Menu

logo

Politicari se i dalje plase medija

Intervju: Stevan Dojčinović
Razgovarao: Milan Dojčinović

politicariStevan Dojčinović je najmlađi dobitnik nagrade za istraživačko novinarstvo "Jug Grizelj", osnivač web portala KRIK (Kriminal i korupcija), saradnik međunarodne istraživačke mreže OCCRP (Organised Crime and Corruption Reporting Project), novinar CINS-a (Centar za istraživačko novinarstvo Srbije) i apsolvent žurnalistike kojem je ostalo još pet ispita da diplomira na FPN u Beogadu. Široj i manje stručnoj javnosti poznatiji je kao autor knjige Šarić – Kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu, a potom i kao nestašni novinar koji se petlja sa političkim aferama i objavljuje kompromitujuće informacije i snimke.

Stevane, kako si počeo da se baviš novinarstvom, odakle tolika hrabrost i čiji si ti čovek?
Novinarstvom sam počeo da se bavim još kao klinac, kada sam bio na pank sceni. Nisam svirao u bendu ali sam pisao fanzine. Fanzini su neka vrsta pank magazina koji sadrže intervjue sa članovima različitih bendova, političke kolumne, grafike, crteže i to obično sam sastaviš, onda ga fotokopiraš, oglašavaš na internetu ili prodaješ ljudima po koncertima. To je vrsta nezavisnog izdavaštva, i sâm sam imao magazin koji je izašao u tri broja i koji sam prodavao po Balkanu. Tada se nisam ni zanimao za novinarstvo, to sam radio zato što sam se više zanimao za pank, pa sam hteo nekako da doprinesem jer nisam imao bend.

Šta te je onda nagnalo da se baviš istraživačkim novinarstvom? Je l' postojao neki događaj?
Igrom slučaja sam upisao novinarstvo, nisam ga upisao planski, i onda tokom studiranja prve dve godine nisam bio baš najsrećniji samom praksom na fakultetu.

Gde si završio žurnalistiku?
Nisam završio, ja sam još uvek apsolvent. Još pet ispita mi fali da završim na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Imao sam dobar prosek, sve sam godine u roku doterao. Upisao sam 2004. a 2008. sam stigao do još pet ispita, i onda sam krenuo da radim. Tog trenutka kad sam krenuo da radim, morao sam da prestanem sa studijama jer nisam mogao da iskombinujem obe stvari. U svakom slučaju nisam bio zadovoljan samim novinarstvom na fakultetu i onda sam ja gledao alternativne načine kako da više naučim o novinarstvu.

Jedan si od osnivača KRIK-a, sajta koji se bavi istraživačkim pričama i koji ima podršku OCCRP (Organised Crime and Corruption Reporting Project) mreže. Koliko ti je OCCRP pomogao da ovladaš novinarskim zanatom?
Da, osnivač sam KRIK-a, ja i još dve devojke, Bojana Jovanović i Jelena Vasić. Deo smo mreže OCCRP, podržavaju nas u novinarstvu, ponekad i finansijski, ali ne mnogo. Ja sam uvek radio uz tu mrežu. Od njih sam, na kraju krajeva, i naučio novinarstvo i svoje novinarske i istraživačke veštine.

S obzirom na to da si trenutno jedan od poznatijih istraživačkih novinara u Srbiji je l' možeš da napraviš distinkciju između istraživačkog novinarstva koje se praktikuje u Srbiji i Evropi, pa i u svetu?
Ovo što mi radimo u KRIK-u je američki fazon. Ja sam ljude i u CINS-u i u KRIK-u i studente koji su došli sa fakulteta trenirao prema tom tipu novinarstva. U tom fazonu radi i BIRN i redakcija Insajder. To je suštinsko istraživačko novinarstvo u onoj najpravilnijoj formi, dok sa druge strane, imamo neko drugo novinarstvo koje je tradicionalno i malo je drugačije. U istoriji srpskog istraživačkog novinarstva novinar je uglavnom bio vezan za svoj izvor, koji mu je poveravao neke stvari i na osnovu toga je on pravio neke tekstove.
Kako uopšte vi iz KRIK-a dolazite do izvora informacija? Je l' imate nekog insajderskog čoveka kao u filmu „All the president's man"?
Tokom rada mi razvijamo svoju mrežu izvora, odnosno ljudi koji se nalaze na nekim pozicijama u državi i koji mogu da nam jave neke jako bitne informacije.

Gostujući kod Kesića u emisiji, napomenuo si da prilikom prikupljanja poverljivih informacija klupko kreće samo da se odmotava. Je l' možeš ukratko da objasniš kako teče proces „odmotavanja klupka"? Kako dolazite do inicijalnih informacija?
Teče tako što objaviš prvu informaciju koju imaš. Onda kreneš ti sam da zoveš i onda stigneš do nekog ko se lomi da ti da više. Onda objaviš drugi tekst, treći, četvrti i polako kreću ljudi tebi da se javljaju. Moraš ozbiljno da radiš i moraš da objavljuješ da bi stekao izvor. Izvori su ljudi koji uglavnom rade, pre svega, negde u državi. Mogu biti i neki privatnici koji vide neku nepravdu, da se čini neki kriminal ili korupcija i da se niko ne bavi time u smislu policije, nekih drugih državnih organa i onda on nalazi izlaz da dojavi novinarima koji ozbiljno rade svoj posao. Tako da ti moraš da se izgradiš kao takav novinar i moraš da znaš kako da sa tim ljudima rukovodiš, što se kaže.

Kakav je efekat razotkrivanja afera u svetu a kakav kod nas, u smislu posledica po aktere političkih afera?
Ogromna je razlika. Ako gledamo negde ka Zapadu, mnogo manje afere od ovih koje smo mi otkrili bi dovele do smene ljudi na tim položajima, zato što je mnogo jača ta politička kultura odgovornosti. Tako da, na primer, teško je zamislivo da bi ti ljudi ostali na istim pozicijama, nemoguće je da bi Ivica Dačić bio još uvek ministar, na primer. Takođe, mislim da ne samo odgovornost političara već i državni organi bi ozbiljnije poradili. Na primer, u slučaju priče Siniše Malog, ta priča je u Srbiji prošla tako što se niko nije aktivirao, ni od policije ni od tužilaštva da analizira i pogleda ono što smo mi otkrili u javnost. Na Zapadu bi se svakako aktivirao sistem koji bi se samo bavio time. Ono što pomaže našim političarima je to što imamo nefunkcionalan sistem koji je ispolitizovan i koji se plaši da krene na njih, a što je posao tog sistema. A druga stvar je što ne postoji nikakav nivo političke odgovornosti, tako da ti ovde u Srbiji možeš uraditi bilo šta i jednostavno se nećeš osećati dužnim da podneseš ostavku. To je prilično loše stanje u društvu, za koje se nadam da će se s godinama menjati na bolje.

Pomenuo si sada dve političke afere koje je KRIK otkrio, snimak iz 2008. godine o tajnom sastanku sadašnjeg ministra spoljnih poslova Ivice Dačića i optuženog za šverc kokaina Rodoljuba Radulovića, poznatijeg kao Miša Banana, kao i aferu o ofšor firmama preko kojih je gradonačelnik Beograda, Siniša Mali, kupio 24 stana u Bugarskoj. Kako je tužilaštvo reagovalo na ove vesti i članke? Je l' naslućuješ epilog?
Ne, nije nikako, to sam i rekao, to je problem. Za snimke se tužilaštvo čak nije ni oglasilo, znači potpuno nikako nije odreagovalo. Siniša Mali se brani time da su mu falsifikati podmetnuti, to je jedna klasična odbrana. Mi pokazujemo i dalje da je naša priča utemeljena na jakoj dokumentaciji koja je zvanična. Znači, nisu nam izvori dostavili papire pa da ne znamo autentičnost, već smo dobili iz državnog organa Bugarske, iz njihovog poslovnog registra. Nije problem to kako se on brani, problem je u tome što tu, kao i u slučaju Ivice Dačića, tužilaštvo kao da ne postoji, tako da nemamo apsolutno nijednu informaciju da li je uopšte tužilaštvo uzelo da razmatra ovo što smo objavili. Premijer Aleksandar Vučić je rekao da će Siniša Mali ostati gradonačelnik, isto tako je odreagovao u slučaju Ivice Dačića i mislim da je priča time završena što se tiče tog epiloga.

Kakvo je tvoje dosadašnje iskustvo u bavljenju istraživačkim novinarstvom, da li ti je nekada bila ugrožena bezbednost i ako jeste, kada?
To je teško pratiti da li je ugrožena ili nije. Trebalo bi da imaš neku ekspertsku grupu da bi mogla to da zaključi. Ja sam imao neke periode kada sam malo više bio zabrinut pa sam smanjio noćni život, nisam izlazio ili sam nekada na kratko otputovao van zemlje.

Nacionalne televizije i onlajn mediji su preneli informacije do kojih je KRIK došao, ali, da li se iko od njih usudio da ove teme detaljnije istraži?
Na primer, RTS, javni servis Srbije, nije uopšte preneo naše otkriće, niti nam je dao prostor da izađemo i da objasnimo ono što smo otkrili, što mislim da je velika sramota, jer to nije komercijalni servis, već servis koji finansiraju građani i koji ima mnogo veću odgovornost od drugih medija. RTS je uglavnom prenosio njihove reakcije na naše priče. Ono što je tu najstrašnije je i to što se čak i većina političara pojavila nakon toga na RTS-u u ključnim emisijama koje traju po sat i po vremena i svi su imali prostora da pričaju o tome kako je naša priča netačna, pogrešna itd. Suviše je postala velika vest, tako da su televizije morale da reaguju pošto su te afere eksplodirale.

Misliš da su novinari bili podvrgnuti autocenzuri ili cenzuri?
Autocenzuri, pre svega. Mislim da je mnogo veći problem autocenzura nego cenzura. Urednici i novinari sami sebe cenzurišu zbog straha od vlasti, nije potrebno da ih niko iz vlasti zove.

Na jednoj tribini o slobodi medija, predsednik NUNS-a, gospodin Vukašin Obradović je rekao kako su se mediji u Srbiji pretvorili u „prenosioce političkih izjava." Koliko je ova tvrdnja, po tvom mišljenju, tačna?
Apsolutno je tačna za mejnstrim medije, iako ima i onih koji dobro rade svoj posao. Suština priče je da većina glavnih mejnstrim medija to jeste. Oni su neka vrsta glasnika vlasti, ne objavljuju ništa što je problematično po vlast, ne prenose istraživačke priče. Često možemo da vidimo i hvalospeve o vlasti, tako da mediji ne rade svoj posao kako treba.

Da li je istraživačko novinarstvo isključivo rezervisano za web medije koji predstavljaju svojevrsne oaze kritičkog žurnalizma?
Nije, ali trenutno jeste. To je loše, je l' da? Suština priče je da istraživačko novinarstvo ostane samo na internetu, gde je sad. Mi imamo oko 100.000 ljudi koji nas posećuju, ali, ako hoćemo da se proširimo, moramo da dospemo i do tih mejnstrim medija, tako da ne bi smelo da ostane isključivo na internetu.

Koliko je uopšte danas zastupljena kolegijalnost na medijskoj sceni Srbije, imajući u vidu da vas je grupa pojedinih medija okarakterisala kao „strane plaćenike"?
Ne postoji. Zato što se ova struka toliko srozala da više ne postoji ni minimum te kolegijalnosti. Ako pogledamo, na primer, advokate, skoro kad su upucali jednog advokata, imali smo velike proteste u Beogradu. Dakle, cela struka se skupila da bi protestovala jer je jedan njihov član upucan, iako je taj član bio povezan sa kriminalcima, nije bio čist što bi se reklo. S druge strane, u medijima je obrnuto, čak jedan deo njih, tvoje kolege, krenu da te uništavaju jer si uradio svoj posao kako treba. To je potpuno bolesno, katastrofalno stanje. Pre par godina, i tada su postojali ti provladini mediji, oni su uglavnom funkcionisali tako što nisu prenosili naše priče i ćutali su. Sada je to postalo toliko ekstremno da kreću da nas napadaju za vlast.

Kako ti gledaš na celokupnu famu oko poligrafa?
To je najveća glupost u Srbiji. Znači, ne može to tako da se radi. Poligraf se nigde u svetu, niti će, pretpostavljam, ne koristi kao dokaz na sudu. Ne možeš da izađeš na poligraf i da zaustaviš ceo sudski proces. Poligraf uopšte ne sme da ima ovakvu funkciju koju trenutno ima. On je trenutno Bog odlučivanja u Srbiji. Ima više primera, ne samo kod nas nego i u svetu, da se dese neke čudne stvari na poligrafu. Imali smo, na primer, kada je Šarić izneo optužbe protiv policajca, bivšeg načelnika kriminalističke policije, i jedan i drugi su prošli poligraf.

Koliko je danas novinarska profesija u Srbiji uticajna?
Jako je uticajna, zapravo. Zbog toga verovatno i vlast želi da kontroliše medije jer ih se plaši, što pokazuje da mediji imaju moć u Srbiji. Čak i ovo sa internet portala što se objavi, te naše priče, vidimo koliko to daleko završi i kolike reakcije izazove.  

Add comment


Security code
Refresh