Menu

logo

Svađa se istok i zapad...

Ples između dve vatre
Piše: Ivana Božić Miljković

"Stoličice u polukrug!", začu se zvonki glas vaspitačice Živke, a mi, lepo vaspitana deca, odmah prionusmo na posao. Bila je 1980. godina prošlog veka, po više osnova, jedan sasvim drugačiji svet od ovoga u kome danas živimo. Negde u svetu, neki ljudi su promovisali prve modele računara i, inspirisani hladnim ratom, smišljali internet mrežu isključivo za vojne potrebe. To nas nije doticalo. Od tehnoloških dostignuća mi smo znali za fiksni telefon sa brojčanikom, od sredstava informisanja imali smo "Zeku" i, nešto kasnije, "Tik-Tak", a slobodno vreme ispunjavali druženjem, knjigama iz dečje biblioteke, loptama, vijačama i vožnjom rolšua i bicikla. Kao klinci željni svakojakog znanja, voleli smo te "stoličice u polukrug" jer smo znali da sledi neka zanimljiva priča ili vršnjački razgovor na zadatu temu koji će vaspitačica povesti i vešto usmeravati. Tog dana pričala nam je priču o dve kokoške koje su se svađale oko crva. U žaru njihove borbe, naišao je petao, iskoristio situaciju i smazao plen. Naravoučenije: dok se dvoje svađaju, treći ima koristi. Sa tom hipotezom, krenuli smo u školu, onu formalnu, koja pruža obrazovanje i onu životnu, u kojoj se ne uči iz knjiga. Što se mene tiče, ova hipoteza je dokazana, na oba nivoa kroz sijaset primera i situacija u kojima sam nekada bila učesnik, a nekada posmatrač. Međutim, stvari postaju bitno drugačije kada ih iz ličnog mikrokosmosa prebacimo u globalnu dimenziju i posmatramo dve velesile kako se svađaju i tog "trećeg" koji lebdi između njih i koji bi, eventualno, da je jači i stabilniji, mogao da od te svađe vidi neku korist. Međutim, njegova politička stabilnost i ekonomsko zdravlje mu nameću ulogu "crva" i on biva razvučen, čas na jednu, čas na drugu stranu, primoran da menja ritam svoje igre stereo-zvucima Istoka i Zapada. U ovoj našoj priči, sa istoka svoju pesmu peva Rusija, sa zapada hor EU, a između je izmrcvarena Srbija primorana da se, pored svega što je snašlo, uklapa u disonantnu melodiju i peva na način da niko ne bude uvređen. Nije lako!

Srbija i EU

ekonomija 2Ovde je sve već odavno poznato. Prvo smo ih deset godina ignorisali, a oni nas sankcionisali, čak su bili i saučesnici u onom bombardovanju. Onda smo, tamo 2000. godine, pustili demokratiju da utrči među narod koji, sada, kad je konačno izvojevao, nije znao šta bi s njom. Paralelno sa upoznavanjem naroda sa demokratijom, počinje prvi stidljivi flert sa Evropskom unijom, a ubrzo i otvoreno priznanje sa naše strane kako svoju budućnost ne vidimo bez njenog čvrstog zagrljaja. Kao u bajci, princeza reče da nema ništa protiv, ali, da bismo zaslužili njenu ruku, najpre moramo da ispunimo neke zadatke. Ostalo je istorija. I ma koliko nam ta istorija pokazala da EU ima hiljadu i jedan feler, ne odustajemo od nje! Čak i onda kada na sav glas objavi da je umorna od proširenja, kada se čini da je sav naš trud u pravcu priključenja uzaludan, mi smo i dalje fanatično uporni, vredni da uradimo sve što nam se naloži i puni nade da ćemo biti naredni član te porodice. O značaju Evropske unije za Srbiju, najbolje govori pijedestal na koji smo je postavili kada je spoljna trgovina u pitanju. O tome koliko smo mi, u ekonomskom pogledu, važni njima, bolje da ne govorimo. Oko 65% spoljnotrgovinske robne razmene Srbije odvija se sa zemljama članicama EU. Na tržište EU plasiramo uglavnom sirovine, poljoprivredne proizvode i poluproizvode, a od njih uvozimo sve ostalo. Naše sirovine najtraženije su u Italiji, Nemačkoj, Hrvatskoj, Sloveniji, Rumuniji i Bugarskoj. Sa druge strane, mi preferiramo nemačke i francuske mašine i automobile, italijanska transportna sredstva, odeću i obuću, električne uređaje iz Austrije i Poljske. Posmatrano po strukturi, trgovina Srbije sa zemljama EU ne pokazuje bitna odstupanja od trgovine Srbije sa drugim, ekonomski razvijenim delovima sveta. Opšti obrazac te trgovine je: mi njima sirovine, oni nama industrijske proizvode. Jeftino prodajemo, skupo nabavljamo. Klasična priča viđena kod onih koji se slabo razumeju u ekonomiju i kod zemalja u razvoju. Evropska unija je, takođe, i naš investicioni partner broj jedan. Oko 80% investicija u finansijski, realni i uslužni sektor došlo je upravo iz zemalja EU. Mi tamo nismo investirali skoro ništa, ali to se od nas nije ni očekivalo. Kako da investiramo kad smo domaću štednju skrckali do poslednje pare i postali razvojno zavisni od priliva stranog kapitala?

Dok EU Srbiju i zemlje slične njoj ne prepoznaje kao značajne ekonomske partnere, već ih i dalje vidi kao "bure baruta" čije "bum" bi očas posla destabilisalo ostatak Evrope i poremetilo vezu između Istoka i Zapada, značaj EU za nas je očigledno, veliki i višedimenzionalan. Svesni činjenice da se kroz proces globalizacije prolazi lakše u grupi nego solo, napravili smo logičan izbor da se priključimo najvećoj i najjačoj integraciji, ne samo na Starom kontinentu, već i u svetskim razmerama. Politički posmatrano, u toj misiji je, od 2000. godine do danas, proteklo mnogo toplo-hladne vode, a i narodna volja po pitanju članstva u EU je bila promenljiva. Poslednje tri godine ponašamo se baš kao dobri đaci, radimo domaći i iz vladanja (koje u ovom kontekstu znači poslušnost) imamo peticu. Često prema ovoj integraciji iskazujemo neki koktel divljenja i strahopoštovanja. Pitanje je samo gde je granica te naše lojalnosti prema njima, odnosno kako odgovoriti njihovim zahtevima, a istovremeno očuvati naš nacionalni integritet i dostojanstvo? Na ovo pitanje postojao bi precizan odgovor onda kada bi postojali jasno definisani principi sa obe strane, koji bi se, ako to nije preveliki zahtev, poštovali. Naš status kod Evropske unije, na koji smo svesno pristali, može se opisati: "nismo zajedno, a kao da jesmo". Taj status najbolje dolazi do izražaja kada se moćna EU po nekom osnovu sukobi sa nekim manje ili više moćnim iz okruženja, pa od nas traži da sa njom budemo na istoj liniji i da se (iako, kao kandidat sa krajnje neizvesnim članstvom, nemamo ništa sa tim) ekonomski distanciramo od njenih neistomišljenika. Evo, na primer od Rusije.

Srbija i Rusija

ekonomija 1Nije sporno da Rusija za Srbiju i uopšte zemlje Balkana ima tradicionalno i istorijski značajnu ulogu. Sporno je to što je ta uloga, sa ove naše strane, malo prenaglašena. U razgovorima o Rusiji često se ističu neki epiteti vezani za njenu političku i ekonomsku moć i to nije sporno. Rusija je velesila. Sporno je to što na konto istorijskih veza čiji su protagonisti odavno otišli sa ovog sveta i nekih imaginarnih predstava o bratstvu i prijateljstvu Srba i Rusa veliki broj ljudi gaji neka nerealna očekivanja da će velesila te svoje moći i veze sa svetom staviti u funkciju očuvanja i zaštite interesa države Srbije. Da nam nije tih snažnih i ničim izazvanih emocija, znali bismo da je gorivo koje pokreće međunarodne ekonomske odnose isključivo interes, najčešće ekonomski, a može biti i politički, bezbednosni i sl. Nema tu ni bratstva, ni jedinstva, ni prijateljstva, niti simpatija bilo koje vrste. Možemo mi da volimo Rusiju i njena prostranstva, Boljšoj teatar, bele noći i "istočnu Veneciju". Sigurna sam da i oni vole noćni život naše prestonice, poštuju našu istoriju i kulturu i uživaju u našoj hrani. Sve je to OK, ali činjenica je da, u ekonomskom pogledu, nemamo baš mnogo zajedničkih tema i da u dijalogu na temu ekonomske saradnje u svetu imaju mnogo bolje sagovornike nego što smo mi.

Što se spoljne trgovine tiče, Rusija spada u prvih pet izvoznih destinacija Srbije. Iako se u tom društvu nalazi na pretposlednjem mestu, skoro 8% srpskog izvoza plasira se na rusko tržište. Značajniji izvozni partneri od Rusije za nas su Nemačka i Italija kao članice EU, i Bosna i Hercegovina sa kojom nas povezuju tanane niti CEFTA sporazuma. Potencijali za saradnju Srbije sa Rusijom su veliki i daleko prevazilaze rezultate koji se ekonomskom saradnjom trenutno ostvaruju. U Rusiji postoji velika tražnja za poljoprivredno-prehrambenim proizvodima poreklom iz Srbije. Prema statističkim podacima, 10% izvoza ove grupe proizvoda plasira se na rusko tržište. Najviše se traže jabuke, šljive, breskve, jagode, kukuruz, smrznuto povrće i prerađevine od voća i povrća. Kad već govorimo o prehrambenim proizvodima, do pre neku godinu smo izvozili i meso i mesne prerađevine, ali onda se ispostavilo da to zapravo nije meso baš iz Srbije, nego iz EU sa kojom su Rusi stopirali ove trange-frange aranžmane čim su saznali da tamo vlada neka svinjska kuga. Izvozili smo i mleko, pa je onda neko glasno progovorio o aflatoksinu. Toliko glasno da se čulo čak do Rusije. Od tada, izvoz može, ali samo uz dozvolu, koja se ne dobija tako lako. Kada se sve sabere i oduzme, pored voća i povrća, naši izvozni aduti kada je rusko tržište u pitanju su još i podne i zidne obloge, auto-gume, hartija i ostale poluproizvedene drangulije.

Da smo malo vredniji i ekonomski organizovaniji, mogli bismo lepo da živimo od izvoza u Rusiju i slične zemlje. Mogli smo, na primer, da obilno iskoristimo prednosti Sporazuma o slobodnoj trgovini, koji smo pre 15 godina potpisali sa Ruskom Federacijom. Tim sporazumom ostvarujemo pravo na bescarinski izvoz velikog broja proizvoda na rusko tržište. Još bolju ponudu za čistu zaradu od izvoza dobili smo pre pet godina kada je formirana carinska unija Rusije, Belorusije i Kazahstana. Čak i pod pretpostavkom da smo imali šta da izvozimo, ova tržišta su, zbog svoje veličine, bila (i još uvek su) preveliki zalogaj za nas. Njihovu veliku apsorpcionu moć mogli bismo zadovoljiti eventualnim udruživanjem sa susednim zemljama, pre svega onima sa prostora bivše Jugoslavije i zajedničkom proizvodnjom za treća tržišta. Međutim, i tu postoji bezbroj prepreka i problema, pa zato, eto, tavorimo svako u svojoj vremenskoj kapsuli iz XIX veka, čekajući EU da dođe i povede nas u savremeno doba.

Na strani uvoza, raspored snaga na top 5 listi partnera je nešto drugačiji. Rusija je drugi po važnosti uvozni partner Srbije, odmah iza neprikosnovene Nemačke, a ispred Italije. Na četvrtoj i petoj poziciji su Kina i Mađarska, ali trgovina sa njima sada nije tema. Ono što Rusiju čini veoma važnim uvoznim partnerom koji se visoko kotira ne samo u Srbiji, nego i u čitavoj Evropi, jesu njene ogromne rezerve prirodnog gasa i nešto manje rezerve nafte. Energenti trebaju svima i onaj ko ih poseduje prema njima ima jedan multi-pristup: ne posmatra ih samo sa ekonomskog aspekta, kao instrument sticanja profita, već ih koristi i kao instrument vođenja spoljne politike i sticanja moći u globalnim političkim i ekonomskim odnosima. Da se i Rusija ponaša prema ovom utvrđenom obrascu, potvrđuje njeno članstvo u velikom broju regionalnih integracija i asocijacija od onih koje odlučuju o sudbini sveta kao što je G8, do onih koje se bore protiv nepravdi koje sa sobom nosi globalizacija, kao što je na primer BRIKS.

Osim što uspešno balansira u međunarodnim ekonomskim odnosima, ova bogata zemlja se domaćinski odnosi prema svom kapitalu i njene investicije su zastupljene širom sveta. E, sad, kad je o Srbiji reč, Rusija se nije baš pretrgla da investira u našu privredu. Njene investicije su malobrojne, ali vredne i odabrane: u naftnoj industriji, među prvima je došao "Luk oil", a nekoliko godina kasnije i "Gasprom njeft". U finansijskom sektoru prisutne su "Moskovska banka" i "Sber bank". Postoje još neke ruske investicije u metaloprerađivačku industriju i to je otprilike sve. Nije loše, ali kad bismo imali izlaz na more, bolje bismo prošli.

Šta je to trgovinski rat?

ekonomija 3Po definiciji, trgovinski rat je konflikt između dve države u kome one sprečavaju međusobnu slobodnu trgovinu, time što jedna drugoj nameću trgovinske barijere. Žarište konflikta ne mora biti, i najčešće nije, vezano za trgovinu, ali, upravo preko trgovine, posledice trpe čitave ekonomije "zaraćenih" zemalja. Da ne gledamo mnogo oko sebe, nedavno smo imali primer trgovinskog rata u našem dvorištu. Sve je počelo kada su se migranti iz nekih bliskoistočnih zemalja, spasavajući živu glavu, obreli na teritoriji Srbije, i pokazali ambicije da odatle nastave ka teritoriji EU, nadajući se da će tamo naći mir, posao i pristojan život. Lepo smo ih primili i razumeli s obzirom na to da smo, kao država, i sami ispratili hiljade ljudi put EU da traže to isto. Međutim, nisu svi kao mi. Mađari su odmah digli ogradu, Austrijanci su sledili njihov primer, Hrvatima se u jednom trenutku učinilo da se mi nešto domunđavamo sa Mađarima, da zajednički namigujemo migrantima u pravcu hrvatske granice, pa su i oni digli zid. Zid prema Srbiji. Ne betonski, žičani i slične gluposti, već onaj trgovinski. Dok kažeš keks, zatvoriše granicu za sve što ide iz pravca Srbije. Pomirljiva Srbija, izbrojala je do deset, pa je i ona zatvorila granicu u kontrasmeru. Stigle su prve reakcije da je to direktan napad Srbije na EU: valjda, kad bocneš jednog svih 28 viču "jao". A onda se neko dosetio ona četiri principa ili popularno "četiri stuba" na kojima počiva EU: sloboda kretanja ljudi, roba, kapitala i usluga i zapitao se da li je možda, eventualno, odluka Hrvata bila ishitrena? Nakon pet dana trgovinskog rata, Hrvati su izračunali da su, pošto imaju mnogo više preduzeća kod nas nego mi kod njih, veći luzeri u ovoj igri, pa su pokazali belu zastavicu. Mi smo, naravno prihvatili, jer smo pomirljiva nacija, a i volimo Krašove bajadere, "lješnjak čokolino", "eva" sardine i hrvatska izdanja nekih stripova.

Da su žitelji ugroženih zemalja Bliskog istoka znali da će njihov dolazak na ove prostore staviti na test ionako labave i jedva skrpljene odnose Hrvatske i Srbije, i da će Hrvati, sumanutom idejom o trgovinskom ratu, momentalno pasti na tom testu, ne bi ni dolazili. Ostali bi na svojim ognjištima pa šta bude. Ali, u tom slučaju svet bi ostao uskraćen za prostački šou, bahatost vrhuške najmlađe članice EU i njihovo elementarno nepoznavanje principa na kojima počiva ova integracija.

Trgovinski rat EU i Rusije: posledice po Srbiju

Politička situacija u Rusiji ličila je na onu u Srbiji 90-ih godina. Međunarodna zajednica je procenila da se Rusija neadekvatno ponaša u ukrajinsko-krimskim odnosima, da, umesto da gasi vatru, nimalo suptilno preuzima kontrolu nad teritorijom Krima. Na istoku Ukrajine zbog toga besni rat, a SAD i EU reaguju oštrim sankcijama prema Rusiji. Te sankcije su se najpre odnosile na neke manje grupe ljudi, u vidu zabrane putovanja, limitiranja njihovih poslovnih aktivnosti i sl. Kasnije se sadržaj sankcija dopunjavao novim zabranama, koje su se odnosile na slobodno kretanje roba, usluga i kapitala prema Rusiji i Krimu kao njenoj novopripojenoj teritoriji. Otprilike, svaki javni nastup ruskog predsednika bio je, sa strane SAD i EU, poklopljen novim sankcijama, još oštrijim od prethodnih. Kakve veze sve to ima sa Srbijom? Velike. Srbija se u celoj toj ujdurmi mogla naći u ulozi posmatrača, navijača ili onog "trećeg" koji od svađe ove dvojice ima koristi. Mogla je, ali nije. Zašto? Zato što misli da čvrsto drži konce prijateljstva prema Rusiji i političko-ekonomske saradnje prema EU, prema njihovom sukobu ima neutralan stav i jedino što želi (baš kao Miss universe) jeste mir u svetu (i članstvo u EU). U nekom trenutku, onaj ko je veći autoritet, a u ovom slučaju je to EU, naglo je povukao te konce koje čvrsto držimo i, dok dlanom o dlan, Srbija postade marioneta između Istoka i Zapada. Naime, EU čije se jezgro ekonomski razvilo primenjujući protekcionizam, a danas je najglasniji zagovornik liberalizma u spoljnoj trgovini, izrekavši sankcije Rusiji, upozorila je zemlje kandidate (Srbiju i Tursku), da od njih očekuje solidarnost u smislu da ne koriste gužvu i ne povećavaju svoj izvoz u Rusiju. Svako kršenje ove opomene biće shvaćeno kao zauzimanje mesta izvoznicima iz EU. Ta filozofija se u našem narodu zove: "Niti glođe, niti drugom daje". Dakle, ako su oni ljuti na Rusiju, treba i mi da je gledamo popreko. Odnosno, kao kandidati koji, podsećam, još uvek nisu otvorili nijedno poglavlje u pregovorima sa EU, treba da se solidarišemo sa njom i imamo moralnu obavezu da štitimo njene interese, pa makar i na štetu naših. Sa aspekta međunarodnog prava, ovakav zahtev EU je nelegitiman. Ali, ko još poštuje pravni sistem? Smešno mi je kad moja mama, komentarišući neku domaću ili belosvetsku nepravdu, kaže: "Pravo je samo u bunar ‒ sve ostalo može i levo i desno". I jeste tako.

Smešno je i to što EU, koja funkcioniše na principima slobodnog kretanja roba, usluga, ljudi i kapitala, te slobode nekom drugom uskraćuje. Uputivši opomenu Srbiji, dodatno se bruka pokazujući elementarno nepoznavanje (ne)prilika u njenom privrednom sistemu. Mogu da razumem da se boji da joj Turska ili Švajcarska ne otmu parče ruskog tržišta, ali Srbija?! Pa mi prvo treba da proizvodimo da bismo izvozili. Drugo, naši proizvodi treba da budu konkurentni da bi uopšte "zaigrali" na bilo kojoj svetskoj tržišnoj utakmici. Treće, proizvodnja treba da bude velika, a isporuke kontinuirane. Četvrto, da bismo se obogatili od tog izvoza, mi treba da izvozimo gotove industrijske proizvode i savremene tehnološki intenzivne proizvode. Ništa od toga mi nemamo, ni za nas, a kamo li za Rusiju. E, sad, ako rode jabuke, nismo krivi. To znači da je bila dobra godina, a jabuke su kvarljiva roba, pa ih moramo negde plasirati, makar i u Rusiju.

Kada je već o hrani reč, podaci kažu da je EU 2014. godine izvezla na rusko tržište hranu i druge poljoprivredne proizvode u vrednosti od 11,8 milijardi evra, a od toga je samo vrednost izvoza Nemačke bio 1,6 milijardi evra, Holandije 1,5, a Poljske 1,2 milijarde evra. Poređenja radi, iste godine vrednost izvoza Srbije u Rusiju iznosila je svega 307,6 miliona dolara, odnosno negde oko 250 miliona evra. Neuporedivo. Zahvaljujući pre svega predugoj tranziciji i svojoj ekonomskoj nemoći, a zatim i devalvaciji rublje, porastu vrednosti dolara i padu tražnje za uvoznim proizvodima u Rusiji, Srbija, umesto da uživa koristi trgovinskog rata između EU i Rusije, predstavlja njegovu kolateralnu štetu.
Leto je prošlo, a sa prvim hladnim danima ohladiće se i usijane glave obe "zaraćene" strane. To što je Merkelova u afektu rekla da neće ruski gas, a Putin joj preporučio grejanje na sibirska drva, oduvaće prvi hladan vetar. Počinje grejna sezona i valjalo bi svim aktuelnim tokovima dopremiti ruski gas i zagrejati Evropu. Grejaće se i Srbija. Kao i do sada, ko ima para platiće, ko nema, takođe će platiti, samo nešto kasnije i uz kamatu. A šta će biti posle? Posle ćemo, kao i do sada, biti malo rusofili i malo više evrofili, štedećemo na krupnom planu, a na ličnom i dalje trošiti više nego što zarađujemo. U cilju smanjenja formalne nezaposlenosti otvaraćemo fabrike u kojima će se proizvoditi poluproizvodi ili sklapati neki finalni proizvodi i živeti u nadi da će sutra biti bolje. Ako grešim, ima li nekoga ko ima drugu ideju o mogućem scenariju budućnosti na prostoru iznad koga Istok i Zapad ukrštaju koplja?

Add comment


Security code
Refresh