Menu

logo

Vampirologia Serbiana

Piše: Vladan Stojiljković

Drugi deo

vampirFolklor i verovanje u vampire razvilo se, kako se čini, od samog načina pojavljivanja vampira u određenim krajevima, pa se tako i detalji oko verovanja u pojavu, povampirenje, delovanje i ubijanje vampira razlikuju kao što je to slučaj i sa drugim običajima. U okolini Leskovca, naročito u selu Stopanja, u kome se vremenom pojavljivalo najviše vampira, veruje se da "se na svakom groblju mrtvaci ne povampire", kao i da "subotom vampir ne izlazi iz groba". Romi u Pomoravlju smatraju da vampira ne treba ubijati kolcem nego da mu treba odseći glavu i baciti u Moravu. U Timočkoj krajini veruju da se najčešće povampire starije osobe, "jer što je stariji to je grešniji". Prema pojedinima, povampire se i ljudi koji su jeli mesa od životinje koju je umorio vampir. Seljaci iz Medveđe su 1731. godine pričali o vampiru koji se tu pojavio za života, došavši iz Turske, i da je pričao da je tamo jeo meso dva jagnjeta koje su umorili vampiri, te da će se i sam nakon smrti povampiriti, što se na kraju i desilo. Opet, u okolini Leskovca smatraju da se pravi hrišćanin neće nikada povampiriti, već da se povampire samo oni hrišćani koji su polno opštili sa pripadnicima druge vere "pa im se skinulo sveto miro". U okolini Niša i Leskovca se smatra da se vampir najpre prikazuje svojim bližnjima, odnosno da dolazi prvo njima. Takođe, u ovim se krajevima smatra da se mrtvac koji će se kasnije povampiriti poznaje dok još mrtav leži na zemlji. On je, kako kažu, "naduven, strašan i ima poluotvorene oči. Takvog mrtvaca, da se ne bi povampirio, probodu u trbuh velikim jekserom". Opšte je prihvaćeno verovanje da će se povampiriti mrtvac koga je preskočila mačka. Zbog toga se u okolini Svrljiga praktikuje da se u onoga koga je mačka preskočila zabode glogov trn u ruku. Postoji verovanje da vampir ne može proći kroz trnje, pa se praktikuju u jugoistočnoj Srbiji razni rituali vezani za ulogu trnja. U svrljiškim selima Lukovu i Vlakovu šerpa sa peskom u kojoj su paljene sveće za pokoj duše umrlog baca se u trnje. U selu Beloinju, isto u svrljiškom kraju, voda koja je bila kraj mrtvaca raspe se na raskršće, a čaša razbije kada povorka sa mrtvacem dođe na raskršće. Kada u selu Galibabincu vide da se neko "utenačio", odnosno povampirio vade ga iz rake i probadaju glogovim kolcem. U Pirkovcu vodu koja je stajala pored mrtvaca proliju u raku, a u Popšici kada spuste mrtvaca u raku prekrste ga crvenim koncem ili crvenom bojom naprave krst na poklopcu. Sve ovo u svrhu da se spreči povampirenje pokojnika. Inače, u okolini Niša je kult mrtvih veoma razvijen i postupanje prilikom obreda sahranjivanja se razlikuje od mesta do mesta, iako su ona geografski veoma blizu. Ako se, i pored svih obreda i mera da ne dođe do povampirenja, to ipak dogodi, onda se u nekim krajevima smatra da vampira ne može ubiti svako. U okolini Leskovca se smatra da vampira može ubiti samo vampirović. To je dete koje je žena rodila nakon polnog opštenja sa vampirom. Vampirović "vidi vampira, može sa njim da razgovara i može da ga ubije. Na zapadu je "plod ove ljubavi poznatiji kao dampir".

U okolini Leskovca se sredinom XIX veka povampirio neki Turčin i počeo da čini velike štete po okolini moreći i daveći ljude. Ljudi se obrate izvesnom Asanu Gušlji koji je bio vampirić da ih reši te bede i ubije vampira". Interesantan je način na koji je ovaj leskovački "vampirić" to učinio. ,,Vampir je često išao nekoj udovici i sa njom ašikovao. Vampirić ga spazi kako ide po gredama na njenom tavanu, napuni pušku komađem od čelika (jer olovo ne može vampiru nauditi), pa počne da ga nišani. Iako ga je vampir nešto varao, on najzad uspe da ga opali iz puške i da ga pogodi. Na to nešto zavreči kao jare i skljaka se na zemlju sama krv kao pihtije. Od kože i kostiju nije bilo ni traga. Vampirović odmah pokupi onu krv u tepsiju pa pođe po kućama da traži bakšiš, a ono mesto gde je bila krv dobro ispraše".

Sudeći po zapisima iz perioda Srbije Obrenovića, ni dolazak modernog doba nije mnogo uticao na svest stanovnika kada su u pitanju mitološka bića kakvi su bili vampir i vukodlak. Tako u dokumentima zvaničnih službi Kneževine Srbije možemo naići na jedan ovakav zapis.

Kapetan sreza ražanjskog u okrugu aleksinačkom šalje akt okružnom načelstvu od 12. marta 1851. godine No. 982:
,,U Jovanovcu, područja ovoga od ovo dvadeset dana pojavio se jedan vampir koji u gluvo doba noći juri po selu i ataru i tamani seljačku stoku toliko da je svaki domaćin izgubio po nekoliko brava i da će sve živo biti utamanjeno ako se napasti ne učini kraj.Begunci iz Turske nalazeći se u pomenutom selu, u kome stoka manjkava zbog istog vampira, pod zakletvom tvrde, da u selu Trupalu, kod Niša, živi neki Stojča vampirdžija zbog koga je poznat u svako mesto u Tursku, da se isti vampirdžija nabavi. (Ovde treba uzeti u obzir da se pod "Turska" podrazumevaju oblasti južne Srbije koje još nisu bile oslobođene, a to će desiti u Drugom srpsko–turskom ratu 1878. godine. Prema tome, Aleksinac i njegov srez bili su granično područje.) Dalje se u depeši kaže: "U poniznosti se moli načelničestvo da istog vampirdžiju nabavi kako god brže i da se isti sprovede u ovaj srez, zbog istog vampira, a koliko bude pravo, narod će platiti kada se kurtališe ove napasti. Kapetan sreza M. Aleksić."

Na poleđini ovog neobičnog akta sa još neobičnijim zahtevom napisano je još: "Da buljubaša Marijan nabavi ovog vampirdžiju i kad ga nabavi da ga prijavi. Pomoćnik M. Trifunović".

Postoji još svedočanstava koja govore o tome kako su vampiri svojim napadima na stoku pravili probleme seljacima po Srbiji. Petnaestog marta 1844. godine sud u Požarevcu je osudio dva čoveka i dve žene iz sela Manastirice što su otkopavali jednu ženu misleći da se povampirila jer su im neke ovce manjkale. Zatim se u selu Donjoj Koritnici kod Leskovca 1880. godine pojavi prostrel na ovcama. Kako je bolest duže trajala, seljaci pomisle da se jedan njihov seljak, koji je umro dva-tri meseca ranije, povampirio i da im on jede ovce. U ovo ih je uverio neki vračar iz užičkog sreza koji je, kako se čini, poznavao ovu "vampirsku problematiku". Godine 1899. povampirila se neka žena iz sela Mrštane u leskovačkom srezu. Ona je, kako svedoče savremenici, dolazila u kuću nekoga seljaka pa mu popila tri ovce, izvela mu volove u dvorište pa im skunula oglave (ulare), pa ih vodila po dvorištu. Vampir izgleda nije ljubitelj samo rogate stoke, pa se u ranijim pisanjima kaže da "vampir ponekada hoće da jaši konja" (vranog bez belege). Zato ljudi nalaze ujutro takve konje sa ispletenom grivom, znojave i zamorene.

U okolini Niša i Leskovca veruje se da vampir po izlasku iz groba dolazi prvo kući u kojoj je živeo i pojavljuje se pred svojom porodicom, a da dalje sluša i radi ono što mu oni kažu. Pa tako mu neki kažu "da ode u planinu i on ode tamo da ga udave vuci". Drugi pak to iskoriste da bi se osvetili drugima, pa mu kažu "da ide po selu i davi krupnu stoku. Oni bezdušniji mu čak narede da ide i davi ljude i decu".

Vampiri se pojavljuju i na tačno određenim mestima, to su, u stvari, prema narodnom verovanju, mesta gde je izvesno sresti vampira. To su, pre svega raskrsnice, guvna i guvništa, gradine, zidine, odnosno njihovi ostaci, mostovi, korita potoka i jaruga. Posebno mesto, i kao mitološki objekat i kao mesto na kome je pojavljivanje vampira neminovno, jeste vodenica. Milovan Glišić je namerno smestio pojavu svoga Save Savanovića u jednu potočaru u Zarožju. Širom Srbije može se čuti priča o ukletim vodenicama i od vampira nastradalim vodeničarima. Vampir bi obično došao do vodenice i zaustavio vodenični točak. Iznenađeni vodeničar koji je boravio u vodenici bi izašao da vidi o čemu se radi i tako postao njegov plen.

Sliku tradicionalnog vampira prati i transformacija, odnosno prikazivanje u raznim, obično životinjskim obličjima. U jugoistočnoj i istočnoj Srbiji veruje se da će vampir preuzeti oblik one životinje koja ga je dok je ležao na odru preskočila, a to je obično bila crna mačka. Međutim, vampir je mogao uzimati oblik gotovo svake životinje i svedočanstva o takvim susretima su brojna, pa ne jenjavaju ni dan-danas. U Sokobanji se pripoveda kako je neki starac jahao noću drumom, pa naišao na neko jare koje je vrečalo pored puta. On sjaše, uzme jare, podigne ga na konja i stavi ispred sebe. Produživši da jaše, on je milovao jare tepajući mu: "Dedino jarence". Jare na to podiže glavu i zagleda se starcu u oči. Starac se uplaši i prekrsti se posle čega jare nestade. Starac onda shvati da je to bio vampir koji je poprimio oblik jareta. Brojne su priče i o susretima sa vampirima koji imaju oblik lepih žena ili devojaka, te to koriste kako bi privukle muškarce sebi i uzele ih kao plen.

Strah od vampira duboko je ukorenjen u srpskom narodu od najdavnijih vremena i, sudeći po svemu, ostao je prisutan u mnogim krajevima do dan-danas. Ako se zaputite po selima Srbije, shvatićete da što je selo zabačenije strah od vampira je veći. U svakom od sela, bez obzira na njihovu udaljenost od grada, postoje ljudi koji su sretali ili i dalje sreću vampira, kao i mesta na koja ne treba ići jer ćete se suočiti sa ovom pojavom koja vam može isisati krv. Mnogi će vas savetovati da nosite glavicu belog luka u džepu, crveni konac oko zglavka ruke i krst oko vrata kako bi se zaštitili od vampira. Na vama je da verujete ili ne. Svejedno, vampiri će i dalje biti prisutni u Srbiji, jer narod neće da ih se odrekne uprkos svemu, ako ništa drugo oni su deo njegove tradicije i istorije.

Add comment


Security code
Refresh