Menu

logo

Južni vetar 2015

Piše: Aleksandar Nikolić Coa

MunjeNebjeskeNeki od vas se verovatno sećaju prošlogodišnje Pressingove liste najboljih albuma. Da podsetimo ona je u celosti bila sastavljena od albuma niških muzičara što dovoljno govori o tome kakvu renesansu je 2014. godine doživela lokalna muzička scena ali i niško on-line izdavaštvo. Naravno bilo bi previše očekivati da se nešto slično dogodi dve godine zaredom. Tako da se ove godine silom prilika nametnulo pitanje sklapanja liste koja će obuhvatati izdanja na nivou cele zemlje. Ipak otvorila se još jedna, bolja, opcija. Naime dovoljno je samo malo proširiti područje borbe (da se tako uelbekovski izrazimo) i sagledati obližnje gradove i voila, problem solved. Zato vam ovog puta predstavljamo izdanja "južne pruge" koja su obeležila ovu krš godinu.

I pošten čovek ispadne budala jer mora da igra igru bez morala

Partibrejkers, Sirotinjsko carstvo, Odličan hrčak, 2015.
Piše: Ivana I. Božić

SirotinjskoCarstvo"Čega se bojiš, sebe ili smrti?
Da li si živ, čoveče mrtvi?"
Partibrejkers – "Da li put znaš"

Nakon zaista duge stvaralačke pauze ispunjene brojnim nastupima širom zemlje, Partibrejkersi su objavili novi studijski album pod etiketom Odličan hrčak.

Pre samih zvaničnih promotivnih nastupa, neke pesme sa albuma "Sirotinjsko carstvo" publika je već imala prilike da upozna. Već tada bilo je jasno da Partibrejkersi znaju kuda vodi njihov put i da ne prave nikakve kompromise.

Svaki album konceptualna je celina u čiji nastanak i realizaciju je bilo uključeno dosta ljudi. Kako na unutrašnjoj strani albuma stoji, sve pesme napravili su Zoran Kostić Cane i Nebojša Antonijević Anton, za tekstove je bio zadužen Cane, dok su za aranžmane pesama potpisani Partibrejkersi kao celina. Miks i produkciju albuma radio je Boris Mladenović, koprodukciju Partibrejkersi, a postprodukciju Ivan Kljajić i Filip Kuranji (studio Hertz, Novi Sad, april 2015).

Zajedno smo sultani svinga

Sve tajne najvećih hitova Dire Straitsa
Piše: Nikola Đukić

Dire StraitsDavne 1977. godine, u Londonu je osnovan kultni bend Dire Straits. U periodu od samo nekoliko godina oni će, predvođeni fantastičnim gitaristom Markom Noflerom, preći put od stidljivih momaka do jednog od najkultnijih bendova 20. veka. Ovaj bend poznat je širom sveta, ali retko ko zna kako su nastale njihove najpopularnije pesme.

Dire Straits je bio britanski bend koji postojao od 1977. do 1995. godine. Osnivač benda bio je čovek koga facijalne ekspresije ne odaju previše i koji uvek ima ozbiljan pogled, ali je istovremeno i fantastičan gitarista, Mark Nofler, koji je takođe bio glavni vokal i tekstopisac. Originalnu postavku iz 1977. godine činili su još i Markov mlađi brat Dejvid Noflef, koji je svirao ritam gitaru, Džon Ilsi, basista, i bubnjar Pik Viters, a kroz karijeru dugu osamnaest godina, kroz bend je prošlo mnogo muzičara, naročito posle 1980. godine, nakon svađe braće i odlaska Dejvida iz benda.

Džez u Nju Orleansu

Piše: Aleksandar Radovanović
Vek džeza (20)

jazzfuneral"Džez je nastao u Nju Orleansu i probio se uzvodno rekom do Čikaga", izjava je koju su mnogi istraživači glavnog toka popularne kulture skloni da daju kada se bave nejasnim predmetom džeza i njegovog porekla. I premda je to, svakako, racionalno objašnjenje, šarmantno jednostavno, više je nego verovatno da je netačno. Džez nije mogao nastati u jednoj oblasti zemlje kao što je mogao bluz. Masovne migracije crnaca širom Juga i opšti oslobađajući efekat ukidanja ropstva čine da je izuzetno teško precizno reći gde i kada je nastao džez.

Pluća na astal - Uvod u Screamo

Piše: Aleksandar Nikolić Coa

screamoU rečniku svakog "true" metalca termin screamo je verovatno sinonim za nešto pičkasto. I teško da mu se bilo šta može zameriti. Jer iz nekog razloga ovo "emo" iz te kovanice deluje bitnije od drugog "scream" dela a američki tinejdžeri su taj pojam toliko degradirali da se to može smatrati zločinom, ne samo protiv muzike već i protiv čovečnosti. Stvarnost je ipak malo drugačija.

Da li DC gubi bitku od Marvela?

Sukob superheroja na celuloidnom nebu
Piše: Uroš Dimitrijević

marvel vs dcInvazija superherojskih filmova u poslednjoj deceniji sigurno nije slučajna, jer kako bi inače tematika koja je interesantna samo klincima i sredovečnim zavisnicima od pohovane piletine, postala tako mega popularna? Prosto, krupne ribe iz Holivuda su prepoznale kapital u momcima u helankama pred bankrotom, pa je tako čuveni Marvel kupljen od strane Diznija, dok je Warner Bros pikirao njihovog konkurenta – DC komiks. Ovom suprotstavljenom filmskom dvojcu je nekako pošlo za rukom i da navuku žensku publiku na filmove o likovima koji lete oko bloka jureći negativce, a, što je najvažnije, uspeli su i da zarade brdo love na tome.

Smrdljiva bajka

Piše: Zoran Janković
Režija: Miroslav Momčilović
Uloge: Žarko Laušević, Jelena Đokić, Bojan Žirović, Petar Božović, Miloš Vlalukin, Nebojša Ljubišić, Miloš Samolov, Nebojša Ilić, Cvijeta Mesić, Marko Gvero, Aleksandar Đurica

smrdljiva bajkaI taman kada se učini da je srpski film stupio na staze dostojanstvenijih i zanimljivijih postignuća (u ovom konkretnom slučaju, nakon uspele jeseni lane i Ničijeg deta i Enklave tokom ranog i punog proleća, te nakon ovojesenjih prijatnih iznenađenja iz domena mladog/mlađeg filma u vidu Amaneta i Paname), hitro stižu i najnoviji argumenti u prilog tezi da je srpski film na očiglednoj stranputici, ako ne i nizbrdici. To je, sva je prilika, i jedina (neželjena, svakako, ali očigledna) korist od ove i ovakve Smrdljive bajke sada već prekaljenog i na planu režije Miroslava Momčilovića.

Porodica

Režija: Saša Radojević
Uloge: Ana Stefаnović, Milutin Milošević, Aleksаndrа Nikolić, Vаnjа Ejdus, Mаrinа Mаrković, Ljumа Penov, Nenаd Jovаnov, Rаdovаn Miljаnić, Jelenа Šušnjаr i Boris Jаger.
Piše: Đorđe Bajić

porodicaPrva klapa "Porodice" je pala pre četiri godine, a film je premijerno prikazan tek nedavno, na 21. Festivalu autorskog filma. Po prvim najavama, zamisao je bila da se u rediteljskoj stolici smenjuju Saša Radojević (ujedno i autor scenarija) i Mladen Đorđević ("Život i smrt porno bande"), ali se od ove ideje odustalo (na kraju je prvi potpisan kao reditelj, a drugi kao pomoćnik reditelja). Ova promena plana ne treba da čudi, pošto "Porodica" jeste pre svega Radojevićev film i nema puno dodirnih tačaka sa dosadašnjom Đorđevićevom filmografijom. Okruživši se proverenim saradnicima i prijateljima, Radojević je snimio film koji po strukturi dostа podsećа nа "Petlju" Milutinа Petrovićа, film zа koji je upravo Rаdojević nаpisаo scenаrio i u kome tumači glаvnu ulogu. Bаš kаo i "Petlja", "Porodicа" poseduje tri međusobno isprepletena sloja: krimi priču/istrаgu ubistvа, dokumentаrne delove i segmente sа egzibicijаmа Mаrine Mаrković, konceptuаlne umetnice i muze srpske andergraund scene.

Ejmi

Piše: Zoran Janković
Režija: Asif Kapadia

amyOvo su definitivno godine lakog i katkad (ako ne i najčešće) lakog posezanja za krupnim i oštrim kvalifikacijama i optužbama, i tu naprosto nema pomoći osim ako Donald Tramp ili fotografija neke od najpreduzetnijih belosvetskih starleta ne uspeju u nakani da napokon sruše internet. U međuvremenu, lako se da izreći zamerka na račun sve probitačnijeg dokumentariste iz visoke lige tog filmskog i filmofilskog soja, da je u slučaju svog najnovijeg rediteljskog rada, biografskog dokumentarnog filma Ejmi, olako posegnuo za autoreciklažom, praktično ponovivši postupak i pristup koji je krasio i njegov prethodni vrlo dobar rad (Senna, o zlosrećnom brazilskom superstaru automotoristike).

Most špijuna

Režija: Steven Spielberg
Uloge: Tom Hanks, Mark Rylance, Amy Ryan, Sebastian Koch, Alan Alda, Scott Shepherd
Piše: Dejan Dabić

most spijunaU trenutku kada je svetski mir na najvećim iskušenjima od hladnoratovskih vremena, pa možda čak i od vremena Drugog svetskog rata (ratovi na Bliskom istoku, pojava ISIL-a, terorizam...), pojavljuje se, nimalo slučajno, novi film Stivena Spilberga, zasnovan na istinitoj priči o razmeni špijuna na mostu Glinike (Die Glienicker Brücke), nedaleko od Berlinskog zida, koji je služio za razmenu zarobljenika između zemalja NATO pakta i Varšavskog ugovora. U centru dramske priče je ugledni advokat Džejms Donovan (igra ga poslovično dobri Tom Henks) koji je na mostu Glinike 1962. godine organizovao razmenu Rudolfa Abela (odlični Mark Rajlans, u međuvremenu nominovan i za Zlatni globus za epizodu) − osuđenog u SAD za špijunažu u korist SSSR (u prvom delu filma prisustvujemo sudskom procesu sa tada dominantnom antikomunističkom histerijom) i američkog pilota Frensisa Geri Pauersa − čiji su avion oborili Sovjeti i optužili ga za špijunažu − a istovremeno sa ovom razmenom, istočnonemačka policija pušta greškom uhapšenog američkog studenta Frederika Prajora. Istorijska i geopolitička faktografija nije ono što je u prvom planu Spilbergovog filma već atmosfera i međuljudski odnosi u blokovski suprotstavljenom svetu gde harizma i etički kodeksi pojedinaca uspevaju da preokrenu tokove svetske istorije (u jednom delu filma i Donovanova porodica trpi posledice njegovog zalaganja za interes koji svi ne prepoznaju kao javni – zato će se na kraju, u sceni gradskog prevoza, Spilberg i poigrati sa načinom na koji funkcioniše javno mnjenje kada jedna od putnica čitajući udarne vesti u novinama prepozna Donovana).

Spektra

Režija: Sam Mendes
Uloge: Daniel Craig, Christoph Waltz, Léa Seydoux, Ben Whishaw, Dave Bautista, Naomie Harris, Monica Bellucci, Ralph Fiennes
Piše: Đorđe Bajić

spectreNa četvrti film sa Danijelom Craigom u ulozi tajnog agenta Jamesa Bonda se čekalo tri godine. Konačno, film se pojavio u bioskopima i, kako to obično biva, podelio gledaoce i kritičare. Neki su bili oduševljeni, drugi i ne baš. Nakon prva dva filma iz Craigove ere ("Kazino Rojal", "Zrno utehe"), došao je "Skajfol", film koji je serijal usmerio u potpuno novom pravcu. Ovo je postalo posebno primetno u drugoj polovini filma, kada je Bondova mitologija pretrpela ozbiljne izmene. Sam Mandes, koji je režirao "Skajfol", ponovo je u rediteljskoj stolici. U "Spektri" je, baš kao u prethodnom filmu, primetan zamor materijala, ali novi Bond, bar delimično, uspeva da isporuči ono što se od njega očekuje. Uvodna sekvenca u Meksiku, za vreme parade tokom Dana mrtvih, odlična je. Akcija je zgusnuta i spektakularna. Vidno raspoloženi Craig dominira u fizički zahtevnim scenama koje, bez obzira na mnogobrojne kompjuterske efekte, poseduju ubedljivost. Onda sledi lavkraftovska špica sa mnogo pipaka i pristojnom naslovnom numerom u izvođenju Sama Smitha (Writing’s on the Wall)... Nakon vrlo dobrog početka, tenzija postepeno splašnjava. Ima u "Spektri" akcije, ima eksplozija, lepih žena, međunarodnih zavera, ima svega čega treba da bude, a opet... Rutina je sveprisutna i sveprožimajuća.

Samo srcem dobro vidimo

Multimedijski superheroji (40): Mali princ
Piše: Dejan Dabić

mali princKultna knjiga Antoana de Sent Egziperija "Mali princ", omiljena lektira dece i odraslih (jer, kao što je autor napisao u uvodu: "Sve odrasle osobe su u početku bile deca.") prodata u preko 140 miliona primeraka i prevedena na skoro 250 jezika, i ranije je imala filmske i TV ekranizacije; Stenli Donen je 1974. godine snimio dugometražni igrani film koji je nominovan za dva Oskara i osvojio jedan Zlatni globus (da ne pominjemo kratkometražne ekranizacije), a poznate su i japanska (1978) i francuska (2010) animirana serija. Ipak, veliku pažnju ne samo filmske javnosti izazvala je najnovija dugometražna animirana ekranizacija "Malog princa" koja je rađena povodom sedamdesetogodišnjice od izlaska knjige (nezavisno od toga je u Francuskoj objavljen i audio CD snimljen 1954. godine sa Žerarom Filipom, prerano preminulim francuskim glumcem, kao naratorom), a svetsku premijeru imala na ovogodišnjem prestižnom filmskom festivalu u francuskom Kanu.

Veliki jubilej malog Mančestera

Piše: Marko Stojanović
Stripovanje (35)
Šta Leskovac čini strip-centrom?

veliki jubilej leskovacJe li to činjenica da je u njemu rođen, te čitav svoj život proveo, pokojni Nikola Mitrović Kokan, jedan od svega nekoliko crtača koji su posle Drugog svetskog rata na sebe preuzeli lavovski zadatak da u SFRJ tada prokaženi strip vrate kako na kioske tako i na njegovo zasluženo mesto? Da li je grad u kome je bard svakolikog jugoslovenskog stripa, jedan od nosećih stubova legendarne edicije "Nikad robom", te član strogo odabranog tima koji je radio na širom nam bivše domovine neverovatno popularnim avanturama "Mirka i Slavka", svakodnevno ispunjavao svoju (danas nestvarnu) crtačku normu, vredan toga da ponese naziv strip-centra?

Torzo

Brajan Majkl Bendis - Torzo
Piše: Željko Obrenović

torsoEliot Nes je verovatno najpoznatiji pandur koji je ikad nosio značku. Nebrojano je filmova koji su se bavili njegovom borbom protiv Al Kaponea i dobom prohibicije. Čak iako niste pomno pratili, teško da vam je promakao barem The Untouchables, koji je pisao genijalni Dejvid Memet, a režirao Brajan De Palma. Ili, ako ćete drugačije: u kom je igrao Kevin Kostner.

Budući da je Brajan Majkl Bendis najveći Memetov fan, ne čudi da je za svoj jedini strip koji se dešava u prošlosti kao protagonistu uzeo baš Eliota Nesa. Da stvar bude još zanimljivija, priča je zasnovana na istinitom događaju.

Mistična avantura na putu samospoznaje

Nil Gejmen - Knjige magije (Darkwood, 2015.)
Piše: Stefan Marković

knjige magije"Kada jednom zakoračiš u svet magije, više nema povratka", kazao je Fantomski stranac mladom Timu Hanteru, junaku stripa "Knjige magije", a onda mu ponudio izbor: racionalni svet ili magijski; a vi pretpostavite šta je Tim odabrao.

Slična stvar se desila i meni kada sam otvorio ovo izdanje. Iako sam poštovalac Gejmenovog opusa, nekako me isprva nije privukla sama fabula, ali, svejedno, nisam mogao da ispustim strip iz ruku. Naprosto me je oduvao dok sam rekao abraka dabra. Više nije bilo povratka.

Neobična superherojska priča

Nil Gejmen i Dejv Mekin - Crna Orhideja (Darkwood, 2015.)
Piše: Stefan Marković

"Ovo je vrt, spokojan i zelen.
Odnekud nešto bruji.
Neko je goreo.
Nekog više nema."

crna orhideja

Kada je na Sajmu knjiga u Nišu, neka devojka prišla štandu Južnog Darkwood-a i pitala prodavca kakav je strip "Crna Orhideja" i o čemu se tu govori, prodavac me je zbunjeno pogledao i pitao: "Kako opisati ovako nešto?" Jedino kao remek-delo superherojštine.

Koliko ste superherojskih stripova pročitali, u kojima glavni junak umire na prvim stranicama? Ne mnogo? Nijedan?

Upravo ovo se dešava u "Crnoj Orhideji", ostvarenju velikog Nila Gejmena i magičnog Dejva Mekina, koji je nedavno bio naš gost na beogradskom festivalu pop-kulture "Beokonu". "Crna Orhideja" jeste superherojski strip, ali vrlo neobičan superherojski strip; neobičan i predivan.

Nil Gejmen jedan je od onih koji su aktivno učestovali u renesansi američkog stripa, osamdesetih godina prošlog veka, kada su strip izdavači rešili da stripovi treba da se "uozbilje". Alan Mur oživljava "uspavano" Stvorenje iz močvare, a zatim objavljuje i "Nadzirače", a Frenk Miler objavljuje sagu o omatorelom Betmenu – "Povratak Mračnog Viteza", budući klasik superherojskog stripa. Nil Gejmen, u to vreme, dolazi na ideju da se pozabavi DC komiksovom superheroinom koja do tada nije imala naročiti komercijalni uspeh.

Suzan Linden-Trnov alias Crna Orhideja prvi put se pojavljuje u "Adventure Comics"-u, broju 428, a njene supermoći varirale se iz epizode u epizodu: bila je otporna na metke, mogla je da leti i imala je super-snagu, ali je za njen lik bilo najvažnije to što je mogla da se maskira ili bolje reći, preobrazi, u bilo koga. Posle 430-og broja "Adventure Comics"-a, pojavljivala se samo sporadično, kao epizodista u poznatim strip-serijalima. Ono što je definisalo njen lik, bilo je to što se nije znalo njeno poreklo.

I upravo to je Gejmen želeo da promeni – odupirući se tezi, koju je Alan Mur stavio u usta Džokera, u grafičkoj noveli "Ubistveni vic", a koja glasi: "Ako već moram da imam prošlost, biram da ona ima višestruke izbore." – dao se na ispisivanje skica o poreklu, o prošlosti i tome šta Crnu Orhideju čini Crnom Orhidejom. Poslao je predlog tadašnjoj urednici DC komiksa, Karen Berger, na šta mu ona sa velikim ushićenjem šalje pismo, u kojem sa neskrivenim oduševljenjem prihvata Gejmenovu ideju (sadržaj pisma možete pronaći na poslednjim stranicama domaćeg izdanja).

Ovo je priča o nasilju. Okej, reći će neko, pa zar postoji superherojski strip bez nasilja; bez tabadžija i zlica, koje dobiju koju ćušku od junaka, zbog svog siledžijstva. Ovde se ne radi o tome. Gejmen ide mnogo dublje, prodirući u samu srž nasilnog ponašanja i šta ono pokreće.

U "Crnoj Orhideji", istoimena junakinja, na samom početku umire vrlom brutalnom smrću, a onda se kao produkt uspešnog eksperimenta Fila Silviana, rađa potpuno nova Crna Orhideja, koja zadržava sećanje pokojnice. I dok ona pokušava da dokuči ko je zapravo i da li je više čovek ili biljka, Leks Lutor u njoj vidi potencijalnu zaradu, pa šalje svoje ljude da je uhvate. Ali ne juri je samo on: tu je i Karl Trnov, bivši Suzanin suprug, koji ju je i ubio dok je ona bila samo čovek. Sada izlazi iz zatvora i želi da ponovi ubistvo. Kroz stranice "Crne Orhideje", prodefilovali su Stvorenje iz močvare, Betmen, Otrovna Ajvi, Dr. Bolšum...

Strip je podeljen u tri epizode, a kroz ovo sentimentalno putovanje, u kojem se prepliću užasi današnjice i snoviđenja, vodi nas neverovatan crtež Dejva Mekina. Poznat najpre kao ilustrator naslovnica najpoznatijeg Gejmenovog serijala, "Sendmen", kao i po šizofrenom crtežu u stripu "Betmen – Ludnica Arkam", Dejv Mekin je bio jedini mogući izbor za vizuelno pripovedanje ovakve priče. Ta simbioza Gejmenovog narativa i Mekinove maestralne ruke, dovela je do nečega što zaista, sasvim neskromno, možemo nazvati remek-delom devete umetnosti. Darkwood je objavio visokokvalitetno, kolekcionarsko izdanje, velikog formata i sa tvrdim koricama. Na samom kraju stripa nalaze se skice, beleške i dokumenta Nila Gejmena vezana za ovo ostvarenje, što strip čini još bogatijim, a čitalačko uživanje potpunijim. Draško Roganović se i ovde pokazao kao izuzetan prevodilac, koji je majstorski prilagodio tekst duhu našeg jezika, a naročito u delovima gde Trnov pevuši stihove pesama (pravo je uživanje videti Trnova kako sa okrvavljenim nožem u rukama, peva "Ti si mi u krvi").

Umetnost može nastati i iz besa

Intervju: Dejv Mekin
Razgovarali: Pavle Zelić i Draško Roganović

Sandman Dave McKeanPrvorazredni stripski, i ne samo stripski, događaj se nedavno odigrao u Srbiji – došao je Dejv Mekin! Dejvid ili Dejv Mekin (David McKean) je bez sumnje jedan od najvećih živih strip-umetnika i ilustratora, čovek koji je redefinisao devetu umetnost kroz svoju saradnju sa scenaristima Nilom Gejmenom i Grantom Morisonom, ali i sopstvena autorska dela, dajući joj novu snagu i zrelost, kao jedan od najbitnijih aktera u evoluciji stripa u formu i izraz koji danas zovemo grafički roman. Zahvaljujući izdavačkoj kući Darkwood iz Beograda, koja je objavila sva ključna Mekinova dela, među kojima se izdvajaju "Betmen: Ludnice Arkam", "Od signala do šuma" i najnovije izdanje "Crna orhideja" uz nastavak objavljivanja legendarnog "Sendmena", kao i organizatorima konvencije fantastike BeoKon Društva ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić", koje je ove godine sa velikim uspehom organizovalo udruženje za promociju japanske pop-kulture "Sakurabana", imali smo retku priliku da se na sveobuhvatan način upoznamo sa radom i ličnošću ovog svestranog umetnika. Na BeoKonu su održane dve sjajne tribine sa Mekinom, na kojima je pričao kako o svom radu na stripu i na bezbroj ilustracija za knjige, omote albuma, plakate, tako i o svojim neverovatnim filmovima od kojih je jedan, njemu lično najdraža "Luna", bio i ekskluzivno prikazan. Sa Mekinom smo pričali o stripu, stvaralačkom procesu, ilustraciji i uzorima, ali i o politici, jer su se upravo u vreme održavanja BeoKona odigrali i teroristički napadi u Parizu. Konačno, zanimljivo je da se jedan deo razgovora odigrao i prilikom susreta dva velikana svetskog stripa, Igora Kordeja i Mekina, što je posebno doprinelo atmosferi i izuzetnosti trenutka.

Osveta psoglava

Đorđe Bajić: „Jedno đubre manje", 2015. Čarobna knjiga
Pise: Pavle Zelić

jedno djubre manjeIako naslovnica novog krimića Đorđa Bajića adekvatno predstavlja scenografiju i uopšte milje u kojem će se kretati junaci – odnosno pomalo kičast ekskluzivni noćni klub, čitaocima romana, uključujući i potpisnika ovih redova, bi možda pala na pamet jedna moćnija slika – a to je iskežena njuška psoglava, mitskog čudovišta sa glavom psa i telom čoveka – glavnog ubice u romanu. I, uopšte, od samog početka romana, Bajić se igra sa onostranim, mameći nas jednom sasvim drugačijom postavkom od one na koju smo navikli u njegovom prethodnom trileru "Žuta kabanica" (Čarobna knjiga, 2013). Ali, iako se poslednjih godina promoviše isključivo kao pisac u kriminalističkom žanru, Bajiću ni fantastika nije strana, naprotiv! Upravo je njegova prva knjiga, "Ostrvo prokletih" (Paladin, 2010), bila u zombi podžanru horora, i dobar deo romana "Jedno đubre manje" nas može navesti na pomisao da se Bajić vratio natrprirodnoj stravi. Da li jeste ili nije na čitaocima je da otkriju, a kritike ovakvih dela su uvek nezgodne jer se brojni preokreti ređaju od samog početka i stavljaju recenzenta u poziciju da mora da meandrira kroz određena opšta mesta kako bi izbegao da pokvari utisak čitanja budućim uživaocima u Bajićevoj prozi.

Ne umem da zbiram pesme

Intervju: Miloš Petković
Razgovarao: Marko Stojanović

Miloš Petković je Zaječarac, pesnik, radnik u kulturi već gotovo dve i po decenije, i ljudina (u vremenu koje ljudinama upadljivo oskudeva) – ne obavezno tim redosledom. Uostalom, zašto ga i lično ne upoznate putem ovog intervjua i prosudite sami?

milos petkovicSećam se da sam u jednoj vesti o jednom drugom Milošu Petkoviću koji se bavi pisanjem video tvoju fotografiju. Ko je, zapravo, Miloš Petković sa tvoje fotografije? Kako sebe doživljavaš, i ima li neke razlike u odnosu na to kako te doživljavaju ljudi oko tebe?
Ne znam na koju fotografiju misliš, ali, kako god, u pogledu se vidi sve. Ne znam šta više govori, pogled ili pisanje, ali je meni ovo drugo mnogo značajnije. Delovanje je ono što definiše autora, što se mene lično tiče, a ne poza. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim šta okolina misli iz prostog razloga: svako te voli, poštuje ili mrzi iz svog ugla, dok je spisak oseta u kontrasmeru skoro podjednako širok, bez mržnje, naravno.