Menu

logo

Panama

Piše: Zoran Janković
Režija: Pavle Vučković
Uloge: Slaven Došlo, Jovana Stojilković, Miloš Pjevač, Tamara Dragićević, Nebojša Milovanović, Jelisaveta Orašanin
Trajanje: 105 minuta

panamaKrenimo od lakih zaključaka i očiglednih istina; za početak – nije sve u tradiciji, ima nešto i u... kontinuitetu! Sa druge strane, mladi reditelji ne moraju nužno da pokazuju izrazito ili upadljivo poštovanje prema tradiciji i prethodnicima, šta više, ne bi ni trebalo da se opterećuju takvom bagažom na tako ranom stepeniku svojih profesionalnih karijera. Ipak, ako je valjana tradicija u pitanju, ako je kolo u koje se može udenuti znalačko i privlačno, zašto da ne? U tom smislu, Panama, prvi celovečernji igrani film Pavla Vučkovića, svojevremeno u Kanu i na drugim cenjenim filmskim adresama nagrađivanog za kratke mu i studentske radove, možda i posve slučajno ali neupitno nastavlja nekim čudom kod nas opstalu tradiciju kvalitetnog, zanimljivog i uspešnog debitantskog dugometražnog filma.

Ali, ostavimo li po strani taj laskavi polazni kontekst, Vučkovićeva Panama je već sama po sebi zapravo veoma dobar film. U njoj imamo priliku da na delu vidimo mladog filmotvorca u već veštom, krajnje motivisanom i primetno usredsređenom izdanju. Malo li je? Pavle Vučković zavređuje i pohvale i na račun činjenice da je stvorio efektan, filmski pismen a društveno osvešćen i film koji nagoni na razmišljanje o nekim od najintrigantnijih aspekata svakodnevne komunikacije i ljudskog postojanja u opštem smislu danas. Panama je zasnovana na jednostavnoj (ali, srećom, u ovom konkretnom slučaju i ne neodmerno simplifikovanoj) premisi "momak-upoznaje-devojku" (i, dalje putem pomenute mustre – "momak-čini-sve-da-izgubi devojku"): Jovan, dobrostojeći i krajnje samouvereni student arhitekture, zaljubljuje se u Maju, prelepu i u dobroj meri misterioznu devojku. U Jovanu kreće da buje opsesija onim što je u prvi mah trebalo da bude tek još jedna letnja kombinacija jasno oročenog roka trajanja, a što uskoro izrasta u vidno složeniju i ozbiljniju vezu. U tom trenutku Jovan postaje sve više nesiguran i opterećen epizodama uzajamnog nepoverenja, te biva, reklo bi se, dragovoljna žrtva autotorture, mučena neprekidnim mislima i sumnjama o Majinom neverstvu, a sve to to zasnovano na onome što on saznaje o njoj i njenim kretanjima na društvenim mrežama.

Pavle Vučković koristi gorepomenutu osnovu kako bi izneo suštinski jednostavnu ali ipak i veoma uverljivu priču o ljubavi kojoj se nije dalo, u istu mah postižući i još jedan važan cilj, a to je bavljenje, odnosno polemika sa pitanjima društvenih mreža kao mogućih izvora pretnje za onu oblast koja se iz nekih razloga i dalje i uprkos svemu smatra intimnom i privatnom. Krajnje tužni heroji Paname se samolišavaju intimnih iskustava, za koje se potom vrlo verovatno može pokazati da su od ključne važnosti za osećaj svrhe, snađenosti i osećaja duševnog mira, a Vučković do ovog samozadatog cilja stiže uz podosta elegancije. Šta više, on pominjanu kotu doseže a da ne upada u zamku nesuptilne i gotovo neizbežno iritantne didaktičnosti, a koja bi u suprotnom mogla da ugrozi krhku strukturu ovog njegovog filma. Vučković i Jelena Vuksanović (koscenaristkinja Paname) ne daju brzopotezne pouke i ne zapadaju u moralistički žar; nasuprot tom mogućem pristupu odabranoj temi, njih dvoje ovde svesno i otvoreno biraju da ne propovedaju, da ne trljaju noseve tek nešto mlađih od sebe, baš kao što ni ne simplifikuju vlastite već dovoljno jasno postavljene i obznanjene etičke poente po tom pitanju. Stoga su Jovan i Maja prikazani kao ukleti ljubavnici, ukleti vlastitim slabostima i onim što su sami odabrali da im odvaraća pažnju sa sebe samih i na šta su svojevoljno odlučili da traće energiju od koje naprosto kulja iz njih.

Naravno, ništa od narečenog i ovde već pojašnjenog ne bi bilo izvodljivo bez pomoći i doprinosa Slavena Došla i Jovane Stojiljković, koji tumače glavne uloge u Panami, ostvarivši jedinstvene, sugestivne i prilično nadahnjujuće kreacije a pošavši odna prvi pogled stereotipnog predstavljanja mladih danas. Valja takođe istaći i postignuće Đorđa Arambašića, direktora fotografije, poznatog po izuzetnom snimateljskom radu na Neposlušnima Mine Đukić lane; on je ovde stvorio Beograd kao efektnu i osetno fluidnu mešavinu glamura i oronulosti, na taj način dodatno potcrtavši diskretno koncipiran i izveden podmotiv klasnog sukoba između dvoje glavnih protagonista ove priče.

Sumnje nema, Panama je svakako inteligentno osmišljen i, ukupno uzev, vešto urađen prvi film, što nikako ne znači da je u pitanju i filmsko delo bez mane; Vučković u nekoliko navrata prenaglašava urbane identite svoje priče, a tu je i rukavac (krak koji se tiče Jovanovog univerzitetskog života i njegovog donekle zlokobnog mentora) kome manjka šireg značaja za priču i film u celini. Ipak, Vučković zaslužuje iskrenu pohvalu jer je dobacio do svih kota koje je sam sebi ovde zadao već u svom prvom igranom dugometražnom filmu, pružajući nam svež i osoben uvid u ono što svi nastojimo da navodno što promućurnije shvatimo a o čemu u momentu stičemo i izražavamo srčano mišljenje na prvu loptu.

Add comment


Security code
Refresh