Menu

logo

Milion ljudi crta ali je malo karikaturista

Intervju: Saša Dimitrijević
Razgovarao: Uroš Dimitrijević

sasa dimitrijevicSaša Dimitrijević je jedan od najtalentovanijih, ali i najcenjenijih karikaturista sa ovih prostora. Iako su njegov crtački talenat, kritički stav i fantastičan smisao za humor prepoznati mnogo ranije, Saša je u profesionalne vode ušao tek početkom novog milenijuma. Dobitnik je brojnih nagrada inostranih i domaćih konkursa, među kojima su Zlatni Pjer, Klasovo majstorsko pero, prvo mesto na hrvatskom Oskar festu, Grand prix nagrada na međunarodnom konkursu satirične karikature Bukovina u Rumuniji i mnoge druge. U razgovoru sa njim se jasno uočava zašto je dobar karikaturista mnogo više od umetnika i od novinara.

Zašto ste, od svih sredstava izražavanja, odabrali baš karikaturu?
Meni karikatura odgovara kao osobi, kao način na koji izražavam mišljenje. Mnogi ljudi greše misleći da je karikatura crtanje. Karikatura nije crtanje. Milion ljudi crta, ali je malo karikaturista. U Srbiji ih ima pedesetak. Od tih pedesetak, možda smo pet, eventualno šest, profesionalni su karikaturisti, a ostali su ovi "vikend" karikaturisti. Karikatura je vid izražavanja, to je zapravo moj pogled na svet. Svaka karikatura je jedna mala kolumna, jedan mali film gde sam ja scenarista, direktor fotografije i sam biram glumce. To je kratak film, ali može da bude i vrlo dugačak ako se dotakne neke teme. Dobra karikatura može biti aktuelna dugi niz godina. I mene je to privlačilo. Ja sam još kao klinac crtao, bavio se i slikarstvom i to vrlo uspešno, ali mi je karikatura efikasna. Za vrlo kratko vreme ja mogu nešto da uradim, a i sa novčane strane je efikasna. Ljudi mi naručuju portrete za rođendane, svadbe. Ali na prvom mestu je taj vid izražavanja onoga što ja hoću da kažem i prenesem.

Jednom ste rekli da je karikatura "karikiranje stvarnosti", pa kada ste vi počeli da je karikirate?
Pa to je počelo još u školi, crtao sam svoje drugare. Živeo sam u Novom Sadu i imao sam drugara iz klupe Šapčanina i tek sam sa njim ukapirao zašto ih zovu Čivijaši. Ljudi iz tog kraja Srbije su vrlo specifični, imaju tu čiviju za humor. Pa smo crtali razne stvari po odeljenu koje su se desile, mada to još nije bila karikatura. Prvu nagradu sam osvojio 1981. god u Politikinom zabavniku, koji se tad čitao redovno. Zadatak je bio da se nacrta gitarista grupe Generacija pet. Kasnije, osamdesetih godina sam imao priliku da upoznam Aleksandra Klasa. Bila je neka emisija na televiziji kada su se slale karikature. Ja sam poslao svoje radove, zbog kojih sam pozvan da gostujem u emisiji. Imao sam pauzu dugi niz godina, a onda sam, tako barem kažu, eksplodirao na toj sceni. Prvu veću nagradu sam osvojio 2003. godine i to je bio Zlatni Pjer. Nakon toga je usledio posao u Narodnim novinama i tako sam ušao u tzv. profesionalne vode. Dakle, faktor slučaja i faktor sreće. U životu ipak moraju da se slože kocke.

Da li vam više prija da radite karikature za konkurse i takmičenja ili više volite vaš dnevni posao?
Nema pravila, u novinama ja nemam temu, već pratim sve što se dešava. Kod nas vlada pogrešno mišljenje da se karikatura bavi samo politikom. Ne, karikatura može da se tiče i ekologije, sporta i raznih drugih tema. U karikaturi ne sme da postoji specijalizacija. Šta, da se samo crtaju političari? Na konkursima je drugačije. Konkursi imaju temu koja je vezana za savremeni život, za čitav svet, a u novinama u devedeset odsto slučajeva sam sebi nalazim teme i komentarišem pojave. Novina je svaki dan premijera, nijedna dnevna novina nije ista, znači ja moram da imam aktuelnu temu i da pratim taj list.

Kako rešavate problem tzv. blokade kada jednostavno nemate inspiraciju?
Ima dana kada ne znam šta ću da crtam. Ili se ništa ne dešava ili nemam ideju. I onda se ja trudim da zadam sebi neku temu, ali na kraju uvek nađem nešto. Ja sam ranije od kuće radio, ali je drugačije kada si u redakciji, u tzv. novinarskom loncu. Mnoge stvari čujem od kolega, a nekima i ja dajem teme. Dakle, za jednog profesionalnog karikaturistu je najbolje da sedi u redakciji, jer tu ima tema. Jer kada bi novine pisale ono što novinari znaju i što saznaju, vlast bi padala na dva dana. Ja tu čujem stvari između redova i onda na osnovu toga izvlačim teme. Mnogo mi pomaže rad u redakciji.

Da, vi ste praktično novinar, iako se ne izražavate rečima.
Mi (karikaturisti) smo se nekako izborili da Udruženje novinara prizna karikaturistu kao novinara. Oni su za nas govorili da smo umetnici. U redu, to jeste umetnost, ali kao što sam već rekao, karikatura je mala kolumna, ja sam novinar. Imam čak i godišnju nagradu Udruženja novinara Srbije za karikaturu. Sada imam i novinarsku legitimaciju, a toga čak ranije nije ni bilo. "Ti si neko crtkaralo, nisi novinar", tako su se odnosili prema nama.

Da li postoji razlika prilikom rada za inostranu i lokalnu publiku?
Narodne novine su lokalni list, pa se ja često bavim i lokalnim temama, ali se takođe bavim i opštim stvarima. Mene su pitali zašto ne crtam likove političara. Ja sam usvojio lik političara koga svi prepoznaju kada ga vide. Ćelav, zadrigao, sa kravatom, to je baš stereotipni prikaz političara. I kad ga tako nacrtam, svi znaju da je u pitanju političar. I u Srbiji i u Argentini, bilo gde. Nema svrhe crtati konkretne likove, to je kratkoročno. Tu moju opštu karikaturu mogu i da upotrebim i na nekom konkursu, a političari dođu i prođu, to je potrošna roba. Barem meni nisu interesantni. Crtao sam nekoliko puta samo, mogu na prstima jedne ruke da nabrojim, kad se baš neko istakao, ali ipak izbegavam to. Što je niži rang vlasti, to je obrnuta proporcija sujete. Što ste niže, sujeta je mnogo veća nego kada ste na visokoj poziciji.

Da li ste imali nekih problema zbog svojih karikatura?
Vidiš, stara garda karikaturista se hvali time. Oni su živeli u vreme kada je nešto bilo dozvoljeno, nešto nije, a danas je sve dozvoljeno. I onda je ostalo shvatanje da si bolji karikaturista ako si išao u policiju na informativni razgovor. Toga danas nema, a ja lično nikada nisam imao problema. Odgovorno tvrdim da je, što se karikature tiče, veća demokratija bila pre Drugog svetskog rata nego što je danas. Tada je radio Križanić. Za političare je predstavljao prestiž da ih on nacrta, jer su političari tada bili mnogo svesniji nego sad, kapirali su da im je to vid reklame. Pojedini su mu čak i zamerali kada ih ne bi crtao. Doduše, tada je drugačija bila karikatura nego danas, to je bio mali crtež sa tekstom iznad, uz neki prigodan komentar.

Koliki je uticaj karikature danas?
Osnovni cilj karikature, barem moje, jeste da nasmeje nekog. Jedan od najtežih poslova je nasmejati nekog danas. Ali ja sam svestan da ne mogu da promenim svest nikome. Ovo što se desilo u Francuskoj, u redakciji magazina Šarli Ebdo, to su opasne stvari. Ali morate znati da postoje i naručene karikature. U Francuskoj nije bila u pitanju samo jedna karikatura, postojao je čitav niz karikatura u tom časopisu koji je iritirao islamski deo stanovništva i na kraju se desilo to što se desilo. Uvek postoje dve strane, a u ovom slučaju su obe preterale. U čitavom ovom svetskom ludilu to je svrstano u gušenje medija, ali znajte da karikatura ipak mora da ima meru. Mora da postoji jedna linija preko koje ne sme nikako da se pređe. Karikatura ne sme nikoga da vređa. Ja mogu da ga kritikujem, ali ne smem da ga vređam. U tome je majstorluk karikature. Karikaturista koji na jedan zavijen način uspe da nekoga dotakne, da tog zaboli, a da mu ne može ništa, može reći da je dobar. Ja često kažem, karikatura je sarma. Svi vidimo kupus, ali unutra ima i pirinča i mesa.

Kako kritikovati pogrešno tumačenje islama i ekstremizma, a ne raditi to na način na koji su radili karikaturisti lista Šarli Ebdo?
Tako je prikazano da su samo karikaturisti Šarli Ebdoa otišli u ekstrem, ali niko ne gleda islamske sajtove za karikaturu. Oni imaju mnogo dobre karikaturiste i crteže koji su vrlo napadni. I ti sajtovi su jako dobri, nisu kao u Evropi, već su jako kvalitetni i finansirani od strane države. U Iranu postoji pet-šest velikih sajtova i oni imaju dosta karikaturista koji umeju da budu baš ekstremni. Crtaju Jevreje i Amerikance u još gorim situacijama nego Šarli Ebdo, ali niko nije otišao tamo da ubije karikaturiste. Dakle, i njihov ekstremizam je izazvao drugi ekstremizam. To je zatvoren krug. Oni imaju konkurse sa vrlo banalnim temama. Npr. "Amerika svetski ubica". To za mene nije tema.

A kako je na ostalim svetskim konkursima koji nemaju tako ekstremne teme, kada je tema recimo ekologija ili sport, da li se prijavljuju islamski karikaturisti?
Pa oni se prijavljuju, učestvuju, ali slabo prolaze. Mahom su dobri karikaturisti sa istoka, recimo, Ukrajinci. Sa zapada su malo drugačiji i njihov odnos prema karikaturi je drugačiji, drugačije crtaju. Njihova karikatura mahom ima tekst, oni moraju nešto da objasne ili da stave oblačić i uglavnom su im karikature crno-bele. To je više zbog novinskog standarda, eventualno jedna-dve boje i tu je kraj. I drugačije komentarišu i vide političku život i stanje u jednoj zemlji.

Da li se nešto desilo sa karikaturom kao sredstvom izražavanja slobodne misli nakon napada na Šarli Ebdo?
Ne, ništa se nije promenilo. To je bilo samo jedna epizoda i sad se nastavlja dalje. Ja sam ubeđen da će oni opet da urade nešto, sačekaće samo da se prašina slegne. Ponovo će biti ekstremnih karikatura, ali i odgovora oštećene strane. Ti karikaturisti nisu to nacrtali zato što su to mislili, to su naručene karikature. To i kod nas postoji, mi imamo dnevne listove sa naručenim stripovima. Ja sam pre nekih pet godina odbio saradnju sa jednim beogradskim dnevnim listom iz tog razloga. Jer u tom slučaju ne bih bio karikaturista, već obično crtkaralo.

Šta biste preporučili nekome ko želi da se bavi karikaturom? Da li da krene za tim poslom? Onako, gotovo roditeljski savet...
Stanje danas, uopšte u medijima, jeste nula, nikakvo. Čak i velike kuće loše prolaze. Ali moja je filozofija da, ako nešto voliš, onda treba i time da se baviš. Ja ne bih bio na ovom nivou da ne radim ovo profesionalno. Meni uopšte nije teško da dođem na posao. Ja sam tu svakog dana u redakciji, ali mi je posao i kad izađem iz nje. Meni je posao razmišljanje i karikatura, a ovo ostalo su tehničke stvari. Smatram da, ako neko ima talenat, može da se bavi time, da se prijavljuje na konkurse i da učestvuje. Ali, ako misli da uđe u profesionalne vode, mora svakog dana da crta karikaturu. Jer je taj trening, da ga tako nazovem, jako bitan u ovom poslu.

Add comment


Security code
Refresh