Menu

logo

Manifest valjevskog stripa

Karton Siti - Željko Obrenović, Nemanja Radovanović, Željko Vitorović, Gašpar Rus, Miroslav Slipčević
Piše: Marko Stojanović

karton sitiValjevo ima dugu strip tradiciju. Možda nema kontinuitet, kako je Bogoljub Arsenijević Maki rekao pre neku godinu na jednoj tribini posvećenom stripu u Valjevu na jednoj od Balkanskih smotri, ali trud, pokušaj da se pokrene, gura i opstane u stripu Valjevcima niko ne može osporiti. Još od Brane Nikolića, jednog od obnovitelja stripa u posleratnoj Jugoslaviji, autora "Bendža Koste" i pisca legendardnih pisanih romana "Ninđa" (pod pseudoninom Derek Finegan), Valjevci su pokazivali da znaju i kako se crta i kako se piše strip, ali nekako, neka kruna tog poznavanja medija je izostajala. Škole stripa i radionice su se rađale, radile pa nestajale, palica se predavala – iz ruke Bogoljuba Arsenijevića Makija u ruke Zorana Stefanovića, iz Stefanovićeve u ruke Milivoja Kostića, iz Kostićeve u ruke Nemanje Radovanovića i Miloša Nikolovskog, a iz njihovih u ruke Filipa Stankovića, koji je i dan danas ponosno nosi – ali prave manifestacije nagomilanog stripovskog naboja nije bilo... Sve do zamašnog (120 kolornih strana) elektronskog engleskog i štampanog srpskog izdanja "Karton Siti" izdavačke kuće "Modesty Stripovi" koje demonstrira i znanje i umeće, a u celosti ga potpisuju Valjevci i prijatelji!

Nukleus ovog izdanja, njegov spiritus movens, jeste valjevski pisac Željko Obranović, autor romana "Srpski psiho" i "Talog". Sem pisanja romana i predavanja srpskog jezika u školi, čemu se odlično snalazi, u pitanju je vrsni strip teoretičar i poznavalac stripa, naročito onog preko bare. Zato i ne čudi to što njegov scenaristički stil prati obrasce američkog stripa (predominatno oslanjanje na dijalog kao glavnog nosioca fabule, dekompozicija radnje, upotreba splash page-ova itd) – što nije zamerka, naprotiv, budući da se u savremenom prekoatlantskom stripu i dešavaju najinteresantije stvari u modernoj devetoj umetnosti na planu modusa pripovedanja. Pripovedač sa velim P, Obrenović sigurno vodi priču, čvrsto kontroliše ritam pripovedanja, sigurno i pravovremeno isporučuje rasplet. Budući da je ovo zbirka kratkih priča, služi kao odličan poligon da Obrenović protegne svoje scenarističke mišiće i pokaže sve svoje snage, ali i raznolikost pripovednog arsenala kojim barata.

Što se likovnog dela stripa tiče, on uspešno prati literarni. Željko Vitorović nudi crtački stil koji je na tragu grafizma karakterističnog za ogranak američkog gignta "DC-ija", "Vertigo-a", početkom dvadeset prvog veka, sa očiglednim uporištem u grafizmu Eduarda Riza i (još više) Rizovog naslednika i bivšeg šegrta, Marčela Fruzina. Vitorović je akademski školovan crtač koji zna puno o svim elementima crteža, što je očigledno i pohvalno, pa će biti zanimljivo šta će tek prirediti čitaocima kad se odvaži da se razmahne u punoj meri i oslobodi korišćenja foto referenci za izradu strip kadrova. Ako Vitorovića možemo bez greške da identifikujemo po stilu u čak tri priče ove zbirke, to se isto ne može reći za Nemanju Radovanovića. U svakoj od dve priče koje potpisuje kao crtač Radovanović koristi specifičan, autohton stil koji ne može biti drugačiji od onog drugog i to ne isključivo u pogledu crtačkog rukopisa već i kroz drugačija rešenja u kadriranju i kolorit. Miroslav Slipčević Mimi je domaćoj publici već poznat po čistom i do detalja iskonstruisanom crtežu, koji je u priči koju je nacrtao u ovoj zbirci doveo do njegovih vrhunaca, posebno u domenu hirurški preciznog tuša. Kao dobar kontrast u odnosu na njega služi Gašper Rus, čiji je stil ekspresivan, ali tematika njegove priče, sa svoji odjecima samoubistva Kurta Kobejna u smutna vremena, sa protagonistom koji se i sam bavi muzikom, opravdava upotrebu ovog i ovakvog crtačkog stila. Koloristi Nemanja Radovanović, Filip Stanković i Dejan Sedlan su, svako sa svoje strane, svojim različitim paletama doprineli da svaka od priča vibrira nekom sopstvenom, drugačijom živošću.

Možda je to stoga što neke od ovih priča i nisu u startu zamišljene kao strip, možda je razlog svstan napor da se iskorači u novo i drugačije, ali je utisak koji ostaje nakon čitanja zbirke "Karton Siti" taj da je pročitano nešto novo, nešto drugačije – i to je možda ono najvažnije što nam ovaj strip donosi. Uz podatak da su Željko Obrenović, Željko Vitorović i Filip Stanković Valjevci, da je Nemanja Radovanović proveo najbolje kreativne godine u Valjevu iako trenutno živi u Novom Sadu, odakle je i Dejan Sedlan, koji je, igrom slučaja, valjevski zet. Jedini autori, dakle, koji nemaju geografsku i rodbinsku vezu sa Valjeva su Slovenac Gašper Rus i Bosanac Miroslav Slipčević Mimi. Kapa, dakle, dole valjevskom stripu, za ovaj snažan, hrabar I zanatski više nego kompetentan debi na domaćoj strip sceni. Sad ste na svačijem radaru – što znači da vas gledamo... I željno iščekujemo šta ćete sledeće sa veštinama koje očigledno posedujete.

Add comment


Security code
Refresh