članovima sastava Pearl Jam. Krajem devedesetih Cornell objavljuje svoj prvi solo album ”Euphoria Morning”, a već narednog milenijuma, sa tri člana benda Rage Against the Machine, započinje rad sa supergrupom Audioslave. Pored platinastih tiraža prva tri albuma i rasprodatih svetskih turneja, Audioslave se upisao u istoriju kao prvi američki rok bend koji je svirao na velikom besplatnom koncertu na Kubi tokom Kastrove vladavine.

Chris Cornell svoj doprinos dao je i u filmskoj muzici, te će tako zauvek ostati upamćen kao jedan od autora koji je napisao i izveo ”You Know My Name”, naslovnu numeru za “Casino Royale”, jedan od filmova iz Džejms Bond franšize. Svoj trag Chris je ostavio u u filmovima “The Avengers” (”Live to Rise”), “12 Years A Slave” (”Misery Chain”) i “Machine Gun Preacher” (”The Keeper”, 2012. godine nominovanu za Zlatni globus).

Solo album ”Higher Truth”, ispostavilo se sada, bio je neka vrsta oporuke, zaveštanja svetu. Na nastupu Soundgardena u Fox Theatru u Detroitu, 17. maja ove godine, Chris Cornell od publike se oprostio obradom pesme ”In My Time of Dying” benda Led Zeppelin. Ubrzo potom, Cornell je počinio samoubistvo vešanjem u svojoj hotelskoj sobi. 

Zbog toga što je Cornell godinama patio od depresije, socijalne fobije (i svojevremeno zavisnosti od droge i alkohola, od čega se izlečio 2003. godine), nakon vesti o njegovoj smrti počelo se sa spekulacijama da se predozirao lekovima. Najveći zagovornik ove teze bila je njegova supruga Vicky Cornell, koja se, inače, poslednja čula sa njim neposredno pre samoubistva. Mesec dana nakon pevačeve smrti, kada je sa naslovnica svih prestižnih svetskih medija skliznula vest o smrti Chrisa Cornella, pojavili su se napisi o spornom toksikološkom izveštaju. Pevačeva žena Vicky i dalje veruje da je uzrok čudnog ponašanja njenog, sada već preminulog, supruga, terapija lekovima koje je tih dana Chris koristio. Ona je i izjavila da je, kada se čula sa Chrisom nakon koncerta, on govorio nerazgovetno i da joj je rekao da je ”možda uzeo pilulu-dve više ativana” (ativan je lek za anksioznost koji se često daje bivšim zavisnicima, za njega se zna da može u pojačanim dozama promeniti mentalno stanje i dovesti do paranoidnih ili suicidnih misli, nerazgovetnog govora i umanjene moći rasuđivanja). Toksikološki nalazi i analize pokazali su, međutim, da lekovi koje je pokojni pevač koristio protiv glavobolje i depresije, nisu uzrokovali njegovu smrt.

Svojim glasom bogatog raspona, sa blues i grunge primesama, mogao je da dočara i bol i sreću. Za mnoge, Chris Cornell je bio i ostaće, ni rok, ni grunge zvezda, već jedan od najvećih muzičara svih vremena koji će nastaviti da živi kroz svoju muziku, svaki put kada neka od njegovih setnih melodija dopre do nas preko nekog plejera.

Konfiguracija koja i dalje radi

16

20 godina OK Computera

Piše: Aleksandar Nikolić Coa

 

Fitter, happier
More productive
Comfortable
Not drinking too much
Regular exercise at the gym, three days a week ...

Ove godine navršava se 20 godina od izdanja epohalnog trećeg albuma benda Radiohead “OK Computer”. Povodom toga, bend je najavio luksuzna reizdanja u svim živim formatima sa neobjavljenim pesmama i slikama pod nazivom “OKNOTOK”. S obzirom na to da je u pitanju bend koji nimalo ne pati od nostalgije i čak pesmu koja ih je proslavila (“Creep”) svira jednom u 10 godina i to preko kurca, teško je ne zapitati se zašto su se odlučili na ovakav korak. Zbog čega je ovaj album bitan svetu ali i samom bendu?

Sredinom devedesetih Radiohead su bili osrednje uspešan bend. Njihov prvi album (“Pablo Honey”, 1993) obilato se oslanjao na aktuelni britpop sa jedne i light varijantu grandža sa druge strane. Iznedrio je pored pomenute “Creep” još par solidno uspelih pesmica ali su predviđanja bila da će bend iz Oksforda ostati ubogi one hit wonder, zauvek zaglavljen u stihovima “And I wish I was special/You're so fuckin' special". Padanje tih prognoza u vodu usledilo je već sa narednim “The Bends” (1995), kojim je bend otišao korak dalje u promišljanu svog gitarskog zvuka koji je dao širinu muzici ali i stidljivo uveo klavijature u koncept na uvodnoj “Planet Telex”. Pevač Thom Yorke nikada nije krio svoje simpatije prema R.E.M-u pa je i njegova lirika na ovom izdanju dobila kriptičnost i slojeve koji se nisu mogli naći na debiju. Iako su i dalje vukli nesrećnu etiketu britpopa bilo je jasno da ovaj bend može mnogo više od toga. Nasuprot testosteronskom sveprisustvu Liama Gallaghera i ostalih britpop frontmena, Yorke je sa sobom vukao oreol melanholije koji je levitirao iznad njega i tako postao svojevrsni idol onih, pomalo asocijalnih, čudaka zaronjenih u knjige. Kruna te novopatentirane anksioznosti došla je u vidu pesme “Street Spirit (Fade Out)” i posebno spota za istu. Temelj je bio postavljen...

Naredne 1996. godine sve je išlo po planu. Bend je dobio dobar budžet od izdavačke kuće za snimanje trećeg albuma, popularnost u Americi je rasla pa su ih poslali na turneju da sviraju kao predgrupa (pazite sad) Alanis Morissette koja je obožavala “The Bends”. Thom Yorke se nedavno prisetio tog iskustva: “Glavno sećanje na taj period mi je da sam svirao beskrajne deonice na orguljama očajnim tinejdžerkama. Zapravo sam poprilično uživao u tome”. Negde na toj turneji je novi album u stvari i dobio ime. Bend je u autobusu slušao radio adaptaciju “Autostoperskog vodiča kroz galaksiju” i u jednom trenutku Zaphod Beeblebrox kaže: “OK kompjuteru, želim punu manuelnu kontrolu”. Tako je izdanje prvobitno zvano “Ones And Zeroes” i “Your Home May Be at Risk If You Do Not Keep Up Payments” dobilo svoje konačno ime “OK Computer”. Radiohead su od starta znali da ne žele da snime “The Bends 2”, pa su se povukli u šumu i snimili album sa čudnim napravama: električnim klavirom, glokenšpilom, čelom, melotronom... Kuća u kojoj su snimali postala je, kako sami kažu, audio laboratorija a ne studio. Ipak, ekipa iz izdavačke kuće nije baš bila oduševljena novim zvukom. Procene prodaje su od milionskih brzo spale na ispod 500.000, a američki izdavač Capitol je album ocenio kao “samoubistvo karijere”.

Kada je album konačno objavljen 21. maja 1997, nastala je pometnja. Nijedan album još od ultra dosadnog “Sgt. Peppera” iz 1967. nije dobio toliko jednoglasne pohvale kritičara i publike. Nick Kent iz Mojo magazina napisao je: “Možda će neki prodati više primeraka, ali kladim se da će se za 20 godina na 'OK Computer' gledati kao na ključnu ploču godine”. I zaista, here we are. Vrlo brzo se odomaćilo uverenje da je reč o konceptualnom albumu. Ipak gitarista i multiinstrumentalista Jonny Greenwood iskreno je objasnio: “Mislim da naslov i kompjuterski glas u jednoj pesmi (“Fitter Happier”) ne čine konceptualni album”. Međutim, cela ta priča dovela je do toga da se album sluša od početka do kraja i da uprkos svojoj eklektičnosti funkcioniše sjajno kao celina isto koliko je svaka pesma ponaosob mikro univerzum za sebe.

Koja pesma će postati singl bilo je manje bitno. A pošto su devedesetih singlovi bili “pod moranje”, sa ove ploče bilo ih je četiri: “Paranoid Android”, “Karma Police”, “Lucky” i “No Surprises”. Prvi je svojom dužinom i netipičnim zvukom za radio preplašio mejnstrim puritance, drugi je spustio loptu i provezao Yorka na zadnjem sedištu praznog automobila, treći je inspirisan ratom u Bosni, a poslednji je u jednom kadru skoro udavio Yorka uz zvuke metalofona. Album otvara klaustrofobična “Airbag” o preživljavanju automobilske nesreće mada je naslov odabran kao referenca na iluziju o bezbednosti. Inspiracija za muziku bio je DJ Shadow koji je godinu dana ranije objavio svoj “Endtroducing...”. “Exit Music (For a Film)” i jeste bila upravo to: odjavna špica za film “Romeo + Julija” i stvar koja verovatno najviše miriše na smrt. “Electioneering” je nešto najpribližnije klasičnoj rok numeri na albumu, a na momente komična “Subterranean Homesick Alien”, čudna priča o otmici vanzemaljaca uz referencu na Boba Dylana. “Let Down” je himna apatije, a “Climbing Up the Walls”, sigurno jedna od najboljih pesama na albumu, inspirisana Yorkovim radom u mentalnoj instituciji. Album zatvara najsporija “The Tourist”, za koju je Thom dobio inspiraciju gledajući američke turiste u Francuskoj: “Svuda su žurili, baš kao i mi na albumu. Non-stop je moralo da se dešava nešto. Zato sam i odabrao tu pesmu za kraj, to je poruka samom sebi da usporim”.

“Ok Computer” je album koji je zauvek upisao Radiohead u muzičku istoriju. Bukvalno ne možete naći listu najboljih albuma bez njega, varira samo pozicija. U korenu je isekao britpop šablone koji su već postajali memljivi i ponudio svetu malo drugačiju viziju sveta, onu realniju. Izgubljene ljubavi zamenili su negativci savremenog doba: banke, prozak, vijagre, lažni sjaj predgrađa, monoton posao... Ukoliko biste, kao u nekom filmu, mogli da stanete na sredinu Trafalgar skvera i skoncentrišete se tako da u sveopštem žamoru možete da čujete pojedinačne razgovore i misli ljudi u radijusu od kilometar, dobili biste ovaj album. Cela ta atmosfera je najbolje sadržana u “Let Down”, za koju i bend kaže da je bila idejni postulat celog izdanja, i “No Surprises”, gde stihovi “I'll take a quiet life/ A handshake of carbon monoxide/ No alarms and no surprises" govore dovoljno.

Sudbina Radioheada nakon ovog izdanja bila je neizvesna. Neki su očekivali da će snimiti “OK Computer 2”, neki da neće moći da ga nadmaše nikad, a oni su, kao i uvek, radili po svome i otišli korak dalje snimivši maestralni “Kid A”, nakon čega su ljudi pestali da prognoziraju i pustili ih da na miru postanu Pink Floyd novog doba. Sada, 20 godina kasnije, Radiohead je jedan od najvećih i najcenjenijih bendova na planeti sa samo jednim slabim albumom (debi “Pablo Honey”). Godišnjica je prilika da se podsetimo trećeg kultnog albuma (iako on zapravo nikad nije ni bio zapostavljen), da se kolekcionari obraduju reizdanjima i da se u svet puste tri neobjavljene pesme iz tog perioda. Ne rade to oni zbog manjka slave ili para, to imaju. Verujem da to rade zbog fanova i delimično zbog sebe jer im je drag album. Sa druge strane, iako manifest svog vremena, “OK Computer” je u sebi sadržao i predskazanje tehnološki apokaliptične alijenacije nadolazećeg 21. veka, koja se pokazala kao istinita i zato je ovaj album aktuelan, svež i mora se slušati i dan danas.

...Calm, fitter, healthier and more productive
A pig in a cage on antibiotics  

Džes kao moderna umetnost

15

Vek džeza (23)

Piše: Aleksandar Radovanović

 

U teoriji džezа postoji uhodаno shvаtаnje o postojanju razlike između „trаdicionаlnog” i „modernog” džezа. Ovа distinkcijа je svojevremeno imаlа svoje oprаvdаnje, bez obzirа nа krutost i аrbitrаrnost koje ovakve kаtegorizаcije povlаče zа sobom. Međutim, gledаjući iz dаnаšnje istorijske perspektive, moguće je genezu džezа posmаtrаti nа elаstičniji i rаdikаlniji nаčin. Nаime, moguće je pokаzаti dа je džez modernа umetnost par excellence.

 

Moderni impuls inherentаn je džezu od njegovog početkа. Počevši od Lujа Armstrongа koji je, sredinom dvаdesetih, džez kaostrogo ansambalsku muziku pretvorio u umetnost soliste (njegovi čuveni „Hot Fives” i „Hot Sevens” snimci) i time otvorio novu epohu u rаzvoju džezа sа dаlekosežnim posledicаmа, ili Lesterа Jаngа čije su improvizаcije tekle preko rаnijih ortodoksnih dvočetvrtinskih i četvoročetvrtinskih podelа, nаgovestivši revoluciju bibаpа, rаzvoj džezа nedvosmisleno rаzotkrivа stаlnu težnju dа se destruirа sve ono što bi se nа bilo koji nаčin pojаvljivаlo kаo etаblirаno, integrisаno i аsimilovаno. Imperаtiv „novog” jednа je od konstаnti džezа. Njegа odlikuje velikа stilskа rаznovrsnost, velikа brzinа kojom su se rаzličite ideje smenjivаle, često negirаjući jednа drugu. Sve to ukаzuje nа kritički, bitno moderni, potencijаl ove muzike koji nije bio isključivo vezаn zа formаlno-estetske rаzloge, već je stаlno odrаžаvаo i prаtio svаku etаpu društvene istorije crne populаcije u Americi. Svаkа stilskа formаcijа džezа (i bluzа) direktno je proizаšlа iz specifične društvene i psihološke reаkcije аmeričkog crncа nа belu Ameriku. Nа primer, tek sа oslobođenjem crnаcа od ropstvа mogli su nаstаti bluz i džez. U suprotnom, crnаc bi i dаlje pevаo rаdne pesme i spirituаle. Mаsovni egzodus crnаcа u severne industrijske centre koji je počeo oko Prvog svetskog rаtа uticаo je nа stvаrаnje klаsičnog i urbаnog bluzа i preselio džez nа sever zemlje (prvo u Čikаgo, а zаtim u Njujork). Sаmo deceniju ili dve kаsnije, nаrаslа crnа srednjа klаsа poželelа je аsimilаciju, ne sаmo dа nestаne unutаr bele Amerike, već i dа iz svoje egzistencije zаuvek izbriše sve аspekte аfroаmeričke kulture. Kаo rezultаt tаkve društvene svesti nаstаo je konformirаni bigbendovski sving − prvi stil džezа koji je uplovio u mirne i mlаke vode glаvnog tokа аmeričke kulture. Za razliku od malih, uglavnom neformalnih sastava koji su pružali dovoljno širok prostor da se veliki solisti svinga u potpunosti izraze ili „ispričaju svoju priču”, bigbendovski sving se toliko udаljio od аutohtonih crnаčkih izvorа iz kojih je, nemа sumnje, potekаo, dа se nа krаju pretvorio u komercijаlnu аmeričku plesnu muziku, toliko аrаnžirаnu dа je gušilа svаki spontаni individuаlni izrаz. Bigbendovski sving je, tаkođe, zа crnаčku srednju klаsu predstаvljаo jedinu preostаlu vezu sa bluzom, а zа njene bele uzore jedini prihvаtljiv stil džezа. Međutim, ove konstаtаcije ne vаže zа Elingtona (tipičnog crncа iz srednje klаse, što je, u kontekstu ovog rаzmаtrаnjа, pаrаdoks ili svojevrsnа аnomаlijа!), koji je u svoje kompozicije inkorporirаo njuorleаnske i/ili južnjаčke uticаje i rekreirаo ih pod novim instrumentаlnim i hаrmonskim uslovimа, trаnsformišući plesni bend u prаvi džez orkestаr, kаo ni zа teritorijаlne bendove sа jugozаpаdа zemlje, pre svegа Motenov, „Blue Devils” Volterа Pejdžа i Bejsijev, jer je njihovа muzikа direktno poteklа iz jаke bluz trаdicije. A tokom četrdesetih, kаko je crnаc kritičnije i sаmosvesnije počeo dа shvаtа svoj položаj u аmeričkom društvu, i kаo reаkcijа nа etablirani sving, svet džeza su uzdrmale radikalne ritmičke i harmonske inovacije subverzivnog i nekonformističkog bibаpa, dok je borbа crnаcа zа grаđаnskа prаvа uticаlа nа rаzvoj, u nekim slučаjevimа, militаntne аvаngаrde šezdesetih.Avangardisti su, videćemo, odbacili harmonskeprogresije i podele ortodoksnog bibapa i njegovih manje složenih derivata (razblaženog kula i krutog hard-bapa), zasnivajući svoje improvizacije na slobodnom tretmanu melodije i takta i često zalazeći u atonalnost.

Gorenаvedenа dinаmičnost i mobilnost stilske suksecije džezа ukаzuje dа je muzikа crnog Amerikаncа, u svojim аutentičnim mаnifestаcijаmа, od sаmog početkа bilа sposobnа dа se odupre stаlnom i nаmernom rаzblаživаnju crne srednje klаse i upornim pozivimа nа zаborаv glаvnog tokа društvа, jer su njene trаdicije negovаli i rаzvijаli oni crnci koji se nisu stideli svog etničkog i kulturnog identitetа. Verovаtno je tаkаv аntiаsimilаcioni društveni i estetski stаv podstаknut podređenim i mаrginаlnim položаjem crncа u društvenoj hijerаrhiji Novog svetа i nepopustljivom i rigidnom segregаcionom politikom аmeričke аdministrаcije. A аktivаn prezir koji su, sve do otprilike kаsnih pedesetih, premа džezu pokаzivаle američka intelektualna elita i crna buržoazija, još jednom ukаzuje nа njegovu supkulturnu, bitno modernu suštinu.

          Muzičari, i to bez izuzetka, koji su stasali četrdesetih godina (uglavnom rođeni oko 1920. godine), više nisu želeli da u svojoj reakciji na Ameriku prihvate „tomistička” pretvaranja Luja Armstronga ili sofisticirani prezir Djuka Elingtona. Revolucionarnošću istrukturalnom složenošću svoje muzike oni su reagovali protiv uhodanog stava da bi crnci trebalo da zabavljaju narod. Mladi muzičari četrdesetih počeli su da razmišljaju o sebi kao o ozbiljnim muzičarima, čak umetnicima, a od svoje publike su tražili punu pažnju i koncentraciju. To je bilo tako daleko od ranih dana džeza kada je njegova jedina funkcija bila, kako Net Hentof kaže, „da upotpuni radost, bes ili tugu viskija u krvi.”

          Iz takvog duhа vremenа iznikаo je i prvi „moderni” stil džezа – bibаp. Namerno oštar, antiasimilacioni zvuk bibapa grunuo je nа gluve i prenerаžene uši srednjeklаsne, ušuškаne Amerike „bejbi bumа”. Teško je bilo pomiriti ozbiljnost, prodornost, oštrinu, brznu, dinаmičnost i tehničku ekspertizu bаpа sа uhodаnom slikom veselog Rastusa koji nosi tomističku mаsku. Bаperi su svojim stаvovimа, ponаšаnjem i muzikom (uz koju ne sаmo dа niste mogli plesаti, već je ples bio i zаbrаnjen) dosledno rаzotkrivаli svu hipokriziju poslerаtne Amerike. Njenim monolitnim idejаmа o demokrаtiji, porodičnoj sreći i zdrаvlju nаcije, suprotstаvili su svoj nezаvisni, urbаni, nekonformistički životni stil i tzv. „heroinsku kugu” kojа se doslovno preko noći pretvorilа u svojevrsnu pаndemiju u populаciji muzičаrа i tvrdokornih sledbenikа bаpа (nemoguće je preceniti ulogu heroinа u oblikovаnju kаrаkterа prvog „modernog” stilа džezа). A obe konfrontаcije, bez obzirа koliko rаzličite po svojim posledicаmа, imаle su isti cilj: dа osigurаju rаdikаlnu sepаrаciju ovih umetnikа od zlokobne i sive fаsаde estаblišmentа kojeg je „umetnički” reprezentovаo glukozni komercijаlizаm belih sving orkestаrа. Čаrli Pаrker, Dizi Gilespi, Keni Klаrk, Telonijus Monk i ostаli mlаdi muzičаri koji su se okupljаli u klubu „Minton’s” svesno su i nаmerno stvorili muziku prevrаtničke prirode, verujući, doduše sаsvim nаivno, dа belci neće moći dа je svirаju i slušаju. Njihovа muzičkа koncepcijа je zаistа bilа rаdikаlnа, jer je dotаklа svаki аspekt džezа. Oni su doslovno izvrnuli džez nаopаčke, rugаjući se celokupnoj ikonogrаfiji predrаtnog dobа koje je svojim užаsnim ishodom otkrilo svu svoju trulost.

          Ovа avangardna kretаnjа dostići će svoj zenit početkom šezdesetih kаdа će detronizаcijа hаrmonije, tаktа i temperovane lestvice oznаčiti trаjnu potrebu dа se rаzbiju svа ogrаničenjа, kаko bi se bаr u stvаrаlаčkom procesu zаhvаtio utopijski horizont slobode. Slobodа (od) muzičke forme bilа je umetnički izrаz volje zа društvenim oslobođenjem. Već u muzici nаjznаčаjnijih protаgonistа prvog i drugog tаlаsа аvаngаrde (Orneta Kolmena, Sesila Tejlora, Džona Koltrejna, Alberta Ajlera, Arčija Šepa i njihovih mlađih sledbenika), uočаvаmo trаjnu tendenciju progresivnog zаnemаrivаnjа forme nа rаčun solističke i ansambalske slobode. Budući dа je formа skoro potpuno otvorenа, izvođаči su ti koji određuju zvučni protok. Njimа je prepušten visok koeficijent izborа u nаčinu ostvаrenjа predloženog „temаtskog” mаterijаlа ili modela izvođenja. A njihova „estetika krika” i atonalnostnastale su iz jedne razdražene napetosti koja želi da objavi nasilan raskid sa etabliranim univerzumom iskustva.

          Globаlnа kritičkа svest kojа je svoj vrhunаc dostiglа 1968. godine polаko je jenjаvаlа, dа bi skoro nestаlа sredinom sedаmdesetih. Po mom mišljenju, konačni neuspeh rаdikаlnih i društvenokritičkih pokretа šezdesetih nije isključivo bio uslovljen njihovom zjapećom heterogenošću, već i sposobnošću multinаcionаlnog kаpitаlа dа amortizuje sve kritičke аlternаtive. Nаime, аvаngаrdа je sаčuvаlа vitаlnost i snаgu sve dotle dok procesi integracije i asimilacije u аmeričkom društvu nisu uspeli dа neutrališu skoro sve opozicione i čak militantne aktivnosti tzv. „Crne svesti” i njenih belih radikalnih pristalica, ili bar dа ih izoluju i bаce nа mаrgine društvenog životа. Crnoj srednjoj klаsi i crnoj buržoаziji, koje su, kаko je nаznаčeno, uvek težile dа „nestаnu” u beloj Americi i dа što više „izbele” crnu kulturu ili dа je prosto zаborаve, konаčno je ispunjenа željа – ušle su u mlаku sigurnost glаvnog tokа Amerike, pа mаkаr i kroz sporednа vrаtа. Međutim, cena takve asimilacije je, bar za one crnce koji se nisu stideli svojih „crnačkih karakteristika”, bila previsoka, jer je podrazumevala da se Afroamerikanac odrekne svog etničkog i kulturnog nasleđa i identiteta, tj. da se dovoljno očisti od „smrada” i boje kako bi se nekako ušunjao u glavni tok američkog društva. To je, dаlje, uslovilo proces kulturnog nivelisаnjа koje imа zа cilj gušenje opozicionog i subverzivnog kаrаkterа crnаčke kulture i stvаrаnje iluzije dа postoji sаmo jednа, zvаničnа kulturа. Tаko je džez, kаo umetnost „kritičnih” grupа sа stаnovištа estаblišmentа, preobrаžen i prilаgođen hegemonističkom ideološkom аpаrаtu glаvnog tokа i njegovim stаndаrdimа.

Sličnost sа društvenim položаjem svingа sаsvim je očiglednа. Džez je po drugi put u svojoj istoriji uplovio u mlake i ustajale vode glаvnog tokа. A uskoro će se pojаviti, uz retke izuzetke, i džez muzičаri koji će komotno zаkorаčiti u bezlični sindrom formаlne аmeričke kulture. Drugim rečima, džez će, nekad moderan, tj.  subverzivan i antiasimilacion, sedamdesetih godina postati sastavni deo kulturnog establišmenta, od čijeg će rasparčavanja profitirati svi oni koji na videlo iznose samo klinički oćišćenu sliku crne Amerike.

Tako mlad i tako čist

14

In memoriam: Goran Kostić - Kosta (1966-2017)

Piše: Dejan Stojiljković      

 

 

          Sećam se tačno trenutka kada sam prvi put čuo "Irenu" od “Novembra”, bilo je to pre više od dvadeset godina, negde 1994, na olupanom tranzistoru made in EI Niš koji je moj matori držao u svojoj mašinskoj radionici u podrumu. Taj stari tranzistor bio je stalno namešten na jedno isto mesto na skali – Radio Beograd, jer ćale je voleo da sluša Minimaksa i njegovu sada već legendarnu emisiju "Tup-tup" koja je išla nedeljom u podne. Pre nje, ako me pamćenje ne vara, išla je neka emisija o domaćem rokenrolu i u okviru nje top-lista na kojoj je "Irena" dugo vremena zauzimala visoko mesto. Uprkos ratu i sankcijama, niška rokernol scena tih dana bila je veoma aktivna i veoma raznovrsna, i “Novembar” je, s pravom, bio njena perjanica. "Irena" je bila, može se to slobodno reći, posle dugog vremena, prvi pravi hit nekog benda iz Niša a da to nisu “Galija” ili “Kerber”.

          Prvi album “Novembra” izašao je takođe u Nišu kao prvo (i, nažalost, jedino) izdanje nezavisne kuće "No man's land" koju je pokrenuo Zvonko Karanović, tada vlasnik muzičke radnje a sada poznati i priznati srpski pesnik i romanopisac čija pesma "Rođendan" se našla na albumu. Po mnogo čemu je "Deguelo" ostao kultna i antologijska ploča, na njoj je kao gost na akustičnoj gitari svirao Milan Mladenović i ona je, sasvim opravdano, donela “Novembru” status jednog od najperspektivnijih domaćih bendova devedesetih. Prema nekima, to je i prvi CD nekog niškog benda.

          Uspon je nastavljen i albumom "Bluz južne pruge", a treći album "Licem prema zemlji" je obeležio prelazak u novi milenijum. Meni lično, taj album je značajan jer je izdan u Nišu, od strane SIIC-a (Studentski informativno izdavački centar) koji je poznat kao izdavač kultnog pop-magazina "Pressing". Otprilike u to vreme sam i upoznao Kostu. Dobio sam posao kao tehnički urednik u "Pressingu" i tako na neki način postao "vezan" za taj album i konkretno sam bend, tako da je "Licem prema zemlji" bila neka vrsta redakcijske "lektire" pošto se disk stalno vrteo na plejeru. SIIC je u to vreme takođe imao studentsku emisiju "Desetka" koja je išla na Drugom programu Radio Niša. Ekipa koja je radila tu emisiju bila je skupljena po principu koca i konopca, a "Desetka" je išla svaki dan od sedam uveče. Jedan od tonaca na radiju, zadužen za nas klince, bio je upravo Kosta. Bio je profesionalac, znalac svog zanata, dobar kolega, zabavan, odgovoran... Sećam se da mi je objasnio kako “Ramonse” možeš lako da skidaš ako isključiš jedan zvučnik. Stalno je u set-listu emisije ubacivao neke pank bisere koje do tad nismo čuli, tako da je rad sa Kostom bio i neka vrsta edukacije. A bilo je i dobrog zezanja. Sećam se da smo za jednu novogodišnju emisiju radili skeč u kome je kolega glumio Ciganina muzikanta koji najavaljuje gde će svirati za doček. Orkestar se zvao "Zlatni dijamanti" i kolega je najavio i predgrupu "Neki 'Decembar', 'Januar'... tako nešto...". Kosta je znao dobro da primi šalu na svoj račun, pa nam je odgovorio tako što je iz kontrolne sobe zavrteo "Tako mlad i tako čist."

          Tih dana se u Nišu baš sviralo... Banovina, Pravni, Andergraund... Kosta je počeo da svira i sa drugarima u bendu “Proces” i na neki način postao idol i mecena mladim muzičarima. U njegovoj pojavi nije bilo foliranja i nadmenosti, bio jednostavan i direktan. Nakon što je Radio Niš ugašen udruženom zločinačkom organizacijom beogradskih i niških mediokriteta koji su u tome videli način da se dodvore političarima iz prestonice, Kosta je, baš kao i mnogi, morao da ode. Poslednjih godina se bavio prodajom instrumenata i muzičke opreme i, za divno čudo, “Novembar” je svirao više nego ikad.

          Niš se nikad nije odužio Kosti. To je, prosto, fakat. “Novembar” je, de facto, bio institucija grada, ali ljudi koji su se u tom gradu nešto pitali slabo su marili ne samo za istaknute bendove, nego i rokenrol kao takav. Osim toga, muzika koju je “Novembar” svirao bila je muzika pobune, a to nikako ne može da se spusti u vaćaroški glib dnevne politike. A stari panker Kosta svakako nije bio neko ko će zarad sitnog ćara da se slizava sa polupismenim političarima operisanim od sluha. On je furao svoju priču, tvrdoglavo živeo svoju muziku, istrajavao u svom buntu i neprilagođenosti... Poslednjih godina u Nišu sam ga viđao svud, kao duha, veliki, dobroćudni momak u rokerici i sa tragovima sede u kosi. Dolazio je na koncerte mladih i neafirmisanih bendova, družio se s muzičarima i umetnicima, sreli bi se tako u prolazu, u "Black Stage"-u, "Feedback"-u, u Kazandžijskom sokačetu, periferijskim birtijama... Kao da nismo živeli u Nišu, nego u nekoj staroj pesmi “Azre”.

          Iako se sećam tačno te 1994. i "Irene" na talasima Radio Beograda, ne mogu nikako da se setim kada sam poslednji put sreo Kostu. A sretali smo se po gradu relativno često. Otišao je iznenada, bez najave, bez pozdrava... Ali muzika ostaje. I sasvim sam siguran da će Kosta i “Novembar” tek ponovo biti "otkriveni", da će, kako vreme prolazi, ono što su snimili dobiti na težini.

          Ostaje žal što nas je jedan od najvećih niških rokera napustio tako rano...

          Tako mlad i tako čist.

          Dok pišem ovaj tekst, još čujem njegov glas, kako mi iz neke nebeske kontrolne sobe poručuje:

          "Dekso, nemoj da si opet izašao iz studija dok ne spustim regler..."   

Svetski animatori u opštini Pantalej

13

Deset godina Međunarodne kolonije animiranog filma za decu i mlade u Nišu

Piše: Dejan Dabić

Studio crtanog filma – SCF 98 i udruženje građana „Anima“ iz Niša u saradnji sa Gradskom opštinom Pantelej pokrenuli su 2007. godine nesvakidašnju manifestaciju posvećenu animiranom filmu – tada, Međunarodnu koloniju dečjeg crtanog filma koja je poslednjih godina prerasla u Međunarodnu koloniju animiranog filma za decu i mlade. Od 2013. godine Koloniji se pridružio i Međunarodni festival animiranog filma „Konstantinov zlatnik“ sa dečijim kategorijama - mini, midi, maksi, kao i posebnom kategorijom posvećenom odraslim animatorima koji prave filmove namenjene deci.

Koloniju su do sada posetila mnoga eminentna imena svetskog animiranog filma: Sajoko Kinošita iz Japana, direktorica festivala animiranog filma u Hirošimi koja je u tom trenutku bila i predsednica Asife – međunarodnog udruženja animatora, Penčo Kunčev, čuveni animator iz Bugarske, potpredsednik Asife, oskarovac Kolin Artur iz Velike Britanije, majstor maske i specijalnih efekata (čovek koji je sarađivao sa Stenlijem Kjubrikom u „Odiseji...“, kao i sa mnogim velikim rediteljima od Džona Milijusa, preko Ridlija Skota, sve do Alehandra Amenabara), Borivoj Dovniković iz Hrvatske, jedan od najvažnijih autora Zagrebačke škole crtanog filma, profesor Nikola Majdak koji je do smrti bio predsednik Asife Srbije i jedan od najvećih autoriteta u oblasti animacije na Balkanu, Džin Džu, američki animator koreanskog porekla koji koristi metodu zelene „hrome“ u okviru Sinemasporta, Anastasija Dimitra iz Grčke koja je u okviru Asife zadužena za dečje radionice, Zoran Simjanović, naš najčuveniji kompozitor primenjene muzike koji je u okviru nezaboravnih filmskih melodija neke napisao za animirane filmove...

U okviru Kolonije se pripremaju filmovi čiji se delovi prikazuju na kraju, a nakon odlaska obavljaju postprodukcijiski radovi; neki od filmova nastalih na ovim kolonijama učestvovali su na međunarodnim festivalima i dobijali nagrade. Na prvim kolonijama uglavnom ser radilo klasičniom redukovanom A2 animacijom, da bi se kasnije prešlo i na predmetnu i lutka animaciju, animaciju plastelinom i peskom, 3D animaciju... Učesnici međusobno sarađuju i druže se, razmenjuju iskustva i ostaju u konatktu i nakon odlaska sa kolonije.

U pratećem programu prikazuju se filmovi studija koji učestvuju u radu kolonije, priređuju masterklasove, a zanimljivo je bilo i to da je jedne godine čuvena američka kompanija „Vajkon“ (Vicon) preko svog britanskog predstavnika priredila prezentaciju „moušn-kepčr“ (motion capture) metoda animacije kojoj su prisustvovala eminentna imena iz cele Srbije.

U okviru prošlogodišnje jubilarne kolonije, učestvovali su polaznici iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Poljske i Bugarske, a u okviru „Konstantinovog zlatnika“ su prikazana čak 152 filma.

Uticaj filma na pripovedanje u video-igrama

11

Piše: Aleksandar Đurić

 

Od skromnih, minimalističkih početaka do danas, video-igre su prešle veliki put. To se ne ogleda samo u znatnom tehnološkom napretku, većoj kompleksnosti igračkih mehanika ili udobnijim igračkim interfejsima, već i u tome što su tokom godina autori igara počeli da obraćaju sve veću pažnju na pripovedanje unutar igara. Tako je preko onog što se tradicionalno naziva „igra“ (skup pravila i sistema u okviru kojih igrač „postoji“ i pokušava da pobedi) premazan dodatni umetnički sloj. S obzirom na količinu igračkih žanrova, koji se prvenstveno razlikuju mehanički, a ne estetski, i način pripovedanja je bitno drugačiji u zavisnosti od igračkog žanra (a ponekad čak i u okviru istog žanra).

Ono što je zajedničko mnogim žanrovima i autorima je to što sve više pokušavaju da pripovedaju „filmski“. Naravno, s obzirom na ključnu razliku između ova dva medija – gledalac „pasivno“ upija priču tačno onako kako su je autori filma zamislili, dok igrač najveći deo vremena aktivno učestvuje u dešavanjima – pripovedanje u filmovima i igrama suštinski ne može da se poredi. Ipak, zanimljivo je na koje sve načine autori igara pokušavaju da se približe svetu filma. Najčešće korišćena tehnika je oslanjanje na međuanimacije (cut-scenes), režirane scene tokom kojih igrač gubi kontrolu i posmatra dešavanja iz druge perspektive u odnosu na onu u kojoj provodi ostatak igre. Postavlja se pitanje koliko su međuanimacije zapravo efektne, jer oduzimanje kontrole i menjanje perspektive može da oda utisak nekoherentnosti, kao da su ove scene veštački nalepljene na igru.

S druge strane, brojne popularne igre, kao što su igre iz serijala Call of Duty i Battlefield, koriste druga neinteraktivna rešenja koja ipak deluju više organski. Strukturalno, ove igre se sastoje od linearnih nivoa – glorifikovanih hodnika, odakle potiče i nadimak za takve igre – corridor shooter. Autori ovakvih igara koriste linearnost i relativno malu slobodu delovanja koju igrač ima da stvore iluziju da se igrač nalazi unutar filmskog blokbastera. Činjenicu da postoji samo jedan put kroz nivo dizajneri koriste da pokušaju da impresioniraju igrača set-pisovima. To čak ide dotle da igra ponekad sama pomera kameru kako ne biste propustili spektakularnu eksploziju ili neki sličan događaj. Igranje ovakvih igara, na neki način, može da se uporedi s vožnjom na rollercoasteru, gde su dizajneri, poput autora filmskog spektakla, osmislili niz skriptovanih događaja koji povećavaju protok adrenalina kroz krvotok.

Pojedini autori igara su otišli i korak dalje. Tako je poslednjih nekoliko godina popularan žanr takozvanih interaktivnih filmova i serija. Pionir ovog žanra je firma Telltale, koja se specijalizovala za igračku obradu poznatih brendova iz pop-kulture. Njihove igre s motivima Batmana, Guardians of the Galaxy i Game of Thrones su samo neki od primera. Ove igre se sastoje od potpunog minimuma igračkih mehanika, i svode se na praćenje priče, učestvovanje u dijalozima i donošenje odluka, koje bi, idealno, trebalo da utiču na dalji razvoj priče (u praksi, ove odluke često i nisu toliko značajne). Po osnovnom konceptu, „izaberi svoju pustolovinu“ knjige su najbliže ovakvim igrama. Sličnost sa serijama se ogleda u tome što autori ovakve naslove izdaju u vidu sezona, koje se najčešće sastoje od po šest epizoda koje se pojavljuju jednom mesečno ili na nekoliko meseci. Telltaleove naslove krase dobra produkcija i kompetentni scenariji i, za razliku od većine igara po filmovima, njihove igre ne bacaju ljagu na ime izvornog predloška i mogu i te kako da budu zanimljive fanovima obrađenih naslova.

Slično interaktivnim serijama/filmovima, poslednjih nekoliko godina aktuelan je još jedan žanr koji se prvenstveno fokusira na pripovedanje. U pitanju su takozvani „simulatori hodanja“. Kao što im ime kaže, simulatori hodanja su očišćeni od svih mehanika, a na igraču je samo da hoda i da prati priču. Igre ovog žanra (recimo da su i dalje u pitanju igre) često koriste filmske tehnike i rezove kako bi što efektnije ispripovedale svoju priču. Na primer, u igri Thirty Flights of Loving, koja traje petnaestak minuta, obrađen je mnogo duži vremenski period zahvaljujući naglim rezovima koji vas prebacuju iz jednog perioda u drugi. Slično tome, kada u igri Virginia, u sekvenci košmara, uočite stravičnu prikazu, igra pravi nagli rez i vaš lik se budi iz košmara. Druge igre ovog tipa, kao i brojne igre drugih žanrova, koriste mnoštvo pisanih i audio dokumenata koji su razbacani širom nivoa i koji produbljuju priču. U pitanju su dokumenta poput izvoda iz dnevnika članova posade napuštenog svemirskog broda, ili audio zapisa osoblja napuštene duhovne bolnice. Slično tome, mnoge igre sadrže i kraće knjige, priče ili pesme koje dodatno produbljuju svet igre.

Pored filmova i serija, autori igara su nadahnuti i knjigama. Očigledan primer je žanr vizuelnih romana, koji su suštinski slični Telltaleovim igrama, i mogu da se opišu kao interaktivni romani gde svojim odlukama menjate tok priče. Književni uticaji su primetni i u starijim kompjuterskim RPG (rolplej) igrama, kao što je serijal Baldur’s Gate, u kojem su dijalozi s brojnim likovima opisani maltene isključivo tekstualno, i ne sastoje se samo od dijaloga, već i od opisa likova i njihovih postupaka tokom dijaloga.

Ipak, utisak je da su igre kilometrima daleko od filma u pogledu režije međuanimacija, dubine i upečatljivosti scenarija i tako dalje. Bilo bi zanimljivo videti šta bi nastalo kada dizajneri igara ne bi (većinom neuspešno) pokušavali da pariraju  drugim medijima. Iako, u suštini, nema ničeg lošeg u ugledanju na film, knjige i druge vrste umetnosti, možda bi autori igara efektnije pripovedali kada bi se više fokusirali na ključnu karakteristiku koja igre čini igrama – interaktivnost. U skladu s ovom idejom je i činjenica da su scenariji video-igara u većini slučajeva u drugom planu u odnosu na mehaniku. Interaktivnost, to jest sam proces igranja (gameplay), logično, čini srž jedne igre. Zbog toga nastaje specifična vrsta pripovedanja koja ne može da se nađe nigde drugde – pripovedanje koje nastaje iz gameplaya, to jest priče koje igrač sam piše dok se igra. Banalan primer bi bila situacija iz neke pucačine, kada pobijete sve protivnike u sobi i krenete ka izlazu, ali skriveni neprijatelj izleti iz obližnjeg skloništa i ubije vas. Igranje se zapravo sastoji od niza ovakvih priča koje daju kontekst mehaničkim pravilima igre (scenario produbljuje taj kontekst, ali je suštinski nepotreban). Svi igrački žanrovi, sem nekoliko pomenutih koji se fokusiraju isključivo na tradicionalnije pripovedanje, nude manje ili više potencijala za stvaranje jedinstvenih priča. Što je igra kompleksnija, to je taj potencijal veći. Na primer, fanovi jedne od najpopularnijih multiplayer igara DotA, u kojoj postoji veliki broj heroja sa specifičnim moćima, rado gledaju Youtube serijale koji se bave najupečatljivim situacijama (pričama) iz te nedelje. Igre kao što su Dishonored ili Deus Ex nude nivoe koji mogu da se posmatraju kao igrališta, sa velikim brojem moći, opreme i načina da se izazovi prevaziđu. Tako možete da igrate kao nindža koji neće da ubije nijednog protivnika, kao anđeo smrti koji uništava sve pred sobom, ili sa stilom igranja koji je bilo gde između ova dva ekstrema. Tako nastaju jedinstvene priče, kao što je situacija kada vas posle 15 minuta šunjanja stražar uoči i aktivira alarm. Vaša reakcija može da bude da stražara magijski odgurnute do eksplozivnog kontejnera, stvorite grupu pacova, na jednog od njih zakačite zamku, zaposednete njegovo telo, prošetate se do nadolazeće grupe stražara, i onda prepričate ovaj masakr drugim ljubiteljima igre.

Situacija u igri The Walking Dead, kada morate sami, kliktanjem, da odsečete ruku u koju je glavni lik ujeden, predstavlja dobar primer za tezu da igre najefektnije pripovedaju kada se inovativno oslanjanju na interaktivnost. Zahvaljujući interaktivnosti, ova sekvenca moćno predočava horor koji vaš lik oseća, intenzitetom koji ostali mediji, u ovom slučaju, ne mogu da dostignu. Nažalost, dizajneri igara su se do sada nedovoljno bavili ovom problematikom. Ipak, igre ostavljaju mnogo prostora za narativno eksperimentisanje, koje je ograničeno samo maštom dizajnera. Uprkos sve većem uticaju filma, deluje kao da je eksperimentisanje s „interaktivnim pripovedanjem“, u sklopu s pričama stvorenim kroz gameplay, put kojim bi igre trebalo da pođu.

Tvin Piks koji to više nije

10

Piše: Stefan Marković

 

Prošlo je više od 25 godina otkako je dobroćudni specijalni agent FBI-a, posle jurnjave po apstraktnom mestu, nazvanom Crna loža, iscedio pastu za zube po lavabou, zlokobno se cereći i uzvikujući „Kako je Eni?!“, dok se sa druge strane ogledala smešio niko drugi nego glavni antagonista – ubica Bob.

Sada, 25 godina kasnije, vidimo da je dobri agent Kuper sve to vreme bio zarobljen u nedođiji Crna loža, dok njegov zli dvojnik – upravo onaj koji je frenetično cedio pastu po lavabou – sada u našem svetu sa istom strašću ubija na kog god da naleti.

 

 „Dobro došli u Tvin Piks, broj stanovnika 51.201“

„Tvin Piks“ je serija koja je nastala u pravom momentu. Dejvid Linč i Tom Frost su 1990. stvorili nešto novo, dotad neviđeno.

Naime, u vremenu kada su TV sapunice harale malim ekranima, oni su kreirali seriju koja kombinuje žanrove, od fantastike do horora, a sve to uvijeno u slatkaste, šarmantne i sapuničaste međuljudske odnose stanovnika idiličnog mestašca Tvin Piks, u kojem se upravo dogodilo stravično ubistvo mlade i lepe devojke.

Prvi put su gledaoci mogli na malim ekranima u nastavcima da prate razrešenje misterije, koja se iz epizode u epizodu sve više upetljavala i u koju su vremenom sve više „uplovljavali“ natprirodni elementi i neobični likovi.

Doduše, kada je Linč, negde nasred 2. sezone otkrio identitet ubice Lore Palmer, dotad neverovatno gledana serija počela je naglo da gubi gledaoce, ali nije gubila šarm.

Bila je kao topla kafa, krofne i pita, koje su se toliko pojavljivale u seriji da su i same dobile status protagoniste.

Godinu dana nakon finala serije, snimljen je film „Vatro, hodaj sa mnom“ (Twin Peaks: Fire Walk with Me), jer Linč naprosto nije želeo da se odvoji od svojih likova.

Smatrao je da je priča iz serije nedovršena, međutim, gledaocima nije otkrivao šta se dogodilo sa likovima nakon serije (bar ne u potpunosti), već se odlučio za prikvel. Radnja filma bila je smeštena nekoliko dana pre ubistva Lore Palmer i pratila je detektive FBI koji rešavaju slučaj ubistva Tereze Benks, mlade devojke ubijene pre Palmerove, kao i poslednje dane života lepotice nemirnog duha iz Tvin Piksa.

Ipak, ni to nije bilo dovoljno Linču, pa je rešio da se posle 25 godina vrati starom dobrom (i onom ne tako dobrom) agentu Dejlu i stanovnicima Tvin Piksa.

 

Povratak u Tvin Piks, zapravo nije povratak tamo

Bilo bi potpuno suludo da se od jednog od najnekonvencionalnijih živih reditelja kao što je Dejvid Linč očekuje konvencionalnost i linearnost.

Međutim, televizijska producentska kuća „Šoutajm“, koja je producirala „Tvin Piks“, čini se da mu je dala odrešene ruke i potpunu slobodu da sa serijom radi šta god poželi, što izgleda i nije bila tako dobra ideja.

U novoj sezoni (ako uopšte tako može i da se nazove) u potpunosti se izgubio ukus kafe, krofni i pita, ali i draž i toplina međuljudskih odnosa.

Uprkos svima znane opsedajuće melodije Anđela Badalamentija koja prati, sada nešto kamerniju uvodnu špicu, i gotovo svih starih likova iz serije sa početka devedesetih, „Tvin Piks: Povratak“ je sve, samo ne pravi povratak, već potpuno drugačiji svet, apstraktan... daleko apstraktniji od onog od pre četvrt godina.

Umesto u mestu, po kojem serija i nosi ime, radnja je raštrkana širom Amerike: u Dakoti policija pokušava da rasvetli neobično ubistvo, u jednom praznjikavom apartmanu u Njujorku nalazi se staklena kutija u kojoj se pojavljuju prikaze iz Crne lože, a tu je i sunčani Las Vegas.

Agent Kuper (onaj dobri) već 25 godina pokušava da izađe iz Crne lože, dok njegov zli dvojnik furajući fazon i frizuru otpadnika iz sedamdesetih godina prošlog veka, ubija sve koji mu se nađu na putu, izbegavajući da se vrati u nedođiju iz koje je pobegao.

Sam Tvin Piks je tek sporedno mesto (baš kao i likovi iz originalne serije koji su prekinuli glumačku penziju i ponovo stali pred kamere), koje služi tek kao alatka da probudi nostalgiju i kaže: „Da, ovo je Tvin Piks“

Serija je neoprostivo spora, pseudoumetnička i prepuna budalastih, besmislenih dijaloga, koje glumci s vremena na vreme ispaljuju čisto da bi razbili nadrealne sekvence.

A takvih sekvenci je mnogo, čak previše. Hipnotišuće scene sa malo ili bezmalo smisla, praćene uvrnutom muzičkom podlogom, koje traju i traju... i traju po nekoliko minuta, nekad i nekoliko desetina minuta – zlodusi koji se pojavljuju i nestaju, crno-bele scene velelepnih dvorana, efekti oštećenih traka i jeftin CGI.

I ne, gledaoci nakon svega neće postati pametniji.

U principu, „Tvin Piks: Povratak“ je za one sa debelim živcima, koji se ne frustriraju lako i koji su spremni da se prepuste Linču da ih vodi kroz njegovu uvrnutu viziju, nalik onoj u „Inland Empire“.

Rekvijem za gospođu J.

9

Piše: Zoran Janković

 

Režija: Bojan Vuletić

Uloge: Mirjana Karanović, Jovana Gavrilović, Danica Nedeljković, Vučić Perović, Srđan Todorović

Mada mu to svakako nije bio primarni cilj, Rekvijem za gospođu J., novi film scenariste i reditelja Bojana Vuletića, zapravo dosta dobro i ubedljivo funkcioniše i kao konkretan pokazni primer kako bi trebalo (i kako bi mogao) da izgleda poželjan srpski festivalski film, čiji autori kane da dobace do viđenijih filmskih fešti na širem, planetarnom nivou, a što je Rekvijemu za gospođu J. i pošlo za rukom. Premijerno prikazan u zvaničnom programu Panorama Special ovogodišnjeg Berlinskog festivala, Rekvijem za gospođu J., sa distance gledano, najcelishodnije funkcioniše i najsnažniji utisak ostavlja kada se postavi u narečeni kontekst filma festivalske provenijencije.

Upravo izneto, naravno, ne treba shvatiti kao pokudu ili zamerku; upravo suprotno, pomenuto ostvarenje jasno predočava artikulisan i dobrano promišljen pristup, te Rekvijem za gospođu J. ima biti pohvaljen i na konto kompaktnosti celine i jasnih autorskih namera, ovde upečatljivo i efektno sprovedenih u delo. Ovaj film u sebi lako i elegantno miri ovdašnji socioekonomski (pa i psihološki) kontekst i momentum, dominantni arthouse izraz evropskog tipa i očigledno snažan uticaj poetike i dalje prisutnog i vitalnog novog rumunskog filma. Ovo može zvučati kao odveć planski i kalkulantski obojeni melanž, a u takvim okolnostima i uz takav pristup, to je nebrojeno puta dosad utvrđeno, nema i ne može biti iole zanimljivog i uspelog umetničkog dela, što ovde, srećom i po gledaoce i autorsku ekipu, nikako nije slučaj. Rekvijem za gospođu J., ovakav kakav jeste, uspeo je, privlačan, zaokružen i autohton umetnički rad, koji svakako zavređuje pažnju svakog iole zagriženijeg i doslednijeg filmofila kada je reč o savremenom srpskom i evropskom filmu arthouse fele.

Vidno svedenog zapleta (čitavim tokom filma pratimo gospođu J., ražalovanu službenicu, evidentnu gubitnicu beskonačne tranzicije ka boljem i naprednijem društvu, uz to vidno depresivnu ženu srednjih godina, kako pokušava da, uoči godišnjice smrti supruga, „pospremi“ svoj život i pripremi se za planirano samoubistvo), ovaj film funkcioniše i kao film teze i film (doduše, obično ne preterano filmičnog duševnog) stanja. U tom smislu i treba posmatrati pominjano nadahnuće u vidu uticaja probitačnog novog rumunskog filma, ali ovde mora biti naglašeno da, čak i pomalo iznenađujuće, Vuletićev Rekvijem za gospođu J. donosi i primetnu, a nadasve uspelu dodatnu estetizaciju, što uglavnom nije (bio) slučaj čak i u viđenijim filmskim ostvarenjima i uspesima naših istočnih suseda. U tom pogledu, Rekvijem za gospođu J. jeste film čiji su ključni autori mudro izbegli zamku formuličnosti i doslednog ziheraškog praćenja dokazano uspešne mustre. To, svakako, jeste ogromnim delom zasluga Bojana Vuletića, i scenariste i reditelja, dakle, udarnog autora ovog filma, ali iskrene pohvale nepobitno zaslužuje i Jelena Stanković, direktorka fotografije Rekvijema... Glavnu junakinju dobrim delom pratimo sa leđa, što jeste oprobani trik da se naglasi težina egzistencijalnog tereta pod kojom posrću zlosrećni junaci realističkih drama naglašenijeg društvenog angažmana (a što ovaj film svakako jeste), ali Rekvijem za gospođu J. biva jači i vredniji za čitav niz efektnih snimateljskih poteza i zahvata, poput širokougaonih kadrova i iznenadnih bekstava fokusa u daljinu.

Estetizovan sa merom i pokrićem, ovaj film se dosta dobro pokazuje na jednako važnom planu emocija koje baštini, kojima se bavi i na koje pledira; egzistencijalna teskoba, ranjivost koja se ne da više izdržati, sporo tinjajući bes, sveopšta nemoć..., sve su to valeri kojima Vuletić dodatno snaži i pojašnjava ovu svoju sliku sveta. Dobar deo tereta predočavanja tih i tako pipavih duševnih stanja pao je na pleća Mirjane Karanović, koja tumači glavnu ulogu i naslovni lik, a koja se i ovog puta pokazala kadrom da iznese bagažu tako zahtevne postavke. Veliko otkriće su i mlada Jovana Gavrilović i malena Danica Nedeljković u ulogama kćerki gospođe J., koje, zagledane u mikrokosmos vlastitih muka, ne spoznaju šta njihova majka smera. Pominjana svedenost, kao ovde evidentan širi koncept, odnosi se i na znalački postavljenu i iskorišćenu scenografiju (zasluga Zorane Petrov), kao i na ostale aspekte ovog filma.

Naravno, ima i ovde (a što je počesto slučaj u evropskim filmovima ovog soja, ali i u Praktičnom vodiču kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem, prethodnom i debitantskom filmu Bojana Vuletića) prenaglašavanja poente, i na idejnom i na pojavnom nivou, i očito je to stupica koju tek treba savladati, ali ukupno uzev, Rekvijem za gospođu J. je uspeo i efektan film, koji, kao što je već naglašeno, ponajbolje funkcioniše ako ga sagledavamo u okruženju poznatih postavki festivalskog filma današnjice, ali koji ima šta da pruži i gledaocima koji (iz ovog ili onog razloga) ne haju za takve spoznajne finese.

Afterparti

8

Piše: Zoran Janković

 

Režija: Luka Bursać

Uloge: Rade Ćosić, Jana Milosavljević, Nikola Šurbanović, Vladimir Gvojić, Teodora Bjelica

Izvesni nesporazum u koji je stupio Afterparti, novi i drugi film Luke Bursaća, sa čak i mlađim kritičarskim perima kod nas došao je pomalo iznenadno; naime, Afterparti poseduje autentičnost izraza ali i drčnost/odvažnost koja odlikuje mladi srpski film u novom milenjumu, a prema kome barem u tim kritičarskim krugovima vlada blagonaklon stav. Biće, ako je takve pretpostavke uopšte potrebno i smisleno praviti, da je rešenost Luke Bursaća da u vizuelnom smislu, ali dobrim delom i u idejnom ravni, do kraja istera potrebu za potpunim odsustvomupadljivijieg i nedvosmislenijeg društvenog komentara dovela do tog pomalo neočekivanog nerazumevanja na relaciji reditelj-kritika.

Premda se tu radi o prilično konsekventnom i otvorenom davanju oduška fascinacijama koje su bile očigledne i u kratkim mu filmovima ali u Tmini, prvom Bursaćevom dužem ostvarenju, smeštenom praktično na samoj razmeđi sada ukinutog srednjeg metra i minutaže viđene za celovečernja/dugometražna ostvarenja, Afterparti je možda i iznenadio tom priličnom drastičnom uronjenošću u lokalni kontekst u svim vidovima; naime, dok je Tmina u oba svoja segmenta nosila jasan beleg uznetosti poetikama Nikolasa Vindinga Refna iz različitih mu autorskih faza i struja, Afterparti je neporecivo srpski film, ako je poptrebno naglašavati, na teme odocnele prokrastinacije i tog neprolaznog autobalkanizacijskog zanosa koji nas tera da iznova i iznova potvrđujemo svoj tempeament i obuzetost hedonizmom po svaku cenu. Ako to shvatimo kao širi idejni refrentni i tematski okvir, ni ne čudi (a to je bila jedna od zamerki) što Afterparti počiva na mikro-zapletu o zgodama i tlapnjama Mareta, glumca u stalnom pokušaju, koji na pragu tridesetih krcka ostatak mladost radeći u šanku noćnog kluba i provodeći ono malo budnog vremena u gnezdu svojih roditelja. Afterparti je očiti primer priče usredsređene na glavnog junaka kome je neophodan podticaj za konačni preokret i put ka konvencionalnije shvaćenoj zrelosti, te stim biva i urimovana i pomenuta dramaturška svedenost.

U slučaju tako omeđene naracije izrazito je važan glavni lik koji i nosi i dobrim delom oblikuje priču i utiče na njen preovlađujući ton; u tom smislu Afterpartiju se nema ništa krupnije i promućurnije zameriti – infantilan i nesnađen, ali ne i bez šarma, Mare je junak na mestu i sasvim legitiman i dovoljno efektan odabir za udarnog protagonistu. Ovde nećemo posezati za onom čuvenom začkoljicom po kojoj silni bol ume da prouzrokuje prinošenjeogledala pred lica onih koji nisu nimalo skloni samopreispitivanjima i introspekcijama; Mare jeste amblematična pojava mlade i/ili mlađe Srbije danas, ali Bursać u Afterpartiju na tome ne insistira, što jeste pravilan pristup, jer Mare, možda i lišen naglašenije individualnosti, već sam po sebi znači i predstavljadosta toga nad čim se mogu zamisliti oni koji to zaista žele. Ovde je nužno i pomenuti da se Rade Ćosić vrlo dobro pokazao u tako svednoj a stoga i zahtevnoj ulozi, pružajući znatno više nego (na (doduše, omeđenom) prostoru datom mu u Bejlogrlićevom diptihu Montevideo. Pri postavci organizovanije i ni najmanje ovako haotične kinematografije kao što je srpska danas i ovih godina, ova uloga bi Ćosiću (koji je i producent ovog ostvarenja) bila dovoljno refrentna preporuka za buduće značajne uloge.

Oni koji su upoznati sa kratkometražnim opusom ali i pominjanom Tminom Luke Bursaća znaju da i u Afterpartiju sa dosta pouzdanja mogu da očekuju podosta uzbuđenja i zanimljivih rešenja i na vizuelnom planu. Afterparti, nastao uz, gle čuda, prilično skroman budžet, gledaocima nudi promišljenu, zaokruženu i krajnje svrsihodnu estetizaciju kakva je danas prava retkost u današnjem srpskom filmu – Bursać uspeva da, čak i pri nametima realistično ustrojene polazne postavke, ponudi uzbudljivo estetsko pakovanje, koje, a što može izazvati iritaciju kod onih isključivijih, podseća na zavodljivost treš estetike na kojoj naprosto počiva ovdašnje poimanje noćnog života. Na drugoj strani, Bursać potklizava u pokušajima da čvršće i upečatljivije uveže rukavce ove priče kao celine – otud i epizodičnost kao moguća falinka, ali i izvesna nepovezanost dela priče o Kinezu, Maretovom saborcu, sa glavnnom povesti, kao i potpuna dramaturška izlišnost epizode u kojoj Perika (Vladimir Gvojić, očito Bursaćev omiljeni glumac) brzopotezno pljačka kazino.

Međutim, u celini gledano Afterparti je iznimno zanimljiv i valjan film koji govori dosta toga i o samoizabranoj temi i pratećim im fenomenima i Bursaćevim rediteljskim i sveukupnim autorskim kapacitetima i potencijalama. A oni kojima je do reske društvene kritike opaženih društvenih anomalija mogli bi da otvorenog uma (još jednom) pogledaju dovoljno rečitu montažnu sekvencu kojom se završava Afterparti i koja najavljujue odjabnu mu špicu.

Star Lordovim tragom

7

Multimedijski superheroji (43): Čuvari galaksije (Guardians of the Galaxy)

Piše: Dejan Dabić

 

„Čuvari galaksije“ pojavili su se prvi put među Marvelovim superherojima u januaru 1969. godine. Radnja ovog naučno-fantastičnog strip serijala započinje u XXXI veku. Reč je o superherojima iz budućnosti koje su kreirali Arnold Drejk (Arnold Drake) i Džin Kolan (Gene Colan). Prvu fazu u nastanku ovih superheroja istoričari stripa nazvali su „klasičnim Čuvarima“ i oni se uglavnom pojavljuju kao deo većih serijala u funkciji već afirmisanih superheroja, kao  što su npr. "Osvetnici" (The Avengers). U osamdesetim godinama "Čuvari galaksije" se gube kao epizodni likovi i to traje do devedesetih godina prošlog veka kada ih revitalizuje crtač i scenarista Džim Valentino (Jim Valentino) uz asistenciju Marka Teksijere (Mark Texiera). Naravno, oni su i dalje u funkciji drugih Marvelovih junaka. Moderni “Čuvari” započinju sa Denom Abnetom (Dan Abnet) i Endi Leningom (Andy Lanning) kao autorima koji su kreirali "Čuvare galaksije" kao glavne junake jednog mini-strip serijala. Međutim, ključnu promenu "Čuvari galaksije" su doživeli u julu 2008. godine i od tada su u sastavu o kojem smo pisali nakon prve filmske ekranizacije (vidi "Pressing" broj 70) koje predvodi Piter Kvil (Peter Quill) ili Star Lord, "glavni branilac galaksije i avanturista koji nikako da pronađe svoje mesto u univerzumu".

Kada se 2014. godine pojavila prva filmska ekranizacija "Čuvara galaksije", kritičari su primetili da je reč o iskoraku, jer se prvi put u filmskoj ekranizaciji pojavljuju Marvelovi junaci iz "drugog plana". "Čuvari galaksije 2"(Guardians of the Galaxy Vol. 2, 2017) nude nove avanture Pitera Kvila i njegove ekipe ekscentričnih, ali i jedinstvenih likova u univerzumu. Reditelj Džejms Gan (James Gunn) izjavio je da je bilo „veliko zadovoljstvo videti kako se junaci Čuvara galaksije na tako prisan način obraćaju ljudima širom sveta dok kritičari primećuju "da je vizuelno bio inspirisan petparačkim novelama i naučnom fantastikom iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka" i da je "kompleksniji od prvog dela, jer ima više setova – različitih svetova, koji su zahtevali veću posvećenost detaljima i osobenostima".

Glavnu ulogu tumači Kris Prat kao Piter Kvil/ Star Lord, a uz njega igraju Zoe Saldana (Gamora), Dejv Bautista (Draks), Vin Dizel je glas pozajmio Malom Grutu, a Bredli Kuper Roketu.

Nezaboravna svemirska avantura može da počne!

Ogledi o stilu

6

 

Piše: Marko Stojanović

Stripovanje(36): Dušan Pavlić

U teoriji, svako može biti ilustrator. Ilustracija, najzad, u teoriji zvuči kao prilično jednostavan posao. Postoji tekst, treba ga pažljivo iščitati, a onda to što u njemu piše što vernije prikazati slikom . Zvuči prosto kao pasulj, zar ne? Najzad, svako ko ume da crta to može − pa i masa onih koji ne umeju, što pokazuje školski program prvog razreda iz srpskog jezika koji obiluje zadacima indikativnog naziva "Ilustruj pročitani tekst iz čitanke".

Svako može biti ilustrator. Biti dobar ilustrator, ili čak vrhunski, u praksi je onoliko pak teško postati koliko primamljivo zvuči. Baš zato što svako može biti ilustrator, jako je teško kad se radi o ilustraciji naći se u samom vrhu, isplivati na površinu. Teško, ali ne i nemoguće, što pokazuje primer Dušana Pavlića.

Prvi, ali ne i, kako ćemo uvideti, najvažniji argument, tiče se crteža. Crtati bolje od ostalih svakako pomaže, ali osim što to nije lako postići, jer uz nezamislive količine rada treba imati i ponešto talenta s kojim se čovek ili rodi ili ne, to što crtate bolje od ostalih vas samo po sebi ne čini boljim ilustratorom. Ne, to vas samo čini boljim crtačem, a između termina crtač i ilustrator, šta god ko mislio, ne stoji nužno znak jednakosti. Važno je, bez ikakve sumnje, u kojoj meri vladate elementima likovnosti, jer je ilustracija pre svega veština kod koje je, kao i kod bilo kog zanata, važno umeće, ali da bi se zanatlija izdigao na nivo umetnika, potrebno je nešto više od mehanike... Pa stoga od presudne važnosti postaje kako pristupate raspoloživim sirovinama, odnosno, šta zapravo činite s tekstom koji ilustrujete.

I to je ono što Dušana Pavlića izdvaja od mase, ono što ga čini drugačijim od drugih, što ga kvalifikuje za dobrog, čak vrhunskog ilustratora.

Tamo gde velika većina ilustratora interpretira tekstualni predložak, jer kako već rekosmo, svako ume da čita, većina shvata pročitano, a dobar deo ume da shvaćeno nacrta, Pavlić taj isti tekstualni predložak reinterpretira. On sa tekstom kroz svoju ilustraciju uspostavlja dijalog: tamo gde se slaže s njim, pojačava vizuelnim elementom literarni, ali se, isto tako, ne libi da se tekstu suprotstavi ilustracijom ako se ovaj kosi s njegovim viđenjem − ako proceni da će takva dinamika doneti najbolji rezultat. Spreman je, dakle, kad ustreba da dopusti disonantne tonove u razgovoru između teksta i slike, ali i da ponudi drugačije viđenje, drugačiji ključ za čitanje teksta. Iako suvereno vlada čitavim spektrom grafičkih, kolorističkih i dizajnerskih stilova, iako se ponekad vidi da ga svrbe prsti da se upusti u novu kreativnu igru (koja u njegovom slučaju neizbežno pogađa u centar), on se sa uspehom savladava, te svoj crtački alat, bio on analogni ili digitalni, koristi štedljivo, s merom. I oružje i oruđe iz svog grafičko-dizajnerskog arsenala Pavlić koristi isključivo po potrebi, u cilju postizanja krajnjeg efekta − on svojim crtežima čini svaki, ama baš svaki tekst, boljim, pritom taj isti crtež pažljivo dozirajući tako da ne zaseni tekstualnu komponentu, već da sa njom tvori jedinstvo. I u tome leži druga stvar koja Dušana Pavlića čini tako naročitim, toliko uspešnim ilustratorom − on sve vreme u glavi ima celinu, konačni utisak koji će na čitaoca ostaviti ne njegove ilustracije, već knjiga u kojoj se nalaze. Sem što je takav ilustrator stvaralac koji neizostavno postiže najbolje rezultate, on je i timski igrač, što će reći pravi čovek na pravom mestu u timskom sportu koji ilustrovanje u samoj svojoj biti predstavlja.

Svako može biti ilustrator, ali kao što "Stilske igre" savršeno demonstriraju, svako ne može biti tip ilustratora koji Dušan Pavlić jeste... Iako bi svako ko nešto zna o ilustraciji sasvim sigurno poželeo da može.

Mani Larsene - BLAST

5

 

Piše: Željko Obrenović

Moj kontakt s francuskim stripom počeo je i završio se kad sam, nakon višegodišnje ljubavi prema svemu što je Mebijus mogao da izrodi, upoznao američki strip, koji sam dotad smatrao nečim što mogu da čitaju jedino deca i nedorasli tinejdžeri, i tamo otkrio gomilu sjajnih scenarista koji su u realnom vremenu menjali devetu umetnost. Ta renesansa američkog stripa trajala je (neki bi rekli da i dalje traje) dovoljno dugo, a bila je i nadasve plodna da bih imao i želje i vremena da tražim druge stripove mimo nje. No, kao i svaka renesansa, i ova je, makar u mojim očima, počela da gubi sve ono vitalno zbog čega sam je zavoleo i ponovo sam, kao i nekoliko puta ranije, gotovo prestao da čitam stripove.

U tom trenutku sam, valjda bez pravog fokusa, počeo da dajem šansu stripovima van Amerike. Bilo je tu raznih, ne preterano opširnih i napornih, lutanja, ali vredelo je. U nekoliko navrata sam na raznim listama naleteo na strip Blast Manija Larsenea i odlučio da mu pružim priliku. Naravno, ispostavilo se da stvari u francuskom stripu nisu stagnirale u protekloj deceniji i da tamo više ne nastaju samo stripovi za decu ili za poklonike LSD-a. Već nakon nekoliko pročitanih stranica, morao sam da se zaustavim i potražim autora na internetu. Zaprepastio sam se koliko je zapravo malo podataka o njemu, naročito na engleskom, a tek intervjui gotovo da nisu postojali. No, ipak sam doznao da je Larsene ostvaren autor i da se pre Blasta bavio vedrim stripovima (Kosmonauti budućnosti, Povratak zemlji...), koji nemaju ama baš nikakve dodirne tačke sa ovim delom. Takođe je poznato i da je negde pred početak stvaranja ovog stripa zaradio dijagnozu bipolarnog poremećaja i da su se simptomi tokom rada na stripu pogoršavali.

Blast je po mnogo čemu bitan strip. Najpre jer koristi nepouzdanog naratora (groteskno gojazni Polza Mancini je na saslušanju zbog zločina koji dugo nije ni imenovan, a kad jeste, treba nam još puno da saznamo kako je do njega došlo), za šta je potrebna izuzetna spisateljska veština kako bi se priča valjano prikazala iz perspektive nekoga ko laže, skriva ili prećutkuje događaje i informacije ili pak sagledava stvarnost na drugačiji način, a da to opet čitaocu ne deluje naivno, već namerno i logično. Kao kontrapunkt ovom nepouzdanom narativu, nudi se još jedan pripovedački tok, po kojem Blast podseća, recimo, na seriju True Detective, jer i ovde dvojica detektiva u policijskoj stanici ispituju osumnjičenog. I ovaj nivo radnje je vešto izveden, te ni on ne nudi odgovore na tacni, nego nas drži u neznanju šta se to zapravo zbilo i zašto mi, da tako kažem, uopšte čitamo ovaj strip, ali nam zato fantastično tempirano nudi pojedine informacije koje nas trgnu i svaki put uvere da čitamo nešto još kvalitetnije nego što smo dotad mislili.

Blast predstavlja nihilističko i mizantropsko delo u najstrožem smislu reči. S jedne strane se naslanja na naturalizam koji je Francuzima poznat i blizak još od Emila Zole, te preko režisera Gaspara Noa (I Stand Alone, Irreversible), no ne treba zaboraviti ni velikog pisca Žorža Simenona čiji su ozbiljni durs (teški) romani takođe izuzetno prikazali sav nihilizam, besmisao i apsurd ovoga sveta, i čoveka kao najveću od svih životinja. Blast ne koristi samo jedan već nekoliko motiva bliskih Simenonu: čoveka koji najednom odluči da napusti i svoju porodicu i svoje mesto (Monsieur Monde Vanishes), ali i društvo i civilizaciju uopšte (kako strip i počinje nakon uvodne scene u stanici), zatim i sve te usputne i često besmislene zločine i razne izlete nasilja i izvitoperenosti.

Verujem da bi ovaj strip bio sjajan bez obzira ko ga crtao i bez obzira da li on uopšte bio crtan ili igran ili se zadržao samo na rečima, pa ipak Larseneov crtež daje Blastu dimenziju koja ga odvaja od dobrog stripa i svrstava u nekolicinu onih koje vredi držati na polici s probranim delima kojima se svakodnevno vraćamo. Poseban kvalitet i crteža (uglavnom crno-belog s tek ponekom bojom, kolažom ili slikom) i scenarija jeste u izbegavanju reči gde god one nisu neophodne i okretanju vizuelnom, tako da dobijamo gomilu nemih i kadrova i tabli, te se album (ukupno ih ima četiri) od dvestotinak stranica pročita za svega sat vremena, ali naprosto želimo da mu se vratimo ma kako on gnusan bio. Kako se strip razvija, priča sve više i više klizi u mrak, koji preti i nas da proguta. Svršetak donosi otkrovenja kojima se nismo nadali, ali Blast opet nije strip koji puca na kartu odgonetke, već je bitan zbog svakog svog prelepog kadra i svake napisane reči, a odgovori su tu tek da doprinesu konzistentnosti.

Nakon Blasta (ili makar uporedo s njim) otkrio sam još francuskih autora (Dorison, Lofrej...) koji su drugačiji nego što ih ja pamtim i, ruku na srce, dobri, ali mi se svejedno čini da je Larsene nekoliko kopalja iznad njih i da mu se niko neće skoro približiti. No, ono što zasigurno znam: jedan čovek je uspeo da promeni ne samo francuski već i svetski strip, i želim mu još puno novih dela u što bližoj budućnosti.

Velika pitanja i odgovori

4 1

 

 

Nemanja Jovanov: „Belina“ (Književna omladina Srbije˙, 2017.)

 

Piše: Pavle Zelić

 

Jedna od osnovnih svrha i različitosti naučne fantastike od ostalih književnih žanrova, kao i glavnotokovske literature, jeste što se ona na najdirektniji način bavila upravo velikim pitanjima čovečanstva, civilizacija pa i postojanja. Iako su mnoga filozofska dela možda radila nešto slično kroz svakodnevnije situacije, alegoriju, diskusije junaka ili tok misli, SF pisci i stvaraoci su to činili na mnogo ambiciozniji i plastičniji način. Podcrtavajući ova razmišljanja suočavanjem čoveka sa prostranstvom kosmosa i bićima koja odatle dolaze, šaljući ga u razne verzije i vizije budućnosti ili ga dekonstruišući u artficijelnim tvorevinama poput robota i androida. Ono što je dodatna prednost ovakvih knjiga u poređenju sa drugim medijima, a pre svega filmom, jeste što se te teorije mogu lepo i natenane razraditi, bez robovanja producentskim zahtevima i ukusu zaglupljenih konzumenata.

Zato je posebno interesantno kada čovek iz sveta sedme umetnosti pređe na teren lepe književnosti, a naročito naučne fantastike. Nemanja Jovanov već ima zavidnu karijeru, pre svega kao direktor fotografije na retkim međunarodno relevantnim domaćim filmovima, kao što su “Život i smrt porno bande” (režija: Mladen Đorđević, 2009) i “Srpski film” (režija: Srđan Spasojević, 2010). I pored toga, poriv za pisanjem i izmaštavanjem ambicioznih priča koje bi se uz veliki napor možda i mogle snimiti je očigledan kod ovog debitanta, koji je svoj ulazak u svet literature započeo ni manje ni više već trilogijom, kako je navedeno i na zadnjoj korici romana “Belina”, za kojom će uslediti već sinopsisima definisane “Tama” i “Zapis”.

I, iako je ovo samo prvi deo priče, on već sada postavlja osnov zapleta koji se tiče rasplitanja najveće zamislive misterije, one koja daje odgovor na poreklo ljudske rase i njenu ulogu u vaskolikom svemiru i interesima međudimenzionalnih stvorenja koja se bore za našu budućnost, pa čak i za naše duše.

Zvuči komplikovano? I jeste, ali nas Jovanov samouvereno i postepeno uvodi u priču kroz precizno građenje atmosfere na ledolomcu “Akademik Spasov”, naučnom brodu Ruske Federacije, koji plovi do Belog mora, u naizgled rutinskoj internacionalnoj istraživačkoj misiji. Ogromna količina detalja kojima pisac obogaćuje svaku stranicu rukopisa čini da se u potpunosti osećate kao da ste i zaista tamo, promrzli na palubi lađe koja traži svoj put među santama leda ka nepoznatoj destinaciji.  

Likovi koje upoznajemo su uistinu autentični i čine da se udaljene destinacije i okolnosti lakše prihvate, jer ih i oni sami otkrivaju zajedno sa čitaocima. Nosilac radnje je rezignirana mlada naučnica Miranda Ričardson, Amerikanka i stručnjak za kitove, koja beži od suprugove izdaje, samo da bi se neočekivano našla upletena u zaveru koju nije mogla da zamisli. Stavljena pred neverovatna iskušenja, ova prava moderna heroina će pokazati snagu i umeće koje je stavlja u red čuvenih ženskih protagonista SF dela. Kontrapunkt njoj čine najpre stameni kapetan Titov, a zatim i iščašeni bogataš Žan Sebastijan Lui, čijem brodu u nevolji će “Akademik Spasov” priteći u pomoć, samo da bi dalje produbio tajne koje i sam krije u svom tovaru. I plejada drugih sporednih likova različitih nacionalnosti dobija svojih petnaest minuta u fokusu pažnje pisca i čitalaca, i svako se pokazuje drugačijim od onoga što pokazuje na prvi pogled, uključujući tu i destruktivne motive.

Sama postavka radnje, koja ne može biti više udaljena od srpske svakodnevice, počev od egzotičnog Japana, do još udaljenijih obala i plovila kojima se do njih dolazi, čini od “Beline” eskapističko štivo, posebno dopadljivo ljubiteljima podžanra pomorskih avantura na kojima su mnogi od nas odrastali, ali sa modernim pristupom.

Veština autora da gradi tenziju iz poglavlja u poglavlje, sa neočekivanim skokovima koji zaplet teraju u iznenađujućim pravcima, a zatim i uronjavanje u filozofska promišljanja u samom finalu, čini “Belinu” retkim tipom dela. Onog koje uspeva da obezbedi i zabavu karakterističnu za palp poreklo SF-a, ali i da dostojno nastavi savremenije trendove ovog žanra kojima je on stao rame uz rame sa mejnstrim književnošću, pa je u mnogo čemu i pretekao jer se ne mora držati ograničenja poznate realnosti.

Jovanov očito zahvata iz bogatog spisateljskog, kinematografskog, pa možda i stripskog nasleđa naučne fantastike, ali uspeva da ostavi i te kako jak autorski pečat na delu koje se retko viđa u nevelikim kulturnim sredinama kao što je srpska. Ponajviše od svega, sam sebi je zadao težak zadatak da priču ovakvog zamaha dovede do zadovoljavajućeg kraja. Ipak, već i sam njen više nego efektan, pa i poprilično zaokružen, početak potvrđuje da se radi o dobro isplaniranom projektu, a pisani tizeri druge i treće knjige iz serijala obećavaju nova uzbuđenja, i rasplet koji nas nikako neće ostaviti ravnodušnim, naprotiv!

U lingvistici i jeziku nema ispravnog i lepog

3

INTERVJU: BOBAN ARSENIJEVIĆ, LINGVISTA, O STEREOTIPU DA GOVORNICI JUGA SRBIJE KVARE JEZIK

Predavanje “Standardni jezik juga i sindrom ružnog pačeta” koje je dr Boban Arsenijević, lingvista, profesor na Filozofskom fakultetu u Nišu, nedavno održao u Univerzitetskoj biblioteci privuklo je veliku pažnju publike. Jedna od tema bila je i nacionalna kampanja “Negujmo srpski jezik” za koju Arsenijević smatra da doprinosi učvršćivanju negativnih stereotipa o govornicima sa juga Srbije.

Šta vidite kao pogrešno u načinu na koji se vodi akcija “Negujmo srpski jezik”

Ima mesta za akciju koja bi težila ka tome da se čuva i bogati jezik u višim stilskim, formalnim registrima, u književnosti itd. To je plemenit cilj, lepa stvar. Nisam siguran koliko je to moguće bilo kojom kampanjom postići, ali je bolje pokušati nego ne pokušati. Taj aspekt je meni u redu. Ono što mi smeta kod kampanje je što se to radi na pogrešnim osnovama i na pogrešan način. U smislu da pre svega kreće od te jedne ideologije ispravnog jezika i ideologije lepog jezika, a zapravo ni ispravno ni lepo u jeziku u lingvistici ne postoje. Neispravno bi bilo samo kada se kaže nešto što nijednom jedinom govorniku nijednog jedinog jezika nije razumljivo. Ali ono što njima smeta to su uplivi dijaleklata u standardni jezik. A to se ne može smatrati neispravnim, još manje postoji osnov da se standardni jezik i dijalekti iz osnovice standardnog jezika, odnosno šumadijsko-vojvođanski govori, smatraju lepim i da se u kontrastu sa tim svi ostali dijalekti smatraju ružnim. Prvo, nema lingvstičkog osnova, a drugo, ima društvene štete.

 

U kom smislu štete?

 

U smislu da se onda govornici tih dijalekata etiketiraju kao govornici ružnog jezika, da se njihova upotreba standarda prepoznaje kao kvarenje standardnog jezika i da se onda kod njih razvija jedna vrsta nesigurnosti. U ovim smešnim video-klipovima koji kruže internetom možemo da vidimo da kad god s kamerom sretneš govornika južnih dijalekata on se inhibira, on zna da će reći nešto što će svima biti smešno, i od te inhibicije on onda kaže nešto još gore, nešto što je na kraju i njemu samom i ljudima iz njegove zajednice smešno. To su posledice. Postoji negativni stereotip vezan za govornike sa juga Srbije i mi smo ga čak sami prihvatili umesto da imamo neki otpor, neki inat, pa da kažemo i mi ćemo prema njima tako. Mi onda još sami sebe vidimo kao manje vredne, i tada nastaju problemi.

 

Koje su to situacije u kojima mislite da je nepotrebno insistirati na upotrebi standardnog jezika?

 

Jedna je stvar da u kampanji “Negujmo srpski jezik” insistiraju na malo pročišćenijem, standardnijem, formalnijem jeziku u formalnim domenima upotrebe, u novinama, na televiziji, u nastavi na fakultetu, u školi, u takvim situacijama. Već kada se dođe do kontakt emisija u medijima, već tu bi bilo normalno da se čuje i dijalekat i da se to ne doživljava kao neko rušenje standarda. A kamo li što se veliki broj tih bilborda i video-klipova iz kampanje smešta u domene intimne, svakodnevne, kolokvijalne komunikacije među ljudima, kao što je razmena sms-a. U toj intimnoj komunikaciji, u direktnoj, kolokvijalnoj komunikaciji, u porodici, nema mesta govoru о ulepšavanju, o usavršavanju jezika. Normalno je da ljudi pričaju onako kako im je najprirodnije.

Kako menjati negativne stereotipe?

Mislim da treba na tome da se radi sa obe strane. Pre svega treba osvešćivati govornike južnih područja da tu nema ničeg pogrešnog, da su oni jednako dobri kao i svaki drugi i da oni zapravo treba da očekuju jednu vrstu priznanja, zahvalnosti, treba da budu posmatrani kao heroji od strane govornika drugih dijalekata jer su oni zapravo ti koji su spremni uz svoj lokalni jezik da uče praktično još jedan varijetet, koji zahteva recimo učiti padeže, a to nije jednostavna stvar, ili akcenatski sistem. Spremni su da uđu u učenje još jednog varijeteta da bismo svi imali jedan standard koji je zajednički. Prema tome, treba reći „Hvala vam za to, to je lepo od vas“, a ne reći „Zašto niste savršeno naučili taj standard nego se oseća akcenat“. Uvek se oseća akcenat.

 

Tvrdite da priča o negovanju jezika ne doprinosi funkcionalnoj pismenosti nego ide u suprotnom smeru...

Indirektno ide u suprotnom smeru jer ne postavlja lestvice koje bi bile lestvice primenjivosti, lestvice uspešnosti u baratanju jezikom, dakle koliko smo u stanju da napišemo dobro sastavljenu molbu za nešto, zahtev za nešto, žalbu, koliko smo u stanju da sastavimo ili popunimo formular, da koristimo jezičke alate na internetu, koliko smo u stanju, na kraju krajeva, da se usmeno izrazimo i nekom objasnimo šta nas interesuje, ili da pridobijemo nekoga za svoje stavove jezikom... Uopšte se i ne misli o funkcionalnoj pismenosti, a sa druge strane postavljaju se neke vrlo visoke lestvice, ajde svi da imamo jezik kako je pisao Meša Selimović. To prosto biološki nije moguće, nemamo svi isti talenat za to, pa nemamo svi ni istu težnju ni istu potrebu, možda svi to nećemo ni želeti u životu. A čitava ova kampanja „Negujmo srpski jezik“ je prilično okrenuta ka tome.

 

Na predavanju ste govorili o tradicionalnosti domaće lingvistike koju vidite kao jedan od izvora problema...

Naša lingvistika je izrazito tradicionalna, autoritarna i konzervativna. Naročito je autoritarna. Postoji izrazit osećaj za autoritete, za nedodirljive veličine, i izrazito hijerarhijsko uređenje, tako da ukoliko je neko na vrhu neke hijerarhije nešto na neki način opisao, i desi se da je to nepotpuno opisano, ili nije sasvim ispravno opisano, ili se u međuvremenu jezik menjao, nauka treba da reaguje tako što će korigovati opis ili opisati kako se desila promena, to je uprirodi nauke. Po sistemu „Drag mi je Sokrat, ali mi je istina draža“. Naša nauka ne funkcioniše tako. Naša nauka funkcioniše tako što kaže: „Draga mi je empirijska situacija u jeziku, draga mi je istina, ali mi je Pavle Ivić draži, ali mi je Đura Daničić draži, Vuk Karadžić draži, Belić draži... Kad bi neko napisao danas nešto tipa „Belić je pogrešio tvrdeći to i to“, čitava zajednica lingvistička u zemlji bi ga ekskomunicirala automatski. To je jedan od velikih problema, da se u standardnom jeziku čuvaju pravila koja su često i u samom početku bila loša, u smislu da nisu ispravno opisivala ono što postoji u jeziku. Ali jednostavno od nečega se mora početi, taj koji je prvi počeo opisao je veliki deo ali je nešto ostalo izvan toga jer nije primećivao. Kasnije smo mi primetili i sad bi trebalo promeniti taj opis. Kao što je promenjena Njutnova mehanika kad se primetilo da odstupa od empirije. Međutim kod nas ostaje da standard robuje tim prvim datim zapažanjima, pravilima, regularnostima, i onda se traži od ljudi da menjaju taj svoj prirodni govor, čak i od onih iz osnovice standarda, iz Valjeva, i da, na primer, reči ˈJugoslavijaˈ, ˈpoljoprivredaˈ i ˈdirigentˈ izgovaraju sa neprirodnim akcentom.

Na kraju krajeva, ne samo što je to dug nauci da menjamo ono što nije dobro, nego je dug i tim ljudima koji su dali ta pravila. To su zaista bili naučnici, koji su želeli jedan adekvatan opis jezika, nisu želeli da njihovo bude sveto i da to ostane zauvek. Želeli su da se na tome dalje gradi nešto još bolje.

 

Jedan ste od autora i potpisnika Deklaracije o zajedničkom jeziku, koja je izazvala mnogo buke zbog navođenja da je reč o policentričnom jeziku i izbegavanja da se jezik imenuje...

Jedan od ciljeva Deklaracije je upravo neka vrsta depolitizacije jezičkog pitanja. Imenovanje jezika i razlika između jednog jezika i više jezika, dijalekta, jeste u značajnoj meri i političko pitanje. Nema sumnje, to se ne može poreći. Ali dajte onda da stepen politizovanosti jezika svedemo na minimum, na to koliko on neophodno jeste političko pitanje, ali da sa njega sklonimo teret politike koji nije nepophodan kod pitanja jezika. A to je ono što se desilo u ovim vremenima ratnim i nacionalističkim, da je jezik opterećen dodatno političkim stvarima koje nemaju veze sa njim. Ideja je bila da te stvari sklonimo sa jezika. Jedno od tih pitanja je pitanje kako se jezik zove, ko ima pravo da ga kako zove i zašto. Mi smo hteli prosto da nađemo način koji će biti u skladu sa nekim univerzalnim ljudskim pravima, sa prirodom etničkog i nacionalnog identiteta. Kako zabraniti nekom narodu da jezik zove kako želi?

Aleksandra Gojković

 

Biografija

Nakon završetka studija srpskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Nišu, Boban Arsenijević je radio u Bugarskoj kao lektor srpskog jezika na Katedri za slavistiku (Univerzitet u Velikom Trnovu). Završio je master i doktorske studije u Holandiji (Univerzitet u Lajdenu), a zatim tri godine radio kao postdoktorski istraživač (Univerzitet u Amsterdamu). Bio je angažovan i na istraživačkim projektima u Španiji (pri Univerzitetu Pompeu Fabra u Barseloni i na Visokom savetu za naučna istraživanja) i u Nemačkoj na Univerzitetu u Potsdamu (stipendija Mari Kiri).

Ko hoda po čijem mišljenju

Veliki je broj stavova iznesenih u kampanji sa kojima se čak ni normativna srpska lingvistika, dakle oni najtvrđi propisivači jezika, neće složiti. Postoji, na primer, plakat sa situacijom na modnoj reviji na kome neko kaže: Po meni ova devojka jako lepo hoda. A onda mu neko odgovara, kaže: Slažem se da lepo hoda, ali ne hoda po tebi nego po tvom mišljenju. A to je potpuna glupost. Ogroman je broj jezika koji to skraćuju, to je metonimija, to nije ništa neobično. Toliko je primera metonimije, kad bismo ih isključili ne znam na šta bi nam se jezik sveo.

Padeži nisu test inteligencije

Kako gledate na primenu norme u zvaničnoj komunikaciji? Gde su granice jezičke slobode?

I padeži i akcenti su zakon u smislu da im treba težiti. Uvek se u nastavi sretne desetak posto onih koji su izrazito talentovani za akcente i kojima to nije nikakav problem, i postoji desetak-dvadeset posto onih koji ne mogu da mrdnu od svog lokalnog govora jer prosto to su kontinuumi u našem kognitivnom aparatu. Za svaki kognitivni kapacitet kojim čovek barata imamo taj kontinuum, od najmanje nadarenih, snabdevenih tim kapacitetom, do onih najjačih, i uvek se dođe do neke varijacije. Neće više od 20 posto bilo koje grupe dobro savladati standardni akcenat, kad je reč o padežima to je valjda malo lakši zadatak, ili malo upadljivija jezička osobina, pa tu uspeh bude veći, ali će ipak u svakom aspektu standardnog jezika koji se razlikuje od lokalnog uvek ostati 10-20 odsto onih koji prosto u tom domenu imaju slabiji kapacitet. I ne treba ih kriviti, još manje etiketirati. Često se to poopštava pa se kaže: „Evo ga, glup, ne zna ni padeže. Ne mora da znači uopšte da je neko manje inteligentan zbog toga što nije naučio padeže. On u nekom aspektu svog kognitivnog kapaciteta za jezik ima manje izražen taj kapacitet nego drugi, ali možda ima deset drugih važnijih kapaciteta daleko izraženijih od drugih. I u nekoj opštoj slici će pokazati daleko viši stepen inteligencije. Neće biti spiker ili profesor jezika, ali biće nešto drugo.

Kreacionisti i pseudoistoričari

2

Kreacionisti i pseudoistoričari

Piše: Vladimir Veljković

 

    Biolozi imaju posla sa kreacionistima, a istoričari sa pseudoistoričarima. Devedesetih sam prosto gutao pseudoistorijske knjige. Zauzimale su veliki prostor mojih srednjoškolskih čitalačkih navika. Nisu mi bila nepoznata ni istoriografska dela napisana perom ozbiljnih istoričara. Ali, pseudoistorija nije iznosila samo alternativni pogled na dobro poznate istorijske činjenice. Bila mi je primamljiva zato što je u okviru tadašnjih katastrofalnih političkih prilika u kojima se Srbija nalazila, nudila i odgovor na pitanje: Šta nam se to dešava? Na osnovu prihvaćenih ideja pseudoistoričara, mogli ste naći, činilo se logično, ali u suštini suludo objašnjenje u vezi sa međunarodnom izolacijom i ratom. Za spoljnopolitičku situaciju mogli ste da tvrdite kako nas zapadne sile – u krajnjoj liniji – napadaju zato što ne mogu podneti istinu da su Srbi „najstariji narod na svetu“, te da su starosedeoci na Balkanu, i tome slično. Takav zaključak mi se prosto nametao. A to su, manje više, bili stavovi i pseudoistoričara. Interesovanje za pseudoistoriju se kod mene kasnije spontano izgubilo. Padom Miloševića sa vlasti i smirivanjem situacije, nestala je psihološka potreba da tragam za iracionalnim objašnjenjima političkih neprilika. Sa druge strane, upisao sam studije iz istorije. Na kojima sam, naime, zbog širine istorijske perspektive, prosto odustao od srbocentričnog viđenja svetske istorije.

Sa istorijskom naukom pseudoistoričari imaju nekoliko problema. Moderna istorijska nauka, nastala u 19. veku, trpela je vremenom razne filozofske, ideološke i druge uticaje, ali se u principu nikada nije mogla u potpunosti odreći kritike istorijskih izvora, kao svog osnovnog naučnog metoda. I načela slobodnog istraživanja. E sad, postavlja se pitanje kako je moguće da toliki zapadni istoričari, tako dugo, mogu da ćute kao zaliveni o tako važnim „činjenicama“ o kojima nam pseudoistoričari pripovedaju. Kako su pseudoistoričari rešili ovaj problem? Vrlo prosto. Optužili su zapadnu istoriografiju za zaveru. Istoričari na Zapadu zapravo znaju istorijsku istinu o Srbima kao najstarijem narodu, ali se njihova nauka, služeći političkim interesima zapadnih zemalja, sistematski trudi da je prikrije i zataška. Eto zašto je toliko teško da se istina o najstarijem narodu probije na svetlo dana.  

U prikrivanju istorijske istine, kažu pseudoistoričari, najviše se istakla takozvana bečko-berlinska škola. Međutim, ta škola je, gle čuda, očigledno prihvaćena i u srpskoj istoriografiji. Pošto nijedna srpska istorijska katedra, i nijedan srpski istorijski institut, nikada i ništa nisu objavili, niti studentima predavali, u korist ideja o Srbima kao najstarijem narodu. Još jedan problem za pseudoistoričare. A rešavaju ga na sličan način kao i prethodni. Tako što optužuju srpsku istoriografiju da je zavedena stranim uticajima, odnosno da učestvuje u svetskoj zaveri. U Srbiji je, dakle, na delu organizovano prikrivanje istorijske istine o srpskom narodu od strane domaće istorijske nauke. Srpski se istoričari, kažu, zaverili protiv sopstvenog naroda. Primamljivo zar ne? Sve se urotilo protiv istine, a pseudoistoričari imaju tu privilegiju da su na njenoj strani. Prihvatite pseudoistoriografiju i postaćete „kritički mislilac“. Celokupna istorijska nauka, domaća i strana, pod vašim je kolenima.

Zato pseudoistoričar nije samo i isključivo naučnik amater, on je, na neki način, doživeo prosvetljenje i spoznao tajnu istorijskih procesa. Njegov um poseduje znanje koje mu pomaže da pronikne u sveopštu zaveru uperenu protiv srpskog naroda. A odluka da zaveri pruži otpor i raskrinka je, uzdiže ga do stepena borca za srpsku nacionalnu stvar. U pobedi pseudoistorijske istine, nacija će se vratiti samoj sebi. I osnažena sećanjem na vekove svoje navodno izgubljene prošlosti, doziveće preobražaj, spremno dočekujući nove bitke i moguće pobede.

Pseudoistoričari su po pravilu amateri. Pa ipak, nedostatak akademskog obrazovanja ne mora biti nepremostiva prepreka u proučavanju istorije, kao ni drugih naučnih oblasti. Amater je često „zagrejaniji“ za to što radi od profesionalca i ništa ga ne sprečava da samostalno izgradi svoje naučno poštenje i integritet. Poznato je da su bivši političari, novinari, poznavaoci klasičnih jezika, i razni nezavisni istraživači, napisali zapažena istoriografska dela.

Međutim, kako prepoznati nesavesnog amatera? Tako što, recimo, više voli da gostuje na televiziji, nego na naučnim skupovima. Obraćajući se širokom auditorijumu – koji o istoriji zna još manje od njega samog – a ne stručnjacima. Knjige i ostale autorske radove objavljuje kod samostalnih, često opskurnih izdavača, ili o svom trošku, a ne u naučnim edicijama i zbornicima. Okružuje se istomišljenicima i nema želju da ga potvrdi naučna zajednica, odnosno grupa ljudi koja jedina može dati merodavan kritički sud o njegovom radu. Da su pseudoistoričari zaista otkrili nove istorijske činjenice o poreklu Srba i njihovom postojanju još u antičko doba. Morali su prvo te nove istorijske izvore da objave, i daju na uvid naučnoj zajednici. Ako se radi o pisanim izvorima, trebalo ih je prevesti sa nekog klasičnog jezika i izvršiti preciznu analizu teksta. Kada neko vreme prođe, i naučna zajednica stigne da se upozna sa novim izvorima, onda se organizuju naučni skupovi na kojima se otvoreno i slobodno diskutuje o novim podacima koji su nam svima dostupni. I jedino se tako utvrđuje ili osporava istorijska istina. Ne postoji drugi način.      

Slično stvari stoje i sa kreacionizmom. Mesec maj, tekuće godine, protekao je u znaku Darvina i teorije evolucije. Sve je počelo peticijom grupe od 166 građana – mahom akademaca, lekara i javnih ličnosti – za reviziju teorije evolucije u našim školama upućene Ministarstvu prosvete, Skupštini, SANU, i svim univerzitetima u zemlji. Usledile su reakcije u formi desetina autorskih i novinskih tekstova, razgovori sa stručnjacima, TV emisije, žučne diskusije na raznim forumima i Fejsu. I sve na temu za i protiv evolucije živog sveta na našoj planeti Zemlji. Bilo je, čini mi se, više onih koji su bili protiv peticije.

Biologija i teorija evolucije ne spadaju u oblasti mog užeg interesovanja. O tome se, kao i svi građani, najčešće informišem iz popularnih članaka i emisija. Ali, pokrenuta tema u vezi sa teorijom evolucije i nije bila usko stručna. Ticala se, u širem smislu, nauke i pseudonauke. A nametnula je i pitanje odnosa nauke i hrišćanske religije. I to me se već – kao pravoslavnog hrišćanina – lično dotiče.  

U tekstu peticije za reviziju teorije evolucije nastupilo se sa klasičnih kreacionističkih pozicija, tvrdnjom da je teorija evolucije navodno nedokaziva, te da je puna rupa u onome što tvrdi. Ipak, odmah na početku peticije čitamo: „Globalisti i ateisti, koji danas u svetu zauzimaju najuticajnije pozicije, iz ličnih i globalističkih razloga, afirmišu teoriju evolucije i finansiraju promotere ove teorije.“ Vidimo, dakle, istovetan pristup koji koriste i pseudoistoričari. Istina kreacionizma se teško probija u svetu zato što je ometa globalistička i ateistička zavera u korist teorije evolucije. Inicijator ove peticije, hirurg prof. dr Rаdmilo Rončević, u jenom je intervjuu malo šire obrazložio svoj stav: „Ovаkvа dogmа odgovаrа neljudimа koji dаnаs vlаdаju svetom. Kаdа nemа istine, činjenicа, sаvesti, dostojаnstvа, morаlа, čovekа, Bogа, ondа je lаko izvršiti destrukciju znаčаjnog delа čovečаnstvа i postаviti se u ulogu Velikog Brаtа. Nаrаvno, Veliki Brаt preko školstvа, preko nаučnih čаsopisа koje kontroliše direktno ili indirektno, i preko svih medijа, sve аgresivnije аfirmiše teoriju evolucije i nа rаzne nаčine finаnsirа njene promotere. Veliki Brаt, odnosno globаlisti, dаnаs ulаžu milijаrde dolаrа dа bi, po svаku cenu, opstаlа teorijа evolucije. Promoterimа ove teorije to donosi veliki biznis, sigurnu egzistenciju i stаtus uglednikа u društvu“ (Geopolitikа br. 103, аpril 2017). Nekoliko rečenica ispred, Rončević obaveštava javnost da je američki predsednik Tramp „uzeo jednog od vodećih kreаcionistа zа svog sаvetnikа zа reviziju obrаzovаnjа“. Reklo bi se da nije baš sve na svetu pod kontrolom Velikog brata. Amerika se, izgleda, oslobađa njegovih stega.

Kreacionistička peticija završava se konstatacijom i pozivom državnim institucijama, ovako: „Zа sаdа postoje dvа shvаtаnjа o nаstаnku životа i čovekа (biblijski i evolucionistički). Nijedno od njih nije nаučno dokаzаno. U školskim progrаmimа bi, kroz određen vid nаstаve, trebаlo dаti prostorа i sаvremenom religijskom pogledu nа svet i život“. I tu je neočekivano nastao preokret. Javili su se, naime, predstavnici savremenog religijskog pogleda na svet, odnosno grupa teologa sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univeziteta u Beogradu, i usprotivili se kreacionistima. Teolozi su u svom apelu izneli stav da je teorija evolucije za sada jedina naučno prihvaćena teorija koja objašnjava razvoj živog sveta na Zemlji. Kao i stav naučne zajednice teologa širom sveta da ne postoji nikakva „biblijska teorija stvaranja“, koja bi predstavljala naučnu alternativu teoriji evolucije. Kao i to da se Sveto pismo ne može koristiti kao naučni priručnik, jer ono to nije.

Evolucija nije nova tema za pravoslavne teologe, pogotovo ne za one koji su bili i biolozi. Otac Aleksandar Menj (1935–1990), ruski teolog i biolog, ovako je pisao: „To što se (Božije – prim. V.V.) stvaranje ostvaruje putem evolucije – jeste činjenica od ogromnog značaja. Ona označava da se rušilačko dejstvo haosa prevladava principima organizacije i progresivnog usložnjavanja“. U svojoj knjizi Izvori religije Menj skladno spaja biblijsku povest o stvaranju sveta za saznanjima iz biologije, u nameri da pokaže kako teorija evolucije ne protivureči Svetom pismu.

 Domaći su kreacionisti za sada ućutkani, ali mislim da je prerano proglasiti pobedu. Kreacionistička pseudonauka je društveni fenomen na svetskom nivou, deluje pre svega kroz medije, i ide ruku pod ruku sa teorijama zavere, širenjem panike u društvu i raznim iracionalnim strahovima. A svega toga danas – u svetu i kod nas – ima u izobilju.   

Ministarstvo za pivopije

 

1

Intervju: Milivoje Stamenković-Miksa, vlasnik paba “Ministarstvo”

MINISTARSTVO ZA PIVOPIJE

Ragovarao: Nikola Đukić

Kako se proizvodi zanatsko pivo, šta je potrebno da bi bilo kvalitetno kao i da li postoji kultura ispijanja piva u Srbiji, razgovarali smo sa Milivojem Stamenkovićem-Miksom, vlasnikom paba „Ministarstvo“.

 

Neka istraživanja pokazuju da zanatske ili kraft pivare trenutno zauzimaju pet odsto domaćeg tržišta, što je mnogo više nego pre nekoliko godina.

“Čini se da pet odsto nije mnogo, ali je pokazatelj u kakvom je naletu proizvodnja zanatskog piva. Pre tri godine bilo je samo jedno kraft pivo u Srbiji a danas ih ima mnogo više. To jeste veliki napredak s tim što mislim da će vrlo brzo doći do nekih 10 odsto i da će posle toga vrlo teško ići dalje. Jer se opet vraćamo na ono − odnos cene i kvaliteta a cena je ta koja diktira mnoge stvari, pogotovo u Srbiji. U razvijenim zemljama stvari su malo drugačije, u Evropi kraft pivare zauzimaju 15 odsto tržišta, u Americi malo više, dvadesetak, tako da i tamo industrijska piva dominiraju, što je i razumljivo. Kod nas je sve još uvek u začetku, ali je dobro to što se svi međusobno poznajemo, družimo i razmenjujemo iskustva, i sve to pozitivno utiče na kvalitet piva koje se proizvodi.”

U svetu se, istovremeno, vodi i mnogo više računa o kvalitetu takozvanog industrijskog piva, što kod nas često nije slučaj.

“Uzmimo, na primer, češka industrijska piva poput „kozela“ i „pilsner urkela“, to su jako kvalitetni lageri, mnogo bolji od naših. I nije samo Srbija u pitanju, već čitav Balkan. Velike pivare su u trci za profitom − što veća zarada sa što manje uloženog. Daju se velika sredstva u marketinške kampanje gde je glavna fora nova flašica, novi čep, neke nagrade, niko tu ne pominje kvalitet. Kod nas trenutno jedino „zaječarsko“ crno pivo donekle prati evropski kvalitet i standarde, nije samo obojeno kao „nikšićko“. Velike kompanije prate šta se dešava u svetu, svesne su sve veće popularnosti zanatskog piva i one su se kod nas na vreme izborile za zakonska rešenja koja im idu na ruku i dozvoljavaju da na etiketama, recimo, ne navedu sve sastojke koje koriste u proizvodnji piva i njihov procenat.”

Istovremeno su doneseni i zakoni koji izjednačavaju velike i male proizvođače, pogotovo kada su u pitanju obaveze, poput kompletne opreme i broja tehnologa, recimo, što kraft pivare dovodi u neravnopravni položaj.

“Sva je prilika da sve veća popularnost zanatskog piva i njima bode oči, tako da vrlo brzo očekujem da i oni uskoro na tržište izbace neko nazovi kraft pivo koje, naravno, neće imati nikakve veze sa nazivom. Nešto slično su pokušali u Americi ali su se proizvođači vrlo brzo našli na sudu i bili primorani da plate ogromnu odštetu zbog pokušaja obmane kupaca.”

Kraft je klasično zanatsko, domaće, kućno pivo, iako u Americi postoje i velike kraft pivare sa velikom proizvodnjom. Ono što je bitno jeste da se ta piva prave po standardnim procesima koji se podrazumevaju u zanatskom pivarstvu, bez obzira na količinu.

“Zanatsko pivo je najpre počelo da se proizvodi u Americi, a kasnije se to primilo i u ostatku sveta, pa i u zemljama koje su mnogo poznatije po proizvodnji piva, pre svega zato što Amerikanci nisu imali problema sa tradicijom. U Nemačkoj se, recimo, vrlo dobro zna − tako se pravi pivo i tu nema zezanja, dok su preko okeana mogli slobodno da istražuju jer nisu imali nikakva ograničenja i predrasude.

Belgijanci su priča za sebe. Oni imaju svoj način proizvodnje, sva ta manastirska piva šta su drugo nego kraft. Englezi su ih lakše prihvatili u odnosu na Nemce i Čehe koji su tradicionalisti, ali i tamo ih nema u velikom broju. Zanimljivo je da su zanatsko pivo najbolje prihvatile zemlje koje nemaju veliku pivarsku tradiciju, poput Italije i Švedske, gde se prave fenomenalna kraft piva.”

Ali na konzumentima je da odluče. Ko proba kraft posle desetak dana ne može da se vrati na industrijsko, pre svega zbog bogatstva ukusa i arome.

“Koliko mi se ljudi žalilo − ti si nas upropastio, navikao si nas na kvalitetna piva pa ona obična više ne možemo da pijemo a za ova nemamo para.”

Miksa je organizator prvog Festivala zanatskog piva u Nišu, koji je prošle jeseni održan u dvorištu Banovine.

“Zaista nisam znao šta da očekujem kada sam se upustio u taj poduhvat. Sve je to kod nas još uvek bilo novo i nepoznato. "Ministarstvo" sam otvorio svega pola godine pre toga, tako da je postojala bojazan da ljudi to neće prihvatiti. Bilo je prisutno deset pivara a za dva dana prošlo je preko dve i po hiljade više nego zadovoljnih Nišlija. Veoma mali broj njih je bio razočaran jer nije dobio pivo na koje je navikao, svi ostali su bili oduševljeni. Tokom jula smo organizovali sličan festival i u Soko Banji gde smo takođe naišli na izuzetan odziv. Za ovu jesen nam je u planu da proširimo ponudu sa još dve-tri pivare, u nadi da će festival u Nišu jednog dana postati međunarodni, poput onog u Rimu, koji svakog oktobra okuplja stotinak pivara iz čitavog sveta.”

Miksa se ne plaši za budućnost zanatskog piva.

“Ta priča će da opstane. Bio je jedan nalet sa dvadesetak pivara, ali će to morati malo da se pročisti, da ostanu one koje vrede. Bilo je tu promašaja, pre svega kod onih koji su u to ušli zato što je moderno, zbog zarade, ali ima i pravih zaljubljenika i upravo su oni ti koji prave najbolje kraft pivo, jer su godinama kuvali i isprobavali recepte i poseduju nesporno znanje. Po mojoj slobodnoj proceni, ta neka brojka od dvadesetak pivara je više nego dovoljna da zadovolji trenutne potrebe. Ali, s druge strane, očekujem da će biti više pabova koji prave svoje pivo, kao što smo mi krenuli, a trenutno ih ima svega dvadesetak u Srbiji. Mislim da će taj segment još više da se razvija, da svaki pab ima svoje kućno pivo, čak i više nego pivare kao pivare jer smo mi malo tržište.

 

Kako nastaje kraft pivo?

„Kultura ispijanja postoji, ali još uvek nije na visokom nivou u Srbiji. U Evropi kultura ispijanja kraft piva traje već 15 godina, u Americi je krenula još 80-ih. Kod nas se ta kultura tek formira, ali nailazi na sve veći broj poklonika. Uvek će to biti neka manja grupa u odnosu na onu koja je navikla da konzumira industrijska piva“.

Jedini problem koji sprečava da se kultura ispijanja kraft piva još više razvije u Srbiji jeste njegova cena. Ona je veća jer su sastojci kvalitetniji a i koriste se u većim količinama. Kilogram hmelja moće da košta i preko 50 evra, a za jednu turu piva od hiljadu litara potrebno je i do desetak kilograma.

„Osnova kraft pivarstva je raznolikost i što više ideja. U industriji se što manje odstupa od standarda. Sva industrijska piva su manje-više ista, u pitanju su nijanse, ali svi idu u tom standardnom pravcu, na koji su ljudi navikli. Kod kraft ili zanatskog pivarstva je sasvim drugačija slika. Trudimo se da budemo drugačiji, što kreativniji i luđi, ali tu su i neka standardna piva, koja će naravno biti biti različita od svih ostalih. Industrije koriste dva ili tri slada, jedan hmelj i ekstrakte. U kraftu se ne zna tačan broj hmeljeva koji se koriste, ali ih je više od dvesta . Svaki od njih daje neku drugu aromu, tako da postoje hmeljevi sa aromom grejpa, limuna, čak i zemlje. Samo je potrebno da se igra i da budete maštoviti“.

Pored kraft pivara postoje i takozvane "džipsi pivare". To su pivare koje uslužno kuvaju u nekoj drugoj pivari, ali koriste svoj materijal, recepte. U prevodu, takve pivare rentiraju prostor. Jedna od najjačih evropskih pivara „Mikkeller“ je upravo džipsi pivara.

 

Faze proizvodnje

 

Da bi pivo bilo proizvedeno potrebna su tri procesa, ukomljavanje, kuvanje i fermentacija.

„Prva faza je ukomljavanje, iliti potapanje ječmenog slada, uz koji može da se doda i pšenični, ovseni, raženi, čak i pirinčani slad, u zavisnosti koje pivo želimo da dobijemo. Slad se potapa u vodu pod određenim uslovima. Tu se pre svega misli na optimalnu temperaturu i unapred određeno trajanje procesa. U ukomljavanju dolazi do razgradnje skroba i belančevina pa se posle određenog vremena vriši ceđenje i ispiranje. Druga faza je kuvanje gde određujemo sadržaj ekstrata, sterilišemo i bistrimo sladovinu. U toku kuvanja se vrši i hmeljenje. Dodavanjem hmelja na početku kuvanja utičemo na gorčinu dok aromu dobijamo dodavanjem hmelja pri kraju ovog procesa. Kod jako zahmeljenih piva, hmelj se dodaje i u procesu fermentacije. Treća faza je fermentacija. Skuvana sladovina se hladi na optimalnoj temperaturi, dodaje se pivski kvasac i dolazi do vrenja pri čemu se šećeri razgrađuju na alkohol i ugljen-dioksid. Glavna fermentacija traje pet do sedam dana, a nakon toga naknadna, koja traje i do mesec dana, u kojoj se fermentišu zaostali šećeri i bistri pivo. Ono što kraft pivare proizvedu za mesec dana, industrija piva proizvede za sedam dana. Mnogo hemije ima u industrijskom pivu. Prosta stvar, nakon tri industrijska piva, nećete se napiti, ali ćete ujutru imati ogromne glavobolje. Nakon 5-6 kraft piva ujutru nema glavobolje. Popijte više od te količine krafta i boleće vas glava, ali ne zbog (ne)kvaliteta piva već zbog količine alkohola“.

Podela piva

Prema osnovnoj podeli, piva se dele na lager piva i ejl (ale) piva. Lager piva su pretežno industrijska dok su ejl zanatska, kraft piva. Lager je rasprostranjeniji od ejla, procentualno gledano 80:20.

„Razlika između lagera i ejlova je nebo i zemlja. Lageri su najpoznatija piva, industrija pravi lagere, svetla piva, češka, nemačka piva. Ejlovi su zanatska piva. Lageri su jeftiniji za proizvodnju, a samim tim i imaju jeftiniju finalnu cenu. Postoje i domaći lageri, ali to nije kraft varijanta piva“.

Pre pet godina u Srbiji, čak i na Balkanu, kraft piva nisu bila rasprostranjena. Pri samom nastajanju, domaće kraft pivare imale su problem jer su morale sve da nabavljaju iz inostranstva, ali postepeno je i naše tržište postalo razvijenije i sada je mnogo lakše.

„U Beogradu i Novom Sadu je kraft pivo dosta rasprostranjeno. U Nišu je i dalje to u začetku ali, na moje iznađenje, jako brzo napreduje. U trenutku kada sam pokrenuo ovaj posao, bio je to pionirski poduhvat. Nekoliko meseci je bilo teško naterati ljude da probaju, posle trećeg puta niko ne želi da se vrati na industrijsko pivo. Čovek se veoma lako navikne na kvalitet“.

Pivo ne može da škodi, naprotiv, doprinosi, normalno, u normalnim količinama. Pivo sadrži vitamin B, još mnogo drugih vitamina i proteina, koji mogu samo da poboljšaju stanje organizma. Postoji i zanimljiva priča da su hmelj nekada ubacivali u jastuk nemirnoj deci zato što ima umirujuće dejstvo.

Aroma i boja

Da bi pivo bilo pivo, potrebno je ukombinovati četri sastojka, ječam to jest slad, hmelj, vodu i kvasac, koji će biti ubačeni u određenom trenutku i u određenoj količini. Tajming je jedan od najvažnijih parametara za proizvodnju dobrog piva.

„Sladovima se dobija  telo piva i boja. Postoji osnovni slad, koji se koristi u 80% slučajeva. Postoje i dodatni sladovi kojima se utiče na sve ostalo, tako nastaje komplet crno pivo, braon, crveno, narandžasto ili bledo-žuto. Hmeljem se reguliše gorčina, aroma i miris. Svaki hmelj ima svoje karakteristike. Kada se hmelj ubacuje na početku, utiče se na gorčinu, negde u poslednjoj četvrtini kuvanja utiče se na aromu, dok se na kraju dobija miris. Sve je ovo veoma važno, ali kvasac ima, ipak, najvažniju funkciju. Kvasac određuje tip piva, stil, bez adekvatnog kvasca nema dobrog piva“.

Receptura piva postoji još iz vremena starog Egipta. Prva zvanična pivara osnovana je 1048. godine u bavarskom gradu Freizingu i nosi naziv „Weihenstephan” koja i dan danas proivodi jedno od najboljih pšeničnih piva. Mesto nastanka kraft piva vezuje se za Ameriku i sredinu 80-ih godina. Prema nekim istorijskim zapisima, pivo je srpsko nacionalno piće. Pivo se pilo mnogo pre rakije, koja je u Srbiju došla sa Turcima. Vino je bilo skupo i pila ga je samo elita tog vremena. Postoji još jedna zanimljiva anegdota da je car Dušan iz pehara zapravo pio pivo, a ne vino, kako se prvobitno pričalo.

Sjaj i beda balkanskog diva

agrokor

Agrokor: prošlost, sadašnjost i budućnost
Piše: Ivana Božić Miljković

Kako bi nekome ko nije u toku sa prilikama u Srbiji objasnili kako žive naši ljudi? Otprilike ovako: tempo života brz, prohtevi normalni, mogućnosti male, sve se vrti oko posla: kad ga nema, trčiš za njim, kad ga nađeš, sve podrediš njemu. Savremeni način života ne ostavlja mnogo slobodnog vremena i prostora za ono što se uopšteno naziva „rad na sebi“, a podrazumeva širok dijapazon aktivnosti: od unapređenja stečenih znanja i veština, preko redovnog apdejtovanja u kulturnom i informacionom pogledu, pa sve do ovladavanja novim psihološkim tehnikama koje mogu biti izuzetno korisne u međuljudskim odnosima svake vrste. Zato su danas u modi instant rešenja – za sve, pa i za rad na sebi. Nešto kao tri u jedan: brza priprema, još brža konzumacija koja pruža trenutno efektan osećaj zadovoljstva. Evo na primer, domaće tržište knjiga je preplavljeno bombastičnim naslovima koji obećavaju čitaocu uvid u tajne alhemije sticanja bogatstva za kratko vreme, siguran put do menadžerskih pozicija, spoznaju veštine kako uvek i svuda biti harizmatičan, pametan, poštovan, voljen,... Ovo instant-štivo, koje obično stoji na policama sa natpisom „popularna psihologija“ ima svoje čitaoce. Kupuju ih, ili iz čiste znatiželje listaju, gotovo svi, nezavisno od obrazovnog, ekonomskog ili društvenog statusa. Nemam podatak da su nekome pomogle da promeni život iz korena, ali pouzdano znam da postoje ljudi koji su u životu stekli enormno bogatstvo, sa bogatstvom moć, sa moći, sve što uz nju prirodno ide, a nisu pročitali nijednu takvu knjigu. Niti ijednu drugu.  

Tajkun! Kako to ... zvuči!

Kada već govorimo o knjigama, izvesni Charles R. Morris je, pre jedno desetak godina, napravio jedan uspešan pokušaj spajanja knjiga i planetarno uspešnih biznismena. Ti biznismeni, naravno, nisu čitaoci, već glavni likovi. Naslov knjige je „Kako su Karnegi, Rokfeler, Gould i Morgan izmislili američku superekonomiju“. U njoj se opisuje trnovit put uspeha ovih ljudi, od industrijalaca do tajkuna. Otkriva se način na koji je ta pravilno ukomponovana kombinacija ideja, hrabrosti da se preuzme rizik, bezobzirnosti, pohlepe i stilizovane arogancije uticala na oblikovanje jednog od najuspešnijih ekonomskih sistema koje je svet upoznao. Ekonomska moć je osnova svake druge moći, te je tako status ekonomske supersile SAD obezbedio mnoge druge supersilne statuse, naročito onaj politički i vojni, zahvaljujući kojima pati otprilike trećina sveta. No, to je neka druga priča. Poenta je ovde da su ova četvorica, bez obzira na koji način razmišljali, koliko prljavo igrali i kojim se sredstvima u toj igri služili, uspeli da promene svet! Industrijalci, biznismeni ili tajkuni, kako ih god nazvali, u njihovom slučaju zvuči impozantno. Naročito se reč tajkun u delu sveta odakle oni potiču izgovara sa dozom poštovanja, dok se kod nas i u našem okruženju ista reč odomaćila kao sinonim za ekonomsku moć pojedinaca zasnovanu na privilegijama datim od strane vlasti. Ta sprega funkcioniše po principu spojenih sudova u kojima se održava jednak nivo interesa onih koji su na vlasti i onih koji svojim biznisom tu vlast podržavaju, a koja im zauzvrat obezbeđuje siguran prosperitet. Taj sistem nismo izmislili mi, već je to jedan od obrazaca ekonomskog razvoja koji smo krajem prošlog veka „prepisali“ od onih koji su u tome imali bogato iskustvo i tradiciju i malo ga adaptirali prema našem mentalitetu i situaciji. Međutim, svaka biljka, pa i ovaj pelcer kapitalizma, traži svoje podneblje: tamo gde ima dobre uslove imaće i dobar rod koji može da prehrani celu naciju, tamo gde klima nije baš povoljna, rod će biti skromniji, i taman dovoljan da pokrije prostu reprodukciju, bez suvišnih pitanja šta od toga ima narod. Brojni primeri potvrđuju da Srbija i većina zemalja sa ex-Yu prostora pripada ovom drugom klimatskom pojasu. Najsvežiji je onaj vezan za kompaniju Agrokor koja udarima vetrova sa finansijskih tržišta odoleva kao kula od karata.

Agrokor: istorija jednog giganta

U zvaničnim dokumentima kompanije Agrokor može se naći podatak da je čitava ova mega-priča počela od jedne male porodične firme koja se bavila proizvodnjom i prodajom cveća. Početni poslovni uspeh i „cvetna nota“ poslovnog ambijenta izoštrili su njuh vlasnika za nove poslovne mogućnosti i provocirali veće i sadržajnije poslovne apetite. U nove poslovne poduhvate krenulo se od činjenice da je ishrana primarna potreba svakog čoveka i od postulata savremene globalne ekonomije koji su promovisali rastuću potrošnju, prepoznajući savremeno društvo kao potrošačko društvo. Tako je nastao Agrokor koncern čija je delatnost proizvodnja i distribucija hrane i pića i maloprodaja robe široke potrošnje. Koncern je po definiciji najviši oblik privatno-kapitalističkog monopola, koji se sastoji od velikog broja monopolskih preduzeća manjeg ekonomskog gabarita među kojima postoje čvrste poslovne i finansijske veze. Te veze su, kao i poslovni rezultati svih preduzeća koja ulaze u tu priču, u funkciji jačanja i očuvanja stabilnosti čitavog sistema. Baš kao kula od karata. Problem na bilo kom nivou − tangira sve ostale nivoe. Nekada susedni „zidovi“ budu dovoljno jaki da zaštite sistem od urušavanja jednog njegovog dela, pa se pažljivom intervencijom oni mogu vratiti u pređašnje stanje. A nekada to jednostavno nije moguće. Kula se sravni sa zemljom, nadležni proglase bankrot, pa, ako ima volje, ideja i nešto para − sve ispočetka. Šta će u ovom slučaju biti?    

Još jedan balon od sapunice

Pitanje budućnosti Agrokora je poslednjih meseci jedno od najpopularnijih u Srbiji i regionu. Okuplja stručnjake i kvazi-stručnjake, analitičare i prognostičare, provlači se kroz štampu svih boja i, naravno, nema konkretan odgovor. Kao neko ko se ozbiljno bavi ekonomijom, ne dopuštam sebi bavljenje „sportskom prognozom“, ali me, naravno, interesuje koje to zakonitosti i koji faktori utiču na destabilizaciju jednog sistema u čijem se sastavu nalazi oko 30 kompanija iz pet država. Da li je u osnovi problema pohlepa i, ako jeste, zašto ona nije konstruktivno usmerena kao kod Karnegija i družine, već na sistem deluje autodestruktivno? Da li je ovo dokaz jedne od teorija ekonomske geografije koja kroz prizmu nejednakosti analizira različite ekonomske sisteme i efekte njihove implementacije u različitim delovima sveta? Drugim rečima, da li je kapitalizam odlika samo zapadnih zemalja i može li se po svaku cenu preneti na ovo područje? Oscilacije u jednom ovakvom sistemu postavljaju, između ostalog, i pitanje sudbine ogromnog broja zaposlenih. Različiti scenariji se ne mogu posmatrati per se, već u kontekstu drugih problema koji opterećuju države čije se firme nalaze u sastavu ovog giganta, kao što je pitanje porasta nezaposlenosti, siromaštva i ekonomskih migracija.

Kao i svaka velika firma koja ima viziju dugoročnog opstanka na tržištu i ambiciju da svoje poslovanje širi u regionalnim okvirima, i Agrokor je povremeno posezao za kreditima. Ti krediti su u manjoj ili većoj meri uredno servisirani, Agrokor se razvijao šireći poslovnu bazu po Hrvatskoj i kupujući kompanije po Bosni i Hercegovini, Srbiji, Sloveniji i Mađarskoj. Kreditna istorija ovog giganta je bivala sve bogatija, a u bankarskom svetu Agrokor je bio prepoznat kao klijent visokog rejtinga kome je na raspolaganju bio širok spektar bankarskih usluga. Izvesno vreme, svi su bili zadovoljni: Agrokor, koji je bujao i učvršćivao svoju monopolističku poziciju koristeći sve njene blagodeti, i banke, koje su od kamata na kredite date ovom gigantu i raznoraznih provizija vrlo solidno živele. Jedno vreme se činilo da Hrvatskoj baš dobro ide. Imaju izlaz na more, tog Todorića koji sve što dotakne pretvori u zlato, konačno ostvaruju svoj evropski san, dok Srbija još tavori u statusu kandidata. Međutim, taj evropski san je hrvatsku ekonomiju uveo u košmar: „do juče“ neprikosnoveni Agrokor morao je da se suoči sa konkurencijom iz zapadnoevropskih zemalja (Lidl, Spar i njima slični) i da sa njima deli svoj tržišni kolač, pogotovo onaj ekstra profit koji je najslađi deo monopolske pozicije. Opšte je mišljenje među ekonomistima da je konkurencija na tržištu zdrava stvar i da pravilan odnos sa njom i prema njoj može značajno unaprediti poslovanje. Zašto onda ovde nije bilo tako?

Lidl, Spar i Agrokor: nepomirljive razlike na uskom tržištu

Zato što su Spar i Lidl planetarni igrači. Na tržištu su prisutni od 30-ih godina prošlog veka, što je veoma respektabilan period za sticanje poslovnog iskustva i unapređenje kvaliteta. Lidl je sa svojih 10.000 maloprodajnih objekata prisutan u 27 zemalja, dok se delatnost Spar kompanije prostire na pet kontinenata i 139.000 maloprodajnih objekata. Oba trgovinska lanca širom sveta zapošljavaju preko 200.000 ljudi. Prihodi od tekuće prodaje su u oba slučaja impresivni i mere se desetinama milijardi evra na godišnjem nivou. Obe kompanije primenjuju diskontni model poslovanja – imaju svoje robne marke. Poređenja radi: Agrokor postoji tridesetak godina, u svom sastavu ima tridesetak kompanija iz pet država i oko 60.000 zaposlenih. Godišnji prihodi od prodaje iznose oko 6,5 milijardi eur, što je preko deset puta manje od prihoda koje ostvaruju pomenuti konkurenti. Poslovni model je sopstvena proizvodnja koja se plasira preko sopstvenih maloprodajnih objekata, što je svakako skuplja varijanta od modela koji bi podrazumevao posedovanje robne marke.

Dakle, Agrokor je stub hrvatske ekonomije i lider u regionu. U svetskim razmerama nije prepoznat kao značajna i ekonomski moćna kompanija i, logično, nastaju teškoće kada na njegovo tržište uplove dve kompanije svetskog glasa iz iste branše. Visoku cenu neravnopravnih poslovnih pozicija, drugačijih filozofija poslovanja i sl. plaća onaj ko je ekonomski inferiorniji – u ovom slučaju Agrokor. Veličina i ekonomija obima trgovinskim lancima Lidl i Spar omogućavaju snabdevanje po nižim nabavnim cenama, što je u startu bila prednost nad Agrokorom. Takođe, geografski položaj njihovih matičnih kompanija omogućava im neograničen pristup jeftinom kapitalu, odnosno zaduživanje po mnogo nižim kamatnim stopama od onih po kojima se Agrokor može zadužiti na zapadnoevropskom ili hrvatskom finansijskom tržištu. I kad smo već kod dugova: način poslovanja praćen stalnom kreditnom podrškom, pogotovo oslanjanje na kredite velike vrednosti sa dugim rokovima naplate, doveli su Agrokor u dužničko ropstvo, odnosno u nezavidnu situaciju da sve što zaradi odlazi na servisiranje dugova. A dug, kažu obavešteni, iznosi sedam milijardi evra!

Zaposleni i šta s njima?

Pitanje koje se u aktuelnoj situaciji nameće jeste: kakva je poslovna sudbina preko 60.000 zaposlenih koji rade u sistemu Agrokora i od te zarade žive i izdržavaju porodice? Bankrot ili gašenje pojedinih kompanija iz tog sistema značilo bi novu armiju nezaposlenih i veći pritisak na tržište rada. Prestanak radnog odnosa velikog broja ljudi, a time i odsustvo njihovih redovnih mesečnih primanja, za kratko vreme bi uslovili niz negativnih efekata. Oni bi se ispoljili kako na ličnom finansijskom planu, tako i na ekonomije njihovih matičnih zemalja. Pre svega, bila bi ugrožena egzistencija pojedinaca i njihovih porodica, došlo bi do smanjenja potrošnje, pa bi samim tim i prihodi države bili manji (posebno prihodi od PDV-a), došlo bi do povećanja siromaštva, još dubljeg socijalnog raslojavanja, koje za rezultat može imati socijalne nemire, porast kriminala i devijantnog društvenog ponašanja ili veći intenzitet migracija ka ekonomski stabilnijim zemljama zapadne Evrope. Već sada, u pojedinim kompanijama u sistemu Agrokora zarade kasne više od tri meseca, a neke od njih radnike plaćaju „u naturi“ dajući umesto zarada bonove za robu. Dakle, vreme je da se spasava sve što se spasiti može, pa je tim povodom donet čuveni „Lex Agrokor“, specijalni zakon za posebne prilike koji definiše pravac i način restrukturiranja ovog giganta. Lex specialis je inače zakon koji se donosi silom prilika, a koji je po važenju iznad postojećeg zakona. Srbija ima iskustva sa tim nadzakonskim aktom, ali u političkoj sferi. Naime, 1997.  godine je, nakon tri meseca protesta, SPS konačno priznao izbornu volju građana i to priznanje krunisao donošenjem lex specialis-a. To je ipak neka druga priča i bitno drugačije iskustvo od onoga kada se ovakav zakon donosi u sferi ekonomije i kad od njegove primene zavisi makroekonomska stabilnost jedne članice EU i par susednih zapadnobalkanskih državica koje su svojevremeno „sa Todorićem tikve sadile“.

Kada smo već kod toga, logično je da se zapitamo šta će biti sa srpskim kompanijama koje su deo ove priče i sa zaposlenima koje izgleda niko nije prebrojao, pa se u medijima spekuliše sa ciframa od 6.000 do 11.000? Ekonomska logika kaže da kad firma propada radnici primaju manje plate, ili primaju sa zakašnjenjem ili ne primaju uopšte. Osim egzistencije, ugrožena je i njihova poslovna budućnost u preduzeću i oni mogu da biraju između dve alternative: da napuste brod koji tone ili da naprave doček stečajnom upravniku pa kako bude. Međutim, zvanično, predsednik/premijer tvrdi da „kod nas nema problema zbog Agrokora“ i odlično primećuje da nije sve pitanje ekonomije, tržišta i tržišnih mehanizama, već „...se igraju razne igre...“. E, tu dolazimo do one sprege između države i tajkuna. Izlazak države iz igre, odnosno ukidanje jednom datih privilegija, u slučaju ovako velikih sistema, ne može proći bez posledica. Agrokor koji gubi tlo pod nogama, to dokazuje. Manje je verovatno da će se desiti čudo i da će sve biti kao pre. Realnija varijanta je da će nad ovom kompanijom ukrstiti koplja neki ruski oligarh i neki tajkun sa Zapada, Kine ili Bliskog istoka i ko pobedi u kupovini akcija – nastavlja priču. Srpska preduzeća neće snositi posledice! Za ovu konstataciju ja, kao ekonomista, nemam argumenata. Oslanjam se samo na to da je ovo ta obećana godina u kojoj svi živimo bolje, pa kad je dobro nama, biće i Agrokoru.