Menu

logo

Pravi Bane i licencni Kerac

Intervju: Branislav Kerac
Razgovarao: Marko Stojanović

Branislav Kerac je ime koje je poznato svakom čitaocu stripa na ovim prostorima rođenom pre 1991, a i mnogima koji su rođeni posle te, za bivšu SFRJ, sudbonosne prekretnice. Uslovno rečeno, skorašnji angažman na francuskom i, posebno, ovdašnjem čitaocu bliskom italijanskom stripu, kao i dobijanje plakete "Nikola Mitrović Kokan" za doprinos srpskom stripu na Sedamnaestoj balkanskoj smotri mladih strip autora juna 2015. godine u Leskovcu, bili su direktan povod za ovaj razgovor...

bane keracSkoro sam u jednom intervjuu Filipa Andronika, povodom gostovanja na Sedamnaestoj balkanskoj smotri, pročitao njegovu izjavu da prezime Andronik nema niko na ovim prostorima sem njega i njegovog brata. Koliko ljudi ima prezime Kerac, i koje je njegovo poreklo?

Onako kako su mi interpretirali, porodice Kavgić, Vlaović, Jovanović i još desetak njih izbegle su 1848. godine iz svog sela koje se zvalo Ker (na nemačkom O'Ker, današnje Zmajevo) u okolinu Novog Sada (Čenej, Kovilj, Žabalj, Đurđevo, Čurug, a neke su prešle Dunav i stigle do Vrdnika...). Po mestu porekla, prozvani su Kerci, a familije se razlikuju prema svecima koje slave. Moji potiču od Kavgića, a najstariji predak se nalazi u kerskim crkvenim knjigama negde oko 1760. godine. Zemljište omeđeno rimskim šančevima, putem za Temerin i desnom ivicom današnjih Pejićevih salaša je pripadalo mom pradedi koji je to podelio trojici sinova. Nažalost, moj deda, poznati uzgajivač i trgovac konjima, prokockao je imanje i nestao (kasnije je držao kafanu u Šapcu), a baba je sa dva sina i dve ćerke krenula u nadnicu i došla u Novi Sad, u čuvenu Kamberovu ulicu (današnja Jovana Cvijića). Dugo sam, kao i moj otac, bio ubeđen da sam u srodstvu sa slikarem Milanom Kercem i time pravdao moju sklonost ka crtanju, ali se ispostavilo da njegova familija slavi Đurđevdan a moja Varnavu i Vartolomeja, tako da nam je samo prezime zajedničko. Trenutno, u Novom Sadu ima dvadesetak porodica Kerac iz 4-5 familija.

Dobro, ustanovili smo da sklonost ka crtanju ne potiče od Milana Kerca. Odakle potiče?

Pravo da kažem, nemam pojma... Tata mi nije bio naročito sklon olovci, mama još manje. A nisam čuo ni da se neko u široj porodici naročito isticao...

Jesu li je sinovi, s obzirom na to da su dobili imena po strip junacima, nasledili?

Jesu. Obojica su talentovani i vešti crtači, ali nisu nasledili magareću upornost da isteraju stvari do kraja. Daleko više su dogurali u muzici i sada su majstori svojih instrumenata. Jedan je bubnjar, a drugi gitarista. Mlađi, gitarista, sasvim se posvetio muzici, dok je stariji, uz death metal artizam, u neku ruku nastavio moje zanimanje – radi kao koncept artist u svetu kompjuterskih igara.

Sloviš za nekog ko nema dlake na jeziku prilikom komentarisanja radova, bilo mlađih bilo starijih autora koji zatraže tvoje mišljenje. Misliš li da koristi takvog pristupa nadilaze potencijalne mane, i jesi li bio podjednako beskompromisan kad si komentarisao radove svojih sinova?

Teško je priznati, ali pokazao sam se kao bolji stručnjak nego kao pedagog... Bojim se da sam previše klinaca, a među njima i moju decu, više demotivisao nego što sam ih zagrejao za crtanje. Prosto pravilo iz ''mojih vremena'' da je stroga kritika korisnija od tapšanja po ramenu je ispalo vrlo rigidno za nove generacije. Gledam na današnjim forumima kako se škrabatori dive škrabotinama po principu ''ja tebi vojvodo...'' i čim se neko usudi da nekome ukaže na neku grešku, odmah se povede rasprava na ličnom i nacionalnom planu. Zbog svega toga, u zadnje vreme izbegavam da nekom solim pamet.

Pominješ nacionalni plan – ali ti si omiljen i rado viđen u svim krajevima bivše nam SFRJ, ili je bar takav moj utisak. Slažeš li se s tim, i ako se slažeš, zašto misliš da je tako?

Kad sam rekao nacionalni, mislio sam više slikovito, pošto se često bezazleni konflikti završe kolektivnom paranojom... Ja lično nikad nisam imao takvih incidenata pošto sam javna ličnost i ne želim da se nigde svrstavam i opredeljujem. U mojim stripovima nema politike, a ako je i ima, dobro je skrivena (Smeh). Uglavnom se krećem u uopštenim i od većine prihvaćenim normama što se tiče morala i politike... Naime, moji privatni stavovi ostaju privatni. S vremena na vreme ispliva i neko moje opredeljenje, ali više kao faktografija nego kao sredstvo ubeđivanja.

Spomenuo si da si javna ličnost – to dolazi i od tvog bavljenja muzikom u grupi GeroMetaL, ali i pojavljivanja u kratkom filmu Cat Claw. Da li ti je bio čudan prelazak iz relativne privatnosti i tišine radnog stola u galamu i svetlosti pozornice, ili smatraš da je to bio logičan korak?

Vrlo logičan. Nekako sam tako sastavljen da se podjednako dobro osećam i u publici i na pozornici. Tišina i moj radni sto nikako ne idu zajedno, baš naprotiv. U stanju sam da radim i uz metal i uz new age. Naravno, postoje i žanrovi koje nema šanse da pustim ni pod kakvim uslovima a kamoli dok radim... (Smeh) Moja neispunjena želja je bavljenje glumom... Da se nisam bacio na crtanje, sigurno bih bio nekakav filmski radnik.

I kad smo već kod toga, odakle muzički talenat, koji opet znam da su tvoji sinovi nasledili od tebe, u tvojoj porodici?

Moja mama je bila muzikalna žena. Ne toliko na nivou izvođača, bila je sasvim osrednja pevačica, nego na nivou muzičkog obrazovanja. Naš radio u kući nije bio uključivan ujutro pa šta bude. Mama je obeležavala u radio programima ono što je smatrala da i ja treba da slušam i revnosno menjala stanice. Ja sam, u stvari, odrastao na "Karmen" Žorža Bizea, "Travijati", "Nabuku". Mamina prva ploča je bila "Tišina trubača" Marijana Domića, a kada je par meseci kasnije kupljen gramofon, stigla je i prva longplejka – Španski i italijanski kaprićo Čajkovskog i Rimskog-Korsakova. Slušale su se i one prave narodne pesme Ksenije Cicvarić i Marije Bukte, ali i sevdalinke Himze Polovine. Lola Novaković je bila mamina miljenica, pa sam i ja znao njenu diskografiju napamet. Onda su došli Bitlsi i Stonsi, a Snupi protiv Crvenog Barona je bio deo mog prvog nastupa na bini doma JNA uz vojnički VIS... Kod mene u kući se slušalo svašta, ali po principu the best of... Nisam bežao ni od Krisa de Bura ni od "Cheri Cheri Lady" Modern Tokingsa. Uz Kankan Mednesa su išli i Džoan Džet i Enja. Ali, kad sam sâm u ateljeu ili u radnoj sobi, onda je išla nešto agresivnija muzika koju sam zastupao i kao član benda. Bubnjeve sam počeo da sviram prosto zato što je Slavko Pejak, kad smo osnivali bend, imao gitaru a ja nisam. Snalazio sam se sa raznim kutijama i kantama sve dok se nismo u medicinskoj školi dočepali pravih instrumenata. Svirkom se bavim celog života uz povremene kraće i duže pauze, ali sam tek pre dvadesetak godina razdvojio desnu ruku i desnu nogu... Uz GeroMetaL i muzičko društvo koje se kod mene skupljalo, moji klinci su lako poželeli da i oni budu deo tog cirkusa.

Već i odgovor na tvoje prvo pitanje vrvi malo poznatim istorijskim podacima. Sem stripa i muzike, stekao sam utisak da je i istorija nešto što te jako zanima. Odakle ta ljubav prema istoriji – sem iz razloga što je učiteljica života što nas je, tvoje medicinsko i moje gimnazijsko, drugovanje s latinskim naučilo?

"Princ Valijant", "Beli konjanik", kratke biografije vojskovođa i bitaka u "Kekecu"... Plus filmovi iz pedesetih i šezdesetih – "Robin Hud", "Vitezovi okruglog stola", "Ajvanho"... I još, romani Aleksandra Dime, Slavomira Nastasijevića... Sasvim dovoljno materijala da se zainteresujem za istoriju. U nekim novinama, kao feljton, izašala je knjiga Petra Tomca o Kosovskoj bici, i taj njegov hladan pristup pun razložnosti definitivno me je privukao da malo više istražim teme koje me zanimaju. Sve je to poprimilo oblik četiri knjige koje sam sa zadovoljstvom uradio, što sam, što sa saradnicima.

Tokom karijere bio te je i ovakav i onakav glas, jedni su te hvalili, drugi napadali. Tokom poznanstva s tobom, došao sam do zaključka da to dolazi od toga što si jako rano znao šta hoćeš a šta nećeš u životu i u skladu s time se uvek i vladao. Jesam li u pravu?

Malo jesi, malo nisi. Koliko ja znam, svega dva čoveka su napadala moj rad, radi, valjda, nekakve lične promocije, i nisam se previše potresao oko toga (Smeh). Bila su i dva uopštena napada (alternativni vs. komercijalni strip), ali smo se Kljakić, Đukanović i ja, uz pomoć Bojana M. Đukića, vrlo lako sporazumeli da žanrovska podela ne uslovljava kvalitet.

Kad smo već kod kvaliteta, ti si u određenim periodima života jako puno radio. S druge strane, uvek ti je jako bitan bio i kvalitet. Kako si uspevao da miriš nametnute uslove sa ličnim htenjima? Je lˈ bilo kompromisa na koje si morao da pristaneš?

Nažalost, i previše, ali to je uglavnom bilo u stripovima gde nisam sam svoj gazda. To se, pre svega, odnosi na licencne stripove, ali, čak i na tom terenu, uspevalo mi je da izlazim izvan okvira. Ali, ostaje činjenica da sam neke epizode baš odrobijao... Uglavnom, profesionalna etika nije dozvoljavala skretanja i vrludanja... S obzirom da je u tim vremenima kvalitet bio dovoljno vrednovan, nije bilo puno prostora za zabušavanje...

Šta je to što je uticalo da neki, da tako kažemo, najamni poslovi budu robije, a neki ne? Šta je ono što ti je presudan faktor kad radiš na tuđim junacima, šta ti olakšava a šta otežava život u tim i takvim situacijama?

Najteže mi je padalo kada po dužnosti dobijem očigledno polupismen i amaterski napisan scenario sa gomilom dramaturških i stilskih grešaka sa sve drvenim dijalozima. Onda moram da ulažem dodatni napor da sredim sve to i dovedem na pristojnu meru koja načešće podrazumeva da od celog scenarija ostane samo ideja scenariste i njegovo ime... Postoje i suprotni slučajevi kada imam izvrsno napisan scenario sa izuzetno dosadnom radnjom, a najgora varijanta su francuski scenaristi kod kojih ništa ne možeš da menjaš pa moraš da crtaš svakakve nedoslednosti i gluposti. Naročito obožavam kada papak napiše: ''Mišel, u krupnom planu, upućuje Pjeru neodobravajući pogled''. Ili, "Piter gasi motor"... U principu, koliko mi nekada nije smetalo da radim sa drugim scenaristima i ispravljam krive Drine (posebna stvar za diskusiju, dozvoljavam), toliko sada gledam da sa drugim scenaristima radim samo kad baš moram... A današnja situacija je takva da se ne sećam kad sam radio nešto sasvim moje (Smeh)...

Ti si se u svojoj karijeri sretao sa, najblaže rečeno, čudnim zahtevima i primedbama izdvača i scenarista – možeš li da nam ispričaš nešto o Black Pearl, Ghost-u, probama za Komanču, za Marti Misteriju, Antihrista... Sa čime si se sve sretao i kako to da potom nisi iz stripa pobegao glavom bez obzira?

bane kerac 2Probe su sastavni deo našeg posla. Mene to lično jako nervira, pošto moram da radim probu za nekog ko ne ume da proceni sposobnosti iz mojih ranijih radova, a to ga automatski degradira u mojim očima. Zaista je van pameti da ne možeš, gledajući album Kate, zaključiti da li mogu da crtam krstaše, nego, ajde, nacrtaj mi krstaša. Najobičnija smaračina. Što se tiče komentara na te radove, nikada ih nisam shvatao ozbiljno. Ili su to bile formalne odjebnice tipa ''suviše evropski (američki)'' ili su primedbe bile takve da se iz aviona videlo da ih daje nekompetentna ličnost. Rad sa Amerikancima je podrazumevao zabranu svake moždane aktivnosti. Nema veze ako je nešto debilno u startu, nije tvoje da o tome brineš. Otprilike tako funkcioniše i rad za Francuze, s tim da oni ipak uvaže ako im ukažeš na neki propust. Francuske scenarističke zvezde su ipak opuštenije i prirodnije od naduvanih i arogantnih Amerikanaca. Naravno, ne može se generalizovati, tako da ima sjajnih ljudi s obe strane bare, ali su zaista u manjini. Nije da nisam bežao (Smeh)... Moji stripovi su bili moja tiha luka tako da sam izdržavao sve gluposti i licemerje stranih poslodavaca.

Opisao si svoje iskustvo u radu sa američkim i francuskim scenaristima... Kakav utisak imaš o italijanskim?

Mešovito. Prvi strip koji sam radio za Boneli je bio dodatak u Zoni X #17 – "Zle oči" sa scenaristom Lorencom Bartolijem koji je tada bio početnik tako da je bilo par stvari koje su me nervirale, ali, ukupno, bilo je u neku ruku zanimljivo iskustvo. Buratini je nešto sasvim drugo. Profesionalac koji tačno zna čime da nahrani konja koji dobro trči, zna koliko muzike za koliko para, efikasan u dijalogu, ne opterećuje ukrasima. Malo šeta u dramaturgiji, što je lako objasniti isprekidanom isporukom scenarija, ali na kraju sve kockice složi u fioku.

Radio si svoje izuzetno uspešne serijale (Kobru i Ket Klou), crtao jednog od najpoznatijih likova na svetu (Tarzana) – a opet imam utisak da te na ovim prostorima prosečni strip fanovi možda najviše cene po radu na Boneli likovima iz tvoje faze u "Dnevniku", kao i danas. Smeta li ti to?

Prosečni fanovi i policajci – jedan mi je oprostio kaznu zato što je čitao Tarzana. Redosled je, ipak, Tarzan, Blek i, sad, Zagor. Pre bih rekao da sam k'o doca Džekil i čika Hajd. Licencni Bane za određenu publiku i pravi Bane sa njegovim junacima. Nisam baš ubeđen da su fanovi Tare, Kobre, Kate i Bilija u manjini... Rekao bih da je to samo medijski privid i da su Bonelijanci daleko glasniji. Iz prakse znam da Bane i Kata uvek idu zajedno, a u razgovoru sa fanovima daleko češće pričamo o Nervoznom Životi, Ubedljivo nepobedivom i vitezu Oliveru.

Mislim da je Zagor, možda baš zato što je jedan od najvoljenijih likova, takođe jedan od stripskih likova s kojim se najviše zbiva šega na ovim prostorima. Ni ti nisi bio izuzetak u tome, a opet, danas ti je posao da radiš njegove avanture. Kako to miriš? Koliko ozbiljno shvataš posao na liku kog, prosto, ne možeš da shvatiš ozbiljno?

Vrlo ozbiljno. Čak i u vreme kada nisam imao obaveze prema liku, više sam terao šegu prema žanru nego prema konkretnom liku. Ja i inače ne podnosim gitariste koji sa prezirom pričaju o Smoke On The Water, a nisu u stanju da taj rif pravilno odsviraju. Naše zezanje u "Dnevniku" se uglavnom odnosilo na Zagorovo tarzanoidno poreklo. Meta je bio i Čikov jednostavni humor, ipak smo mi bili generacija Monti Pajtona, Taličnog i Asteriksa... Ukratko rečeno, naša šega sa Zagorom i, daleko više, sa Blekom, nije bila nipodaštavanje i ismevanje nego zdrava zabava u okviru posla.

Kakve veze imaju stripovi i stomatologija?

Uglavnom na relaciji proporcije i anatomija. Moja devetka iz anatomije je omogućila da delove tela crtam sa razumevanjem, pa mi se neće desiti da kod jedne dignute ruke njeno rame ostane u istoj ravni sa ramenom druge ruke... Tačke i linije na glavi koje su korisne u protetici (linija očnjaka se poklapa sa zenicama, npr.) lako se primenjuju u crtanju, tako da nećemo puno pogrešiti ako uvo smestimo u prostor koji određuju obrva i nos. Ako koren dlana stavite na vrh brade, srednji prst će vam doći do izvorne linije kose.

Hoćeš reći da si stomatologiju upisao zarad boljeg razumevanja ljudske anatomije prilikom crtanja stripova?

Ni izbliza, ali da se poklopilo, poklopilo se! Stomatologija je bila logičan nastavak mog školovanja za zubotehničara. Poziv sam izabrao na osnovu namere da imam neki siguran posao koji će mi obezbediti nesmetano bavljenje hobijem – crtanjem. Posle se ispostavilo da je hobi prerastao u zanimanje.

Kad si napustio fakultet, koliko si bio siguran u to da ćeš ostatak života moći da živiš od stripa, a koliko su bili sigurni u to tvoji roditelji? Kako su reagovali na taj tvoj korak?

Što se mene tiče, ja sam sebe vrlo lako video kao profesionalnog free lancer crtača. Roditeljima isprva nije bilo drago, ''socijalno, penzija i redovna plata'' sindrom, ali su se brzo navikli kada sam počeo svakog meseca da donosim honorare. Moja tadašnja devojka, međutim, apsolutno nije imala razumevanja za moj "neozbiljan i avanturistički pristup budućnosti", pa je brže-bolje našla mlađeg, ružnijeg i sličnijeg uobičajenom prototipu uspešnog muža.

Svako zlo ima svoje dobro, kaže naš narod – da se to nije desilo, pitanje je da li bi sreo svoju suprugu? Vas dvoje je, kako sam bar to ja razumeo, spojio strip?

Sreli smo se u "Dnevniku". Moja buduća je bila angažovana da upisuje tekstove u moje stripove, a pošto je imala zarazni osmeh Meri Džejn Votson potrudio sam se da naša saradnja ne ostane samo na stripovima. Namerno sam pravio manje oblačiće, pa je morala svaki čas da me konsultuje kako da smesti neki tekst (Smeh).

Sarađivao si sa, čini mi se, svim najvećim strip izadavačima bivše SFRJ, "Dečjim novinama", "Dnevnikom", "Forum-Marketprintom"... Svi su oni bili dosta karakteristični, čini mi se, međusobno dosta različiti, iako su se bavili istim poslom, strip izdavaštvom. Imaš jedinstvenu poziciju insajdera – šta ih je to međusobno razlikovalo?

Uglavnom ljudi angažovani na stripu u tim firmama. To se vidi i po izdanjima – ko je radio sa znanjem i dušom, ko se oslanjao na ukus dobavljača stripova, a ko se slučajno našao u srećnoj poziciji da dobije materijale koji idu sami od sebe... Međutim, sem par izuzetaka, svi ti ljudi su vremenom manje-više naučili da vode posao i postali sposobni urednici. Rak rana su bili kvazidizajneri i urednici koji su angažman na stripu posmatrali kao kaznu. Zato sada imamo enormne količine unakaženih i bez ikakvog plana objavljenih stripova. O ukusima, naravno, nećemo raspravljati. Lično mislim da je sve to moglo biti mnooogo, mnogo bolje, ali, sve u svemu, nismo loše prošli.

Šta bi ti drugačije i bolje, da si bio u poziciji da odlučuješ?

Ne bih dozvolio montiranje i docrtavanje. Zamislite da Mona Lizu skrate malo sa strane a docrtaju po visini da bi odgovarala ramu koji imaju!? To vam je isto sa stripovima. Cela sjajna "Cowboy Pictures Library", kod nas poznata kao "Crtani romani", unakažena je i upropašćena samo zato što je, valjda, neko hteo da uštedi na papiru i napravio svesku od 48 strana a ne od 64. "Marvelovi" stripovi na A4 formatu? Smešno. Ne bih dozvolio objavljivanje epizoda nekog serijala bez ikakvog reda i smisla. Ono što su "stručnjaci" iz "Dečjih novina" uradili "Spajdiju", "Derdevilu" i "Osvetnicima" je tiha jeza. Ne bih dozvolio da, na bilo koji način, frustrirani profesori književnosti dođu u bilo kakav dodir sa "Kenom Parkerom"... Spisak bi bio jako dugačak, pošto je istorija sakaćenja i prekrajanja stripova u našoj zemlji prebogata.

Za par meseci odlaziš u penziju. Osećaš li se kao penzioner? Kako planiraš da provodiš svoje penzionerske dane?

U mom slučaju, odlazak u penziju je samo zakonska formalnost. Ja sam, u stvari, u penziji još od 1975. godine, pošto se od tada bavim samo hobijem, a to je san svakog penzionera. Drugačije rečeno, neću ni osetiti da sam u penziji, pošto ću raditi iste stvari kao i do sada. Dužnosti tehničkog lica u "Marketprintu" neće mi nimalo nedostajati, i to će biti jedina uočljiva promena. Za razliku od nekih mojih kolega, ne nameravam da kupim štap za pecanje ili veći televizor. U stripu uvek ima šta da se radi. Ja sam od onih koji će, nadam se, jednog dana umesto kašike baciti olovku.

Šta bi mogao da posavetuješ mladim crtačima?

Svet je prebogat informacijama i znanjem. Onaj ko zna to da iskoristi ima veliku prednost nad onima koji ostaju zatvoreni i neprijemčivi za svet oko sebe.

Add comment


Security code
Refresh