Menu

logo

Umetnost može nastati i iz besa

Intervju: Dejv Mekin
Razgovarali: Pavle Zelić i Draško Roganović

Sandman Dave McKeanPrvorazredni stripski, i ne samo stripski, događaj se nedavno odigrao u Srbiji – došao je Dejv Mekin! Dejvid ili Dejv Mekin (David McKean) je bez sumnje jedan od najvećih živih strip-umetnika i ilustratora, čovek koji je redefinisao devetu umetnost kroz svoju saradnju sa scenaristima Nilom Gejmenom i Grantom Morisonom, ali i sopstvena autorska dela, dajući joj novu snagu i zrelost, kao jedan od najbitnijih aktera u evoluciji stripa u formu i izraz koji danas zovemo grafički roman. Zahvaljujući izdavačkoj kući Darkwood iz Beograda, koja je objavila sva ključna Mekinova dela, među kojima se izdvajaju "Betmen: Ludnice Arkam", "Od signala do šuma" i najnovije izdanje "Crna orhideja" uz nastavak objavljivanja legendarnog "Sendmena", kao i organizatorima konvencije fantastike BeoKon Društva ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić", koje je ove godine sa velikim uspehom organizovalo udruženje za promociju japanske pop-kulture "Sakurabana", imali smo retku priliku da se na sveobuhvatan način upoznamo sa radom i ličnošću ovog svestranog umetnika. Na BeoKonu su održane dve sjajne tribine sa Mekinom, na kojima je pričao kako o svom radu na stripu i na bezbroj ilustracija za knjige, omote albuma, plakate, tako i o svojim neverovatnim filmovima od kojih je jedan, njemu lično najdraža "Luna", bio i ekskluzivno prikazan. Sa Mekinom smo pričali o stripu, stvaralačkom procesu, ilustraciji i uzorima, ali i o politici, jer su se upravo u vreme održavanja BeoKona odigrali i teroristički napadi u Parizu. Konačno, zanimljivo je da se jedan deo razgovora odigrao i prilikom susreta dva velikana svetskog stripa, Igora Kordeja i Mekina, što je posebno doprinelo atmosferi i izuzetnosti trenutka.

Vi ste i solo autor, ali ste radili i u većim i manjim kolaboracijama, od stripa koji je duet scenariste i crtača, do filma gde u kreativnom procesu učestvuje mnogo ljudi. Šta je lakše?
Svaki nastanak dela je za mene različit i jedinstven. Ja sam po prirodi nestrpljiv, lako mi dosade stvari i ne volim da se ponavljam, tako da će za nekim autorskim projektom uslediti nešto sasvim suprotno poput produkcije filma i obrnuto. U kolaboracijama volim to što na neki način "hranimo" jedni druge, i što konačni proizvod nikada nije prosta suma naših uticaja i doprinosa već uvek nešto više i na taj način je recimo lakše raditi u timu od dvoje ili više ljudi.

Vaši filmovi nisu nalik ničemu drugom i vizuelno se nadovezuju na vaš specifičan likovni izraz, da li su onakvi kakvim ste ih zamislili?
Naravno da ne. U pitanju su ipak male, nekad minijaturne produkcije, bez dovoljno novca za skupe specijalne efekte, ali zato imam slobodu da pravim ono što me zanima i da pokušam da budem što bliži toj nekoj ideji u mojoj glavi.

Govoreći o likovnom izrazu, koliko je bilo teško plasirati sasvim drugačiji stil od onoga što se inače viđalo u američkom stripu u vreme kada ste počinjali?
Prosto, bilo je to, na neki način, revolucionarno doba, došlo je puno nas ludih Engleza sa svojim idejama i želeli smo da promenimo strip. I uspeli smo! Zaista ne znam kako.

Kako je izgledala vaša saradnja sa Gejmenom i Morisonom, sa kojima ste postigli neke od najvećih komercijalnih i kreativnih uspeha, na "Sendmenu", "Crnoj orhideji", "Ludnici Arkam"?
To je deo moje prošlosti, nešto na šta sam ponosan, ali nije bilo lako. Možda bih nešto uradio drugačije, ali nije ni važno više, ti stripovi postoje, izdržali su test vremena, i drago mi je da vidim da i danas znače toliko mnogo ljudima, i ovde i na mnogim drugim mestima na svetu (posetioci su satima čekali na Mekinov potpis, prim.ur.). Ipak, na kraju, sve zavisi od priče koja je u osnovi svega što radim, kako ona utiče na mene, da li izaziva dovoljno emocije, da li me ljuti...

Stvarate iz besa?
Da, smatram da je bes veoma važna i moćna pokretačka snaga. Na primer, bio sam jako ljut kada sam ilustrovao priču "Black Holes" (za "Pictures that tick", volume 2, prim. ur.), koju je napisao novinar čije ime ne smemo da objavimo. Radi se o politički osetljivoj istinitoj priči o kineskim seljanima koje vlast tera da prodaju krv, samo da bi bili zaraženi HIV virusom preko kontaminirane opreme i očajne medicinske prakse.

Kako ste se proveli kao počasni gost BeoKona?
Divno je doći ovde, nikada ranije nisam bio u Srbiji. Uvek je divan doživljaj upoznati ljude koji su otkrili moja dela toliko daleko od područja s kojima sam bolje upoznat, a koji veoma dobro poznaju moju karijeru. Prijalo mi je i da upoznam dobre ljude iz izdavačke kuće Darkwood, kao i vrlo entuzijastične posetioce konvencije. Tokom tribina na kojima sam učestvovao posetioci su mi postavili neka krajnje intrigantna pitanja, dok me je posebno obradovalo što je toliko ljudi ostalo da pogleda moj film. A povrh svega toga mi je dodatno čudno i zanimljivo to što sam bio prvi gost nove inkarnacije ovog festivala.

Da li je bilo ikakvih iznenađenja?
Pa, sam festival nije krio mnogo iznenađenja, tu su prisutni isti entuzijazam, inteligencija i zabava kakvi se mogu videti i na drugim medijskim festivalima širom sveta. Te stvari su zapravo krajnje univerzalne... A čini mi se da pop-kultura, mejnstrim kultura, stripovi, nazovite to kako god hoćete, budi kreativnost u ljudima i pomaže im da stupe u kontakt sa ostatkom sveta, što je sjajno.
Međutim, lutati Beogradom je svakako jedno krajnje čudno iskustvo. Na prvi pogled liči na bilo koji drugi evropski glavni grad, ali onda vam pažnju privuku detalji koji ga čine ni nalik drugim mestima koja sam dosad obišao. I tada shvatite kroz šta je sve grad prošao tokom protekle tri decenije – ožiljci su tu. Ali ožiljci nisu primetni na ljudima. Siguran sam da ih i oni imaju, ali ih dobro maskiraju. Iskreno se nadam da će se vaša situacija poboljšati i primiriti.

Odnedavno negujete i plodonosnu saradnju sa književnikom Dejvidom Almondom (koju ćemo uskoro videti u izdanju novosadske izdavačke kuće Komiko)?
Dejvid je objavio brojna dela i uglavnom ih šalje na ilustrovanje umetnicima za koje smatra da odgovaraju toj knjizi. Za sada mu to polazi za rukom, jer mi je poslao već četiri priče, i sve četiri su se poklapale sa mojim pogledom na svet – iako su dve međusobno veoma slične, a dve im nisu nimalo nalik. Sve su u meni pobudile neku emociju i postavile mi neki izazov. To je zato što Dejvid na jako interesantan način hoda po oštrici brijača, balansira između racionalnog pogleda na svet i nečeg drugog, izvesne vere, natprirodnog sagledavanja sveta, tog nekog čežnjivog pitanja u svima nama − da li postoji život posle smrti? Ali pritom odbija da zauzme jak stav, i odoleva obema stranama, a meni jako prija da ga sledim na tom putu. I možda ga ipak svojim slikama povučem nešto bliže sopstvenom sagledavanju stvari, ali ne mogu da u potpunosti prkosim osnovnim načelima njegovih priča, ne mogu da ih menjam, već moram da pregovaram s njima. I to su posebno zanimljivi pregovori, jer shvatam iz koje pozicije ih piše. On ne pokušava da prosto kaže: "Uf, zar ne bi bilo super da postoje vile, daj da napišem neku priču sa džinovima, vilenjacima i čime sve ne", on priča o tome kako kada nam umru bitni ljudi u životu, ili kada se desi neka velika tragedija, u našim umovima postoji taj neki iskonski poriv da ponovo vidimo naše voljene, delić nas koji to priželjkuje, i ma koliko mi bili racionalna bića, ne možemo to poreći. Kao što rekoh, zanimljivi su to pregovori. Trenutno radim sa njim na knjizi koja liči na priču o duhovima. A pošto ja ne verujem u duhove, opet moram da nekako izađem na kraj s time. Pregovaram sa sobom i sopstvenim ubeđenjima, kao i sa samom pričom.

Da li vam prija taj izazov?
Prosto obožavam taj izazov, jer smatram da je to izuzetno zanimljiv deo naše prirode. Mislim, pogledajte samo... Dobro, nije nimalo fer da neku tamo dečju knjigu Dejvida Almonda na kojoj trenutno radim povežem sa događajima koji su se nedavno odigrali u Parizu, ali pogledajte samo motive koji pokreću to nasilje... Oni su ukorenjeni u pogledu na svet kakav je meni potpuno stran. Nisam u stanju da razumem kako je neko u stanju da se odluči na tako stravičan čin, samo zato što veruje u nešto što je potpuno nevidljivo i što mu je predočeno samo kroz taj čudni mehanizam vere, bez i trunke dokaza. Nisam u stanju to da razumem, te kako bih pokušao da to shvatim, moram da pregovaram s tim idejama. Kada udarite glavom o zid, morate da pokušate nekako da ga prevaziđete, besmisleno je da samo zažmurite i kažete: "Ne želim da se bavim ovim, u mom svetu nema mesta za to", već morate bar na neki način da probate da sagledate svet i tuđim očima, da nekako pokušate da uvidite kako se oni odnose prema njemu.

Pomenuli ste terorističke napade u Parizu, koji su se odigrali neposredno po vašem dolasku u Beograd. Za razliku od Beograda, Pariz sada ima sveže ožiljke... Bili ste vidno potreseni prvog dana BeoKona.
Pa, kada se tako nešto dogodi, to utiče na sve nas. S jedne strane, nismo nimalo šokirani, jer znamo da takve stvari mogu da se dogode svakoga dana – a i događaju se! Bilo je brojnih drugih napada, u brojnim drugim gradovima – odmah nakon toga je usledio i Bejrut... Ali, svakako, kada se tako nešto dogodi, morate da saosećate s time što su Parižani šokirani, da imate empatije prema onome kroz šta prolaze. A ja pojma nemam kroz šta prolaze. Nisam doživeo tako nešto i nadam se da nikada i neću. Ali morate da gajite empatiju. To je deo čovečnosti. U suprotnom smo tek gomila potpuno izolovanih ostrvcâ koja nikada neće biti u stanju da se međusobno razumeju.

Odnedavno ste počeli da se ponovo bavite i muzikom, te da istu ubacujete u svoje filmske i galerijske projekte. Da li smatrate da i stripu nedostaje zvuk?
A, ne, nipošto ne mislim da bi stripovi trebalo da imaju zvuk. Mislim da je stripski medij savršen takav kakav jeste. Štaviše, smatram da ako je crtež dovoljno dobar, sami ćete čuti muziku u svojoj glavi. Ali nisam želeo da provedem život ne baveći se muzikom. Nedostajala mi je. Tako da nemam nameru da pravim stripove koji će imati prikačen CD, gde morate da slušate muziku da biste čitali delo. Ali želim da se bavim stvarima koje podrazumevaju komponovanje i izvođenje muzike, i tako to.

Vaš umetnički izraz je s godinama evoluirao. Koji su vaši likovni uticaji?
Ima ih na hiljade. Dok sam bio u likovnoj školi, veoma sam voleo Ralfa Stedmana, engleskog ilustratora koji je najpoznatiji po svojoj saradnji sa Hanterom S. Tompsonom. Najbolja stvar u vezi sa njegovim crtežom je što je potpuno ekspresivan. Svaka linija je ekspresija neke emocije ili stanja. Ako je neki lik besan, svaka linija je nasilno gnevna, a ako je u pitanju crtež psa, svaka linija je maksimalno pseća, u potpunosti izražava oblik i karakter toga psa. Od njega sam to pokupio. Tu je i američki umetnik po imenu Džim Dajn, koji mi je silno prijao, a koji se bavio gotovo isključivo teksturama i ostavljanjem tragova na platnu. Ima ih nebrojeno. Tu je i Džerald Skarf, koji je po izrazu veoma sličan Ralfu Stedmanu, on je radio The Wall za Pink Flojd. A od starijih umetnika, tu je ilustrator po imenu Ronald Serl, koji je takođe imao veoma ekspresivan stil. Moj kolega Bil Sinkevič i ja smo se silno ugledali baš na Ralfa Stedmana, te ako pogledate Ralfove ilustracije, prepoznaćete tu mešavinu stilova kakvu smo mi koristili, jer bi on prikazivao likove stilom koji oni "iziskuju", bilo da crta, slika ili koristi foto-kolaž, samo da bi iskazao pravi ton onoga što pokušava da dočara.

A stripski uzori?
Kad je strip u pitanju, danas najviše volim pionire stripa, kao što je Vinzor Mekej, koji mi je i dan-danas jedan od favorita. Smatram da je Lorenco Matoti najbolji svetski strip-umetnik svih vremena, toliko je dobar. Obožavam Mebijusa, jer sam voleo njegove radove i kao dete, ali dok mi svi drugi ilustratori čije sam radove voleo u mladosti danas – kada ih percipiram kroz svoj odrasli senzibilitet – deluju krajnje kruto, nezgrapno, banalno ili površno i nimalo mi ne prijaju, Mebijusovi crteži su mi sve bolji i bolji. Svaki put kada im se vratim deluju mi još moćnije.

Add comment


Security code
Refresh