Menu

logo

Bes pretvoren u energiju

Intervju: Gospodin Pinokio
Razgovarao: Dejan Stojiljković

Pinokio2Gospodin Pinokio je bend sa dugačkom "kilometražom", ove godine ste proslavili i značajan jubilej - 15 godina postojanja. Kad se osvrneš na sve te godine, kako ti izgleda karijera benda?
Moram da te ispravim na početku - 15 godina aktivnog rada a 22 godine od osnivanja.U svakom slučaju jako interesantno.Od situacije da nas na prvoj svirci zapazi izdavač i da već posle par meseci postojanja imamo svoje prvo izdanje, što ‘93. i nije bilo baš lako, do nekih momenata kada nismo mogli da izvadimo ni putne troškove. Iza sebe imamo tri albuma, jednu kompilaciju i dva EP-ja. Snimali smo u najboljim muzičkim studijima u zemlji, radili sa producentima koji su klasa i dan danas, sarađivali sa nekim od najbitnijih promotera i svirali skoro u svim bitnim prostorima. Doživeli smo i to da nas svi osporavaju a onda dižu u nebesa, nazivaju kultnim, znači - većinu stvari koje jednu grupu ljudi čini rock&roll bendom.

Mašina koja iz mraka izvlači svetlost

Gospodin Pinokio
Iz mraka mašina, EP (Take It Or Leave It records, 2016.)
Piše: Ivana I. Božić

PinokioPostoje albumi koji vas osvoje na tren ali, ta početna dopadljivost vremenom izbledi i zamene je neki drugi tonovi. Sa druge strane, postoje i oni koji vam se, sa svakom narednom pesmom, polako uvlače pod kožu i, odjednom, shvatite da već po deseti put vrtite iste pesme. Takav je upravo EP „Iz mraka mašina“ niškog sastava Gospodin Pinokio.

Zvuk koji je baš opasno nedostajao muzičkoj sceni ne samo Niša, već i domaćoj sceni uopšte, ponovo je prisutan. I, za razliku od aktuelnih trendova reciklaže i bezidejnog prežvakavanja starih, proverenih pesma, Gospodin Pinokio je, kao i tokom svih ranijih godina svog prisustva na sceni, na nivou zadatka. Na EP-u su svega četiri pesme ali je u pitanju nov materijal benda koji ove godine obeležava dupli jubilej (petnaest godina aktivnog rada i dvadeset dve godine od osnivanja).

Biffy Clyro - Ellipsis

Piše: Aleksandar Nikolić Coa

Biffy Clyro EllipsisIza Biffy Clyro je već 20 godina karijere i 7 studijskih albuma. Za to vreme su krajnje suptilno prerasli iz škotskih čudaka sa haotičnim gitarama i iščašenim aranžmanima u nešto najjače što britanski live arsenal može da ponudi uz, recimo, Muse. I to ne treba da čudi. Uprkos bučnim rifovima i idiotskim naslovima pesama, osećaj za mainstream melodiju je uvek bio tu i polako je glancan u oslonac benda. Ta formula “i tamo i ovamo” (da ne kažem “i Rusija i EU”) je najbolje upalila na albumu “Puzzle” koji se i danas smatra prekretnicom njihove karijere i albumom razdora između novopečenih i “true” fanova.

Kad su rok svirali ljudi a ne mašine

Lita Ford - Time Capsule
Piše: Ivana I. Božić

lita ford time capsuleU doba ispeglanog, produkcijski savršenog zvuka, pravo je osveženje čuti vrhunskog muzičara koji i dalje želi da sačuva autentičnost pravog rock’n’rolla i iskrenu emociju koja isijava iz svakog rifa.

Nekrunisana hard rok kraljica iz osamdesetih, Lita Ford, osmislila je svojevrsnu vremensku kapsulu (“Time Capsule”) kojom je evocirala vreme kada su muziku svirali ljudi a ne virtuelne mašine. Sam lajt motiv albuma “Time Capsule” je “čisto i stvarno” odnosno sirov, iskreni hard rok, a čine ga pesme čije je analogne, sirove verzije Lita pronašla u svojoj kući i rešila da ih oblikuje na stari način, bez uplitanja digitalne tehnologije.

Jesenji nokturno srca

Katatonia - The Fall of Hearts
Piše: Ivana I. Božić

Fall Of HeartsNakon četvorogodišnje pauze u stvaralaštvu švedski metal sastav Katatonia obradovao je poklonike svoje muzike novim albumom “The Fall of Hearts”, prvim posle izdanja iz 2012. godine – “Dead End Kings”.

Album se pojavio s proleća (objavljen je krajem maja) ali odiše jesenjim ritmom, prepun je boja, emocija, lirika se lančano nadovezuje iz pesme u pesmu i stvara jedinstven koncept svojstven izrazu kakav u osnovi i neguje Katatonia. Kombinacija poletnih progresivnih i strastvenih melodija od kojih vam srce zatreperi na trenutke, uklopljena je sa dosta akustičnih momenata i instumentacija, dok se distorzirane gitare pojavljuju tek toliko da naprave prijatan balans u atmosferi na albumu.

Doom je opet Sladadžana

Piše: Aleksandar Nikolić Coa

doomOK narode vreme je da zaokružimo ovaj vodič kroz specifične i diskutabilno popularne muzičke žanrove. Nakon post-roka i skrima, trilogiju ćemo kompletirati na nešto blasfemičniji način. Ako su vam već pale na pamet popaljene crkve u norveškim snežnim nedođijama i gomila dugokosih likova sa čudnim, nemetroseksualnim osećajem za šminku moraću da vas razočaram i bukiram kartu za Sjedinjene Američke Države, tačnije Luizijanu. Jer iako se o korenima ovog žanra može diskutovati (mada se sve svodi na Black Sabbath i kasnije Melvinse) nema dileme da je on eksplodirao na jurisdikciji Rastija Kola i Martina Harta sa epicentrom u Nju Orleansu. I dok je početkom devedesetih na drugom kraju Amerike Sijetl postajao Meka i Medina za besne, anksiozne i neshvaćene tinejdžere (a bogami i izdavačke kuće) u gradu tradicionalno poznatom po džezu rađalo se nešto dosta strašnije od džeza i grandža zajedno. Nekima je već u naslovu bilo jasno o čemu se radi a za one koji se do sada nisu sretali sa ovom vrstom muzike da pojasnimo da je u pitanju pravac pod nazivom sladž (sludge).

Memoari usrano obojenog crnje

Piše: Aleksandar Radovanović
Vek džeza (21)

mingusU korpusu autobiografskih knjiga džez muzičara, posebno i istaknuto mesto zauzima, svojom originalnošću i literarnom vrednošću, autobiografija Čarlsa Mingusa „Beneath the Underdog“, virtuoznog kontrabasiste i, pored Elingtona, najboljeg kompozitora u istoriji džeza. U srpskom prevodu knjiga je objavljena pod naslovom „Bedniji od šugavog psa“ i nije oduševila samo ljubitelje džeza, što već samo po sebi dosta govori.

Mingus je u njoj vlastitim rečima opisao jedan deo svog životnog puta: od ukletog detinjstva u crnačkom getu Vots kraj Los Anđelesa do otrcanih klubova Centralne avenije, oko kojih su ordinirali sitni kriminalci, narkomani, podvodači i tzv. bele naslednice, od čuvenih njujorških svratišta sa legendarnim figurama džeza do psihijatrijskih odeljenja bolnice „Belvi“. Međutim, sva njegova lutanja nisu otišla predaleko – uvek su se vraćala muzici. On je mogao da stavi muziku iznad ljudi.

Stranger things

(Ne)vesele osamdesete
Piše: Željko Obrenović

stranger thingsPonekad lepe stvari stignu niotkud. Tako je, u mom slučaju, bilo sa serijom „Stranger Things“. Kad je reč o klasičnim TV serijama, manja je šansa da se ovako nešto desi jer, naime, iz nedelje u nedelju viđamo komentare i kritičara i pojedinaca o svakoj novoj epizodi, pokušavamo da izbegnemo spojlere čak i za serije koje ne pratimo, a možda bismo mogli da ih pogledamo u nekoj tamo dalekoj budućnosti. Usput nam prijatelji-rođaci-poznanici pričaju i preporučuju serije koje gledaju i koje ne smemo da propustimo. I već do polovine sezone svake serije, mi znamo da li je za nas ili ne, i ostaje nam jedino da se odlučimo hoćemo li je gledati odmah ili ćemo se strpeti. Kada je reč o Netflixu, situacija je nešto drugačija, jer nam oni odjednom nude čitave sezone i zato su njihove serije pogodne za takozvano bindžovanje, odnosno gledanje u jednom cugu. Na stranu zanimljiv koncept i neprestano upinjanje da podari seriju vrednu gledanja, Netflixu je to, budimo realni, slabo išlo od ruke. „Dardevil“ je hvaljen i prehvaljen, no tek je u drugoj sezonu iole stao na noge i barem se malo približio sjajnim predlošcima koje su pisali Bendis i Brubejker. „Džesika Džons“, takođe po Bendisovom stripu, pretila je da bude intrigantna (reč je o jednom od najboljih stripova svih vremena i verovatno najboljoj dekonstrukciji superheroja), ali je tek zagolicala maštu i izneverila visoka očekivanja. Ni „Mr Robot“ nije bio znatno bolji iako je takođe imao zanimljivu premisu. Tek je serija „Bloodline“, porodična saga s puno drame i taman dovoljno zločina, bila kakva treba.

Hrabro i žestoko

Propovednik – Preacher
Uloge: Dominic Cooper, Joseph Gilgun, Ruth Negga, Lucy Griffiths.
Piše: Pavle Zelić

preacherMalo je reći da su očekivanja bila velika kada je u pitanju TV adaptacija obožavane i ozloglašene stripske epopeje Garta Enisa i Stiva Dilona, grafičke novele koja je uspela da izvrne ruglu sve zatucane religijske klišee, izopačenosti i zalutale iluzije savremene Amerike, dok je istovremeno izgradila bogat i samodovoljan svet oplemenjen autentičnom novom mitologijom i likovima većim od života. I, iako mnoštvo klasičnih, pa i nekih modernijih stripovskih junaka, doživljavaju renesansu na malim ekranima u serijama kao što je “Okružen mrtvima”, “Arrow”, “Flash”, “Jessica Jones”, “Daredevil”, ipak su to u najvećoj meri adaptacije superherojskih i stripovi koji podilaze širem auditorijomu ili su pak naslovi koji se nadovezuju na već popularne trendove (zombiji), što nikako ne znači da umanjujemo vrednost svakog od pomenutih, već samo ističemo prednosti koje “Propovednik” nema. Jer, i pored ili uprkos posvećenim fanovima, sadržaj ovog stripa se zaista teškom mukom može prodati prosečnom TV konzumentu.

Zaštitnik (blood father)

Piše: Zoran Janković
Režija: Jean-François Richet
Uloge: Mel Gibson, Erin Moriarty, William H. Macy, Diego Luna

blood fatherNa bioskopskom repertoaru primetno nedostaju filmovi ustrojeni tako da se bezrezervno obraćaju prvenstveno zrelijoj i/ili filmski zahtevnijoj (ali i pismenijoj, to često ide u paru) publici. Zaštitnik (Blood Father) je film koji popunjava tu prazninu i, što je i najvažnije, istinski odličan film. Dosta toga se mirne duše i bez previše kolebljivog vaganja da pohvaliti kada se povede reč (ili još bolje diskusija) na temu šta to nudi i po čemu se sve to sočnom i ne toliko uobičajenom izdvaja Zaštitnik. A odgovor na ta pitanja je sasvim lak, jer povoljan utisak o ovom ostvarenju oprezniji i upućeniji filmoljupci steći će tokom gledanja već prvih minuta ovog ostvarenja.

S one strane

Piše: Đorđe Bajić
Režija: Zrinko Ogresta
Uloge: Ksenija Marinković, Lazar Ristovski, Tihana Lazović, Robert Budak

s one straneHrvatski reditelj Zrinko Ogresta režira filmove od sredine osamdesetih, još od vremena kada je radio na televiziji, da bi prvi igrani bioskopski film, Krhotine, snimio 1991. godine. S one strane je sedma režija Zrinka Ogreste, nastala nakon pomenutih Krhotina, kao i filmova Isprani, Crvena prašina, Tu, Iza stakla i Projekcije. Iskusni reditelj se ovoga puta udružio sa vodećim hrvatskim dramskim piscem i scenaristom Matom Matišićem (Život sa stricem, Fine mrtve djevojke, Nije kraj, Svjećenikova djeca), piscem koji rado istražuje skrajnute i prećutkivane teme koje se tiču hrvatskog nacionalnog identiteta – uključujući turbulentan odnos Srba i Hrvata, kao i upitnu ulogu Katoličke crkve u Hrvatskoj. Saradnja Ogreste i Matišića se pokazala veoma uspešnom, pa je S one strane, valja istaći, postao najuspešniji film u Ogrestinoj karijeri.

Dnevnik mašinovođe

Piše: Đorđe Bajić
Režija: Miloš Radović
Uloge: Lazar Ristovski, Nina Janković, Pavle Erić, Petar Korać, Mladen Nelević, Jasna Đuričić

dnevnik masinovodjePočetni impuls za nastanak Dnevnika mašinovođe Milošu Radoviću je dao proslavljenji srpski montažer Marko Glušac koji mu je predočio ideju za film i dao na uvid kratak tekst u kome je opisao život mašinovođa. Nakon iznenadne i prerane Gluščeve smrti, Radović je ideju razradio i pretočio u scenario koji u sebi sjedinjuje mnogo toga: ima tu dosta komedije, ali i melodrame, romanse... Nastavljajući se na poetiku koju je izgradio u filmovima Mali svet i Pad u raj, Radović je svoj novi film zamislio kao „tragično-humornu melodramu o nevinim ubicama i njihovim životima“. Na Dnevniku mašinovođe je, od samog početka, radio i producent/glumac Lazar Ristovski, a snimanje je, nakon višegodišnjih priprema, počelo krajem 2014, odnosno početkom 2015. godine. Dnevnik mašinovođe je svoju svetsku premijeru imao u okviru filmskog festivala A kategorije u Moskvi, 29. juna 2016. godine. Film je prikazan u glavnom takmičarskom programu i osvojio je nagradu publike.

Inkarnacija

Piše: Zoran Janković
Režija: Filip Kovačević
Uloge: Stojan Đorđević, Daca Vidosavljević, Sten Zendor, Dejan Cicmilović, Tihomir Stanić

inkarnacijaZačudno vitalna, ali i delimično opasna i dalekosežno gledano moguće pogubna tradicija kvalitetnih filmova mladih autora, koji su gotovo u potpunosti nastali van ili na samom rubu sistema srpske zvanične kinematografije, ove godine nastavila se sa dva iznenađujuće zaokružena i osobena filma; u pitanju su Otvorena Momira Miloševića i Inkarnacija Filipa Kovačevića. Zanimljivo je da se u oba slučaja da izreći u dobroj meri slična dijagnoza: u pitanju su filmovi čiji su autori, uprkos krštenici i iskustvu, znalački spojili i u finu ravnotežu postavili art-house provinijenciju i žanrovski melanž.

Inkarnacija Filipa Kovačevića mudro se i skladno nadovezuje na tradiciju art-house kriminalističkih filmova, kakve su nam u prvih desetak godina ovog novog milenijuma stizali iz Španije, mahom iz produkcije Film Factory, dok se na idejno-motivskom planu može izreći i analogija sa Limanovim izvrsnim ostvarenjem Na rubu vremena (Edge of Tomorrow, 2014). Inkarnacija je nastajala polako (zapravo, sva je prilika, svojim prirodnim i jedinim prikladnim ritmom), tako da se pominjani Limanov SF spektakl može uzeti kao nadahnuće krajnje uslovno, mada je očito da ih u rimu spaja sličan narativni postupak, odnosno slična začkoljica na planu narativa i razvoja radnje. Konkretno, u Inkarnaciji pratimo mlađeg muškarca koji se iznova i iznova budi u prestoničkom jutru, pokušavajući da odgonetne ko je i zašto je tu, te nastojeći da u begu pred maskiranim progoniteljima iskoristi ono što je opazio i doživeo tokom prethodne, nazovimo je tako, budne epizode.

Emocije koje se ne mogu sakriti

Žarko Laušević – dvadeset tri godine kasnije na Filmskim susretima u Nišu
Piše: Dejan Dabić

zarko lausevic filmski susretiCentralni događaj 51. Festivala glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma koji je održan od 20. do 26.8.2016. godine u Nišu, bio je dolazak i trodnevni boravak velikog glumca Žarka Lauševića. Iako je bilo malo neizvesnosti u vezi sa njegovim dolaskom na festival (potpisnik ovih redova kao član Direkcije Festivala učestvovao je u prevazilaženju potencijalnog problema koji je mogao nastati u vezi sa cenom avionske karte na relaciji Njujork-Beograd dok je poznati glumac opet, sa svoje strane, učinio maksimalni napor kupujući znatno jeftiniju kartu od one koju je mogao, potvrđujući ne samo svoju glumačku već i ljudsku veličinu), na kraju se sve, ipak, dobro završilo - i za samog glumca, i za publiku, i za festival u celini.
Žarko Laušević najpre je proglašen za glumca pete festivalske večeri (za ulogu u filmu „Smrdljiva bajka“, scenariste i reditelja Miroslava Momčilovića), a pošto je dobio najviše glasova od svih glumaca večeri (za koje je na glasačkim listićima tokom festivala glasala publika na Letnjoj pozornici u niškoj tvrđavi), proglašen je i najpopularnijim glumcem čitavog Festivala. Zvanični žiri kojim je predsedavala glumica Sloboda Mićalović, a čiji su članovi bile njene kolege, Kalina Kovačević i Tanasije Uzunović, dodelio mu je i Gran pri NAISA za najbolje glumačko ostvarenja na festivalu. Posle dvadeset tri godine - i tadašnjeg Gran prija (koji se tada zvao) Ćele Kula za ulogu u filmu „Bolje od bekstva“, reditelja Miroslava Lekića - Žarko Laušević je ponovo nagrađen najznačajnijom nagradom našeg najstarijeg (domaćeg) filmskog festivala (i te 1993, baš kao i ove godine, publika ga je proglasila najpopularnijim glumcem festivala).

Istorija uzvraća udarac

Multimedijski superheroji (41): Crna Guja
Piše: Dejan Dabić

crna gujaPovodom početka obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata, londonski „Telegraf“ (The Telegraph) doneo je zanimljivu priču o tome da su se glavni junaci kultne TV serije „Crna Guja“ (The Black Adder) zaista borili u Prvom svetskom ratu (u četvrtoj sezoni ovog Bi-bi-sijevog/ BBC istorijsko-humorističkog serijala koji koristi estetiku sitkoma, Crna Guja je za vreme Velikog rata bio kapetan britanske vojske negde u Flandriji) pozivajući se na istraživanje specijalizovanog sajta www.forces-war-records.co.uk. Izvršni direktor Dominik Hejho (Dominic Hayhoe) objasnio je kako je do toga došlo: „Ubacivali smo nove informacije u našu bazu podataka kada smo slučajno naišli na Kapetana Blekadera. Kao fanovi TV serije, zapitali smo se da li možemo pronaći u vojnoj evidenciji imenjake i ostalih izmišljenih likova“. Tako su se u ovoj priči o istoriji koja se realnom faktografijom poigrala sa fiktivnim junacima popularne TV serije (koja je u jednoj anketi sredinom 2000-ih, uz „Mućke“, proglašena najboljim britanskim sitkomom svih vremena) pojavili i Redov Boldrik/ Private Baldrick, Poručnik Džordž/ Lt. George i Kapetan Darling/ Captain Darling). Da stvar bude čudnija, jedino nije pronađena direktna etimološka i istorijska veza sa Generalom Melčetom/ Melchett, mada je odranije utvrđena njegova sličnost sa britanskim feldmaršalom Daglasom Hejgom/ Douglas Haig.

Manifest valjevskog stripa

Karton Siti - Željko Obrenović, Nemanja Radovanović, Željko Vitorović, Gašpar Rus, Miroslav Slipčević
Piše: Marko Stojanović

karton sitiValjevo ima dugu strip tradiciju. Možda nema kontinuitet, kako je Bogoljub Arsenijević Maki rekao pre neku godinu na jednoj tribini posvećenom stripu u Valjevu na jednoj od Balkanskih smotri, ali trud, pokušaj da se pokrene, gura i opstane u stripu Valjevcima niko ne može osporiti. Još od Brane Nikolića, jednog od obnovitelja stripa u posleratnoj Jugoslaviji, autora "Bendža Koste" i pisca legendardnih pisanih romana "Ninđa" (pod pseudoninom Derek Finegan), Valjevci su pokazivali da znaju i kako se crta i kako se piše strip, ali nekako, neka kruna tog poznavanja medija je izostajala. Škole stripa i radionice su se rađale, radile pa nestajale, palica se predavala – iz ruke Bogoljuba Arsenijevića Makija u ruke Zorana Stefanovića, iz Stefanovićeve u ruke Milivoja Kostića, iz Kostićeve u ruke Nemanje Radovanovića i Miloša Nikolovskog, a iz njihovih u ruke Filipa Stankovića, koji je i dan danas ponosno nosi – ali prave manifestacije nagomilanog stripovskog naboja nije bilo... Sve do zamašnog (120 kolornih strana) elektronskog engleskog i štampanog srpskog izdanja "Karton Siti" izdavačke kuće "Modesty Stripovi" koje demonstrira i znanje i umeće, a u celosti ga potpisuju Valjevci i prijatelji!

Druženje s družinom

Družina Dardaneli 2 - Pavle Zelić, Dragan Paunović
Piše: Marko Stojanović

druzina dardaneliJedan od najiščekivanijih strip albuma kada se radi o domaćem stripu, "Družina Dardaneli: Zločin na svetskoj izložbi" je napokon objavljen. Kad je u pitanju tako dug period između dva nastavka jednog serijala kao što je ovde slučaj, očekivanja publike znaju da budu visoka i zato da odmah raščistimo: Reč je o dostojnom nastavku originalne "Družine Dardaneli" Pavla Zelića i Dragana Paunovića, objavljene 2011. godine – i ne samo to, reč je o primetno boljem stripu od svog prethodnika! Problem nastavka, ili kako-dati-ljudima-ono-što-im-se-toliko-svidelo-u-prvom-a-ne-ponoviti-formulu - ovaj album bez velike teškoće prevazilazi. Prosto, autorski tandem je uigraniji, a pet godina razmaka između prve i potonje avanture Družine omogućilo je i scenaristi i crtaču više nego dovoljno vremena da nakupe iskustva radeći na drugim projektima sa drugim saradnicima, što je donelo rezultate koji se ovde jasno vide.

Tajni ratovi

Najbolje od Marvela iz Čarobne knjige
Piše: Stefan Marković

tajni ratoviNedavno je na tribini održanoj u sklopu niškog festivala stripa "Striporama", velikan ilustracije, neizmerno duhoviti Dobrosav Bob Živković, izjavio kako se ranije znalo: "Pametni prate francusko-belgijsku školu stripa u Stripoteci, dok budale čitaju superherojštinu u Eks almanahu."

Pa ipak, "budala" koje uživaju u tome bilo je mnogo i tada, a mnogo nas je, kanda, i sada, za šta je u velikoj meri zaslužno i to što su se mišićavci u šarenim kostimima sa ilustrovanih stranica preselili i na bioskopska platna, u vidu veoma popularnih i finansijski isplativih filmova, postavljajući novi trend među mladima, a bo’me i starijima. Nije nikakva novost da se i izdavačka kuća Čarobna knjiga bavi objavljivanjem ovakvih izdanja. Pogledajte samo debeljuce iz edicije "Marvel Essential" (epizode Marvelovih junaka, štampane hronološki, na jeftinom papiru, u crno-beloj tehnici i sa velikim brojem strana), u kojoj su izašle avanture Čudesnog Spajdermena, Osvetnika, Srebrnog letača, Hulka, Ajronmena, X-mena...

Priča o Dilanu Dogu

Intervju: Anđelo Stano
Razgovarao: Zlatibor Stanković

andjelo stanoGospodine Stano, pre svega, hvala na vremenu koje ste izdvojili za naše čitaoce. Kako je počela Vaša bogata profesionalna karijera? Kada je Anđelo Stano shvatio da će strip biti njegov životni poziv?
Prvi put sam došao u kontakt sa stripovima čitajući priče u "kaiš" formatu iz šezdesetih godina: Teksa Vilera, Bleka Stenu, Kapetana Mikija... a tu su bili i junaci priča iz "Korijere dei pikoli", koji su najviše uticali na moju maštu i hranili je. Crtanje je bilo samo logična posledica, budući da sam već imao prirodnu predispoziciju. Bilo mi je zabavno da smišljam i crtam nastavke omiljenih priča i da junake odvodim u neke druge pravce, razvijajući, pre svega, onu avanturističku stranu. Krenuo sam od komičnog stripa, da bih ubrzo stigao do onog realističnog, pre svega ugledajući se na priče Huga Prata "Senka" i "Ana u džungli", a potom i na "Ostrvo s blagom" (1967), koje me je do te mere oduševilo da sam ga u potpunosti prekopirao. Moje sveske u linijama i kvadratićima bile su prepune crteža, koje sam pokazivao prijateljima i drugovima iz razreda kako bih im priuštio zabavu i video njihovu reakciju. Sve do srednje škole, to je bila samo strast. Nisam razmišljao da će to postati moj posao.