Menu

logo

Ejmi

Piše: Zoran Janković
Režija: Asif Kapadia

amyOvo su definitivno godine lakog i katkad (ako ne i najčešće) lakog posezanja za krupnim i oštrim kvalifikacijama i optužbama, i tu naprosto nema pomoći osim ako Donald Tramp ili fotografija neke od najpreduzetnijih belosvetskih starleta ne uspeju u nakani da napokon sruše internet. U međuvremenu, lako se da izreći zamerka na račun sve probitačnijeg dokumentariste iz visoke lige tog filmskog i filmofilskog soja, da je u slučaju svog najnovijeg rediteljskog rada, biografskog dokumentarnog filma Ejmi, olako posegnuo za autoreciklažom, praktično ponovivši postupak i pristup koji je krasio i njegov prethodni vrlo dobar rad (Senna, o zlosrećnom brazilskom superstaru automotoristike).

Stoji da Ejmi, film, između ostalog, odabran i da otvori ovojesenju Slobodnu zonu u Beogradu i još par gradova Srbije, upadljivo doslovno stupa po stazama koje je sam Kapadia utabao stvarajući taj pomenuti prethodni mu film. Uprkos tome, sva je prilika da je autoreciklaža prejaka reč, preoštra a dobrim delom i neprecizna dijagnoza, imajući u vidu konkretan krajnji ishod. Naime, i mimo prethodnog znanja, odnosno, i mimo upućenosti u Kapadijin minuli rad, njegova Ejmi se sama po sebi nameće kao uspešan, rečit, zanimljiv i ponajpre samosvojan dokumentaristički rad biografske fele, u očiglednom skladu sa onim pomalo mitskim konceptom duha vremena današnjice. Naprosto, Ejmi je film na svom mestu i ostvarenje u kome je sve nužno i zastupljeno u pravoj i najpodesnijoj meri, uz dužno poštovanje filmičnosti i filmske pismenosti kao preduslova svih uslova i kanona.

Film, naravno, prati ključne kote u kratkom, ispunjenom ali nadasve nesrećnom životu mnogovoljene Ejmi Vajnhaus; Ejmi kao film ne beži od svoje biografske suštine, reklo bi se da su tokom dva sata trajanja pokrivene sve ključne stavke u burnoj biografiji i na tom kratkom, hitrom i nenadano prekinutom razvojnom putu te istinski autentične muzičke (i vizuelne) pojave. U tom smislu, na tom rudimentarnom nivou vaganja dometa filma, u celini gledano, ovom se ostvarenju nema ama baš ništa smisleno i konsekventno zameriti. Ipak, Kapadia je očito autor višeg kalibra, te ova i ovakva njegova Ejmi, srećom (i po obožavatelje joj i po ino gledateljstvo), ne zastaje na koti usredsređenog i ponajpre faktografski ustrojenog i usmerenog biografskog dokumentarca. Slično tome, Ejmi nije ni rokumentarac (dokumentarac koga u najvećoj meri određuju uzusi određeni barem paušalno za svet rok (i pop) muzike). Ejmi je čedo viših ambicija i krupnih postignuća pa, iako ih bez vidnijeg upinjanja zadovoljava, lako prevazilazi srednjački postavljene namete iz domena narečenih biografskih dokumentaraca i rokumentaraca, kategorija kojima po mnogo osnova nepobitno pripada. Dakle, Ejmi jeste sve gore pominjano, ali Kapadiji i ostatku ključnog dela autorske ekipe koja stoji iza ovog uspelog ostvarenja, na u startu mahom dobro poznate teme, mora se bezrezervno čestitati na prikazanoj umešnosti, eleganciji, pa i lakoći sa kojom su izatkali razgranatu ali, u krajnjoj instanci, sveobuhvatnu i rečitu (a ne samo puko ilustrativnu) sliku o jednoj nesvakidašnjoj pojavi i egzistenciji. Premda, makar načelno gledano, izrazito pregledno i fokusirano delo, Ejmi, sva u brižno sročenim, odmerenim i tempiranim hronološkim i drugim sinkopama, majstorski je u delo sprovedena slika o jednom golemom i neporecivo unikatnom talentu i, u isti mah, o jednom posrnuću i bespomoćnoj nesnađenosti kao njegovom prauzroku, usled čega je tragedija bez daljnjeg bila jedini i neumitni ishod.

S tim u vezi, mora biti ovde, na vidnom mestu istaknuto da je Kapadia dosegnuo tu, za mnoge kao sanak pusti daleku pa i neuhvatljivu tačku – kotu delikatne ravnoteže između tragizma, neizbežne faktografije, hladne glave i mirnog oka i polaznog i humanističkog intelektualnog poštenja. Dodaju li se tome sveopšta odmerenost i zavidna filmičnost, stiže se do aplauza na račun reditelja i saradnika mu kao jedine moguće razumne i utemeljene reakcije na u Ejmi ponuđeno. A autoreciklaža kao zamerka može i moraće da pričeka neke druge, manje vešte a krivlje nego što je to nanovo odlični Asif Kapadia.

Add comment


Security code
Refresh