Menu

logo

Da li je scena mrtva

Da li je scena mrtva i četiri razloga zašto nije
Piše: Aleksandar Nikolić Coa

da li je scena mrtvaKao što je politika omiljena verbalna zanimacija kafanskih moljaca negde tamo posle pete ture (što će reći oko 11 pre podne), tako je muzičarima, organizatorima koncerata, muzičkim novinarima, pa i publici, duševna hrana polemika o vitalnim funkcijama muzičke scene. E sad, ekipu koja sedi za kariranim stoljnjacima i odaziva se na nadimke dobijene po alatima i delovima automobila niko zaista ne pita za mišljenje tako da te, mahom genijalne, teorije zavere retko kad pređu prag kafane. Sa druge strane, muzički svet ima svoje određene kanale komuniciranja sa javnošću preko medija, muzičkih portala i tribina, te zato ceo taj začarani krug raspravljanja oko scene dalekosežnije odjekuje virtuelnim i realnim prostorom. Nedavno sam tako gledao tribinu koju organizuje RTS-ova emisija BUNT na čelu sa Brankom Glavonjić. Gosti su bili kritičar Aleksandar Žikić, pisac Muharem Bazdulj i Maja Cvetković (E-Play), a teme standardne za takav tip manifestacije. Međutim, bilo je pravo osveženje čuti realne odgovore lišene preteranog lamentiranja nad umetničkom kreativnošću. Ukratko: drugo vreme-druga muzika-druga pravila. I to je zaista tako. Dokle ćemo više biti zakačeni za stadionske rok dinosauruse koji su “u ono vreme” harali, ili za relevantnost novog talasa koja je neminovno bila ogromna ali je odavno okončana smrću pojedinih ljudi i zemalja. Dosta se zanemaruje recimo i muzička scena devedesetih (“Oči boje dugeˇ”, stop!) jer uopšte ne čudi da iz najvećeg sranja niču najbolje ideje. Ta scena je i dalje nepoznanica određenom broju domaće rok publike. Ekipa koja je nastupala pod imenom „Brzi bendovi Srbije“, i koju su činili Darkwood Dub, Plejboj, Presing, Kanda, Kodža i Nebojša, Kazna za uši, Deca loših muzičara i ostali, samo je vrh ledenog brega. Tu su i Džukele, Klinički mrtav, Braća Left, Kontrabanda, Ništa ali logopedi i mnogi, mnogi drugi...

Južnjačka uteha

Piše: Dejan Stojiljković
Rokenrol u gradu na Nišavi, danas, juče, sutra...

juznjacka 1Još od vremena Rubinsa i Daltona, igranki i prvih singl-ploča, Niš je važio za grad u kome rokenrol ima jaku bazu i jedan zanimljiv i turbulentan život. Prosto, nema muzičkog pravca koji nije bio makar na neko vreme zastupljen među niškim bendovima, od simfo-roka, preko gotika, sve do hip-hopa i ded-metala. Bendovi su se pojavljivali, albumi izdavali, organizovale svirke... Ali evo nas, mnogo godina kasnije, a Niš je nekako i dalje na muzičkoj mapi ove sada skraćene državice ostao široj publici ponajviše poznat po Galiji i Kerberu u čijoj senci su ostali mnogi sjajni bendovi. A tako je bilo i pre više od dvadeset godina, stvari se, naizgled, nisu pomerile sa mrtve tačke. Ponekad neko zasija i ima hit za koji su čule i prestoničke radio-stanice, kao što je to bio primer sa reperima D-Fence koji su napravili odličnu stvar "Pozorištance" ili post grandž bendom Gospodin Pinokio koji je u dva navrata imao hit-nedelje na dvestadvojci, ali sve su to sporadične stvari... Jedan od nedavnih uspeha niških rokera svakako je bio nastup grupe Plastic Sunday kao neke vrste predgrupe Depeche Mode na Ušću. A tu su i džezeri Eyot koji karijeru grade i van matičnog grada, pa i države, prvi album izdat u Americi, drugi u Nemačkoj, treći sniman u Bristolu pod producentskim nadzorom Džima Bara, basiste Portisheda. A četvrti − ni manje ni više nego u Čikagu, u studiju "Electrical audio" Stiva Albinija. Članovi Stereo banane su postali prave regionalne zvezde. I tako redom...

Harmonija za ljudsku dušu

Piše: Ivana I. Božić
Koliko danas zaista slušamo muziku?
“When I die, just keep playing the records.”
Jimi Hendrix

muzikarecord collectionMuzika je oduvek zauzimala posebno mesto u životima ljudi. Vekovima unazad ona prožima čovečanstvo, njegov je neraskidivi deo i sa njim zajedno evoluira. Prema shvatanju starih Kineza, muzika odražava harmoniju između neba i zemlje. U Palestini i na području drevne Mesopotamije muzika se smatrala sredstvom za dobijanje božje naklonosti, dok su Heleni zastupali stav da muzika utiče na slušaočevu dušu moralno i vaspitno. To je bilo vreme kada se muzika prenosila usmeno, s kolena na koleno i više bila u službi obavljanja nekog određenog obreda nego zabava tokom dokolice. Period hrišćanstva muziku je odredio kao čisto tonsku umetnost koja izražava osećanje, stavove, raspoloženje i predstave o događajima.

Muzički afterlife

Piše: Ivana I. Božić
”Nevermind”, “Black Album” & “Ten” 25 godina posle
“The best revenge is to live on and prove yourself.
Be stronger than those people. And then you can come back.”
Eddie Vedder (Pearl Jam)

25 god posle nirvana nevermindGodina 2016. sigurno neće toliko ostati u sećanju po nekim sjajnim muzičkim albumima koliko po tome što su neki od najvećih muzičkih stvaralaca zauvek otišli u muzičku Valhalu. No, ove godine neki od albuma koji su napravili prekretnicu u muzici, poput Nirvaninog “Nevermind”, “Metallica (Black album)” benda Metallica ili Pearl Jamovog “Ten”, obeležavaju svoje male jubileje od četvrt veka.
Čitav svet, pa tako i muzički, odavno je na nekoj vrsti retro-reciklaže i u raljama konzumentskog vrlog novog XXI veka gde je čak i muzika pretvorena u proizvod za jednokratnu upotrebu. U prilog tome da reciklaža nije uvek loša pojava, ide povampirenje i popularizacija vinilnih izdanja. U muzičkom svetu, danas žanrovski bogatijem no ikad, i dalje se blaga prednost daje ostvarenjima koja su nastajala pre dvadeset ili trideset godina. Na pitanje zašto je to tako, većina domaćih muzičara saglasila se oko stava da je razvoj tehnologije snimanja i manipulacije zvuka (produkcija i postprodukcija) s jedne strane olakšala proizvodnju albuma ali s druge strane dovela do neke vrste hiperprodukcije. Album je moguće snimiti i u kućnoj varijanti, u nekoj vrsti improvizovanog studija, dok je nekad prava sreća bila dokopati se profesionalnog studija i nedeljama snimati.

Oduvek sam samo želeo da sviram

Vek džeza (22)
Prevela: Mimica Petrović Radovanović
Intervju: Vinton Marsalis

dzezwynton grayNemerljivi su doprinosi Vintona Marsalisa džez muzici. Rođen je u Nju Orleansu 18. 10. 1961, a sada živi u Njujorku gde radi kao umetnički direktor programa „Džez u Centru Linkoln“. Marsalis je već u svojim srednjim tridesetim godinama postao jedna od najprepoznatljivijih ličnosti u celokupnoj umetnosti. Počeo je ozbiljno da se bavi trubom sa dvanaest godina. Sa sedamnaest godina preselio se u Njujork kako bi pohađao prestižnu školu „Džulijard“. Međutim, ubrzo po dolasku prihvatio je ponudu da se pridruži bendu Arta Blejkija „Jazz Messengers“ i počeo je sa njima da odlazi na svetske turneje. Nekoliko godina kasnije, formirao je svoje grupe i od tada uspeva da ispuni nemilosrdni raspored snimanja i turneja. Dobitnik je mnogih uglednih nagrada: „Gremi“, „Pulicerove nagrade“, „Pibodi“ i drugih.

Ovaj intervju je napravljen 22. februara 1997. godine i objavljen je u knjizi „Jazz Profiles (The Spirit of the Nineties)“ Redžinalda Karvera i Lenija Bernstina.

Brooklyn Nine-Nine

Smešna strana policije
Piše: Pavle Zelić
Tvorci serije: Dan Goor, Michael Schur
Uloge: Andy Samberg, Stephanie Beatriz, Terry Crews, Andre Braugher, Melissa Fumero

brooklyn nineJedna od (retkih) prednosti dugih interkontinentalnih letova jeste iz godine u godinu sve bogatiji program na ekrančićima koji vas navodi da pogledate filmove i serije koji inačne nikako da stignu na red od prevelike ponude i opterećenja praćenja „važnih“ programa o kojima svi pričaju. Tako sam nedavno tuce sati stešnjenih u sedištu sa radošću (i mnogo kikotanja koje je budilo moje saputnike) posvetio seriji koja mi je bila dobro poznata, ali nikako da dođe na vrh „to watch“ liste – „Brooklyn 99“. Dobar uvod je ipak predstavljao film „Popstar – never stop never stopping“, „Spinal Tap“ ovog doba, sa zvezdom Endijem Sambergom, komičarskim draguljem sa kojim svinje uvaljane u holivudsku kreativnu kaljugu očigledno ne znaju šta će. Ipak, kao i u slučaju nebrojenih drugih vrhunskih glumačkih talenata, TV mreže itekako znaju da ih udome, i Sambergov, ali i talenat ostatka ekipe procvetava u ovoj fantastičnoj parodiji krimi serija. Iako etiketiran kao „Office“ u policijskoj stanici, posle par epizoda će vam biti jasno da „Brooklyn 99“ u stvari ima pravi balans pravih, neretko jako ozbiljnih slučajeva, propuštenih kroz prizmu vrhunskog sitkoma, sa dobrom dozom autentičnih međuljudskih odnosa i gegova dostojnih najboljih stend-up nastupa.

Santa Maria Della Salute

Režija: Zdravko Šotra
Uloge: Vojin Ćetković, Tamra Aleksić, Sloboda Mićalović,
Piše: Đorđe Bajić

santa marijaZdravko Šotra nepogrešivo ume da pogodi ukus domaće publike. Među deset najgledanijih srpskih filmova u XXI veku, nalaze se čak tri ostvarenja ovog reditelja – praktično njegov kompletan ovomilenijumski bioskopski opus (a ako listu proširimo na 15 naslova – na njoj su sva četiri Šotrina filma prikazana u periodu 2002−2012). Zna se: uvek je tu plejada poznatih domaćih glumaca u kostimima, te liciderski prizori srpske „bolje“ prošlosti. Tako je i u slučaju filma Santa Maria della Salute. Prvi minuti ovog dvosatnog ostvarenja nedvosmisleno ukazuju na televizijsko poreklo projekta i činjenicu da je film proistekao iz istoimene serije. Montažna sekvenca od desetak minuta u koju je, uz naraciju Nebojše Ilića, „uguran“ život Laze Kostića pre sudbonosnog susreta sa zadevojčenom Lenkom Dunđerski više podseća na neki produženi foršpan nego na film. Uostalom, ti početni minuti to i jesu − najava onog što ćemo moći da gledamo u seriji koja će biti emitovana na RTS-u tokom 2017. godine.

Stado

Režija: Nikola Kojo
Scenario: Nebojša Romčević
Uloge: Nikola Kojo, Zoran Cvijanović, Vesna Trivalić,
Piše: Zoran Janković

stadoPun svet loših filmova, a, na koncu priče, pri svakom svođenju godišnjih i inih računa, ispostavi se da je ipak podosta i dobrih ili barem zadovoljavajućih. A neku su filmovi naprosto ponajpre podatni za analizu, i taj njihov potencijal počesto ume i da natkrili priču o sveukupnom kvalitetu u kinestetičkom smislu. To bi mogao da bude prvi stepenik u priči o Stadu, i zvanično najgledanijem srpskom filmu u ovdašnjim bioskopima u 2016. godini.

Odmetnik - 1: Star Wars priča

ODMETNIK-1: STAR WARS PRIČA
Režija: Garet Edvards
Uloge: Felisiti Džons, Diego Luna, Ben Mendelson, Forest Vitaker
Piše: Đorđe Bajić

rogue one 1 star wars storyNakon što je kompanija Dizni od Džordža Lukasa otkupila prava na franšizu Star Wars, kod poklonika ovog voljenog serijala javila se skepsa ili, još preciznije, strah da će pod „novom upravom“ ova svemirska saga biti pretvorena u komercijalni projekat bez duše. Nakon premijere Buđenja sile (2015), dugoočekivane sedme epizode, postalo je jasno da čelnici Diznija znaju šta rade i da imaju plan za povratak na stare staze slave. Možda Buđenje sile nije bio previše originalan film, ali pasioniranim ljubiteljima ponudio je upravo ono što im je bilo potrebno, te Džej-Džej Ejbramsova režija predstavlja značajan napredak u odnosu na Lukasove ozloglašene epizode I-III. U tom kontekstu, popkulturna zaostavština Zvezdanih ratova je danas življa i aktuelnija nego decenijama unazad. Studio Dizni planira da nas svake godine, oko Božića, „počasti“ sa po jednim novim filmom. Nakon Buđenja sile s kraja 2015, u bioskope je u decembru 2016. stigao Odmetnik-1: Star Wars priča, film koji nije direktan nastavak sage, kako je u podnaslovu signalizirano, već priča iz iste galaksije. Isprva se činilo da će novi film biti samo još jedan projekat sklepan na brzinu kako bi se unovčila popularnost glavnog serijala, nešto slično poput televizijskih filmova o Evoksima iz 1980-ih, ali se ispostavilo da to nije bio slučaj. Naprotiv. Odmetnik-1 je začuđujuće zadovoljavajući SF spektakl koji uspeva da parira prošlogodišnjoj epizodi VII, pa čak da je u pojedinim aspektima i prevaziđe.

„Greben spasa“ (Hacksaw Ridge)

Režija: Mel Gibson
Uloge: Andrew Garfield, Sam Worthington, Luke Bracey, Teresa Palmer, Hugo Weaving, Rachel Griffiths, Vince Vaughn
Piše: Dejan Dabić

Hacksaw RidgeFilmovi Mela Gibsona kao reditelja uvek izazivaju veliku pažnju bez obzira na to da li su dobili najvažnije filmske nagrade ili poseduju izvestan stepen kontroverznosti; činjenica je da su oni uvek temeljno pripremljeni i da, u trenutku premijere, kao i svaka dobra pozorišna predstava, mogu da odgovore na pitanja - zašto ovde i zašto sada?

Producenti su dugo merkali priču o heroju iz Drugog svetskog rata koji je prvi dobitnik Medalje časti, a da se pozvao na prigovor savesti. Desmond T. Doss je kao bolničar, bez oružja, na kraju Drugog svetskog rata, u krvavoj pacifičkoj bici na Okinavi, spasao sedamdeset petoro svojih saboraca. Gotovo nestvarno i bajkovito deluje potka ove filmske priče koja je zasnovana na istinitom događaju, a Mel Gibson je zahvaljujući kameri Sajmona Dugana (Simon Duggan) dodatno kontrapunktira; na početku, to je romantično-melodramska priča o mladiću kojeg traume iz prošlosti (pomalo kain-aveljevske provenijencije) dovode do pronalaska verskih osećanja, nakon odlaska u vojsku dominantan postaje dramski elemenat (sukob sa starešinama i ostalim vojnicima tokom obuke), a dugo krvavo finale (u već pomenutoj bici) dostojno je čak i horora (ali, to nije ništa neobično, takvih horor elemenata ima razbacanih i po drugim Gibsonovim filmovima, dovoljno je prisetiti se „Hrabrog srca“, „Stradanja Hristovog“ ili „Apokalipta“) u ratnim scenama neviđenim na filmu od „Spašavanja redova Rajana“, Stivena Spilberga (ne pominjući neke televizijske serije slične tematike snimljene u međuvremenu).

Osveta kao smisao postojanja

Multimedijski superheroji (42): Panišer
Piše: Dejan Dabić

The PunisherMožda Panišer (The Punisher) ne ispunjava u potpunosti kriterijum ove rubrike, jer nije superheroj u pravom smislu te reči (on je samo čovek koji se sveti beskrupuloznim kriminalcima koji su mu se zamerili) i više je antiheroj pošto njegove metode borbe nisu u duhu društvenih regula (da se našalimo jednom replikom iz „Otpisanih“ – „prvo puca, pa onda pita za ausvajs“), ali nije u potpunosti ni antijunak zato što od njega ne strahuju normalni ljudi koji nisu s druge strane zakona. Panišer je zapravo Frank Castle tačnije Castiglione, ratni veteran iz Vijetnama i oficir čija porodica strada od ruku mafije, a od tog trenutka smisao njegovog života postaje osveta. Zanimljivo je da su autori Panišera osmislili bez maske i tajnog identiteta (scenarista Gerry Conway i crtač John Romita Sr); lik se pojavio prvi put februara 1974. godine u broju 129 edicije The Amazing Spider-Man. Ali da bi ostvario uspeh, Panišeru su bili potrebni dodatni podsticaji, nije bilo dovoljno gostovanje u drugim strip serijalima („Daredevil“ itsl) već je trebalo da se napravi i njegov mini strip serijal. Scenarista Steven Grant i crtač Mike Zeck sredinom osamdesetih u posebnom serijalu daju novi podsticaj Panišerovom liku i razumevanju njegovog karaktera („...nastaviće da ubija dokle god bude mogao, a ako bude poginuo, to je ionako oduvek bilo neizbežno“, slikovito primećuje Grant).

"Limunovo drvo" kao metafora jednog vremena

Intervju: Branko Radaković, autor filma o grupi koja je prethodila "novom talasu"
Razgovarao: Dejan Dabić

limunovo drvoMultimedijalni umetnik Branko Radaković uradio je dokumentarni film o nedovoljno poznatoj beogradskoj grupi "Limunovo drvo" iz koje su potekli: Milan Mladenović, Dušan Kojić-Koja i Ivica Vdović-Vd i koja je, nezasluženo, ostala u senci srpskog i jugoslovenskog rokenrola, iako je bila prethodnica beogradskog "novog talasa".

"Limunovo drvo" formirali su 1977. godine u Beogradu: Milan Mladenović, Milan-Mikica Stefanović i Dragomir-Gagi Mihailović. Tokom tri godine postojanja, bend nije objavio nijedan zvanični snimak, niti album, ali ostali su snimci sa par koncerata u Beogradu i Novom Sadu, kao i demo snimci. Grupa je tokom tri godine često menjala članove, a veći deo poslednje postave "Limunovog drveta" (Milan Mladenović, Dušan Kojić-Koja i Ivica Vdović-Vd), formirao je kasnije poznati beogradski novotalasni bend "Šarlo akrobata".

Nemam blokade u pisanju

Intervju: Kolin Ban
Nemam blokade u pisanju, ne mogu da ih priuštim
Razgovarao: Marko Stojanović
Prevod: Ivan Veljković, Marko Stojanović

Kolin BanKolin Ban je jedan od najzaposlenijih američkih strip scenarista danas. Piše svakog meseca za "Marvel", "DC", "Oni Pres" i "Dark Horse", a bavi se avanturama takvih junaka kao što su "X-Men", "Deadpool", "Green Lantern", "Conan", "Drax"...

Na koji način je to što si postao roditelj promenilo tvoj način pisanja? Pitam zato što otkad mi se kćerkica rodila imam mnogo manje vremena za sve ostalo, ali takođe i za sumnju u sebe i duga premišljanja – smatram da sam mnogo više usredsređen - uđem, napišem najbolje što u datom trenutku mogu, izađem...
Mislim da je to lepo sročeno. Ne bih rekao da mi je roditeljstvo promenilo tip stvari koje pišem, ali zato što sam tata obično radim po rasporedu što je više moguće. Na primer, imam kamin u kancelariji, a moj sin voli da sedi ispred vatre. Tokom letnjeg odmora, radio sam na vrlo angažovanim projektima izjutra. Onda, čim namakne podne, zapalio bih vatru i moj sin bi mi se pridružio u kancelariji. Kada se to desi, radim na mnogo manje angažovanim projektima – pisanje sinopsisa, odgovaranje na mejlove, itd. – ne bih li se malo više uključio u njegov život. Sada kada je škola ponovo počela, puno mi nedostaje moj mali kancelarijski drugar.

Voren Elis, Normal

Piše: Željko Obrenović

warren ellis normalVoren Elis je tehno mag, internet guru, strip scenarista, pisac, esejista i neko ko bi imao mišljenje o svakom modernom problemu koji biste mu predočili. U žižu je došao stripom “Transmetropoliten”, obimnom sagom o novinaru Spajderu Džerusalemu (Elisovom alter egu) i premda bi mnogi ovaj grafički roman uvrstili u sajber pank, Elis smatra da je taj žanr zamro još početkom devedesetih godina. “Transmetropoliten” nije bez mana, ali nam u svojim najsvetlijim trenucima, naročito samostalnim epizodama, predstavlja izuzetne i inventivne priče. Elis je u svakom pogledu čovek 21. veka, a pored izuzetne pronicljivosti, reklo bi se da ima i poremećaj pažnje. Njegove priče su napisane u jednom dahu i uglavnom su ili pogoci ili promašaji. A čini se da najbolje vlada izuzetno kratkom formom (Fell) i mini-serijalima (Desolation Jones). Tome u prilog ide i njegov esej o noveli kao novom romanu, prikladnom za savremeno doba. I mada je Elis objavio i klasičan roman “Gun Machine”, kaže da bi se teško ponovo odvažio na nešto slično jer bi mu za to trebalo barem šest meseci kontinuiranog rada, a on bi za to vreme radije pisao više različitih stvari.

Ronald Malfi - December Park

Piše: Željko Obenović

December ParkNedavno sam pokušavao da se prisetim romana koji su o deci a nisu za decu. Obrni, okreni, sve se svede na „Gospodara muva”, veći deo opusa Stivena Kinga i “Dečake Pavlove ulice”. Ovaj potonji mi je ostao u živom sećanju, iako sam ga čitao još kao junoša, jer nosi u sebi nihilistički pogled na svet, ne tako svojstven književnosti koja je prvenstveno pisana za decu. “Gospodar muva”, svakako, predstavlja jedno od najbitnijih dela književnosti XX veka i savršeno prikazuje ljude (ili njihov nakot) onakvim kakvi jesu, kao životinje koje će se brzo vratiti nagonskom, samo ako se nameste prikladne okolnosti. Ne čudi onda što se King, kojem je ovo omiljeni roman, tako često vraćao svetu detinjstva i stavljao svoje junake u vanredne okolnosti. Pa opet, pri preispitivanju sam razlučio i kako bih više voleo da taj okidač nije redovno bio natprirodnog karaktera, kao naime u njegovoj fenomenalnoj noveli “Leš”.

Divno nebesko telo i druge priče

Naučna fantastika kakva bi trebalo da bude
Šinići Hoši – Divno nebesko telo i druge priče (Besna kobila, 2016.)
Sa japanskog prevela: Branka Takahaši
Piše: Pavle Zelić

divno nebesko teloPočev od izvanredne naslovnice jednog jedinog Boba Živkovića, koja evocira njegove najbolje, i vrlo ozbiljne radove za kratke pančlajn naučnofantastične priče “Politikinog zabavnika” pre koju deceniju, preko odlične opreme i preloma (pa i mirisa!), sve u ovom novom izdanju dobro nam poznatog strip izdavača „Besna kobila” (u njihovom prvom izletu u beletristiku) nas i pre prve pročitane reči priprema za uživanje u klasičnom SF-u sa primesom nostalgije.

Milan Srdanović - „Bass Bookvar“

Milan Srdanović – „Bass Bookvar“ (SKC, Niš, 2016)
Piše: Marijan Cvetanović, profesor trube

bass bookvarStudentski kulturni centar iz Niša je rešio prijatno da nas iznenadi. U njihovom izdanju svetlost dana ugledala je knjiga pod naslovom Bass Bookvar.

Autor ovog izdanja je eminentni niški muzičar, basista i entuzijasta Milan Srdanović. Široj javnosti on je poznatiji kao svirač u bendovima Danilov doživljaj Beča, Proces, So & So... Onima koji ga manje znaju on je poznat i kao nasmejani lik iz škole za modernu muziku MusicLand Studio Niš gde radi kao instruktor bas gitare, a onima koji ga bolje znaju, ili su imali to zadovoljstvo da muziciraju sa njim, Milan je jedan pošten, dosledan i veran prijatelj, a nadasve – veliki radnik. I to ova knjiga potvrđuje.

Trg kralja Milana i građevine na njemu

Prilog poznavanju urbane topografije Niša
Piše: Vladan Stojiljković

Trg Kralja Milana 1Prostor koji danas predstavlja epicentar Niša nastao je kao rezultat nekoliko faktora koji su diktirali raprostiranje grada kroz istoriju. Ne može se sa sigurnošću reći koji je od njih bio presudan, ali je činjenica da su svi imali svoj uticaj. Izvori i svedočanstva koji nam približavaju transformaciju ovog prostora kroz istoriju jako su siromašni. Tek od kraja XVIII i početka XIX veka dobijamo konkretnu urbanističku sliku ovog dela grada.

Istorijski revizionizam

Istorijski revizionizam – način izgradnje vladajuće ideologije
Piše: Vladimir Veljković

istorijski revizionizamDa bi na odgovarajući način razumeli fenomen istorijskog revizionizma, neophodno je nešto reći o dva politička pojma koja mu prethode: antifašizmu i antitotalitarizmu. Savremenici smo najnovije krize kapitalizma. I kolapsa neoliberalnog establišmenta u Evropi i SAD pred navalom desnih populističkih pokreta, nacionalizma i ksenofobije, a u koje hrle, opravdano ili ne, gubitnici globalizacije – nezaposleni, radnici bez perspektive, i osiromašena srednja klasa. Zbog toga, za nas danas, antifašizam ne bi smeo biti samo akademski pojam. On bi, u izvesnom smislu, morao postati i politički. Bliska nam je takođe i opasnost od totalitarizma. Otkriće Edvarda Snoudena o apsolutnoj kontroli internet saobraćaja od strane liberalno demokratskih vlada SAD i Velike Britanije, zbog straha od terorizma, budi, sa druge strane, realno nespokojstvo da bi se 21. vek mogao pretvoriti u totalitarnu noćnu moru sa nesagledivim posledicama.