Menu

logo

Kako su titani osvojili svet

Piše: Stefan Marković
Manga i film Napad titana

napad titanaProšlo je već neko vreme od kako je zapadno tržište inficirano japanskom kulturom; ovde naročito mislim na mange i anime. Pa i kod nas, zahvaljujući izdavačkoj kući Darkwood iz Beograda, imamo prilike da pročitamo najpopularnije japanske stripove. Posle "Naruta", "One Piece-a" i "Uzumakija", na policama striparnica pojavio se je i "Napad titana".

"Napad titana" je manga dvadesetdevetogodišnjeg Hađime Isajame, u kojoj se govori o postapokaliptičnom svetu, u kojem malobrojan broj preostalih ljudi terorišu groteskni, naizgled neinteligentni džinovi. Čovečanstvu su jedina odbrana od njih tri visoka zida, podignuta oko grada. Do sada je u Japanu objavljeno 17 tomova (od planiranih 20), sa po četiri epizode, dok su kod nas izašla prva 4 toma, a plan je da se do 20. toma sustigne naše izdanje sa japanskim. O uspehu "Napada titana", govori i to da su urađena već 4 spinofa, par romana i anima, koja je uzgred odlična.

Ova manga je u početku veoma nespretno crtana – što se može opravdati malim brojem godina i neiskustvom autora – ali je veoma zaraznog narativa, pa vas loš crtež ne može odbiti od čitanja. U prvom poglavlju, Hađime Isijame nas upoznaje sa mladim protagonistima: Erenom Jegerom, koji žudi da spozna svet van zidova, Mikasom Akerman, poslednjom Azijatkinjom na svetu, nespretnim, ali inteligentnim Arminom Arlertom i drugima, a onda u priču uvodi i do tada neviđeno visokog titana, koji probija jedan od zidova. To za posledicu ima to da se oni manji titani i titančići uvuku u grad masakrirajući sve odreda. U tom pokolju strada Erenova majka, zbog čega se on zaklinje na osvetu. Međutim, titane nije lako uništi. Štaviše, gotovo je nemoguće, jer se njihovi udovi ekspresnom brzinom regenerišu.

Vrlo brzo, radnja se prebacuje u blisku budućnost, kada junaci ove priče postaju deo elitne 104. regrutne jedinice. To je jedina koja prva kreće u slučaju opasnosti, izvodeći trodimenzionalni manevar(?!), pomoću specijalne opreme i tom prilikom uništavajući titane, presecanjem kičmene moždine. Kako priča odmiče, shvatamo da se ne radi o pukom pripovedanju o davidovskoj borbi čoveka protiv Golijata, već da iza čitavog haosa stoji prljava politička igra.

Svaki kadar ove mange, prepun dekapitacija, prepolovljenih ljudskih tela i proždirućih džinova sa izdeformisanim kezom na licu, morbidan je i monstruozan. Zbog toga je pomalo čudno što nije zabranjena za čitaoce mlađe od 18 godina, kao što je to bio slučaj sa "Uzumakijem".

Pa ipak, kada se pomisli kako ne može biti grotesknije od ovoga, dvodelni igrani film "Napad titana", nas uverava kako ipak može. Ovo ostvarenje (ako se uopšte može nazvati tako), delo je režisera Šindžija Higučija i naizgled prati radnju mange (prvih 15 tomova). Kažem ‘naizgled’, zbog toga što je radnja osakaćena za sve elemente sa dubljim značenjem, a junaci za motiv, pa smo zapravo svedoci grupe militantnih tinejdžera koji se bore protiv ekstremno visokih, mentalno obolelih, bespolnih Japanaca. Ne, ne šalim se: titani zaista izgledaju kao fizički izdeformisane psihopate.
Glavna razlika između mange i filma je u tome što je radnja mange smeštena u Evropu, gde je, kao što već rekoh, Mikasa jedina preživela Azijatkinja, dok je radnja filma smeštena u Japan, bez ijednog Evropljanina među preživelima, te su čak i titani Azijati. Mikasa, koja je u predlošku badass devojka, čija je svrha da štiti Erena i Armina, na filmu služi kao instrument za pokretanje melodramatične ljubavne priče. Erenov gnev zbog smrti svoje majke (kako je u mangi), još je donekle i opravdan (setite se samo Betmena), ali pošto je taj momenat izbačen iz filma, Eren predstavlja samo nezrelog, neosnovano bahatog klinca. To su samo najočigledniji primeri, inače ima ih pregršt.

Sama estetika filma je izdeformisana i više liči na dugačku košmarno-oniričku sekvencu, nego li na distopijsku priču o stogodišnjem teroru titana.
Film je loš na tri nivoa: loša gluma, loš scenario i loša režija; dakle, ništa ne valja. Sekvence bitki su snimane nevešto, iz čudnih uglova, gde pozadinu predstavlja jednobojnost prostora, a kada titani napadaju, zbog lošeg korišćenja zelenog platna, ne može da se odredi na kojoj su udaljenosti, a njihovi pokreti izgledaju neprirodno.

Dakle, ovaj potpuno bespotrebni film je izneverio izvorni materijal i čak i najtvrdokorniji obožavaoci franšize treba da ga izbegavaju u širokom luku, dok samu mangu ne bi trebalo da zaobiđu ni oni koji nisu naročiti ljubitelji japanske (pop) kulture.

Add comment


Security code
Refresh