Menu

logo

Osvajanje prevrtljive slobode

Piše: Velibor Petković
Omladinska štampa u Nišu, od pamtiveka do danas

U početku beše "Glas omladine", odmah posle oslobođenja Niša od ujedinjenih kukastih akrepa, koje ne bih da pominjem ovom prilikom, da ne poganim papir. O tim slavnim danima ne znam ništa, osim anegdote koju mi je ispričao jedan od urednika u "Narodnim novinama", početkom ratnih devedesetih, dok sam tamo bio sportski novinar. Đorđe Naković, Lala koga je život doveo u Niš, voleo je da tokom dežurstava u desku, sa mnom prepričava razne zgode iz vojvođanskog života, jer se familija moga oca doselila u Bačku nakon bratoubilačke revolucije. Dok smo se smejali teoriji moga dede da će Partija spasiti sve svoje članove u slučaju atomskog rata, a nepartijce neka sačuva dragi Bog, Đoka se setio kako su oni bili hrabri i u najgora vremena. Za "Glas omladine" intervjuisao je neku mladu pevačicu, prirodno nadarenu glasom ali ne i rečnikom. Tako je ona, opisujući svoje životno probijanje i potucanje do slave, u želji da se pohvali, ponosno izjavila: "Svršila sam pevanje s pravom učiteljicom!" Onda su mangupi to turili u naslov teksta, a urednik je pažljivo pogledao tekst tek kada su novine odštampane. Ljutio se na njih, jer su ga kritikovali iz Komiteta, ali omladinci su se pravili nevešti i grdno iščuđavali da ta reč može da ima i nekakvo bezobrazno značenje. Toliko o slobodoumlju u "vunena vremena". Dušan Makavejev je to bolje obradio u filmu "W.R. Misterije organizma".

Onda su se i naši studenti pridružili francuskim i drugim belosvetskim, te su u duhu parole "Budimo realni, zahtevajmo nemoguće", zaiskali još više komunizma. Što su tražili, to su i dobili, Tito ih je podržao (zajedno s pravom učiteljicom), a mladi Niša dobili su "List mladih 68". Sigurno je da je to bilo pravoverno socijalističko glasilo, ali sve nekako mislim kako mora da je i tu bilo nekakvog humora, jer saznadoh da je u redakciji bio i Timošenko Milosavljević, dugogodišnji novinar i urednik dnevnog lista "Narodne novine" i veliki kozer u najboljem smislu te, danas potisnute novinarske forme.
Pretpostavljam da mu je rusko ime bilo odlična zaštita od kritika pravovernih komunista, a pošto mu je rođeni brat kršten kao Lenjin, sumnjam da bi se iko usudio da mu naudi. S učiteljicom ili bez nje! Samo su retki glupani poput mene, bili tužni kad su saznali da ukrajinska političarka Julija Timošenko nije sa našim Timošenkom ni u kakvom srodstvu. Čežnja za rasplitanjem njene pletenice rasplinula se kao vera u malo bolje sutra.

Kad je revolucionarna oštrica otupavila, brzo kao i svako sečivo koje se mnogo upotrebljava, niška omladina dobila je novine filozofskijeg imena: "Zbivanja". Hajdegeru bi se to ime dopalo, jer po njemu, Biće je nesaznatljivo, ali u životu, kao bivanju, povremeno uspevamo da sagledamo smisao. Ti trenuci su retki i nisu svakome dati, a po rečima jednog od saradnika iz sedamdesetih godina, studenta ekonomije Milorada Doderovića, tih sagledavanja u "Zbivanjima" nije bilo nikada! U rubrikama koje je ovo "samoupravno, idejno i klasno glasilo mladih Niša" negovalo, blistale su rubrike "Borci kazuju, pioniri beleže", "Putevima stabilizacije" i tome slične, koje bi i samom Hajdegeru ogadile koketiranje s nacizmom i bacile ga u "bespuća povijesne zbiljnosti", kako se slatkorečivo izrazio bivši predsednik FK Partizan, u doba kad ga je zadesilo da bude poglavnik ponovo Nezavisne Hrvatske. Tuđ mi je Tuđman, ali i koncepcija koja omladini nudi "katastrofu od lista", kako se slikovito izrazi Doderović o svojim slavnim novinarskim počecima, od Ustavne 1974. godine do zasnivanja radnog odnosa 1978. u tem listu. Moralo se od nečega živeti, a pisanje je i lakše i prijatnije od rmbanja u rudniku, pa bio on i rudnik zlata "Lece", tako mi Titove bezbrojne dece!

Maršal je neumitno stario, bure sa zatočenom slobodom kao Baš Čelikom popuštalo, te su i "Zbivanja" počela da objavljuju podlistak pod privlačnim imenom "Kontakt za nezaposlene". Zahvaljujući liberalnijem predsedniku Saveza socijalističke omladine Niša Aleksandru Stankoviću, ovaj polufanzin uturen u samoupravnu omladinsku novinu, dostigao je tiraž od pet hiljada, jer nije samo objavljivao oglase, nego je počeo da piše o nameštanjima konkursa za posao i prozivao odgovorne. U lokalnim okvirima, to je izazivalo buru poput "Jeretičke priče" Branka Ćopića u kojoj je opisao crvenu buržoaziju koja pregrađuje plaže uz novoosvojene vile na moru. Dobro obavešteni smatraju da je Josip Broz presvisnuo skroz, upravo zbog jačanja slobode niškog "Kontakta za nezaposlene". U još neobjavljenim zapisima Titovog baštovana zapisano je kako je drug Tito, listajući ove novine, rezignirano izjavio: "Sloboda je kurva prevrtljiva!" A onda se okrenuo na stranu i zauvek zaspao.
Za to vreme, svršeni gimnazijalac iz Leskovca, a niški student ekonomije - Milorad Doderović, pronašao je među izviđačima Dušana Mitića Cara, koji je tamo crtao karikature i stripove. Nekako ga je ubedio da dođe u "Zbivanja", naučio ga da špiglira uz pomoć cicerometra (nije to metar za cice, da se razumemo!) i legenda je rođena: Doder i Car, to vam je otprilike kao Bata i Smoki, ali u kontekstu omladinske štampe. Da poređenje nije neumesno govori i detalj da je među učenicima novinarskog smera tada Šuvarom usmerene gimnazije "Stevan Sremac", koji su dolazili na praksu u "Zbivanja", bio i Ivica Dačić, budući premijer Republike Srbije. Ostalo je zabeleženo da je praksu shvatio kao vid posmatranja šta drugi rade, a pisao je samo kad se moralo. Pretpostavljam da mu se nisu dopale novine, jer je u Radio Nišu, u omladinskoj redakciji koju je vodio Ozren Rašić, Ivica bio daleko marljiviji. A možda je Doder nepouzdani pripovedač, kako to naziva savremena naratologija. Pogotovo što je u međuvremenu počeo da piše i za beogradski "NON (Nove omladinske novine)", a snimao je priloge i za Hroniku regiona Radio-televizije Beograd, gde ga je ubacio dopisnik iz Niša Đorđe Radošević.

"Kroz omladinsku štampu je prošlo gotovo sve što vredi u našem novinarstvu", smatra Milorad Doderović i dodaje da su mnogi voditelji naučili zanat na razglasima u brigadirskim naseljima. Tako je i Žiku Šarenicu Nikolića, još jednobojnog, upoznao kao informatora brigade iz Vrnjačke Banje, koja je učestvovala na Omladinskoj radnoj akciji Niš – godine tamo neke. Ali pisanje o radnim akcijama moglo je autoru da se obije o glavu, ako bi skrenuo sa ideološke linije i napisao da je dobrovoljni omladinski rad tesno povezan sa "odlaskom u partizane". U akcijaškom žargonu to je bio sinonim za seks, a zbog jednog takvog analitičkog izveštaja, Doder je jedno vreme bio na tapetu Saveza socijalističke omladine i Saveza komunista. Nije mu pomoglo pozivanje na Titov liberalizam u pogledu osvajanja i menjanja partnerki, "jer što priliči Jupiteru, ne priliči volu", odnosno običnom brigadiru, rekli bi mu drugovi, da su znali tu sentencu.

Otkud onda "Grafit", u takva vremena? Izgleda da su "Zbivanja" postala dosadna čak i onima koji su insistirali da tako izgledaju, a ekonomska kriza naterala ih je da se zamisle vredi li štampati nešto što niko niti kupuje, niti čita. Osamdesete su bile i godine muzičkog novog talasa koji je zapljusnuo celokupnu kulturu i informisanje, kako se tada govorilo za ovu važnu oblast. Potpisnik ovih redova se seća da smo po povratku iz vojske, na nagovor školskog druga Predraga Cvetičanina koji je prvi zakoračio u taj stameni hram niškog omladinskog glasila, pokušali da pišemo za "Zbivanja", ali je cenzura bila tako jaka da su nam objavljivali iskasapljene tekstove ili ih jednostavno nisu ni štampali. To je delovalo deprimirajuće, pogotovo posle srednjoškolskog iskustva drugarice Maje Prvulović, poznate pod nadimkom Maja Ambicija. Ona je uspela da se dopadne urednicima i da po odlasku na studije književnosti u Beograd, uspešno nastavi karijeru u "NON"-u. Meni je preostalo da se manem ćorava posla i tako sam kao student psihologije postao na drugoj godini član redakcije stručnog studentskog časopisa "Naučni podmladak", gde sam dogurao najpre do urednika sveske za društvene nauke, a potom i do glavnog i odgovornog urednika, od 1984. do 1988. godine. Mislio sam da ću se baviti naukom i da sam novinarstvu rekao definitivno zbogom. Ali život me je demantovao, gašenjem Grupe za psihologiju na Filozofskom fakultetu, moje naučne ambicije bile su uništene kao Kartagina.

Uglavnom, mora da je iz prestonice stigla preporuka za slobodnijim pristupom omladinskoj tematici. Pošto se "u stare mešine ne sipa mlado vino", da ne propadnu oba, ugašen je stari i osnovan novi list. Pripreme za novi početak tekle su tokom 1986. da bi se 1987. pojavio revolucionarno novi i drugačiji "Grafit". Pokušaj da ga uređuje stari omladinski kadar nije se pokazao pametnim, te je za urednicu imenovana Snežana Vukadinović. Uz postojeće kadrove, od kojih su neki odavno bili spremni da pišu drugačije, stigli su i novi honorarni saradnici. Tako je krenulo nešto što se zakotrljalo kao zlatna grudva slobode u niškom novinarstvu. Zbog zamešateljstva oko izbora glavnog i odgovornog urednika, jer se izabrani Zoran Jovanović nije pojavio u redakciji, ljut zbog prethodnih nesuglasica, vršilac dužnosti glodura postao je Milorad Doderović. Na jednostavno pitanje, koje su bile najjače strane "Grafita" i po čemu se on razlikovao pa je ostavio tako veliki i jak trag u novinarstvu Niša i Srbije, jednostavno i odgovara:
"Imao je najpre oštar uvodnik otkucan na pisaćoj mašini, tako štampan da se to jasno vidi, zatim intervju sa ličnostima koje su se usuđivale da slobodno govore, tako da je "Grafit" bio često citiran u jugoslovenskoj štampi. Imao je još dosta rubrika koje su učile političare da pristanu na ozbiljnu kritiku, tako da mnogi nisu mogli da sačekaju da im "Grafit" stigne u kancelariju, u njihove Komitete, nego su odlazili na trafiku ili slali druge da im nabave tek odštampane primerke. Kada sam ja na završetku elektrifikacije opštine Medveđa, od tadašnjeg urednika "Politike" Vukoja Bulatovića zatražio intervju, on mi je rekao da je nespreman za razgovor. Priznao mi je da je od niških političara čuo rečenicu: "Pazi šta radiš da ne izađeš u Grafitu!" Dakle, postojao je respekt prema nama, a mi smo iz broja u broj pokušavali da im pokažemo da može da se ide još dalje i oni su to dobro podnosili. A na redakcijskim sastancima smo govorili da smo badava potrošili papir ako nas niko nije zvao telefonom ili dolazio lično da nam zapreti tužbom zbog nekog teksta ili da nam zavrne uši."

Kao nekadašnji saradnik "Grafita" koji me je naučio da slobodno pišem i dišem, primećujem da tada praktično nije ni bilo druge opozicione štampe u Jugoslaviji osim omladinske.

"Grafit se pojavio u trenutku kada je omladinska štampa počela lagano da umire, sluteći kraj zajedničke države. Zbog načina na koji smo pisali, prozvali su nas "južnosrbijanska Mladina", što je bio kompliment koji je prvi upotrebio Momo Kapor. On se pravdao zbog intervjua koji je dao za 101. broj "Grafita", zbog koga nam je izrečena zabrana, najpre pogrešno samom listu, a zatim konkretnom broju. Dok se to pravno regulisalo, mi smo uspeli da sakrijemo oko 500 primeraka, tako da je zabranjeni broj bio čitaniji nego svi drugi, iako nismo smeli da ga prodajemo. Ja sam se tada slučajno našao na mestu vršioca dužnosti urednika i za kratak period uspeo da mobilišem veliki broj ljudi, među kojima i tebe, i napravim zaista drugačije novine. Tadašnji dopisnik "Politike" iz Niša Tihomir Nešić dolazio je kod nas na kafu u petak popodne i brojeve ocenjivao slabim ako nije bilo ničega što bi prepisao. Ali nam je i držao lekcije, kad bismo objavili nešto čiji značaj nismo prepoznavali. Tako je u jednoj anketi neki klinac izjavio: "Bežaću sa časova sve dok moj otac beži s posla, a beži često da bi kupovao kupus na pijaci ili išao u vikendicu", a Tika je od te izjave napravio ceo tekst, društvenu hroniku za svoj list."

U to vreme su se pojavili kragujevački "Pogledi" sa nacionalističkom, pročetničkom koncepcijom, sasvim suprotnom od kosmopolitskog "Grafita". To što je njima stalno rastao tiraž nagovestilo je rat i raspad Jugoslavije.

"Pogledi su bili pročetnički, NON se ugasio, Omladinski pokret u Podgorici se još držao, ali su najbolji bili riječki "Val" i njihov dnevni "Novi list" koji su imali tiraž od 40 hiljada primeraka. Zagrebački "Polet" je štampao u zaglavlju "Tiraž nam i dalje raste, ne znamo koji nam je kurac", a podrum im je bio pun remitende, što je izazvalo sarajevske "Naše dane" da štampa odgovor na to: "Tiraž nam i dalje pada, odosmo u kurac". "Mladina" je bila oštra prema svima, mi smo na njihovo "Evropa zdaj" odgovarali tvojim "Jevropa s'g" i razmenjivali bedževe, tako da sam ja nosio onaj "Slovenija moja dežela" i zahvaljujući tome pobrao simpatije Pepce Kardelj i dobio od nje intervju kada je dolazila u Niš na otvaranje škole koja je dobila ime po njenom Edvardu. Počela je da plače kako su ukrali urnu njenog muža sa groblja u Ljubljani i bio je to dobar razgovor za novine. Ali "Grafit" je imao svoju čitaonicu kod Šveje u mlečno-voćnom restoranu "Tramvaj" na staroj lokaciji, a učestvovali smo i u svim akcijama zatvaranja Dušanove ulice za različite programe. Car je imao rubriku "Škljoc" gde je objavljivao zanimljive fotografije, a jedna od njih je bila reklama za neku automehaničarsku radnju na Bulevaru 12. februar: "Vršimo ravnanje glava", druga saobraćajni znak na kome je neko napisao grafit "Pazi, jebem smrtno!", a neko ispod dopisao "Dosadno." Ali bilo je i mnogo žešćih provokacija, kao što je intervju sa ekonomistom Brankom Horvatom, koga je tvoje Stručno udruženje studenata dovelo na tribinu na Ekonomski fakultetu u Nišu, a u redakciji "Naučnog podmlatka" sam ga intervjuisao. U tom trenutku on je u Jugoslaviji bio neka vrsta disidenta, a istovremeno predložen za Nobelovu nagradu. I već u sledećem broju sam objavio intervju sa Kaporom "Teške reči lakog pisca", juna 1989. godine, pred Gazimestan, tako da je priča o neminovnom raspadu Jugoslavije uznemirila naše komuniste i broj je bio zabranjen. Već u narednom smo štampali taj intervju, ali nismo zbog toga imali problema."

A kako je Kapor reagovao, kad je shvatio da njegova priča u kafani kod "Amerikanca" nije bezazlena?
"Iznenadilo me što se on žestoko branio, iako je insistirao da intervju napravimo baš tada, uz alkohol, bez obzira što sam ponudio da razgovaramo drugom prilikom. Izgleda da je pritisak na njega bio ogroman, on se gotovo odrekao tog razgovora i proglasio nas za "južnosrbijansku Mladinu", ali najviše me razočarao godinu dana kasnije, na otvaranju izložbe njegovih slika. Rekao mi je da on u Nišu prodaje neke svoje restlove, ne baš najbolja dela koja kupuju malograđani, a uz taj prezriv ton, odbio je i ponudu da ponovo odgovori na pitanja postavljena u zabranjenom broju "Grafita". Možda zato što je znao da ne bi imao hrabrosti da ponovi ono što je rekao, uglavnom, intervju je izostao. Ali mi smo i pre i posle toga uznemiravali nišku javnost pisanjem o prodaji ispita na nekim našim fakultetima, objavljivanjem "Manifesta fizizma" za koji vlast nije znala da li je čisto umetnička ili opasna antidržavna stvar, fotografijama kakvih nije bilo nigde drugde, pisanjem o životnim problemima malih ljudi i posebno naslovima. Tvoj izveštaj sa sednice Opštinskog komiteta Saveza komunista Niša, kome si pesnički sročio naslov "Šta sam bleja ispred Komiteja" bio je neverovatna kritika ispraznosti njihovih sastanaka, ali je prava sreća da si bio dovoljno mlad da te je bilo baš briga za reakciju, a ja dovoljno lud da se usudim da to objavim. Mislim da je to istovremeno i dobar primer kako partizanska i četnička deca mogu odlično da sarađuju, jer tvoji iz Rujkovca i moji iz Marovca nisu terali istu modu u Jablanici, tokom Drugog svetskog rata."

Pred rat je usledila integracija "Grafita" i "Narodnih novina", a onda je, posle nekog vremena, veća riba progutala manju. Stalno zaposleni novinari su preuzeti, ostali su se razišli kud koji, a onda je usledilo "svršavanje Jugoslavije s učiteljicom života Istorijom". I kada je zapretila opasnost da Niš prekrije medijski mrak, dogodilo se potpuno suprotno, jer je grad dobio više novina, radio i TV stanica, nego ikada do tada. Osnivanje "Pressinga" bilo je početak, ali ovaj akademski list pripada manjini medija koji su opstali i pritom se nisu prodali, ni političkim ni ekonomskim interesima. A to u doba trange-frange prelaza u liberalni kapitalizam nije za potcenjivanje. Ni za pojedinca, a ni za bilo koju firmu, jer se i države lako predaju i prodaju.

Add comment


Security code
Refresh