Menu

logo

Istorijski revizionizam

Istorijski revizionizam – način izgradnje vladajuće ideologije
Piše: Vladimir Veljković

istorijski revizionizamDa bi na odgovarajući način razumeli fenomen istorijskog revizionizma, neophodno je nešto reći o dva politička pojma koja mu prethode: antifašizmu i antitotalitarizmu. Savremenici smo najnovije krize kapitalizma. I kolapsa neoliberalnog establišmenta u Evropi i SAD pred navalom desnih populističkih pokreta, nacionalizma i ksenofobije, a u koje hrle, opravdano ili ne, gubitnici globalizacije – nezaposleni, radnici bez perspektive, i osiromašena srednja klasa. Zbog toga, za nas danas, antifašizam ne bi smeo biti samo akademski pojam. On bi, u izvesnom smislu, morao postati i politički. Bliska nam je takođe i opasnost od totalitarizma. Otkriće Edvarda Snoudena o apsolutnoj kontroli internet saobraćaja od strane liberalno demokratskih vlada SAD i Velike Britanije, zbog straha od terorizma, budi, sa druge strane, realno nespokojstvo da bi se 21. vek mogao pretvoriti u totalitarnu noćnu moru sa nesagledivim posledicama.

Antifašizam je neraskidivo povezan sa levicom. Komunističke partije pre Drugog svetskog rata i levi intelektualci, smatrali su da između kapitalizma i fašizma postoji čvrsta veza. Prema mišljenju Palmira Toljatija, jednog od osnivača italijanske komunističke partije i njenog dugogodišnjeg sekretara, najpotpunija definicija fašizma data je na 13. plenumu Kominterne: „Fašizam je otvorena teroristička diktatura najreakcionarnijih, najšovinističkijih, najimperijalističkijih elemenata finansijskog kapitala“. Marksisti se nisu uvek slagali oko toga na koji to tačno način dolazi do uspostavljanja fašističke diktature i njenog održavanja na vlasti, ali su svi delili osnovnu premisu – fašizam je proizvod kapitalizma. Zato ne bi mnogo pogrešili kada bi komuniste, kao odlučne protivnike kapitalističkog sistema, nazvali i sistemskim antifašistima. Ukidanjem kapitalizma, smatrali su, ukinuće se i uslovi pogodni sa razvoj fašizma. I obrnuto, borba protiv fašizma, isto je što i borba protiv kapitalizma.

Na konferenciji antifašističke omladine Niša, održane u Nišu 22. marta 1936. godine, Ivo Lola Ribar je rekao sledeće: „Da ne bi bili jednaki u smrti, budimo jednaki u frontu omladine i radnog naroda kao garancija za budućnost, za oslobođenje od zakona profita i zarade, za novu i slobodnu istoriju čoveka“. Citirana, politički zgusnuta Ribarova rečenica sadrži sve o čemu smo malopre govorili. Antifašizam je borba na život i smrt protiv fašizma, ali, to je samo prvi sloj značenja. Smrt o kojoj se govori nije ograničena na moguću smrt u boju – mada je nesumnjivo i to – ona je neizbežno umiranje i zlopaćenje radnog naroda ako ostane zarobljenik kapitalističkog „zakona profita i zarade“. Cilj antifašizma nije prosto u porazu fašističkih režima i njihovom silasku sa vlasti. Konačni cilj je u izgradnji nove i slobodne budućnosti čoveka. Dakle, da rezimiramo politiku levice: prvi, neposredni cilj bio je borba protiv fašizma, drugi je u ukidanju kapitalističke eksploatacije, i treći je snažno progresivan i utopistički – nova i slobodna budućnost.

Imajući sve ove političke elemente u vidu, ne čudi to što, dosledni sebi, komunisti nisu mogli da priznaju za antifašističke one vojne i političke pokrete koji nisu težili ukidanju kapitalizma i izgradnji drugačijeg društva. U našem slučaju, radi se o pokretu generala Draže Mihailovića.

Zapitajmo se sada da li je moguće da u Nišu, u Narodnom muzeju ili gde drugde, bude izloženo spomen obeležje sa ispisanim rečima Ive Lole Ribara koje pozivaju na ukidanje kapitalizma? Muzej, kao institucija sećanja, koji bi prezentovao istorijski podatak da je u Nišu nekada bila održana antifašistička i antikapitalistička konferencija, neizbežno bi posetiocima i građanima poslao i snažnu političku poruku protiv sadašnjeg sistema. Tu nastupa mehanizam revizije. Radi stabilnosti vladajućeg poretka, pošlost se mora kontrolisati. Naša sadašnjost ne sme misliti, niti se nadati budućnosti oslobođene kapitalizma.

Navešću jedan primer. Stručni časopis studenata Univerziteta u Nišu „Naučni podmladak“ objavio je 2005. godine rad Golgota niškog kapitala – Lično i materijalno stradanje niških kapitalista 1945−1959. Povezivanje Golgote i kapitala, nabijeno je političkim značenjem. Prema hrišćanskom učenju, nakon krsnog stradanja na brdu Golgota, Hristos je posle tri dana Vaskrsao iz mrtvih. U pravoslavnim crkvama, kupole hramova tradicionalno se oslikavaju likom Isusa Hrista – Pantokratora, što znači svedržitelj ili svemogući. Svojim vaskrsenjem, Sin Božiji Isus Hristos uspostavlja svoju večnu vladavinu. Ta vladavina je sada vidljiva samo u njegovoj Crkvi, ali će na kraju vremena postati vidljiva za celu tvorevinu. Hristos će večno vladati okružen apostolima, pravednicima, mučenicima i vernim narodom. U gornjem naslovu je kapitalizam (kapital) zauzeo mesto Hrista, koji sada, nakon sloma komunizma uspostavlja svoju novu, večnu vladavinu. A bivši vlasnici kapitala novi su mučenici. Upotrebljena analogija je duboko bogohulna. Pre svega, Hristova vladavina je nenasilna, što se ne bi moglo reći ni za jedan ljudski poredak. Poruka je više nego očigledna. Kapitalizam je večan i nepromenljiv.

Totalitaritet je pojam koji su prvi upotrebili italijanski fašisti, kako bi opisali specifičnost svog pokreta (mada je i ranije reč „totalan“ bila u uporebi). Terminološka novina koju su fašisti uveli dobiće u anglosaksonskim zemljama i Francuskoj paralelnu kovanicu u vidu prideva „totalitaran“. Iako su SSSR i dobrovoljci sa levice prvi stupili u oružanu borbu protiv fašističkog totalitarizma, u Španskom građanskom ratu (1936−1939) neće ih zaobići optužba za totalitarizam. „Greh gotovo svih levičara od 1933. naovamo jeste da su želeli biti antifašisti, a da pritom ne budu i protiv totalitarizma“, zapisao je publicista i pisac Džordž Orvel za vreme II svetskog rata, rezimirajući rasprave među britanskim levičarima u kojima je i sam učestvovao. Kao španski borac, Orvel je na terenu video kako Staljinova tajna policija hapsi i likvidira pripadnike svih levih grupacija koje su bile izvan zvanične Komunističke i Socijalističke partije, optužujući ih za trockizam. Staljinova vojna pomoć Španskoj republici u borbi protiv Frankovih falangista, bila je uslovljena političkim uticajem koji će, paradoksalno, dovesti do ukidanja revolucionarnih tekovina republike. Ipak, za razliku od fašista, levica se nikada nije poistovetila sa pojmom totalitarizma, niti bi svoje političke težnje i ciljeve tako opisala i ocenila.

Borba protiv dva totalitarizma, desnog i levog, umnogome je odredila politički i intelektualni mentalitet demokratskog Zapada, naročito za vreme Hladnog rata. Mada su temelji takvog samorazumevanja postavljeni ranije. Prvi naučni skup o totalitarnoj državi organizovala je Američka akademija nauka povodom sklapanja sporazuma Molotov-Ribentrop 23. avgusta 1939, dok je drugi naučni skup o totalitarizmu ista institucija održala posle Staljinove smrti 1954. godine u Bostonu. Datum potpisivanja pakta o nenapadanju između SSSR-a i Trećeg rajha, koji je sadržao i protokol o podeli sfera uticaja u baltičkim i istočnoevropskim zemljama, poslužio je 2009. godine i Evropskom parlamentu da ustanovi Međunarodni dan sećanja na žrtve staljinizma i nacizma, koji se obeležava svakog 23. avgusta. U SAD i Kanadi isti je praznik poznat pod nazivom „Dan crne trake“.

Problem sa ovakvim istorijskim sećanjem je u tome što prikriva odgovornost liberalno-demokratskog Zapada u održavanju fašističkih režima u Evropi. Britanski su političari godinama hvalili Musolinija i vodili suzdržanu politiku prema fašističkim silama. Politika realizma, taktiziranja i popuštanja prema ekspanziji naci-fašističkih režima u Evropi dovela je do pobede Franka u Španiji (zapadne demokratije nisu pomogle republici), potpisivanja Minhenskog sporazuma 1938. između Nemačke, Italije, Britanije i Francuske o pripajanju Nemačkoj Sudetske oblasti u Čehoslovačkoj, i drugih sličnih događaja. Tako da se i pakt Molotov-Ribentrop 1939. godine nimalo ne izdvaja iz opšte politike diplomatskog nadmudrivanja i traženja neke vrste kompromisa sa fašističkim silama. Pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu 1941. takođe bi se moglo svrstati u spoljnopolitički realizam. Treba li podsećati da se ovakva politika nije isplatila?

Brisanje antifašističkog nasleđa iz istorijskog sećanja, koje je insistiralo na povezanosti kapitalizma i fašizma, učinilo nas je slabijim pred iskušenjima današnjice i, samim tim, manje otpornim pred novim naletom desnice koja raste na talasu krize. Istorijski revizionizam je ustanovio vladajuću ideologiju sećanja koja nas sprečava da razmišljamo o alternativama postojećem kapitalističkom sistemu, poručujući da je takav sistem naša sudbina. I ne samo da je sudbina, nego da je ta sudbina – u poređenju sa istorijskim alternativama desnog i levog totalitarizma – vrlo dobra. Da li i danas, kada je sistem ušao u permanentnu krizu, treba u to i dalje verovati?

Add comment


Security code
Refresh