Menu

logo

Privatni vs državni fakulteti – diplome i njihova upotrebna vrednost

1, 2, 3, 4... Izgubljeni! Ima nas još...
Piše: Ivana I. Božić

"Godinama pričaju nema nas puno
a sve nas je više, sve nas je više
Godinama pričaju ima nas malo
a sve nas je više"
LET 3

banovinaDebata koja se nekoliko godina unazad vodi, bar kada je visoko školstvo u pitanju, odnosi se na to da li su bolji državni ili privatni fakulteti. Konkretnije, čija diploma više vredi na tržištu i može lakše da obezbedi pristojno radno mesto.

Tranzitni period u Srbiji traje već nekoliko dekada, a posledice se osećaju iz dana u dan. Ipak, najgore je milenijalcima, takozvanoj "Petar Pan generaciji", ljudima rođenim u periodu od ranih osamdesetih do ranih dvehiljaditih. To su ljudi u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim godinama koji koriste nove tehnologije, stalno menjaju posao, ne planiraju brak pre trideset i neke, upoznaju se sa ljudima putem interneta. Važno im je da budu uspešni, da imaju finansijsku nezavisnost ali i ličnu slobodu. Međutim, većina milenijalaca danas radi za minimalac (nedovoljan za normalan život mladog čoveka), a dosta njih pripada poražavajućem procentu od oko 10% visokoobrazovanih u Srbiji, što je prilično daleko od plana za zemlje Evropske unije da svaka članica do 2020. godine ima minimum 40% visokoobrazovanih.

Studije se ne dele na privatne i državne, već na dobre i loše

Prvi privatni fakultet u Srbiji je počeo da radi, sada već davne, 1992. godine. Tenzija koja se javila tada između državnih i privatnih fakulteta nimalo nije izgubila na svom intenzitetu tokom svih ovih godina. Večite dileme da li su jednaki kriterijumi za polaganje ispita i da li se "znanje" kupuje visokim školarinama, već dve decenije su aktuelne. Još ako se na to dodaju i skandali iz prethodne dekade, poput afere "Indeks", koji su ozbiljno uzdrmali obrazovni sistem Srbije, jasno je zašto i dalje postoji niz predrasuda koje prate privatne fakultete. Revolt je čak doveo i do toga da grupe studenata, poput one okupljene oko Saveza studenata državnog Pravnog fakulteta u Novom Sadu, pokrenu inicijativu da se diplomirani pravnici, lekari, učitelji i nastavnici u našoj zemlji ubuduće školuju isključivo na državnim fakultetima. Sa druge strane, studenti privatnih fakulteta tvrde da su akreditacije dobili od države, kao i da najviši trenutno važeći dokument naše države (Ustav Republike Srbije 2006) ne poznaje razliku u pristupu zanimanjima koja bi se zasnivala na tome da li je neko diplomu stekao na državnom ili nedržavnom fakultetu. Peticija je stigla i do samog Ministarstva prosvete, ali oni trenutno ne razmišljaju o nekom novom načinu regulacije po kome bi se određeni profesionalni profili školovali isključivo na državnim fakultetima, već se radi na pripremama Zakona o regulisanim profesijama. Prednacrt ovog dokumenta već postoji, a u pripremi će biti konsultovana iskustva zemalja Evropske unije u kojima ovakvi zakoni takođe postoje.

Prednost državnog fakulteta je, pre svega, u tradiciji. To je nešto što postoji dugi niz godina, poznato nam je, finansira ga država i samim tim ima niz pogodnosti za studente na budžetu (ne plaća se školarina, prijava ispita, imaju pravo na stanovanje u studentskom domu i korišćenje menze). Prijemni ispit za upis na bilo koji državni fakultet nije pro-forme, na njemu se uči sa namerom (bilo da se stekne neko teorijsko znanje ili samo položi ispit), a oni obezbeđuju sistematsko, konvencionalno, strukturisano znanje.

Na privatnim fakultetima plaća se gotovo sve, počev od školarine (iako je odnedavno započet trend privlačenja studenata na besplatnu prvu godinu studiranja). Većina privatnih fakulteta daje modernije, primenjeno, organizovano znanje. No, to je ujedno i njihova slabost jer, u potrazi za tržištem, često menjaju program, što direktno utiče na održivost kurseva i onemogućava produbljivanje znanja kroz studije. Njihov renome dodatno diskredituje činjenica da su im najpoznatiji studenti političari i estradne ličnosti, kao i nizak prag prolaznosti koji je rezultat orijentisanosti ka profitu kako bi se lakše upisala naredna godina studija zbog naplate školarine.

Najveća razlika između državnog i privatnog fakulteta nije odnos teško-lako, već različit pristup znanju. Državni fakulteti neguju tradiciju i širi, sveobuhvatniji pristup znanju iz različitih oblasti, dok privatni idu u korak sa vremenom primenljivijim znanjem.

Čini se da se u celoj toj tragičnoj priči o visokoobrazovnom sistemu Srbije "od drveta ne vidi šuma", odnosno da svima nekako promiče šta je poenta obrazovanja, a to je sticanje funkcionalnog znanja koje će kasnije pomoći u pronalaženju posla ili osnivanju posla koji bi zadovoljio lična interesovanja, aspiracije i potrebe.

A, šta ti, sine, znaš da radiš?

univerzitet u nisuNakon svih silnih dilema i muka da se dođe do kakvog-takvog parčeta papira na kome piše da ste negde nešto diplomirali, sledi jedna od najbesmislenijih etapa u životu svakog mladog čoveka – pravljenje staža na birou. Tada dolazi do "otkrovenja" da ste uzalud razbijali glavu i gubili vreme pokušavajući da dokučite da li je bolji državni ili privatni fakultet. Prema iskustvima nacionalnih službi za zapošljavanje, poslodavce ne interesuje toliko čiji je pečat na diplomi, koliko to kako će se radnik pokazati tokom probnog peroda i šta zna da radi. Raskorak se ogleda u činjenici da poslodavcima nisu potrebni "knjiški moljci" sa prosekom 10.00, već snalažljivi ljudi koji brzo uče iz prakse.

Među mnogim poslodavcima aktuelan je stav da sve generacije nakon 1985. godine imaju niži nivo znanja i izgrađenih veština u odnosu na prethodne. Jedan od razloga svakako je nedovoljna povezanost državnih univerziteta sa privredom, ali i to što neki privatni fakulteti imaju niže kriterijume i, samim tim, veću prohodnost. Zanemaruje se i podatak da ovakav obrazovni sistem poslodavci finansiraju duplo. Prvi put iz poreza koji se slivaju u budžet, a drugi kada dodatno ulažu u edukaciju svršenih studenata koji ne umeju da se snađu u obavljanju praktičnih poslova jer ih na državnim fakultetima uče samo teoriji.

Dakle, iznad podela i sukoba na potezu državni – privatni fakultet, nalazi se mnogo bitniji problem, a to je kvalitet same nastave i njena usklađenost/neusklađenost sa realnim potrebama tržišta rada o čemu svedoči i Dragan Varagić koji je radio kao profesor i na državnim i na privatnim fakultetima: "Ogromna većina studijskih programa na fakultetima i visokim školama (i privatnim i državnim) apsolutno nije prilagođena realnim potrebama na tržištu rada, i ogroman broj studenata (na državnim i privatnim fakultetima) apsolutno nije zainteresovan da nauči bilo šta (da dođe do adekvatnih znanja) na ovim edukativnim ustanovama." Neophodno je i promeniti percepciju studiranja u smislu da se studenti tokom studija pripremaju za posao koji će raditi odmah nakon studija, kao i da se fokus prebaci na odabir institucija koje daju primenljiva znanja za obavljanje traženih poslova.

U razvijenim obrazovnim sistemima sveta, sredstvima privatnih visokoobrazovnih ustanova upravlja upravni odbor. Ta sredstva koriste se za poboljšanje nastave i uslova studiranja, kao i za istraživački rad. Prema novom predlogu Strategije obrazovanja do 2020. godine, prvi put se pominje termin "neprofitna privatna visokoobrazovna ustanova", ali nije jasno precizirano šta se pod tim pojmom podrazumeva, kao ni na to na koji način je funkcionisanje ovih ustanova zakonski regulisano. Iako je Srbija još 2005. godine krenula sa implementiranjem Bolonje u svoj obrazovni sistem, posao i dalje nije gotov a trenutno najveći peh je neslavno, nedefinisano rešenje za problem "večitih studenata" koji su svoje školovanje započeli po starom programu.

Poražavajuća je činjenica da studije u Srbiji ne ispunjavaju u potpunosti svoju svrhu jer ne daju gotove stručnjake za tržište rada, već je neophodno da se sami studenti dodatno angažuju i usavršavaju tokom studija preko različitih studentskih seminara, praksi, radionica kako ne bi kasnije zapali u začarani krug ekonomskog ropstva. Bez ekonomske slobode, ostale slobode nemaju svoju pravu vrednost. Ljudi su slobodni samo ako nisu primorani da provode sve svoje vreme razmišljajući o tome kako da obezbede osnovnu egzistenciju za sebe i svoju porodicu.

Add comment


Security code
Refresh