Menu

logo

Mijenja(j)mo mjesto!

Intervju: Darko Rundek

Razgovarao: Dalibor Popović Pop
Foto: Dušan Mitić Car

darko rundekЈoš jedan veliki koncert u Atrijumu Univerziteta ostaje upisan u sećanja da stoji kao most iznad vremena. Deceniju unazad uvertira nastupu Cargo trija u Nišu tradicionalno bude poseta barem jedne autentične niške kafane. Običaj samom prirodom ne posebno uhvatljiv za elaboraciju iz krajnje razumljivih razloga za šaku boema. Dovoljno je reći da se dosad obišla većina onih manje poznatih uglednih birtija širom grada. Prapočelu te tradicije kumovao je Darko pitanjem upućenim piscu ovih redova: "Šta je to ovde domaće, niško?" Ogovor ostane uvek negde za kafanskim stolom.

Svađa se istok i zapad...

Ples između dve vatre
Piše: Ivana Božić Miljković

"Stoličice u polukrug!", začu se zvonki glas vaspitačice Živke, a mi, lepo vaspitana deca, odmah prionusmo na posao. Bila je 1980. godina prošlog veka, po više osnova, jedan sasvim drugačiji svet od ovoga u kome danas živimo. Negde u svetu, neki ljudi su promovisali prve modele računara i, inspirisani hladnim ratom, smišljali internet mrežu isključivo za vojne potrebe. To nas nije doticalo. Od tehnoloških dostignuća mi smo znali za fiksni telefon sa brojčanikom, od sredstava informisanja imali smo "Zeku" i, nešto kasnije, "Tik-Tak", a slobodno vreme ispunjavali druženjem, knjigama iz dečje biblioteke, loptama, vijačama i vožnjom rolšua i bicikla. Kao klinci željni svakojakog znanja, voleli smo te "stoličice u polukrug" jer smo znali da sledi neka zanimljiva priča ili vršnjački razgovor na zadatu temu koji će vaspitačica povesti i vešto usmeravati. Tog dana pričala nam je priču o dve kokoške koje su se svađale oko crva. U žaru njihove borbe, naišao je petao, iskoristio situaciju i smazao plen. Naravoučenije: dok se dvoje svađaju, treći ima koristi. Sa tom hipotezom, krenuli smo u školu, onu formalnu, koja pruža obrazovanje i onu životnu, u kojoj se ne uči iz knjiga. Što se mene tiče, ova hipoteza je dokazana, na oba nivoa kroz sijaset primera i situacija u kojima sam nekada bila učesnik, a nekada posmatrač. Međutim, stvari postaju bitno drugačije kada ih iz ličnog mikrokosmosa prebacimo u globalnu dimenziju i posmatramo dve velesile kako se svađaju i tog "trećeg" koji lebdi između njih i koji bi, eventualno, da je jači i stabilniji, mogao da od te svađe vidi neku korist. Međutim, njegova politička stabilnost i ekonomsko zdravlje mu nameću ulogu "crva" i on biva razvučen, čas na jednu, čas na drugu stranu, primoran da menja ritam svoje igre stereo-zvucima Istoka i Zapada. U ovoj našoj priči, sa istoka svoju pesmu peva Rusija, sa zapada hor EU, a između je izmrcvarena Srbija primorana da se, pored svega što je snašlo, uklapa u disonantnu melodiju i peva na način da niko ne bude uvređen. Nije lako!

Bonton za gradski prevoz

Piše: Milan Dojčinović

bonton za gpŽivimo u donekle civilizovanom društvu u kome vlada paradoks – što veća želja za privatnošću to manja privatnost. Govoreći o privatnosti i o samospoznaji, nezaobilazno je pomenuti i JGP. Čovekov lični prostor, svojevrsni personalni mehur, ili kako to psiholog Hol zove – personalna distanca (od 45 do 80 cm od druge persone) biva vidno narušen korišćenjem gradskog prevoza. Personalni mehur najbrže puca u letnjim danima, kada vam opor miris narušava intimnu distancu (15 cm od druge persone), u predelu lica, izazivajući oslobađanje agresije. U još ekstremnijem slučaju, kada vam opor miris nadražuje sluzokožu nosa, a pritom guranje i lakatanje nadražuje ganglije, dolazi do momentalne želje za ekvilibrijumom (osećaj psihičke i fizičke ravnoteže). U tom smislu JGP može biti izvanredan metod da testirate svoje mentalno zdravlje.

Priča je kralj!

Dejan Stojiljković: "Kišni psi", 2015, Laguna

Piše: Pavle Zelić

Osporavajući inače apsolutnu dominaciju romana kao "kralja" književnosti u Srbiji, na ovdašnjoj literarnoj sceni lokalnih autora se u poslednjih nekoliko godina, a naročito aktuelnih meseci, pojavilo tušta i tma zbirki priča, ili pripovedaka, kako vam draže, koje pored nespornog kvaliteta osvajaju i vrhove top-lista prodaje. Iako je većina njih vezana za selebriti autore koji samim svojim imenom garantuju tiraž poput Kusturice ili Ristovskog, bez sumnje najistaknutiji primer od svih predstavljaju "Kišni psi" Dejana Stojiljkovića, samoizgrađenog bestseler autora, koji je pravio rejting svojim knjigama pre nego sebi samom.

Marsovac

Piše: Zoran Janković
Reditelj: Ridley Scott
Uloge: Matt Damon, Chiwetel Ejiofor, Jessica Chastain, Kate Mara

marsovacMože li se pričati, recimo, o neoliberalnom kapitalizmu a tom prilikom ne progovoriti i koju (besnu ili barem tiho srditu) o slomu Grčke? Nimalo u vezi sa tim ali analogno tome, može li se pričati o dometima Marsovca, najnovijeg filma i najnovijeg spektakla u režiji Ridleyja Scotta, a ne spomenuti i maestralnu Cuaronovu Gravitaciju od pre samo par leta? Ne može, neke analogije, neke usporedbe... neke refrence su naprosto veće od drugih. Ili barem neizbežnije.

Formalno gledano, Marsovac je filmska adaptacija istoimenog romana Andyja Weira, uz to i prilično verna ako ne i bezrezervno dosledna adaptacija tog štiva. Sam roman prati u neku ruku zanimljiva legenda – roman su odbile desetine i desetine viđenijih američkih izdavačkih kuća da bi Weir potom krenuo da ga objavljuje epizodično na za tu priliku sročenom blogu. U nekom trenutku krenula je tiha pa sve bučnija i vidljivija pomama, te je Weirov Marsovac za skupe pare reizdat u papirnom vidu a potom i otkupljen za prilično hitru filmsku adaptaciju. Sve ovo možda i ne bi bilo toliko važno da taj iznuđeni DIY (do it yourself - uradi sam) motiv u evoluciji priče o književnom Marsovcu ne koincidira sa suštinom njegove priče – astronaut greškom biva ostavljen živ na Marsu, gde u vlastitoj radinosti, a sa onim što mu je tu na raspolaganju mora da preživi do eventualne i potom i očekivane spasilačke misije.

Panama

Piše: Zoran Janković
Režija: Pavle Vučković
Uloge: Slaven Došlo, Jovana Stojilković, Miloš Pjevač, Tamara Dragićević, Nebojša Milovanović, Jelisaveta Orašanin
Trajanje: 105 minuta

panamaKrenimo od lakih zaključaka i očiglednih istina; za početak – nije sve u tradiciji, ima nešto i u... kontinuitetu! Sa druge strane, mladi reditelji ne moraju nužno da pokazuju izrazito ili upadljivo poštovanje prema tradiciji i prethodnicima, šta više, ne bi ni trebalo da se opterećuju takvom bagažom na tako ranom stepeniku svojih profesionalnih karijera. Ipak, ako je valjana tradicija u pitanju, ako je kolo u koje se može udenuti znalačko i privlačno, zašto da ne? U tom smislu, Panama, prvi celovečernji igrani film Pavla Vučkovića, svojevremeno u Kanu i na drugim cenjenim filmskim adresama nagrađivanog za kratke mu i studentske radove, možda i posve slučajno ali neupitno nastavlja nekim čudom kod nas opstalu tradiciju kvalitetnog, zanimljivog i uspešnog debitantskog dugometražnog filma.

Prvi džez muzičar

Piše: Aleksandar Radovanović
Vek Džeza (19)

buddy boldenBadi Bolden je kod ljubitelja džeza poznat kao "otac džeza". On je bio pokretač i vođa prvog njuorleanskog džez benda, prvi istaknuti džez muzičar, prvi koji je svirao bluz i afroameričku muziku na plesovima i prvi "kralj" džeza. Priče o Boldenu su legendarne. Mnogi su tvrdili da je Bolden toliko glasno svirao kornet da se mogao čuti kilometrima naokolo.

Veći deo Boldenovog života obavijen je velom tajne, jer više podataka o njemu dolazi iz usmenog predanja nego iz pisanih dokumenata. Njegovi savremenici, crni džez muzičari, kao što su Dželi Rol Morton, Bank Džonson, Kid Ori, Bad Skot i Mat Keri, sačuvali su u svojim sećanjima, pričama i anegdotama uspomenu na njega. Ipak, postoje brojna neslaganja u vezi sa relativno malobrojnim činjenicama o njegovom životu: da li je pohađao srednju školu, da li je bio berberin, da li je bio izdavač tračerskog lista "Zrikavac", da li je sniman na početku dvadesetog veka, da li je majku ili svekrvu povredio kad je zbog mentalnog sloma postao nasilan, da li je imao sina i ćerku iz dve vanbračne zajednice?

Rođen je kao Čarls Džozef Bolden 6. septembra 1877. u Nju Orleansu, od oca Vestmora Boldena i majke Alis Harison. Boldenovo detinjstvo ni u kom pogledu nije bilo posuto ružama. Imao je samo 6 godina kad mu je otac umro od žute groznice. Sa deset godina seli se sa sestrom i majkom u predgrađe. Njegova majka je morala da prihvata bedne poslove kako bi izdržavala porodicu. I mada nema konkretnih podataka o njegovom detinjstvu, moguće je da je pohađao obližnju školu za dečake "Fisk", instituciju čuvenu po rigoroznoj disciplini i izvanrednoj muzici. Prve lekcije korneta dobio je od Manuela Hola, svog suseda koji se zabavljao s njegovom majkom. Mladi Bolden je sa porodicom redovno prisustvovao službama u baptističkoj crkvi "Svetog Jovana" gde su vernici, poneti spiritualima i himnama, upadali u emotivne zanose i valjali se po podu prožeti "Svetim duhom". Pored bluza, afrohrišćanska muzika će duboko uticati i na njega i na njegovu muziku.
Od 1894. počinje profesionalno da svira kornet, dakle nikad nije bio ni berberin, ni izdavač tračerskog lista, kao što su mnogi džez kritičari i istoričari, prepisujući jedan od drugog, tvrdili, mada u ono vreme nije bilo neobično da se muzičari bave i "profanijim" poslovima kako bi se izdržavali.

Stereo Banana

Piše: Aleksandar Nikolić Coa
Stereo Banana - Munje Nebjeske

stereo bananaNa pomen Niša još dugo će prva muzička asocijacija biti Galija i Kerber, eventualno Šaban Bajramović za one džezerski nastrojene odnosno Dobri Isak za underground mračnjaštvo. Jebiga, šta da se radi. Evidentno je da je neka srednja generacija bendova poput Novembra, Styptica, Klošara, Danilovog Doživljaja Beča (i tako dalje) debelo oštećena ali su to prihvatili stoički. Šansu da to dovedu u red i postave se na regionalnoj muzičkoj mapi najviše imaju dva novija sastava Eyot i Stereo Banana. Dok ovi prvi pucaju na malobrojniju publiku specifičnog muzičkog izraza ovi drugi poseduju sve mejnstrim elemente (u pozitivnom smislu) da pune koncertne dvorane po bivšoj Jugi.

Svi smo mi dronovi

Piše: Miloš Najdanović
Muse – Drones (Warner, 2015.)

muse dronesU nekoj daljoj budućnosti, u distopijskom svetu na kakav nas od davnina upozoravaju Orvel i Haksli, ljudi su samo dronovi − ispranih mozgova kojima svetski moćnici upravljaju kao marionetama. Lutkari će za te prilike koristiti demagogiju i manipulaciju kroz masovne medije. Svet u kome isprano gledamo Farmu, ne shvatajući da smo i sami ovce pod prismotrom Velikog brata koje na svaku komandu kažu samo beee. U toj nekoj budućnosti svi smo mi dronovi. Upravo ta zombijska, indoktrinisana populacija koja žustro vodi u treći svetski rat i konačnu apokalipsu ljudske civilizacije glavna je tema novog Muse albuma. Temelje ovom albumu tematski i muzički počeli su da postavljaju na izdanju "The Resistance", da bi poslednje upozorenje pred apokalipsu bio "The 2nd Law", a sa albumom "Drones" već je kasno za spas, čini se.

Isijavajuća disko kugla

Piše: Miloš Najdanović
Duran Duran – Paper Gods (Warner, 2015.)

duran duranIzglancajte cipele i spremite se za plesni podijum, jer će vas Duran Duran vratiti u vreme disko klubova svojom nostalgičnom pločom "Paper Gods".

Jedan od najuticajnijih svetskih bendova, vladari nju vejva 80-ih godina, nakon Rio-stalgičnog izdanja "All You Need Is Now", nešto ozbiljnijeg albuma u njihovoj novijoj istoriji, za novi disk spremili su veseliju atmosferu. Mark Ronson iza miks pulta ponovo, kao jedan od možda najboljih izbora za ovaj posao u današnjem svetu pop muzike, i povratak starog saradnika Najla Rodžersa. Već samo ova dvojica bez ikakvog slušanja muzike daju naznaku da bend želi svoje najveće dens hitove da pripremi za moderno doba.

Rock u doba velikog posta

Piše: Aleksandar Nikolić Coa

rock u doba velikog postaSva sreća pa smo imali Ramba Amadeusa devedesetih. Jer da se neki sociolog ili muzički kritičar pitao kako da nazove muzički i kulturološki izbljuvak koji je predvodio najveći srpski fan Bajerna iz Minhena, popularni Tarmi Rićmi, sigurno bi mu dodelio epitet post-folka. Pošto ta konstrukcija iz nekog razloga nosi određenu dozu ozbiljnosti, kovanica turbo-folk Svetskog mega cara daje celom pravcu komični prizvuk uz koji savršeno pristaje njuška Ivana Gavrilovića. Čemu ovaj idiotski uvod? Jednostavno da prikaže da kada neka muzika probije preuske standardizovane žanrove znalci im nakite prefiks "post" i mirna Bačka.

Bondova devojka i Valterov saborac

Piše: Dejan Dabić
Glumački internacionalci rođeni u Nišu: Nađa Regin i Lobi Dimitrijević

Nadja regin i bert sotlarMnogi naši značajni filmski glumci – o pozorišnim da i ne govorimo (u jednom periodu pozorišne istorije Srbije, Niš je bio nezaobilazna stanica najkvalitetnijih glumaca, što već dugo nije, ali o tome, možda, nekom drugom prilikom) − formalno su rođeni ili deo života i profesionalnih biografija ostvarili u Nišu: Ljubiša Samardžić-Smoki, Živojin-Žika Milenković, Snežana Nikšić, Tanasije-Tasa Uzunović, Mladen-Mlađa Nedeljković, Vasja Stanković... U grupi glumaca za koje se obično navodi da su svojim rođenjem vezani za Niš, nećete uvek pronaći dva zanimljiva glumačka imena sa internacionalnim karijerama. Jedno je − Nadežda Poderegin (u internacionalnim krugovima poznatija kao Nađa Regin), a drugo – Slobodan-Lobi Dimitrijević.

Pored mene

Piše: Đorđe Bajić
Režija: Stevan Filipović
Uloge: Hristina Popović, Nikola Glišić, Slaven Došlo, Gorica Regodić, Milica Majkić, Darko Ivić, Jelena Puzić, Andrej Pipović, Vibor Kreković, Matea Milosavljević

pored meneStevan Filipović je pažnju skrenuo niskobudžetnim Šejtanovim ratnikom, filmom koji je obradovao svojom poletnošću i efektnom mešavinom žanrova. Nažalost, već njegov sledeći film, Šišanje, predstavlja pad. Sada, kada je pred nama treća Filipovićeva režija, postaje jasno da se mladi reditelj našao u kreativnom ćorsokaku. Šišanje i Pored mene muče slični, ako ne i isti problemi. U oba filma Filipović se previše trudi da nametne svoje viđenje srpske svakodnevice. Naravoučenija su isforsirana, pamfletska, neprirodno nakalemljena na žanrovsku matricu. Za razliku od Šišanja, u kome kao da se za prevlast sve vreme bore dva potpuno različita filma, Pored mene je ujednačeniji i to je dobro. Nažalost, propusti u priči su preveliki da bi se film doživeo ozbiljno. Filipović i Milena Bogavac su napisali scenario koji je prepun "rupa". Središnja postavka o profesorki koja zaključa učenike je potpuno neodrživa, čak i budalasta. Filipović i Bogavac od gledalaca traže da potisnu nevericu i poveruju da će svi učenici problematičnog odeljenja predati razrednoj mobilne telefone, da kasnije neće pronaći način da umaknu, te da će biti primorani da noć provedu zaključani u školi. Nelogičnosti ima još, ali nema potrebe da ih sve nabrajam. One, uostalom, ne bi bile toliko važne da dramski sukob funkcioniše kako treba. Nažalost, to nije slučaj. Baš kao i u Šišanju, likovi su previše pojednostavljeni, gotovo stripovski. Uz to, ima ih previše. John Hughes u svom izvanrednom Jutarnjem klubu ima sličnu postavku – zarobljeni u školi i odsečeni od ostatka sveta, srednjoškolci se prvo sukobljavaju, a onda shvataju da i nisu toliko različiti kao što se na prvi pogled čini. Samo, Hughes se fokusirao na petoro mladih. U filmu Pored mene se pod lupom našlo čitavo odeljenje, pa se fokus gubi i rasipa.

Amanet

Piše: Dejan Dabić
Režija: Nemanja Ćipranić
Uloge: Milena Živanović, Ljubomir Bulajić, Danica Maksimović, Svetozar Cvetković, Goran Radaković, Marija Vicković

amanetDebitantski film Nemanje Ćipranića Amanet je u filmsku orbitu našeg i svetskog filma došao pravo ni otkuda! Film koji nije podržan na konkursu Filmskog centra Srbije, nastao u pomalo gerilskim uslovima i pre svega upornošću autorskog tandema Sara Radojković, scenaristkinja i Nemanja Ćipranić, reditelj – uz važnu, ne samo kreativnu već i produkcionu podršku glumice Danice Maksimović (u filmu ona tumači lik Radmile) – uspeo je da se izbori za učešće na jednom od najznačajnijih filmskih festivala u Severnoj Americi, u Montrealu, nakon kojeg i započinje svoj bioskopski život u našoj zemlji (pre toga je prikazan na domaćim festivalima u Vrnjačkoj Banji i Nišu).

Put do slave

Piše: Đorđe Bajić

Režija: Robert Zemeckis
Uloge: Joseph Gordon-Levitt, Charlotte Le Bon, Ben Kingsley, James Badge Dale

the walkU bioskope je, pomalo stidljivo, stigao Put do slave (izvorni naslov: The Walk), novi film Roberta Zemeckisa, istinita priča o Philippu Petitu, mladom Francuzu koji je 7. avgusta 1974. godine hodao po žici razapetoj između dva tornja Svetskog trgovinskog centra. Ovaj nesvakidašnji podvig je u to vreme izazvao pravu senzaciju, a Petit je preko noći postao međunarodno poznato ime. Nakon rušenja Kula bliznakinja 11. septembra 2001. godine, zanimanje za Petitovu priču je podgrejano. Nakon hvaljenog dokumentarca Čovek na žici (2008), usledila je i igrana dramatizacija događaja u režiji čuvenog američkog reditelja Roberta Zemeckisa.

Heroji iz susedstva

Piše: Dejan Dabić
Multimedijski superheroji (39): Fantastična četvorka

fantastic fourNeposredni povod za priču o "Fantastičnoj četvorki" mogla bi biti najnovija filmska verzija "Fantastic Four", reditelja Džoša Trenka koja se letos pojavila u američkim bioskopima, ali je ona prilično neslavno prošla kako kod kritike, tako i kod publike. Kako god bilo, činjenica je da su deset godina ranije otvorena vrata velikog platna u istoimenom ostvarenju Tima Storija kojem su očigledno bili mnogo jasniji potencijali ove franšize nego aktuelnoj ekipi filma: "To su realni likovi koji žive i rade kao sav ostali svet..." i "nemaju tajne identitete niti su dvostruke ličnosti". Moglo bi se reći heroji kakve možete da sretnete u susedstvu, baš onakvi po meri današnjeg čoveka.

Kako su titani osvojili svet

Piše: Stefan Marković
Manga i film Napad titana

napad titanaProšlo je već neko vreme od kako je zapadno tržište inficirano japanskom kulturom; ovde naročito mislim na mange i anime. Pa i kod nas, zahvaljujući izdavačkoj kući Darkwood iz Beograda, imamo prilike da pročitamo najpopularnije japanske stripove. Posle "Naruta", "One Piece-a" i "Uzumakija", na policama striparnica pojavio se je i "Napad titana".

"Napad titana" je manga dvadesetdevetogodišnjeg Hađime Isajame, u kojoj se govori o postapokaliptičnom svetu, u kojem malobrojan broj preostalih ljudi terorišu groteskni, naizgled neinteligentni džinovi. Čovečanstvu su jedina odbrana od njih tri visoka zida, podignuta oko grada. Do sada je u Japanu objavljeno 17 tomova (od planiranih 20), sa po četiri epizode, dok su kod nas izašla prva 4 toma, a plan je da se do 20. toma sustigne naše izdanje sa japanskim. O uspehu "Napada titana", govori i to da su urađena već 4 spinofa, par romana i anima, koja je uzgred odlična.

Gručo je mrtav, živeo Dilan!

Piše: Pavle Zelić
Biblioteka "Dilan Dog – Obojeni program" i edicija "Dilan Dog – Planeta mrtvih", (Veseli četvrtak, 2015.)

gruco je mrtavZlokoban naslov, nažalost, u potpunosti odgovara scenariju nove i neuobičajeno originalne edicije Dilana Doga. "Planeta mrtvih" je upravo ono na šta ste najpre pomislili – svet preplavljen zombijima, u kojem jedan ostareli Dilan, pomalo nalik drugom Bonelijevom junaku sedih zulufa – Mister Nou, bije odsudnu bitku za spas čovečanstva, i sopstvene duše. I Gručo je zaista mrtav. Tačnije, zombifikovan, ali to mu je isto, zar ne?

Pravi Bane i licencni Kerac

Intervju: Branislav Kerac
Razgovarao: Marko Stojanović

Branislav Kerac je ime koje je poznato svakom čitaocu stripa na ovim prostorima rođenom pre 1991, a i mnogima koji su rođeni posle te, za bivšu SFRJ, sudbonosne prekretnice. Uslovno rečeno, skorašnji angažman na francuskom i, posebno, ovdašnjem čitaocu bliskom italijanskom stripu, kao i dobijanje plakete "Nikola Mitrović Kokan" za doprinos srpskom stripu na Sedamnaestoj balkanskoj smotri mladih strip autora juna 2015. godine u Leskovcu, bili su direktan povod za ovaj razgovor...

bane keracSkoro sam u jednom intervjuu Filipa Andronika, povodom gostovanja na Sedamnaestoj balkanskoj smotri, pročitao njegovu izjavu da prezime Andronik nema niko na ovim prostorima sem njega i njegovog brata. Koliko ljudi ima prezime Kerac, i koje je njegovo poreklo?

Onako kako su mi interpretirali, porodice Kavgić, Vlaović, Jovanović i još desetak njih izbegle su 1848. godine iz svog sela koje se zvalo Ker (na nemačkom O'Ker, današnje Zmajevo) u okolinu Novog Sada (Čenej, Kovilj, Žabalj, Đurđevo, Čurug, a neke su prešle Dunav i stigle do Vrdnika...). Po mestu porekla, prozvani su Kerci, a familije se razlikuju prema svecima koje slave. Moji potiču od Kavgića, a najstariji predak se nalazi u kerskim crkvenim knjigama negde oko 1760. godine. Zemljište omeđeno rimskim šančevima, putem za Temerin i desnom ivicom današnjih Pejićevih salaša je pripadalo mom pradedi koji je to podelio trojici sinova. Nažalost, moj deda, poznati uzgajivač i trgovac konjima, prokockao je imanje i nestao (kasnije je držao kafanu u Šapcu), a baba je sa dva sina i dve ćerke krenula u nadnicu i došla u Novi Sad, u čuvenu Kamberovu ulicu (današnja Jovana Cvijića). Dugo sam, kao i moj otac, bio ubeđen da sam u srodstvu sa slikarem Milanom Kercem i time pravdao moju sklonost ka crtanju, ali se ispostavilo da njegova familija slavi Đurđevdan a moja Varnavu i Vartolomeja, tako da nam je samo prezime zajedničko. Trenutno, u Novom Sadu ima dvadesetak porodica Kerac iz 4-5 familija.