Menu

logo

Isijavajuća disko kugla

Piše: Miloš Najdanović
Duran Duran – Paper Gods (Warner, 2015.)

duran duranIzglancajte cipele i spremite se za plesni podijum, jer će vas Duran Duran vratiti u vreme disko klubova svojom nostalgičnom pločom "Paper Gods".

Jedan od najuticajnijih svetskih bendova, vladari nju vejva 80-ih godina, nakon Rio-stalgičnog izdanja "All You Need Is Now", nešto ozbiljnijeg albuma u njihovoj novijoj istoriji, za novi disk spremili su veseliju atmosferu. Mark Ronson iza miks pulta ponovo, kao jedan od možda najboljih izbora za ovaj posao u današnjem svetu pop muzike, i povratak starog saradnika Najla Rodžersa. Već samo ova dvojica bez ikakvog slušanja muzike daju naznaku da bend želi svoje najveće dens hitove da pripremi za moderno doba.

Zabava i igra su najbolji opis novog albuma na kome se nalazi impresivna lista gostiju. Možda, zapravo, ne toliko impresivna, koliki zanimljiva. Pored pomenutog Rodžersa, svoj doprinos nekim pesmama dali su Džon Frušante − da, taj Frušante, onaj koji je fank gitari dao potpuno novi identitet svirajući sa Red Hot Chili Peppersima; Žanel Monae, jedna od aktuelnijih pop pevačica; tu je Kieza − vlasnica hita "Hideaway", svakako jedna od zvezdi u usponu. Svoje mesto na albumu našli su producent i muzičar Mister Hadson, glumica Lindzi Lohan (kao vokal) i talentovani Jonas Bjer iz benda Mew. Tu je još i jedno poznatije lice − Stiv Džouns iz Sex Pistolsa.

"Paper Gods" otvara naslovna numera rađena sa Hadsonom i baš je reprezent te kombinacije moderne elektro-pop produkcije i klasičnog Duran Duran zvuka. "Last Night In The City" je moj lični favorit na izdanju sa odzvanjajućim vokalima nikad boljeg Sajmona le Bona i Kanađanke Kieze. Vokalno domišljato preplitanje u strofama kulminira u sinergiju moćnih glasova dok glasno napominju da im je ovo poslednje veče u gradu. Na početak karijere ovog benda vratiće nas "You Kill Me With Silence", a kroz fanki-disko fazu vode nas Rodžers i Monae. Nema pesma tu oštrinu kultnih "Notorius" i "Reflex" ali je na njihovom tragu. "Dancephobia" je, na primer, pokušaj Abba disko pesme koja će imati moderan elektro zvuk. I to nije baš ispao najbolji eksperiment (još peva Lindzi Lohan). "What Are The Chances?" svakako je jedna od boljih pesama na albumu. Od svih pesama možda najviše ima Duran Duran zvuk, a može da se nadoveže i na njihov prethodni album. Na njoj svira Frušante, ali ne daje svoj klasičan gitarski pečat, ima netipične za njega rokerske solaže koje su pojačane violinom Davida Rosija (radio čuvene žičane aranžmane na Viva La Vida benda Coldplay, inače član sastava Goldfrapp). Sa Jonasom Bjornom izrodili su simpatičnu sint-pop pesmicu "Change The Skyline", dok "Butterfly Girl" nam predstavlja Frušantea kakvog znamo, u svom najboljem fank izdanju punom sjajnih solaža. Le Bona ovde odmenjuje fenomenalni prateći vokal Ane Ros. Album privode kraju smirenijim tonom pesama "Only in Dreams" i "The Universe Alone". Odjavni segment izdanja ima epski momenat zahvaljujući Londonskom omladinskom horu.

"Paper Gods" nije najjače izdanje Duran Durana. Ima toplinu, razigrava nas, ima dušu ali nema oštrinu. Neće ući u anale, ali je jedan lep trenutak u njihovom opusu koji krasi naslovnica sa kolažom sastavljenim od elemenata "Rio", "Girls on Film", "Skin Trade", "Seven and the Ragged Tiger" i "Perfect Day".

Add comment


Security code
Refresh