Menu

logo

BREXIT: Zašto, kako i šta mi imamo sa tim?

Piše: Ivana Božić Miljković
GOD SAVE THE QUEEN FROM THE EU REGIME!!!

brexitNedavna, referendumom iskazana volja građana Velike Britanije da se potraži izlaz iz velike evropske porodice, senzacija je samo za one koji površno prate zbivanja u globalnim političkim i ekonomskim odnosima. Ako se točak istorije vrati malo unazad, može se izvući zaključak da je ova simbioza unije u čijoj su osnovi zajedničke politike i zajedničke strategije razvoja, bila puna šupljina i da će, kao takva jednoga dana postati disfunkcionalna. Objektivna retrospektiva više od četiri decenije zajedničkog života Evropske unije i Velike Britanije pokazuje da je i sama odluka Velike Britanije da pristupi tom aranžmanu bila debelo proračunata i ne baš lako realizovana. Njihova težnja ka pošto-poto očuvanju sopstvenog integriteta, neuklapanje u monetarnu slagalicu Evropske unije, oštro protivljenje širenju EU na istok i ostale solističke, uglavnom disonantne melodije koje su pevali u „Odi radosti“, jednostavno su morale da se završe onako kako je ’77. godine prošlog veka, samo dve godine pre nego što će ga overdose odvesti sa ovog sveta, prorekao Sid:
„Don’t be told what you want
Don’t be told what you need
There’s no future, no future,
No future for you!“ (In the EU!)

Kratka istorija imperije
Velika Britanija je jedan od ubedljivih primera iz novije istorije sveta, da je ekonomska moć glavni sastojak svakog drugog oblika moći i uslov svekolikog prosperiteta. Upravo na tom prostoru, tačnije, u Engleskoj, krajem 18. veka, živeo je izvesni Džems Vat, po poreklu Škot, koji je konstruisao prvu parnu mašinu i bio rodonačelnik prve industrijske revolucije. Englezi su ubrzo shvatili značenje pojma investicija i dobrobit koju materijalizacija tog pojma može doneti. Ubrzani razvoj industrije uslovio je razvoj prvih oblika industrijske proizvodnje (tzv. manufakturna proizvodnja) i obogatio njihovu trgovinsku komunikaciju sa svim delovima sveta. Uporedo sa Engleskom, ubrzani razvoj industrije odvijao se i u Francuskoj i Holandiji, te je ovaj period ostao upamćen i kao doba „transfera ekonomske moći“ sa Mediterana na kontinentalnu Evropu. No, vratimo se Britaniji. Period između dva svetska rata u istoriji je ostao zabeležen kao period kada je britanska imperija bila na vrhuncu moći. Njihove kolonije prostirale su se na sve četiri strane sveta, od ostrva u Pacifiku, preko Dalekog Istoka, Australije i Novog Zelanda, južne Afrike, karipskih ostrva do Kanade. U brojkama, to bi bilo oko 35 miliona km2 zemljine površine i oko pola milijarde stanovnika. Ekonomska snaga i politička moć koju je Velika Britanija imala krajem ’30-tih godina prošlog veka, dale su joj političku snagu i kredibilitet da zajedno sa Francuskom objavi rat Nemačkoj i tako započne sukob koji će ubrzo poprimiti svetske razmere, prouzrokovati nesagledive posledice, ali i iz temelja izmeniti aktuelni svetski poredak. Iz Drugog svetskog rata izašla je na strani pobednika zajedno sa SAD, Sovjetskim Savezom, Francuskom i Kinom i sa njima je činila prvu postavu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Uprkos lomovima koji su se od 18. do kraja Drugog svetskog rata dešavali u svetu, ova ostrvska država je nekako uspevala da štiti i jača svoju mornaricu i utvrđuje svoj imperijalni status. Druga polovina 20. veka je suštinski promenila svetski poredak. Odmah po oslobođenju, počeo je proces dekolonizacije. Dojučerašnje britanske kolonije stekle su nezavisnost, a u novom svetu koji se rađao na temeljima slobode, jednakosti i saradnje svih država i nacija, imperijalizam nije bio prihvatljiva opcija. Međutim, vekovima dug period proveden u statusu imperije, ostavio je određeni utisak samopouzdanja i samopoštovanja na stanovnike Britanije: iako geografski pripadaju Evropskom kontinentu, u političkim i ekonomskim odnosima sa tim kontinentom osećao se snažan uticaj istorije i moći koja obezbeđuje autonomnost. Takav položaj Britanije često je potvrđivan njenim naglašenim dominantnim istupanjima u raspravama na teme od globalnog značaja. Formalno, posleratna Britanija je bila deo Evrope, suštinski, bila je više okrenuta SAD-u, bez preteranih ambicija da gradi i unapređuje veze sa kontinentom. Tako je bilo i u pogledu članstva u prvim oblicima integracije koja je danas poznata kao Evropska unija.

Ulazak Velike Britanije u EEZ
Poznata je činjenica da Britanija nije činila jezgro ujedinjene Evrope. Sa tribina je posmatrala stvaranje ideje o zajednici evropskih naroda, potpisivanje Šumanove deklaracije i nekoliko godina kasnije Rimskog ugovora. Mnogi poznavaoci istorijskih i političkih prilika u Evropi iz tog vremena, pokušavali su da objasne ovaj indolentan stav Ujedinjenog kraljevstva prema nečemu što je novo i po svemu sudeći, prosperitetno. Među brojnim izjavama svakako je najpoznatija ona koju je dao francuski diplomata i veliki evroidealista, a uz to jedan veoma važan štih u stvaranju Evropske unije, Žan Mone: „Nikada nisam razumeo zašto Britanci ne žele priključenje. Došao sam do zaključka da to mora biti zato što je cena pobede ništa drugo do iluzija da možete održati ono što ste imali bez promene.“ Naravno, Britanija je i dalje bila solista u međunarodnim odnosima i posmatrač razvoja ovog krupnog projekta ujedinjenja Evrope, bez ideje da se bilo kome pravda zašto je to tako. I to je potrajalo otprilike do stupanja na snagu Rimskog ugovora 1958. godine. Podsećanja radi, tim ugovorom osnovane su Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju (Euroatom). Osnivanje zajedničkog ekonomskog prostora bilo je dovoljan podstrek Britaniji da se zainteresuje za projekat Evropske zajednice. Stvaranje zone slobodne trgovine (EFTA) na području zapadne Evrope 1959. godine podstaklo je da siđe sa tribina i malo detaljnije razmotri šta se to na terenu dešava, a uvođenje zajedničke politike u oblasti poljoprivrede, 1962. godine, ubedilo je Britance da je Evropska zajednica zapravo fenomenalan projekat, da bi zemlja okružena morem, sa bogatom i razvijenom industrijom kao što je Britanija, ulaskom u taj projekat mogla da ima mnogo više koristi nego štete, te je karta za ulazak u EEZ za kratko vreme postala must have. Međutim, moć britanske imperije ostala je negde u istoriji, a njen uticaj je u jeku stvaranja novog svetskog poretka bivao sve slabiji i tu kartu nije bilo jednostavno dobiti.

Dva puta su Britanci pokušali da pristupe Evropskoj uniji: 1963. i 1967. godine. Oba puta Francuska je stavila veto. Inspirisan prethodnim autističnim stavom Britanije prema EU, tadašnji francuski predsednik Šarl de Gol, optužio je Britaniju „za duboko ukorenjenu mržnju prema Evropskoj integraciji“ i savetovao „dalji razvoj odnosa sa SAD-om“. Ovakve odluke De Gola imale su uporište u istorijskim odnosima Francuske i Velike Britanije, u ekonomskoj prevlasti koju je tih godina Francuska stekla nad Velikom Britanijom, jačanju njene vojne moći i njene konačne samostalnosti u donošenju i sprovođenju spoljnopolitičkih odluka. Vladavina De Gola trajala je do 1969. godine. Godinu dana kasnije je preminuo, a Velika Britanija je konačno, 1973. godine, postala članica EEZ-a. Običaj ove najveće i najpoznatije integracije na svetu, nalaže da se pre stupanja u članstvo, održi referendum na kome bi se čuo glas naroda, odnosno iskazala njegova volja po tom pitanju. U slučaju Velike Britanije načinjen je presedan. Referendum je održan 1975. godine. Na pitanje „Da li ste za ostanak u EEZ?“ potvrdno se izjasnilo 67% građana.

Britanija u Evropskoj uniji
Iste godine kad i Britanija, članice EEZ-a postale su i Danska i Irska, tako da je ova integracija brojala devet zemalja članica i pokazivala jasnu tendenciju širenja na čitavu Evropu. Takođe je imala jasno definisane politike sopstvenog prosperiteta, jačala svoju ekonomsku i vojnu moć i gradila veoma respektabilan položaj u međunarodnim ekonomskim odnosima. Više od decenije, ovaj sistem je uspešno funkcionisao. Prijem Grčke, Španije i Portugalije učinio je da EEZ, na međunarodnoj sceni bude prepoznata kao „Evropska dvanaestorica“. Međutim, britanska premijerka Margaret Tačer, nije bila oduševljena politikom proširenja koju Brise vodi. Posebno se protivila prijemu ekonomski „nejakih“ zemalja, a kap koja je prelila njenu šolju engleskog čaja bio je plan širenja EEZ na istok Evrope. Očigledno rezignirana time što stanovnici Poljske, a zatim i drugih istočnoevropskih zemalja, masovno naseljavaju Britaniju, a još više činjenicom da EEZ aminuje i podržava tako nešto, izjavila je: „All these Eastern Europeans what are coming in, where are they flocking from?“. Krajem ’80-tih godina, ona se, očigledno razočarana činjenicom da u sistemu EZ-a, Britanski glas vredi jedan, a ne četiri glasa, jasno usprotivila „novoj dominaciji evropske super države dirigovanoj iz Brisela“. U to vreme, evropski vokabular postaje bogatiji za jedan novi pojam: evroskepticizam – neslaganje sa evropskim entuzijazmom i povećanjem moći Evropske zajednice. Ma koliko naivan u početku, ovaj pojam je u dolazećim decenijama bio višestruko opravdan.

Čak i površan osvrt na istoriju EU govori o tome da Britanija, iako njena punopravna članica, zapravo nikada nije u potpunosti pripadala toj integraciji. Preciznije, nikada nije bila spremna da sopstveni integritet stavi u funkciju zajedničkih ciljeva. Eklatantan primer toga jeste odnos prema stvaranju Evropske monetarne unije i ograđivanje od zajedničke nacionalne valute. Nacionalna valuta jeste jedan od veoma bitnih pokazatelja suvereniteta određene države i odricanje od nje dobrim delom znači odricanje od suvereniteta. Za Britaniju, to je bila poslednja opcija na svetu. Različiti premijeri vozili su veleslalom između evro-zastavica, čvrsto držeći svoju funtu. Na primer, premijer Džon Mejdžor, ostaće upamćen po tome što je izdejstvovao da se, u procesu stvaranja monetarne unije, Britaniji odobri „opt out“ klauzula koja Britaniji, iako članici EZ-a, garantuje mogućnost da bude izvan monetarne politike i oslobađa je ultimativnog prihvatanja evra. Najdramatičnija neslaganja konzervativaca i laburista na temu „da li Britanija treba da se odrekne funte i zameni je jedinstvenom zajedničkom valutom?“ obeležila su kraj 20. veka. Umerene struje obe partije su prepoznavale dobre strane takvog aranžmana, dok su ekstremni konzervativci i laburisti bili protiv. Uprkos nastojanjima svog šefa Tonija Blera, da Britaniju „pusti niz vodu evrozone“, njegov ministar finansija i kasniji premijer, Gordon Braun, kao izraziti protivnik eksperimenata sa nečim što dobro funkcioniše, tražio je čvrste dokaze koji će ex ante pokazati da će evro biti dobar za britansku privredu. Kao učitelj koji zadaje pismeni zadatak, Braun se obratio Evropskom parlamentu sa svojih „pet testova za privredu“ koji bi trebali da se polože pre nego što se zakaže referendum o prihvatanju nove valute. Složeni test sadržao je pitanja koja su se odnosila na: održivost konvergencije između britanske privrede i privreda koje su već usvojile evro, uticaj uvođenja evra na privredne promene u Britaniji, efekat uvođenja evra na investicije, industriju finansijskih usluga i zaposlenost. Ova analiza sprovedena je 2003. godine i njen opsežni zaključak može se smestiti u četiri reči: „Ne treba se pridružiti“. I tako je funta preživela, a Britanija još jednom odbranila suverenitet.

Za Britaniju unutar EU, ništa manji problem od ovog, opredstavljala je i ideja širenja EU na istok, posebno zemlje zapadnog Balkana. Neposredno pred referendum, britanska ministarka unutrašnjih poslova Tereza Mej, inače predstavnica Konzervativne partije i zagovornik nenapuštanja EU, oštro se usprotivila „politici dizanja dva prsta“ rečenicom: „Da li je u našem interesu automatska podrška daljem širenju EU?“. Britanci zapadni Balkan vide kao područje opterećeno siromaštvom, korupcijom i kriminalom. Mi, možemo takođe prigovoriti da su zemlje EU opterećene terorizmom, no, to sada nije tema.
Događaji koji su se nizali u narednom periodu, ne samo da su opravdavali, već su i jačali britanski evroskepticizam i malo po malo, udaljavali Britaniju iz ove lige izuzetnih džentlmena. Svetska ekonomska kriza, grčka kriza, kriza evrozone, masovne migracije istočnoevropskog stanovništva na područje Britanije i posledice koje je zbog toga počela da trpi britanska ekonomija, ubedili su Britance da se „vrate sebi“. Na referendumu koji je održan juna ove godine, 51,2% građana je glasalo za budućnost izvan EU. Iako prilično tesno izdejstvovan, ovakav rezultat referenduma vredan je poštovanja.

Brexit i posledice
brexit2Sadržajnije objašnjenje izbornog rezultata daje istraživanje javnog mnjenja. Od Nušića do danas, alatke za oblikovanje javnog mnjenja, kao i njegov značaj u društvenom i političkom životu određene zemlje nisu se bitno promenili. Stavovi javnog mnjenja se po pravilu uklapaju u okvire rezultata glasanja, ali daju njihovo podrobnije objašnjenje i pružaju još neke informacije o društvu. Na primer, činjenica da su uglavnom mlađi i bogatiji glasali za ostanak u EU, dok su stariji i siromašniji bili protiv te opcije, govori nam o tome da se Britanija, baš kao i mi, i mnoge zemlje iz našeg bližeg i daljeg okruženja, suočava sa negativnim demografskim trendovima i rastućim siromaštvom. Dva osnovna razloga za izlazak iz EU, po mišljenju onih koji su glasali za tu opciju jesu: imigracija (čak 57% stanovništva misli da će imigracija biti manja izvan EU) i naravno, ekonomija (55% pristalica Brexita očekuje da ekonomija u samostalnoj Britaniji bude najmanje na istom nivou kao što je bila dok je Britanija bila u sastavu EU, a ne isključuje ni prosperitet). Naravno, postoji i treći razlog, koji se tiče politike proširenja EU na zapadni Balkan, o čemu je već bilo reči.

A šta kaže javno mnjenje EU? Prema istraživanjima francuskog Instituta TNS, oni bi voleli da zajednica opstane. U Nemačkoj čak 78% ispitanih se izjasnilo protiv Brexita. U Španiji 67%, Francuskoj 59% i Poljskoj 54% žele EU sa 28 članica. Ovakav skor, naravno nije smekšao arogantne stavove niti je imao ikakvog uticaja na čvrstu odluku Britanije.

Brexit nije stanje, već proces koji će potrajati nekoliko godina. Suviše je veza uspostavljeno koje sada treba razvezati i osloboditi Britaniju da ide svojim putem. Nezahvalno je procenjivati ili sa sigurnošću tvrditi šta će se sve tu dešavati i projektovati obim i strukturu posledica. Sigurno je da će, po okončanju tog procesa, ako EU opstane u ovom obliku, Velika Britanija za nju biti samo jedno od spoljnih tržišta sa kojim će uspostaviti odnose dobrosusedske saradnje, kao što to inače čini sa zemljama koje nisu u njenom sastavu.

Umesto zaključka: šta imamo mi od toga?
Ništa značajno. Izlazak Britanije iz EU ne znači upražnjeno mesto u preduzeću na koje bi mogla „uskočiti“ Srbija. Izvesnije je da će se proces našeg pristupanja odužiti, bar za ono vreme koje je potrebno da se EU sistemski redefiniše i počne da funkcioniše kao EU27. Ukoliko još neko potraži izlaz, stvari bi mogle postati još složenije. Što se tiče ekonomskih odnosa Srbije i Britanije, za sada njihovu osnovu čine: trgovinski sporazum, sporazum o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja i sporazum o izbegavanju dvostrukog oporezivanja. Kao spoljnotrgovinski partner, Srbija njima ne znači mnogo. Od nas uvoze proizvode od kaučuka, mineralne sirovine, Fiatova vozila, razne poluproizvode. Mi od njih uvozimo drumska vozila, medicinske i farmaceutske proizvode, specijalne mašine za pojedine privredne grane i sl. Prema statistikama iz 2013. i 2014. godine, Velika Britanija je, na listi najznačajnijih izvoznih destinacija Srbije bila na 21. mestu i na 24. mestu po ostvarenoj vrednosti uvoza. To i nisu tako loše pozicije u odnosu na one koje Srbija zauzima na njihovoj spoljnotrgovinskoj mapi. Dakle, uvođenje carina na uvoz i izvoz roba u trgovini sa Britanijom, neće bitno poremetiti njihove aktuelne odnose razmene. Očekivano je da se Srbija više okrene ka EU, pre svega kao višedecenijski pretendent na članstvo, a i motivisana raznim sporazumima sa EU koji olakšavaju njihove međusobne spoljnotrgovinske odnose. Referentna britanska investicija u Srbiji je British American Tobacco. Ostale investicije su uglavnom sitne i koncentrisane u hemijskoj, prehrambenoj i IT industriji. Efekti Brexita na kretanja na srpskoj berzi bili bi marginalni, s obzirom da je puls domaćeg finansijskog tržišta više nego usporen.

Dakle, odsustvo bliskih ekonomskih veza između Srbije i Britanije govori u prilog tome da u ekonomskom smislu, Srbija neće imati većih posledica od Brexita. Veća posledica može biti da se dok EU svede račune, ova tranzicija oduži još koju deceniju, a to, koliko može biti loše, toliko može biti i naša šansa da ponovo, kritički i analitički pogledamo oko sebe i spoznamo gde je zapravo naše mesto u Univerzumu. Iskustva drugih su vredan priručnik za učenje i spoznaju svojih mogućnosti u korišćenju potencijala i prevazilaženju ograničenja. Sve ostalo je umetnost primene, mogućnost da se u pravo vreme bude na pravom mestu, čvrsta volja, a i malo sreće da se tranzicioni put zameni nekim koji vodi ka prosperitetu i zadovoljnijem društvu.

Add comment


Security code
Refresh