Menu

logo

Kriza identiteta

Tomas F. Monteleone
Iz zbirke kratkih priča „Zastrašujuće simetrije“, Baltimor, SAD, 2004.
Preveo: Aleksandar Blagojević

Thomas F MonteleoneEliot Binder, sklupčan u ćošku mračne ostave, gladio je radnu polovinu noža za linoleum. Napolju, u glavnom hodniku, mešali su se zvuci bolnice: razglasni sistem , škripeći točkovi bolničkih kolica, neobavezan smeh sestara na praksi, povremeni koraci nekoga ko bi prošao pored vrata ostave.
Odeven u bolničku uniformu ukradenu na brzinu, Binder je izgledao kao još jedan hirurg u ogromnoj bolnici. Bledozelena hirurška kapa i odgovarajuća radna garderoba nalik na pidžamu skrivali su njegovu svakodnevnu odeću, a hirurška maska stoički izraz lica.


Promena smene, razmišljao je. Sačekaću do promene smene, tada je uvek haos. Niko neće da me primeti...
Sečivo je bilo britko i oštro dok je palcem prelazio preko njega, prateći zlokobno zakrivljenje pri vrhu. U mraku, podsećalo ga je na kandžu nekog užasnog stvorenja i on se nasmešio. Bacio je pogled na svoj sat sa tečnim kristalima i opet se nasmešio. Nema još puno...
Proređene kose, mršav a ipak sa naznakom podvaljka, Eliot Binder inače nije delovao nešto preteće. Zapravo, bio je prilično tunjav i uvek je sebe doživljavao kao stereotip bojažljivog bankarskog činovnika. U stvari, bio je bojažljivi prodavac u gvožđarskoj radnji. Sedeći u mraku, u mislima se vratio na niz događaja koji su ga doveli do sadašnjeg stanja svesti i mesta u svemiru. Bila je to gvožđarska radnja...
...gde je radio gotovo dvadeset godina. Dvadeset godina. Radnja je bila vlasništvo Lea Džej Fordama Seniora, ljubaznog starijeg gospodina koji je cenio pouzdanost i vernost dobrih radnika. Eliot je od početka radio za matorog i pošteno se trudio svakoga dana, iz godine u godinu. Stvari su se glatko odvijale, i posle deset godina službe Eliot je postao poslovođa Fordamove gvožđare – imao je solidna primanja i otplaćivao rate za svoj bungalov. G. Fordam je bio jako zadovoljan njegovim radom i čak mu je pozajmio pare za učešće pri kupovini male kuće. Eliot Binder bio je srećan, ispunjen čovek.
Tako je bilo sve dok gazdin sin, Leo Džej Fordam Junior, nije počeo da dolazi u radnju posle škole i nedeljom, da se „uči poslu“. Premda i dalje tinejdžer, mladi Leo Fordam već je stekao oštrinu u ponašanju i zavist u pogledu. Ličio je na lešinara spremnog da sleti na još-malo-pa-lešinu, i Eliot je već tada znao da ne treba da veruje gazdinom sinu.
Vremenom, Leo Junior počeo je da provodi studentske raspuste u gvožđari i sve više da nervira i iritira radnike, a posebno Eliota Bindera. Bez obzira koliko se Binder trudio da bude umeren, ili „fin“ sa Leom Juniorom, nije bilo moguće da se zaobiđe mladićeva odvratna priroda i ja-sve-znam ponašanje. Leo Junior sa prezirom se odnosio prema Eliotovom autoritetu, koristeći svaku priliku da ignoriše njegove savete i otvoreno zanemaruje uputstva u svakodnevnom poslu. Ali Eliot je bio strpljiv čovek i nadao se da je možda Leo Junior, kao i mnogi u tom dobu, naprosto prepun sebe, kako to kažu, te da će vremenom da stekne zrelost i postane prihvatljivija, razumnija osoba. Zato je Eliot izbegavao da razgovara sa ocem, gazdom radnje, o problemima koje ima sa njegovim sinom.
Možda je trebalo da nešto kažem...
Ali nije kazao ništa i situacija se pogoršavala, dok se naposletku Eliot i Leo Junior nisu zamrzeli. To je bilo očigledno svima osim, nažalost, g. Fordamu Senioru, koji je sve više vremena provodio u svojoj staklenoj bašti a sve manje na svom poslu. Zapravo, jedino što je Eliota držalo u normali bila je uzgredna opaska Lea Seniora da namerava da otvori još jednu gvožđaru u obližnjem gradiću, a da Eliota unapredi u punopravnog ortaka – kao i svog sina, naravno. Papirologiju, kazao mu je matori, njegovi advokati već su pripremili, i sve će da se ozvaniči čim se pravnik vrati sa odmora na Bahamima.
Tada se činilo da vreme brzo prolazi i Leo Junior je diplomirao, oženio se i često bio viđan sa trudnom ženom koja je nosila sledećeg u lozi Fordamovih. Eliot se nadao da će ta nova odgovornost, kao i ortakluk u poslu, konačno izgladiti odnose između njega i nepromišljenog Lea Juniora.
Bili su to pusti snovi. Istog vikenda kada je Eliot ispričao svojoj ženi o gazdinim planovima, telefonom ga je pozvala supruga g. Lea Fordama Seniora. Žena je bila na rubu histerije dok je pokušavala da mu kaže kako je njen muž stradao u saobraćajnoj nesreći, pre samo sat vremena. Eliot je bio u šoku – kao da je njegov otac poginuo, a osećaj gubitka i iskrenog žaljenja ga je preplavio. Mislio je samo kako više neće da vidi dragog matorca, pa nije razmišljao o mogućim posledicama te nesrećne i prevremene smrti.
Naravno, Eliot je do sahrane zatvorio radnju; iako je nekoliko puta pokušao da stupi u kontakt sa Leom Juniorom, nije imao uspeha. Kada je video Lea Juniora na pogrebu, mladić ga je potpuno ignorisao.
Ali kada su opet otvorili radnju, momak je goreo od želje da razgovaraju. Eliot se nije začudio zatekavši novog, mladog gazdu za svojim stolom tog sudbinskog jutra. Pošteno rečeno, Eliot je to i očekivao, kao i premeštaj na gori posao koji će sigurno uslediti.
– Dobro jutro, Bindere, čekao sam te – rekao je sinak.
– Jeste li?
– Jesam, i bojim se da imam loše vesti – kazao je mladi Leo gotovo se cereći, nesposoban da prikrije očiglednu radost koja je u tom času zračila iz njega.
– Kakve loše vesti? – pitao je Eliot.
– O... najgore, veruj mi. Bojim se da je kucnuo „a sad adio“ čas za tebe, matori. Smesta da si pokupio svoja govna. To je bilo to i neću više da ti vidim tu tupavu facu.
– Šta? – kazao je Eliot, glasom koji je pucao od šoka i neverice i bola pred takvom okrutnošću. – Otpuštate me? Dobijam nogu?
– Ma, da. Apsolutno. – Tu se Leo Junior nasmešio.
Možda je to bilo zbog osmeha, neskrivenog uživanja kojim je sinak zračio, a možda zbog godina jeda i mržnje koje su napokon izbile na površinu... Eliot nije bio siguran, ali znao je da će da se osveti nacerenom balavom skotu koji je sedeo pred njim. Mrzeo ga je u tom času kao što ništa u životu nije mrzeo.
A to je bio tek početak iskušenja.
Na svakom mestu gde bi se prijavio za posao, navodeći svoje iskustvo poslovođe u Fordamovoj gvožđari, bio je munjevito odbijen. Jedan potencijalni poslodavac rekao mu je da su preporuke koje je dobio od Lea Juniora bile „sve, samo ne blistave“. Postalo je jasno da sinku nije dovoljno samo da sramno otpusti Eliota. Ne, Leo Junior očito je želeo da ga uništi.
Eliot je na kraju završio u pilani, za pola svoje prethodne plate, gubeći se lagano pod talasom računa, menica i ostalih ekonomskih stresova. Najpre je sina morao da ispiše iz privatne škole, potom da stavi kuću pod drugu hipoteku, pa su mu zaplenili auto i isključili telefon. Žena mu je postala prvo razočarana, a potom besna, jer nije bio u stanju da joj pruži život na kakav je navikla. Pritisak je nastavio da raste, dok nije shvatio da će da poludi bez nekakvog ventila, nekakve katarze.
Ako je već bio na nizbrdici za Pakao, odlučio je da možda povede još nekog sa sobom.
Osvetiće se. Leo Mlađi ima da plati za svoje nepravde i da ispašta kao što niko nije. I tako je Eliot Binder skliznuo u vrtlog haosa, slomljenog duha i izmučenog uma, znajući da mu nema povratka.
Jedini nedostajući deo slagalice bio je sam čin, koji mu se javio u trenutku čiste inspiracije, kada ga je žena obavestila da je gospođa Lea Džej Fordama Juniora prethodnog dana donela na svet dečaka.
Posvećeno i u tišini, Eliot je sišao u podrum i odabrao odgovarajući instrument – nož za linoleum iz Fordamove gvožđare. Tako, pomislio je sa smeškom.
Savršena ironija. Fino će da posluži.
Uzeo je taksi do bolnice, ušao u lift za porodilište, prošao hodnicima u maniru nervoznog budućeg oca i sačekao trenutak kada niko nije obraćao pažnju na njega. Onda se ušunjao u ostavu i počeo da pretura po policama punim posteljine i uniformi, dok nije našao pravu masku...
...i sada je čas kucnuo.
Buka ispred male, zamračene prostorije postajala je sve glasnija i Eliot je hitro ustao, sklanjajući nož za linoleum ispod hirurške odore. Otvorio je vrata, izašao na hodnik i neopaženo se umešao u gomilu sestara i poslužitelja u belim uniformama.
Da, to je bio savršen trenutak.
Krenuo je niz hodnik, pored soba novopečenih majki, prema zastakljenom odeljenju za novorođenčad. Srce mu je dumbaralo kao pneumatski čekić, a usta kao da su mu bila puna vlažnog papira, ali ne od straha, već više od osećaja nadolazećeg trijumfa. Nema šanse da me uhvate! pomislio je, i to ubeđenje diglo ga je još više, u naletu adrenalina. Nema šanse!
Odlučnim korakom, pouzdano je prošao kroz vrata odeljenja, gde je dežurna sestra za malim stolom čitala magazin Pipl.
– Samo sekund, doktore – rekla je. – Mogu li da Vam pomognem?
– Pa, da, možete... možete da mi pomognete... kad te sredim, gaduro!
Hitro je reagovao, udarivši je pesnicom u vilicu. Smesta se srušila bez glasa i on je požurio pored nje u jasno osvetljenu, zagrejanu prostoriju gde su mali kreveci od providne plastike bili uredno poređani u dva reda. Bilo je najmanje dvadesetoro novorođenčadi i Eliot je znao da mora brzo da dela.
Svaka beba nosila je malu narukvicu i teško da je imao kad da traži onu sa imenom Fordam. Tako je barem mislio. Užurbano je dohvatio sićušan, buckast zglob najbližeg novorođenčeta, pokušavajući da razazna slova i brojeve na narukvici.
Gospode, to je nekakav kod! Nema imena!
Čuo je neko komešanje ispred vrata. Nemam mnogo vremena! Moram nešto da uradim! Digao je pogled ka svom odrazu na staklenom pregradnom zidu odeljenja i spazio nekoliko pripadnika bolničkog osoblja kako ga užasnuto posmatraju. Shvatio je da drži nož za linoleum naočigled svih. Ne paniči! Misli... misli!
Odstupivši jedan korak, pogledao je grupu krevetaca i shvatio šta mora da učini.
Samo je jedan način da budem potpuno siguran, pomislio je i nadvio se nad prvi krevetac. A neće dugo ni da potraje...

Add comment


Security code
Refresh