Menu

logo

Memoari usrano obojenog crnje

Piše: Aleksandar Radovanović
Vek džeza (21)

mingusU korpusu autobiografskih knjiga džez muzičara, posebno i istaknuto mesto zauzima, svojom originalnošću i literarnom vrednošću, autobiografija Čarlsa Mingusa „Beneath the Underdog“, virtuoznog kontrabasiste i, pored Elingtona, najboljeg kompozitora u istoriji džeza. U srpskom prevodu knjiga je objavljena pod naslovom „Bedniji od šugavog psa“ i nije oduševila samo ljubitelje džeza, što već samo po sebi dosta govori.

Mingus je u njoj vlastitim rečima opisao jedan deo svog životnog puta: od ukletog detinjstva u crnačkom getu Vots kraj Los Anđelesa do otrcanih klubova Centralne avenije, oko kojih su ordinirali sitni kriminalci, narkomani, podvodači i tzv. bele naslednice, od čuvenih njujorških svratišta sa legendarnim figurama džeza do psihijatrijskih odeljenja bolnice „Belvi“. Međutim, sva njegova lutanja nisu otišla predaleko – uvek su se vraćala muzici. On je mogao da stavi muziku iznad ljudi.

Ova čudnovata, za moralne čistunce zapanjujuća autobiografija, ima, poput Majstorove zahtevne muzike, složen narativni tok: počinje i završava se kao Mingusova ispovest psihoterapeutu, dok glavninu knjige čine reminiscencije kompozitorovog anđela-čuvara (u trećem licu) koje lagano i suptilno ustupaju mesto Ja-formi uobičajenoj za autobiografsko štivo sa unutrašnjim monolozima i dinamičnim, britkim dijalozima oplemenjenim uličnim žargonom i tajnim, eliptičnim jezikom hipstera i džezističke potkulture.

Za Čarlsa Mingusa mlađeg, neurotične protivrečnosti američkog rasizma bile su lične – sasvim lične. Paradoks je počivao u njegovoj boji – nije bio ni dovoljno crn, ni dovoljno beo, niko ga nije prihvatao. On piše: „Doktore, ti si sve što bih i sâm mogao da budem samo kad bih uspeo da pronađem svoje svratište, svoj zasek na štapu, svoju gomilu ljudi.“ Ovo osećanje ukletosti, nepripadanja i odbačenosti koje se tako drastično ispoljilo čim je izašao iz sigurnosti porodičnog ognjišta – pre svega zbog preterane i komplikovane rasne politike njegovog skoro belog oca koji je svojoj deci zabranjivao da se druže sa crncima – pratiće ga poput neke zlokobne senke čitavog života, čak i onda kada je, slavan, postao građanin sveta. O tome je stalno govorio, ne uvek koherentno, povremeno ubedljivo, najčešće provokativno. Nedostatak rasnog identiteta je za njega bio bolni kompleks – stvar žestokog ponosa i gorkog resantimana. Stoga ne iznenađuje što njegovi radikalni, ostrašćeni uvidi o aporijama rasizma u Americi čija je žrtva bio, kao i o hipokriziji muzičke industrije s kojom se borio do kraja života, predstavljaju neke od najboljih stranica knjige. Jedan od Mingusovih biografa, Džin Santoro, piše: „Mingus... je voleo da misli kako može da prozre društvenu mašineriju... Rasizam u Americi, tema oivičena bolnom istorijom, bio je veliki deo njegove priče i priče njegove porodice... Čarls Mingus je bio pravi romantik, debeljuškast strastveni govornik koji je video sebe kao bajronovskog heroja u rasnim i kulturnim ratovima svog vremena.“

Seksualnost je još jedna Mingusova opsesivna tema. Zapravo, njegovu knjigu možemo smatrati otvoreno erotskom ljubavnom melodramom, sa svim prerogativima koje ovaj žanr pretpostavlja. „Seks se najbolje prodaje“ ‒ bio je kompozitorov odgovor na komentare da je njegova knjiga preopterećena pornografskim epizodama. Ipak, činjenica je da je Mingus voleo žene i da su one volele njega – i to ne samo u seksualnom smislu, mada je toga bilo na pretek. On je bio muzičar, i to poznat, što je značilo da je uvek bilo žena koje su želele da budu u njegovoj blizini. On je, takođe, verovao ženama i pred njima se emotivno i intelektualno otvarao na način na koji je to retko činio s muškarcima. „Ja sam bespomoćan bez žena, uplašen od sutrašnjice“, napisao je u svojoj knjizi. Žene su bile njegove muze i zaklon. S druge strane, seks je za njega značio, kao uostalom i za mnoge crnce u Americi, sredstvo samopotvrđivanja i supremacije u svetu koji „obojenima“ negira bilo kakve ljudske potencijale. On je bio, dugo vremena, jedini način aklimatizacije surovim pravilima koje je bela Amerika nametala crncima, ali i čin prkosa i otpora psihološkim krajnostima američkog puritanizma koji je, kao što je Vilijam Karlos Vilijams rekao, „stvar čudna, nehumana, snažna, kao ostatak nekog izumrlog plemena čije su prakse bile odvratne“. To što su ga žene, posebno bele, obožavale nije nimalo slučajno – u seksu nisu važila pravila boje i rase. Njegovoj sujeti i aroganciji najviše je odgovarala uloga makroa, što, zapravo, po sopstvenom priznanju u knjizi, nikad nije mogao da bude. Ipak, u usta Dželija Rola Mortona on stavlja sledeće reči: „Beli čoveče, ti mrziš, biješ se i ubijaš zbog bogatstva, a ja to dobijam jebanjem. Ko je bolji?“

Više nego ironično, Biblija je knjiga na koju Mingus, sa neskrivenom ambivalentnošću, često referiše. Potraga za Bogom i/ili za autentičnim Ja predstavlja jedan od stožernih motiva autobiografije. Bog je ovde shvaćen u najširem mogućem smislu – nije to ni Isus, ni Jehova, ni Alah, ni Buda, već pre transcendentalno polje kome svaki umetnik teži, pokušavajući da bar svojim delom, ako ne i životom, opravda svoj božanski/stvaralački nalog i time osigura besmrtnost. Na jednom mestu u knjizi Mingus kao da ponavlja spinozijansku ideju panteizma (Deus sive natura): „...Znam da sam rođen kao nastavak života kao takvog – sva ta priroda, mesec, univerzum, prostor, sve to čini mene.“

vek dzeza mingusAli, sasvim u skladu sa svojom stalnom potrebom za dramatizacijom sopstvene ličnosti, on u samom sebi oseća emanaciju božanskog i nadljudskog, neku vrstu mistične moći koju poseduju samo oni odabrani. Piše: „Oduvek sam mogao da hipnotišem ljude. Čak i kad je Bog zaboravio na mene, mogao sam da hipnotišem muzikom – ljudi bi dotrčali i vrištali između prolaza i skakali sa tribina... Znam da sam rođen sa nečim mističnim. Trebalo bi ponovo proučiti opasnosti koje bi mogle iskrsnuti. Da li su moje ruke zaslužile da imaju ovakav dar? Video sam dovoljno da bih se uplašio.“

U psihološkom smislu, ova knjiga nam otkriva mučan proces Mingusove individuacije, sazrevanja, samoostvarenja njegovih različitih, često oprečnih ličnosti („drugim rečima, ja sam trojica“) – od taoca sopstvene boje kože, bednijeg od šugavog psa, do samosvesnog stvaraoca koji uspeva da mobiliše svoje kreativne moći i srčano, fajterski, ide kroz život otvorenog garda. Mingus bi na svaku provokaciju, stvarnu ili umišljenu, reagovao neproporcionalnim fizičkim ili verbalnim intenzitetom. Ljudi su ga opisivali kao da je spreman za ofanzivni red Nacionalnog šampionata u američkom fudbalu.

Mingusova rešenost da faktografiju podredi projekcijama vlastite imaginacije („neki od likova i događaja su izmišljeni“, piše na početku knjige), kako bi realnost sopstvenog života podigao na nivo hiperrealnosti i mita, predstavljala je radikalni raskid sa uhodanim shvatanjima o memoarskoj literaturi, kao i dodatno breme kad su se stekli uslovi i javila potreba za jednom kritičkom, na činjenicama zasnovanoj biografiji. Stoga, njegov prvi biograf, Brajan Pristli, sugeriše: „Jedan od pomoćnih ciljeva mog inicijalnog istraživanja bio je da se pribavi kontekst i protivteža Mingusovoj knjizi i nadam se da će to, bilo da je čitalac zbunjen, razjaren ili impresioniran Mingusovom memoarskom prozom, moja knjiga predstaviti nešto opipljivije. Iako su događaji koje Mingus pokriva skoro isključivo ograničeni na prve tri decenije njegovog života (i stoga na moja prva dva poglavlja), svi oni sadrže bar simboličnu istinu. Pažljiva verifikacija može takođe dovesti u vezu mnoge od njih sa objektivnom realnošću, ali njihova svrha je da, onako kako ih je ispričao Mingus, jasno objasne njegovom auditorijumu pritiske na samosvesnog i senzitivnog umetnika u njegovoj poziciji.“

Nema sumnje da Mingusova autobiografija nije, što se faktografske tačnosti tiče, pouzdano štivo. Ne samo zbog toga što je promenio imena nekim, bar za poznavaoce džeza, poznatim ličnostima, posebno onima koje je prikazao u nepovoljnom svetlu (Crvenokosi je zapravo Red Norvo), već je i izvesne značajne događaje pogrešno datirao. Mingus sigurno nije prvi put svirao sa Čarlijem Parkerom prilikom Berdove prve posete Kaliforniji (1946), „jednog sunčanog avgustovskog popodneva“, jer je alt saksofonista tada već bio na psihijatrijskom odeljenju bolnice Kamarilo. Osim toga, najmarkantniji likovi su proizvod mašte, ili, što je verovatnije, predstavljaju sintezu različitih, partikularnih iskustava (Li-Mari, Dona, Bili Bouns). Ali, takođe, nema sumnje da je Mingusova inicijalna namera bila da hroniku svog života pretoči u jedno uzbudljivo i nadahnuto romaneskno štivo. I zaista, njegova knjiga duboko zalazi u područje autentične literature i/ili književnosti, i to ne samo po svom prosedeu, strukturi i formi. Poput njegove veličanstvene muzike, ona obuhvata panoramu ljudskih osećanja, od melodramskog romantizma do gorke ironije. To je navelo jednog recenzenta da napiše: „Knjiga govori mnogo više o američkoj psihi uopšte i posebno o crnačkoj egzistenciji, nego što su to mogli sociolozi i psiholozi svojim krutim, bezdušnim vokabularom“. Nećemo pogrešiti ako kažemo da je Mingus u njoj sopstveni život predstavio kao umetničko delo, koje nam izlaže kako je jedan višestruko nadareni čovek video Ameriku, planetu, univerzum, pa čak i duh Boga tokom svog zemaljskog života.

Add comment


Security code
Refresh