Menu

logo

Inkarnacija

Piše: Zoran Janković
Režija: Filip Kovačević
Uloge: Stojan Đorđević, Daca Vidosavljević, Sten Zendor, Dejan Cicmilović, Tihomir Stanić

inkarnacijaZačudno vitalna, ali i delimično opasna i dalekosežno gledano moguće pogubna tradicija kvalitetnih filmova mladih autora, koji su gotovo u potpunosti nastali van ili na samom rubu sistema srpske zvanične kinematografije, ove godine nastavila se sa dva iznenađujuće zaokružena i osobena filma; u pitanju su Otvorena Momira Miloševića i Inkarnacija Filipa Kovačevića. Zanimljivo je da se u oba slučaja da izreći u dobroj meri slična dijagnoza: u pitanju su filmovi čiji su autori, uprkos krštenici i iskustvu, znalački spojili i u finu ravnotežu postavili art-house provinijenciju i žanrovski melanž.

Inkarnacija Filipa Kovačevića mudro se i skladno nadovezuje na tradiciju art-house kriminalističkih filmova, kakve su nam u prvih desetak godina ovog novog milenijuma stizali iz Španije, mahom iz produkcije Film Factory, dok se na idejno-motivskom planu može izreći i analogija sa Limanovim izvrsnim ostvarenjem Na rubu vremena (Edge of Tomorrow, 2014). Inkarnacija je nastajala polako (zapravo, sva je prilika, svojim prirodnim i jedinim prikladnim ritmom), tako da se pominjani Limanov SF spektakl može uzeti kao nadahnuće krajnje uslovno, mada je očito da ih u rimu spaja sličan narativni postupak, odnosno slična začkoljica na planu narativa i razvoja radnje. Konkretno, u Inkarnaciji pratimo mlađeg muškarca koji se iznova i iznova budi u prestoničkom jutru, pokušavajući da odgonetne ko je i zašto je tu, te nastojeći da u begu pred maskiranim progoniteljima iskoristi ono što je opazio i doživeo tokom prethodne, nazovimo je tako, budne epizode.

Mimo te polazne doskočice (koja bi doskočica samo i ostala da nije bilo ovako filmične, filmski pismene, zrele i rafinirane upotrebe i obrade), Inkarnacija ostavlja utisak donekle i zbunjujuće efektnog filma na samoj granici sa podžanrom paranoidnog trilera, što je fela koja je, na sigurno veliku žalost mnogih, presahla i u daleko berićetnijim i žanru i poigravanju sa žanrovskom baštinom daleko naklonjenijim kinematografijama. Filip Kovačević već u ovom svom prvom celovečernjem igranom radu pokazuje zaista zavidnu zanatsku kompetenciju, znalački koristeći i produkciona i pripovedna ograničenja. Stoga Inkarnacija na koncu biva napeta i dinamična priča o preživljavanju/opstanku, ali i zgodna varijacija na temu identitetske teskobe i varljivosti. Efektno snimljen, vizuelno upečatljiv, odlično gradiranog ritma i uprkos toj krajnje svedenoj polaznoj postavci, sa nekoliko inovativnih snimateljskih zahvata i odličnom upotrebom lokacija, Inkarnacija je film koga tek prepoznatljivi toponimi i prostorni orijentiri samog srca Beograda povezuju sa srpskom filmskom svakodnevicom i sa njom povezanom i njome uslovljenom filmskom stvarnošću.

Potpuno u skladu sa sveobuhvatnim osećajem glavnog junaka da je izmešten iz tog nekog drugog realnijeg i podesnijeg mu „Ja“, i Inkarnacija, posmatrana kao celina i kao zbilja začudna i retka fela, ostavlja za sobom trag apartnosti u poređenju sa dominantnim filmskim kontekstom Srbije, a u isti mah nimalo ne bežeći od lokalnog i lako prepoznatljivog. Bude li pravde, Filipu Kovačeviću ovaj prvi film može poslužiti kao u trenu ubedljiv portfolio/showcase rad i upečatljiv pokazatelj njegovih mogućnosti u nekom daleko lagodnijem filmskom okruženju.

Add comment


Security code
Refresh