Menu

logo

Ne umem da zbiram pesme

Intervju: Miloš Petković
Razgovarao: Marko Stojanović

Miloš Petković je Zaječarac, pesnik, radnik u kulturi već gotovo dve i po decenije, i ljudina (u vremenu koje ljudinama upadljivo oskudeva) – ne obavezno tim redosledom. Uostalom, zašto ga i lično ne upoznate putem ovog intervjua i prosudite sami?

milos petkovicSećam se da sam u jednoj vesti o jednom drugom Milošu Petkoviću koji se bavi pisanjem video tvoju fotografiju. Ko je, zapravo, Miloš Petković sa tvoje fotografije? Kako sebe doživljavaš, i ima li neke razlike u odnosu na to kako te doživljavaju ljudi oko tebe?
Ne znam na koju fotografiju misliš, ali, kako god, u pogledu se vidi sve. Ne znam šta više govori, pogled ili pisanje, ali je meni ovo drugo mnogo značajnije. Delovanje je ono što definiše autora, što se mene lično tiče, a ne poza. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim šta okolina misli iz prostog razloga: svako te voli, poštuje ili mrzi iz svog ugla, dok je spisak oseta u kontrasmeru skoro podjednako širok, bez mržnje, naravno.

Imaš dugu karijeru pisca, koja se proteže na skoro 20 godina, ako se ne varam, a opet iza sebe imaš tek četiri zbirke pesama. Laici bi rekli kvantitativno mršav učinak – šta kažeš ti?
Od prve objavljene pesme, tačno 25 godina. Nisam pristalica skribomanske varijante da se objavi sve što se napiše a još manje da i ono što se „sklapa“ u knjigu mora po svaku cenu biti objavljeno (makar se i „mecene“ pojavile). Postoji rukopisna varijanta koja je objavljena u književnim časopisima u drugoj polovini devedesetih, koja nikada nije ugledala svetlost dana u formi knjige (između prve i druge knjige razmak je 10 godina, objavljivanje pesama se desilo, otprilike, na polovini). Ta „neobjavljena knjiga“ je ispunila deo prostora mojih pesničkih slutnji. Iskreno, voleo bih da sam agilniji i ažurniji po pitanju objavljivanja ali poštujem isključivo svoj unutrašnji ritam. I ne pišem zbirke pesama već knjige pesama.

Koja je, za tebe, razlika između zbirke i knjige pesama? Pitam to pošto je to većini popriličan sinonim...
Ne umem da „zbiram“ pesme, umem da ih razvrstavam. Svaka pesma je organizam ali jedino može da funkcioniše ukoliko je u saglasju sa sopstvenim okruženjem. Ako se objavi u časopisu, u redu je, moćna je. Ako je na pogrešnom mestu u knjizi, smisao poprima sasvim drugo značenje.
Šta je prelomilo stvar i učinilo da „nebjavljena knjiga“ iz devedesetih ne zaživi svoj autonomni život?
Svaka napisana reč, svaki stih, pesma, poput deteta, živi svoj život i bori se sa sopstvenim strahovima. Shvatio sam da su te pesme jednostavno otišle od mene i prepustio ih „stihiji“.

Reci nam nešto o svojoj najnovijoj knjizi pesama. Šta je to što je čini drugačijom u odnosu na prethodne tri? I zašto baš sada, neko bi rekao, u ovo nevreme?
Kuća četiri vetra jeste drugačija u odnosu na prethodne tri knjige. Naizgled je jezički razigranija i pitkija ali je, u stvari, kada se zagrebe pod „kožu stihovanja“, vrlo brutalna i nemilosrdna. (Ne)vreme nisam birao, biće da je u pitanju „obostrani interes“, rvali smo se pesma i ja, rezultat je nerešen. Ravnoteža je čudesna stvar. Kada neko pobedi, onaj drugi umire.

Koliko lako, odnosno teško pišeš? Postoje li neki rituali, periodi vremena ili života, posebni uslovi koji su ti potrebni da pokreneš mašinu?
Nemam tu vrstu određenosti u smislu stvaralačkih perioda, jednostavno, svakodnevna lutanja, unutrašnja i spoljašnja, vertikalno puzanje uz i niz svakodnevicu, plutanje po horizontali sreće, amplitudi (ne)sreće, sve u pokušaju da se umirim ali načini sputavanja koje prouzrokuje okruženje sve su perfidniji i „iza svakog zida, drugačija me malodušnost vreba“. Pre svega sam čitalac poezije, potom slušalac pesnika a tek nakon toga, ja.

A Miloš Petković, radnik u kulturi grada Zaječara sa višegodišnjim stažom u rovovskoj borbi za kulturu? Gde je tu njegovo mesto, i koliko on uzima energije, vremena i uopšte duševnog mira pesniku Milošu Petkoviću?
Svaki čovek ima svoju misiju, ovo izgovaram bez otklona i podilaženja bilo kome. Kada shvatiš šta i koliko možeš, kada osetiš šta i koliko možeš da daš i primiš, logično je da život, u svakom smislu, postaje jednostavan i funkcionalan. Nažalost, ta vrsta balansa kod nas ne postoji. Kod nas, veći deo društva funkcioniše po principu „pijavice“. Mogu da ti pomognu u malom procentu slučajeva, mogu da ti odmognu u još većem broju. Većina ne zna šta traži i šta želi da bude, a svi žele da budu deo „kulturne baštine“, trudeći se da putem isisavanja omoguće sebi „prostor“. Razni su osnovi i porivi za takve postupke imajući u vidu da imamo, nisam siguran u tačnu procenu, odstupanje je plus minus jedan, sedamdeset šest posto funkcionalno nepismenih građana. Kada to svedete na mikro plan, mislim da je svaki komentar suvišan.

Jako dugo si i sekretar jednog bitnog književnog festivala. Koji je to festival, i šta ga čini toliko bitnim da ne možeš da presečeš pupčanu vrpcu koja te vezuje s njim, iako često pričaš o tome kako bi to voleo?
Festival mladih pesnika u Zaječaru jeste jedan od nosećih stubova u srpskoj pesničkoj kući s kraja 20. i početkom 21. veka. U začetku, održavan kao multimedijalna manifestacija (kraj šezdesetih i početak sedamdesetih godina prošlog veka), Festival se, nakon prvog prekida u kontinuitetu održavanja, isprofilisao kao čista, pesnička manifestacija. Od kraja osamdesetih do danas, Festival iz godine u godinu postaje sve značajniji u kvalitativnom smislu (drugi prekid se dešava u vreme bombardovanja tadašnje SR Jugoslavije), a tome u prilog govore, pod jedan, spisak laureata Festivala mladih pesnika: Vladan Matijević, Sonja Mandžuk, Ana Ristović, Nenad Jovanović, Dejan Aleksić, Milivoje Pajović, Srđan V. Tešin, Petar Miloradović, Marko Vuković, Jelena Marković, Mladen Šljivović, Sabina Jelačić, Sonja Veselinović, Dragana Brdarić, Vladimir Tabašević, Ilhan Pačariz, Dragana Rodić, Lana Bastašić, Natalija Jovanović, Milica Milosavljević i Ajtana Dreković i, pod dva, spisak dobitnika Nagrade „Sergije Lajković“ (koja se dodeljuje za izuzetan doprinos u afirmaciji književnog stvaralaštva mladih): časopisi Povelja, Koraci, Gradina, Polja, Think Tank, Razvitak, Sent, Letopis Matice srpske, veb magazine met@fora i izdavačka kuća Agora. Nakon Sergija Lajkovića koji je duhovni tvorac ovog festivala, nakon Tomislava Mijovića, pesnika i urednika časopisa „Razvitak“, Saše Jelenkovića, jednog od najznačajnijih srpskih pesnika srednje generacije, Koste Čauša i Perislava Ducića, bivših direktora Doma omladine Zaječara i Centra za kulturu grada Zaječara, prosto imate moralnu i etičku obavezu da nešto što je bilo pre vas, uz „slatke“ poslovne i još slađe kreativne muke, traje.

Šta je to Vokalija?
Arhivar tuđih muka, sreća, nežnosti, brutalnosti, trenutaka lucidnosti i svega ostalog što krasi književnost. Prvi srpski portal za audio književnost do sada je prikupio skoro stotinu autentičnih audio zapisa značajnih srpskih pisaca. Uz malo sreće, i, naravno, još manje para, nadam se da će sajt uskoro biti u funkciji. Osnovna ideja je da to bude jedna prava fonoteka kojoj će se čitaoci-slušaoci uvek rado vraćati.

Branko Miljković je rekao da će doći vreme kad će poeziju svi pisati. Da li mi živimo u tom vremenu, i ako živimo, da li je to dobro ili loše? Drugim rečima, da li kvantitet zaista rađa kvalitet?
Mislim da Miljkovićeve proročke reči treba tumačiti na pravi način, odnosno, Mi trenutno živimo u svim vremenima a, u stvari, većina, ništa ne vidi. Implementacija elektronike u svakodnevicu, pretvaranje svakodnevice u elektroniku, zanemarivanje svih čula zarad, naizgled, vrhunske zabave, tako jeftine i prozirne, bez osvrta na kvalitet i tradiciju, bez proživljavanja trenutka, bez utemeljenog i promišljenog puta u neko buduće vreme, ili vremena, što donosi još veću neizvesnost. Poezija nastaje u „teškim vremenima“ ili se piše u „srećnim“ pod utiskom onih prethodnih. Kakva god bila „ta vremena“, Poezija je Poezija. Ne možete zameriti bilo kom pesniku što je stvarao u „nekom vremenu“, zato što je tragično preminuo, zato što je pisao u vreme nekog režima, ili je otišao u prinudni ili svojevoljni egzil. Pesnik nije ničije vlasništvo, i njegova jedina obaveza je da dobro piše (da parafraziram Brodskog), dok šira društvena zajednica, nažalost, nema apsolutno nikakve obaveze prema njemu.

Misliš li da je takav odnos snaga održiv? Svedoci smo toga da neka velika pesnička imena u Srbiji napuštaju ovo parče doline suza u gotovo potpunoj egzistencijalnoj bedi...
Da. Pesnička snaga je takva kakva je. Ona sama egzistira, a povremena podrška pojedinaca ili institucija nije dovoljna za, kako bih to nazvao, trajno bivstvovanje. Sa druge strane, ona nepesnička snaga, kojeg god soja bila, Boga ne moli.

Miloš Petkovič je rođen 1972. godine u Zaječaru. Po struci je inženjer poslovne infomatike. Radi kao urednik književnog programa, operativni urednik časopisa “Razvitak” i sekretar i urednik programa Festivala mladih pesnika “Dani poezije” u Centru za kulturu i turizam grada Zaječara. Do sada je objavio pet knjige poezije: Izlet, Jednostavno pismo, Bez velikih reči, Tri i Kuća četiri vetra. Poezija mu je prevedena na makedonski, bugarski i engleski jezik a u toku su prevodi na grčki i norveški jezik. Zastupljen u više izbora iz savremene srpske poezije.

Add comment


Security code
Refresh