Menu

logo

Džez u Nju Orleansu

Piše: Aleksandar Radovanović
Vek džeza (20)

jazzfuneral"Džez je nastao u Nju Orleansu i probio se uzvodno rekom do Čikaga", izjava je koju su mnogi istraživači glavnog toka popularne kulture skloni da daju kada se bave nejasnim predmetom džeza i njegovog porekla. I premda je to, svakako, racionalno objašnjenje, šarmantno jednostavno, više je nego verovatno da je netačno. Džez nije mogao nastati u jednoj oblasti zemlje kao što je mogao bluz. Masovne migracije crnaca širom Juga i opšti oslobađajući efekat ukidanja ropstva čine da je izuzetno teško precizno reći gde i kada je nastao džez.

Iako se o Nju Orleansu ne može razmišljati sa bilo kakvom istorijskom tačnošću kao o "jedinom mestu rođenja džeza", u njemu je bilo toliko istraživanja džeza i tamošnje muzike karakteristične za početak dvadesetog veka, da se na primeru Nju Orleansa mogu izvući zaključci koji se tiču društvenog i kulturnog fenomena koji je vodio do stvaranja džeza.

Poznato je da je Trg Kongo u Nju Orleansu bio mesto gde su se okupljali afrički crnci u ranijim godinama ropstva kako bi svirali ono što je sigurno bila afrička muzika. Maršal Sterns u svojoj pionirskoj knjizi "The Story of Jazz" citira arhitektu Bendžamina Latroba koji je 1819. godine posetio Trg Kongo:

"Muzika se sastojala od dva bubnja i žičanog instrumenta. Jedan starac je sedeo opkoračivši cilindrični bubanj oko jedne stope u prečniku i neverovatnom brzinom ga udarao ivicom svoje šake i prstima. Drugi bubanj bio je nalik na otvorenu bačvu i držao se između kolena, a udarao se na isti način. (...) Najinteresantniji instrument, međutim, bio je žičani instrument koji je bez sumnje uvezen iz Afrike. Na vrhu vrata bila je grubo obrađena figura čoveka u sedećem položaju, a iza njega dve čivije za koje su bile privezane žice. Telo je bila tikva... U istom orkestru bio je četvrtasti bubanj koji je izgledao kao hoklica... takođe tikva sa okruglom rupom opremljenom limenim ekserima koju je udarala žena pomoću dva kratka štapa."

Ovakva vrsta okupljanja na Trgu Kongo obično je bila jedina prilika crncima da sviraju i pevaju do mile volje. Naravno, lokalne vlasti su čak i ovo nadgledale: robove bi njihovi gospodari dovodili na trg i vraćali ih nazad na plantaže. Ipak, za skupove na Trgu Kongo kaže se da su uključivali mnoge afričke pesme koje su belci verovatno zabranjivali jer su bile deo "vodun" ili "vudu" obreda. Robovi su takođe plesali francuske kadrile i pevali lokalne pesmice pored više afričkih napeva koje su uzvikivali nad "velikim bubnjevima".

Nigde u Sjedinjenim Državama nije tako očigledan francuski uticaj kao što je u Nju Orleansu. Upravo je ta preovlađujuća francuska kultura davala ton evropeizaciji afričkih robova u toj oblasti. Mulati, ili crnci svetlije kože u Nju Orleansu, koji su obično bili rezultat manje legalne bračne zajednice između francuskih gospodara i crnkinja ropkinja, prisvojili su čak ime "Kreoli" kako bi se razlikovali od ostalih crnaca, iako je ovaj termin prvobitno označavao bilo kog belog doseljenika francuske ili španske krvi. Na prilično sličan način kao kućni crnci na plantažama u ostalim oblastima, Kreoli su prihvatili od evropske kulture najviše što su mogli i okrenuli su leđa "tamnijoj" kulturi svoje polubraće. Sa sigurnošću možemo pretpostaviti, na primer, da nije bilo crnih Kreola koji su plesali na Trgu Kongo.

Crni čovek verovatno nije bio impresioniran samo rečima i plesovima kadrila i menueta koje je naučio od francuskih doseljenika u Nju Orleans, već i instrumentima koje su beli Kreoli upotrebljavali za sviranje. Tako su se crnci iz Nju Orleansa zainteresovali za kornete, klarinete, trombone i tube belih marševskih bendova koji su takođe bili popularni ne samo u Nju Orleansu, već i u mnogim drugim južnjačkim gradovima. Egzotični ritmovi kadrila (2/4 i 6/8) i vojnih marševskih bendova (4/4) takođe su ostavili veliki utisak na robove i oni su pokušali da pripoje ove taktove svojoj sopstvenoj muzici. Tamnoputi Kreoli su, međutim, u potpunosti usvojili ove elemente francuske kulture. Mnogi Kreoli bili su slobodnjaci na osnovu svog rođenja, ili su bar bili kućni poslužitelji davno pre ukidanja ropstva. Imali su, znatno pre ostalih crnaca u toj oblasti, direktan pristup evropskoj muzici i instrumentima.

Marševski bendovi koje su osnovali crnci, imitirajući napoleonovske vojne marševske bendove belih Kreola, takođe su se podelili u dve različite kategorije. Postojali su relativno dobro uvežbani bendovi obojenih Kreola i neškolovani, neuvežbani prigradski bendovi tamnijih crnaca (koji se nisu pojavili još dugo nakon ukidanja ropstva). Ovi bendovi korišćeni su u svim prilikama. Pored čuvenih pogrebnih povorki, svirali su na piknicima, plesovima, brodskim putovanjima i sličnim prigodama.

Jedan primer načina na koji su crnci koristili evropske ritmove zajedno sa svojim sopstvenim zapadnoafričkim ritmovima bile su pogrebne povorke. Marš do groblja sviran je u sporoj 4/4 kadenci nalik na pogrebnu pesmu. To je obično bio spiritual, ali pretvoren u vrstu sirovog i bluziranog napoleonovskog vojnog marša. Bend su pratili članovi ožalošćene porodice – rođaci, članovi pokojnikovog bratskog reda ili tajnog društva, poznanici. (Celu noć pre sahrane ili onoliko noći koliko je odvajalo smrt i sahranu, ožalošćeni su dolazili u pokojnikovu kuću da plaču, jecaju i celivaju telo. Međutim, ova "bdenja" ili "oplakivanja" obično bi se pretvarala u kućne zabave.) Kada bi se bend posle sahrane dobro udaljio od groblja, obično bi uleteo u brzi deo marša, u neku aproksimaciju 2/4 ritma kadrila. "Didn’t He Ramble" i "When the Saints Go Marchin’ In" bile su dve najčešće svirane melodije – obe prerađene religiozne pesme. Čak i u ovoj vrsti marševske muzike uticaj bluza bio je veoma jak, bar za prigradske ili "tamnije" duvačke bendove. Kreolski bendovi iz centra nisu želeli ništa da imaju sa "sirovim i bučnim sviranjem onog crnog naroda." Oblik kreolskih sahrana mora da se takođe razlikovao ako su ožalošćeni iz centra imitirali modele belih Kreola. Sigurno se veliki broj uglednih Kreola mrštio pred budalaštinama koje su tamniji crnci izvodili kada su sahranjivali člana svoje zajednice. Dug period veselog oplakivanja, upotpunjen gozbom i plesom, verovatno je bio izvan dozvoljene granice i katoličke i protestantske religijske prakse. Istraživači afričke kulture navode da su ovi običaji sahranjivanja poreklom iz Zapadne Afrike, posebno iz velikih plemena Dahomeja.

Do trenutka kada su marševski i limeni bendovi u Nju Orleansu i nekim drugim delovima Juga postali moderni, crnci su već počeli, pored gitare i usne harmonike, da ovladavaju mnogim drugim evropskim instrumentima. Korneti, tromboni i tube limenih bendova svirani su sa različitom količinom veštine, premda, kada čovek dovoljno nauči instrument da bi svirao muziku koju želi, "veština" postaje proizvoljno razmatranje. Crni limeni bendovi Nju Orleansa na prekretnici veka sigurno su već bili savladali evropske limene instrumente kao što su to učinili kreolski bendovi iz centra grada, s tim što su do tada prosto "svirali na način kako su osećali. "Do trenutka kada su u većem broju počele da se pojavljuju prve nemarševske, instrumentalne grupe orijentisane na bluz, tj. "džes" ili "prljavi bendovi", instrumentacija je već bila smeša limenih bendova i laganijih kadrilskih grupa.

Represivne mere "bele prevlasti" koje su sprovedene posle Građanskog rata imale su veliki efekat na muziku Nju Orleansa. Godine 1894, donet je zakonodavni akt koji je podsticao segregaciju, što je najviše pogodilo crne Kreole. On je, takođe, na duže staze pomogao da se preusmere njihove društvene i muzičke energije. Sve do vremena zloglasnih diskriminativnih propisa, Kreoli su uživali autonomiju društvenog i ekonomskog statusa, do izvesnog stepena imali su iste ekonomske i društvene prednosti kao belci. Mnogi od njih su se školovali u Francuskoj i svoju decu slali tamo na školovanje. Nekoliko kreolskih porodica spadalo je u najbogatije porodice u Nju Orleansu dok su ostali bili dobro poznati majstori i zanatlije. U mnogim slučajevima Kreoli su radili rame uz rame s belcima. Takođe su uživali u kulturnoj strani njuorleanskog života iz osamnaestog i devetnaestog veka: imali su sopstvene lože u operi, a sa svojim dobro uvežbanim marševskim bendovima vojničkog stila učestvovali su u svim paradama belaca u centru grada. Međutim, sa segregacionim propisima kasnog devetnaestog veka, Kreoli su počeli da gube poslove koje su radili sa belcima i više im nije bilo dozvoljeno da sviraju u centru grada, u domovima bogatih belaca i na vojnim paradama.

Otprilike u to vreme, tamniji, ka bluzu usmereni muzičari iz predgrađa Nju Orleansa, počeli su da sviraju svoju "prljavu" instrumentalnu muziku u kafanama i plesnim dvoranama, na zabavama, piknicima i na nekim mestima gde su stariji limeni marševski bendovi imali običaj da sviraju. I dalje je bila u pitanju vrsta "marševske" muzike, ali je strogi 4/4 ritam marša ustupio mesto "sinkopiranom" 2/4 ritmu, dok su zvučne boje i tonovi koje su muzičari kao što je Badi Bolden počeli da koriste bili radikalno pomereni od čistih sonoriteta marševskih bendova evropskog stila.

Kada su "obojeni" Kreoli počeli da gube poslove u centru grada ili kada su otkrili da im više nije bilo dozvoljeno da sviraju za belce, neki od njih su počeli da putuju do predgrađa kako bi se pridružili svojoj tamnijoj polubraći. Do tog trenutka, blizu prekretnice veka, postojala je znatna razlika u sviranju i muzici crnaca u centru i crnaca u predgrađu. Kreoli su dobijali formalno muzičko obrazovanje, ponekad pod okriljem belih francuskih učitelja. Savladali su evropske instrumentalne tehnike, a muzika koju su svirali bila je evropska. Crnci iz predgrađa, koji su obično učili instrumente po sluhu i koji nikada nisu primili formalno i tehničko podučavanje, razvili su sopstvenu instrumentalnu tehniku i muziku, muziku koja se dosta oslanjala na neevropsku vokalnu tradiciju bluza. Mnogi Kreoli koji su okrenuli leđa ovoj "tamnijoj" tradiciji sada su pokušavali da je nauče. To je, verovatno, jedini razlog što ima toliko tamnoputih Kreola među prvim džez muzičarima.

Treba istaći da je džez, kako se razvijao, bio prevashodno muzika koja se zasnivala na bluzu. Boja zvuka bluza i njegov duh došli su u džez praktično nepromenjeni, čak iako su rani crni muzičari koji su upotrebljavali evropske instrumente morali da nauče da ih sviraju po modelu strogo evropske marševske muzike. "Klasična" boja zvuka trube, boja koju su Kreoli imitirali, nije došla u džez. Čistotu tona koju je evropski trubač želeo, odbacio je crni trubač zbog humanije izraženog zvuka glasa. Limeni zvuk je došao u bluz, ali se on jedva odnosio na svoje evropske modele. Grub, sirov zvuk, koji je crni čovek izvukao iz tih evropskih instrumenata, gajio je on u zemlji svog sužanjstva više od dva veka. Bio je to američki zvuk, nešto svojstveno određenoj vrsti kulturne egzistencije u ovoj zemlji.

Add comment


Security code
Refresh