Menu

logo

Stranger things

(Ne)vesele osamdesete
Piše: Željko Obrenović

stranger thingsPonekad lepe stvari stignu niotkud. Tako je, u mom slučaju, bilo sa serijom „Stranger Things“. Kad je reč o klasičnim TV serijama, manja je šansa da se ovako nešto desi jer, naime, iz nedelje u nedelju viđamo komentare i kritičara i pojedinaca o svakoj novoj epizodi, pokušavamo da izbegnemo spojlere čak i za serije koje ne pratimo, a možda bismo mogli da ih pogledamo u nekoj tamo dalekoj budućnosti. Usput nam prijatelji-rođaci-poznanici pričaju i preporučuju serije koje gledaju i koje ne smemo da propustimo. I već do polovine sezone svake serije, mi znamo da li je za nas ili ne, i ostaje nam jedino da se odlučimo hoćemo li je gledati odmah ili ćemo se strpeti. Kada je reč o Netflixu, situacija je nešto drugačija, jer nam oni odjednom nude čitave sezone i zato su njihove serije pogodne za takozvano bindžovanje, odnosno gledanje u jednom cugu. Na stranu zanimljiv koncept i neprestano upinjanje da podari seriju vrednu gledanja, Netflixu je to, budimo realni, slabo išlo od ruke. „Dardevil“ je hvaljen i prehvaljen, no tek je u drugoj sezonu iole stao na noge i barem se malo približio sjajnim predlošcima koje su pisali Bendis i Brubejker. „Džesika Džons“, takođe po Bendisovom stripu, pretila je da bude intrigantna (reč je o jednom od najboljih stripova svih vremena i verovatno najboljoj dekonstrukciji superheroja), ali je tek zagolicala maštu i izneverila visoka očekivanja. Ni „Mr Robot“ nije bio znatno bolji iako je takođe imao zanimljivu premisu. Tek je serija „Bloodline“, porodična saga s puno drame i taman dovoljno zločina, bila kakva treba.

I baš kad je „Bloodline“ okončala drugu uspešnu sezonu, Stiven King je na Tviteru pomenuo „Stranger Things“. Kingove preporuke su ili na mestu ili ih treba zaobilaziti u najširem luku, nema tu sredine, međutim ovoga je puta bio u pravu. A nije slučajno što je preporuka došla baš od njega, pošto je „Stranger Things“ veliki naklon dvojici umetnika sa imenom Stiven, Kingu i Spilbergu, kao i pop kulturi osamdesetih godina, i osamdesetim uopšte. Seriju potpisuju braća Duffer koja iza sebe imaju dva-tri filma čija ocena na IMDB-u jedva prelazi središnju, dok je „Stranger Things“ ocenjena 9,2.

Na samom početku dečak nestaje, a pojavljuje se devojčica s telekinezom. Radnja je, naravno, smeštena u malo mesto u Americi gde se, zahvaljujući Stivenu i Stivenu, ne može desiti ništa lepo ili se svejedno dešavaju neobične stvari ma kakav njihov ishod bio. Priča se brzo grana i usložnjava, a najveći uspeh prve sezone su neverovatno talentovani i šarmantni klinci čiji je drug nestao i kojeg, uz pomoć pomenute devojčice, pokušavaju da nađu. Njihovi su odnosi dobro razrađeni i nisu idealizovani, no ipak se čini da su Dufferovi mogli malo više da nagnu Kingu kad je u pitanju razaranje američke porodice koja ovde nije glorifikovana ali nije ni previše zasečena. Od odraslih glumaca najupečatljiviji je David Harbour, koji dočarava slomljenog i tugom pregaženog šerifa kojeg slučaj nestalog deteta vraća u nemilu prošlost. Sa druge strane, najveće razočaranje i jedino što neprestano iritira je gluma one od koje se zasigurno najviše očekivalo, Vinone Rajder. To da nije želela da odigra još jednu histeričnu majku koja traga za izgubljenim čedom mogu da razumem, ali zašto je svoju ulogu, uslovno rečeno, parodirala, to mi nikada neće biti jasno. Da se ne lažemo, ima u ovoj seriji još mnogo toga što se moglo izbeći, kao što su klišei u kojima se dobra devojka uhvati naopakog momka koji je povredi, a posle se za to iskupi, i verovatno je „Stranger Things“ najslabija kad pokušava da isprati odnose Kingovih i Spilbergovih junaka, a najbolja kad ih uzima kao polazište i dodatno razrađuje. Finale prve sezone je podjednako i mračno i optimistično da zadovolji očekivanja, a u pogledu naredne sezone me najviše brine pomenuta nostalgija koje mislim da je vreme da se ostave.
Na internetu se može pronaći snimak paralelnih scena iz ove serije i filmova koji su na nju uticali: „E.T“, „Osmi putnik“, „Gunisi“, „Bliski susreti treće vrste“, „Firestarter“, „Strah u Ulici brestova“, „Poltergeist“, „Explorers“, „Isijavanje“, „Stand by Me“, „Keri“, „Commando“... što je zanimljivo pogledati, ali je isto tako i nepotrebno, jer vam serija zbog tih omaža neće biti ni bolja ni gora, ni kad ste njih svesni ni kad ih ne prepoznajete. A ovo delo svakako ima šta da ponudi. Ili smo svi samo jako nostalgični, čak i kad mislimo da nismo.

Add comment


Security code
Refresh