Menu

logo

Smrdljiva bajka

Piše: Zoran Janković
Režija: Miroslav Momčilović
Uloge: Žarko Laušević, Jelena Đokić, Bojan Žirović, Petar Božović, Miloš Vlalukin, Nebojša Ljubišić, Miloš Samolov, Nebojša Ilić, Cvijeta Mesić, Marko Gvero, Aleksandar Đurica

smrdljiva bajkaI taman kada se učini da je srpski film stupio na staze dostojanstvenijih i zanimljivijih postignuća (u ovom konkretnom slučaju, nakon uspele jeseni lane i Ničijeg deta i Enklave tokom ranog i punog proleća, te nakon ovojesenjih prijatnih iznenađenja iz domena mladog/mlađeg filma u vidu Amaneta i Paname), hitro stižu i najnoviji argumenti u prilog tezi da je srpski film na očiglednoj stranputici, ako ne i nizbrdici. To je, sva je prilika, i jedina (neželjena, svakako, ali očigledna) korist od ove i ovakve Smrdljive bajke sada već prekaljenog i na planu režije Miroslava Momčilovića.

Saglasimo li se da onaj mitski prosečan (dakle, i najčešći) gledalac ne mora da ima predznanja i da nastupa sa tačke razumevanja za produkcione i/ili postprodukcione i šire shvaćene nedaće, jer svaka je relativizacija, dobronamerna ili ciljana, zapravo prvi korak na putu ka apologiji za sve, svakoga i svašta, moraćemo da Smrdljivu bajku izvagamo po konkretnim i krajnjim učincima. A oni su u smislu kvaliteta pa i opšte relevantnosti, neznatni i nedopustivo niski. Posebno za autora opusa poput Momčilovića, kome je ovo četvrta režija na planu igranog dugometražnog filma (prethodne su, da podsetimo, bile: Sedam i po, Čekaj me, ja sigurno neću doći i Smrt čoveka na Balkanu). Možda bi najcelishodnije bilo poći od zamerke na račun zbunjujuće nonšalancije kojom se očito pristupilo realizaciji ovog filma; šanse za nove filmove provereno ne rastu na grani, a scenarista i reditelj je u slučaju Smrdljive bajke krenuo upravo od upadljivo nonšalantno osmišljene, postavljene i sročene priče.

Smrdljiva bajka bi tako trebalo da bude efektan i efektno sveden film teze, teze u odnosu na čiju promućurnost i zaumnost bi trebalo negde u dubinu pripovednog i značenjskog kadra postaviti sve ostalo, a upravo je teza na kojoj počiva Smrdljiva bajka nedopustivo nonšalantno ustrojena. Momčilović u Smrdljivoj bajci prati svakodnevnu zbilju para velegradskih beskućnika, što bi u načelu trebalo za ishod da ima barem diskretno društveno angažovan film, a što bi teško ikome iole benevolentnom moglo da zasmeta. Međutim, budući da početna teza zapravo predstavlja tek smokvin list za opštu bezidejnost i već par puta ovde spominjanu nonšalanciju, nonšalanciju koja se zadovoljava pukim prikazom pretpostavljene dobrohotnosti u ovoj priči okupljenih i prikazanih beskućnika, Smrdljiva bajka upadljivo promašuje metu socijalne osvešćenosti. Zato ni ne čudi da na tom planu ovo ostvarenje ima da ponudi tek jalovu, krajnje derivativnu, lažno emotivno, saharinski sladunjavu i intelektualizma potpuno lišenu priču o dobro poznatom, a uz to i ne preterano filmičnom.

Sav satkan od proizvoljnosti i lakih rešenja, kao i brzopoteznih kvazizaumnih domišljatosti (poput "Sloboda smrdi!"), film Smrdljiva bajka nema šta konsekventno i nadahnjujće da ponudi ni svojim ključnim akterima – fotografija Aleksandra Ilića je tek puko upotrebljiva, muzika Irene Popović prenaglašena i metiljava, a Žarko Laušević je svojom pojavom ovde podsetio da potiče iz ere daleko plodnijih i boljih dana srpskog i regionalnog filma, dok Jelena Đokić nanovo na filmu nije iskoristila priliku da pokaže svoj nemali potencijal autentične glume, koji inače krasi njen rad u pozorištu.

Ovo je film koji je po svakoj osnovi mogao i morao da bude bolji, ali, uprkos tome, eventualna dobra gledanost i poneka šira društvena polemika koju će ovo ostvarenje (budući da je kod nas film i dalje najkomunikativniji i najdostupniji vid (kakve-takve) umetnosti) možda inicirati mogu biti barem neke i nekakve vajde od ovog filma koji se u svojim prapočecima činio kao dovoljno lako izvodljiv zicer. Ali očigledno se iznova dokazalo da nije zicer sve što sija, baš kao što nije ni svaka sloboda sama sebi svrha i nije izgovor za sveopšti javašluk.

Add comment


Security code
Refresh