Menu

logo

Marsovac

Piše: Zoran Janković
Reditelj: Ridley Scott
Uloge: Matt Damon, Chiwetel Ejiofor, Jessica Chastain, Kate Mara

marsovacMože li se pričati, recimo, o neoliberalnom kapitalizmu a tom prilikom ne progovoriti i koju (besnu ili barem tiho srditu) o slomu Grčke? Nimalo u vezi sa tim ali analogno tome, može li se pričati o dometima Marsovca, najnovijeg filma i najnovijeg spektakla u režiji Ridleyja Scotta, a ne spomenuti i maestralnu Cuaronovu Gravitaciju od pre samo par leta? Ne može, neke analogije, neke usporedbe... neke refrence su naprosto veće od drugih. Ili barem neizbežnije.

Formalno gledano, Marsovac je filmska adaptacija istoimenog romana Andyja Weira, uz to i prilično verna ako ne i bezrezervno dosledna adaptacija tog štiva. Sam roman prati u neku ruku zanimljiva legenda – roman su odbile desetine i desetine viđenijih američkih izdavačkih kuća da bi Weir potom krenuo da ga objavljuje epizodično na za tu priliku sročenom blogu. U nekom trenutku krenula je tiha pa sve bučnija i vidljivija pomama, te je Weirov Marsovac za skupe pare reizdat u papirnom vidu a potom i otkupljen za prilično hitru filmsku adaptaciju. Sve ovo možda i ne bi bilo toliko važno da taj iznuđeni DIY (do it yourself - uradi sam) motiv u evoluciji priče o književnom Marsovcu ne koincidira sa suštinom njegove priče – astronaut greškom biva ostavljen živ na Marsu, gde u vlastitoj radinosti, a sa onim što mu je tu na raspolaganju mora da preživi do eventualne i potom i očekivane spasilačke misije.

Vratimo li se analogiji sa početka, Marsovac u svakom svom segmentu zaostaje za pominjanom a u dobroj meri i srodno-sličnoj i recentnoj Gravitaciji Alfonsa Cuarona. Što ni ne čudi, imajući u vidu da je Gravitacija vrlo verovatno i savršen film. Sa druge strane, Marsovac, koji lako gubi i toj igri odmeravanja krajnjih dometa, sam po sebi sasvim je upotrebljiv, korektan i solidan repertoarski film produkcionog superligaškog ranga. Uz to, Marsovac je i upadljivo najbolji film nekada velikog ali i retko bezgrešnog Ridleyja Scotta u poslednjih desetak godina (podsetimo se ovog nesrećnog niza – Robin Hud, Prometej, Savetnik, Egzodus...). Nevolja je što Marsovac, uprkos sveopštoj funkcionalnosti i neospornoj solidnosti izrade u svim iole značajnim dimenzijama, na kraju ne biva niti film za divljenje, a ni za polemiku ili za značajno mesto u okviru samoizabranog žanra.

Scott u Marsovcu nudi prilično rutinirano izvedenu i u biti rutinski postavljenu priču o drami preživljavamja u ekstremnim neuslovima, a sve to pod krinkom vizuelno raskošnog i najposle superiornog megaspektakla, u kome su milioni i milioni uloženih producentskih dolara lako vidljivi (doduše, ostaje u kreativnom smislu nejasno insistiranje na 3D ruhu, koje ovde naprosto ne doprinosi priči ili već umešno postignutoj atmosferi, nego čini puku nužnost i povampirenu novotariju od koje se poslednjih desetak bioskoskih leta nikako ne može uteći). Marsovac i po svojoj dramaturškoj strukturi i po mnogoljudnoj glumačkoj podeli, krcatoj poznatim i dragim licima podseća na spektakle katastrofe iz sedamdesetih godina prošlog veka. Tome treba dodati i već poduže zbunjući fakat da Damona iznova i iznova zatičemo u ulogama lika koga gomila ljudi spasava sigurne smrti. Što se ostatka podele tiče, čini se da je reč o aspektu filma koji je pretrpeo najviše fušeraja, te tu imamo niz ready-made kreacija, preuzetih iz sveta televizije – Mackenzie Davis ponovo iskapa nad tastaurom, uz to i istovetno dizajnirana kao u seriji Borba za CTRL (Halt and Catch Fire), Jeff Danielssa rukama u džepovima obrće manir viđen u HBO-ovoj Redakciji (The Newsroom), Jessica Chastain i Kate Mara ponavljaju uloge iz skorijih filmova sličnog usmerenja (Interstellar i Fantastična četvorka)... Uz svo razumevanje za derivativnost kao stupicu koju je jako teško zaobići ovih dana, reklo bi se da je ovakav pristup i dokaz nedopustive relaksiranosti i nemara prema publici, posebno ako se ima u vidu kalibar filmskog prepakivanja Marsovca.

Da ponovimo, da cepidlačke zabune ne bi bilo – Marsovac je nesumnjivo funkcionalno ostvarenje, u širem smislu film sasvim na svom mestu, u aktuelnoj ponudi donekle i štrči po ambicioznosti zahvata koje očitava iz segmenta u segment, na sve to predstavlja i vidan napor Ridleyja Scotta da se prene i vrati u zadovoljavajuću i formu kakva mu i dolikuje i najbolje pristaje, ali tu je Gravitacija, film za poduži nezaborav... I da, ako već pričamo/pišemo o Ridleyju, setimo se i pokojnog Tonya Scotta, bacite barem jedan brz pogled na ovu, brat bratu, nisku sjajnih bisera – Glad za krvlju, Top Gun, Osveta, Prljavi igraju prljavo, Prava romansa, Krvava plima, Državni neprijatelj, Špijunska igra...

Add comment


Security code
Refresh