Menu

logo

Postmoderni dżez ili reciklaża prošlosti

Vek džeza (18)

Piše: Aleksandar Radovanović

postmoderni dzezPoslednjih decenija suočeni smo sa krizom džeza. Ali da bismo shvatili svu ozbiljnost i dubinu ove krize, neophodno je osloboditi se svih tehničko-formalističkih pristupa umetnosti. Naime, za pomenute pristupe svaki diskurs o krizi džeza predstavlja čisto preterivanje koje ne vodi računa o "muzičkim činjenicama". I zaista, u recentnoj džez produkciji ne nalazimo neko bitno odstupanje od formalno-tehničkih aspekata koji su karakteristični i konstitutivni za moderni džez, mada ideje koje koriste današnji muzičari nisu mlađe od 50 godina.

Vreme kao da je stalo za savremeni džez. Izgleda da je svet do te mere postao besmislen da je i njegova umetnost ostala bez otvorenog pogleda u budućnost. A tamo gde nema perspektive, tamo gde filozofi najavljuju "kraj istorije", neophodan je pogled unazad kako bi se ipak pronašao neki smisao. Za savremene džez muzičare (ali i za umetnost u celini) istorija ne predstavlja ništa drugo nego prostor muzejskih eksponata. Oni nemaju gde da se okrenu nego prošlosti: imitaciji i reciklaži mrtvih stilova, "stilskim igrama" koje su uskladištene u imaginarnom muzeju sadašnje globalne kulture. Džez muzičari obitavaju u "modusu nostalgije" koji na najbolji način otkriva nedostatak bilo kakvog značajnog kolektivnog projekta (u postmoderni "projekat" je proskribovana reč). Dok je moderni džez radikalno raskidao sa tradicijom i njenim čuvarima, ona je za današnje muzičare postala jedino utočište.

Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka na oštricu muzičkih zbivanja probio se izvestan broj (uglavnom američkih) muzičara od kojih su neki već posedovali pozamašno džezističko iskustvo. Posle onoga što se mnogima činilo kao "dekadentno doba" fuzije, džezisti su se iznenada i sasvim nepredvidivo vratili oživljavanju muzike koja je poticala od bapa ili, preciznije, onoga što bismo mogli nazvati "Blue Note" produkcijom pedesetih i šezdesetih godina. I bez obzira što je obnovljenoj ortodoksiji nedostajalo ono svojstvo "novog" i "modernog", koje je prožimalo svaku notu Parkerovog ili Monkovog sviranja, što se ona u rukama ovih novajlija vaskrslog džeza pretvorila u "artificijelnu akademsku disciplinu", ortodoksni ljubitelji džeza (a verovatno i neki muzičari) osetili su svojevrsno olakšanje. Međutim, ima muzičara koji se nisu zaustavili na bapu, već su krenuli još dublje u tradiciju – sve do crnačkih limenih bendova iz predgrađa Nju Orleansa, koje je slušao mladi Luj Armstrong i koji su ga naterali da okuša sreću u nadmetanju sa starim majstorima. Plastičan primer ove "regresije" u duboku tradiciju nudi tehnički izuzetan trubač i talentovani kompozitor Vinton Marsalis, koji je svoje vatreno krštenje imao kao "sajdmen" u legendarnom hard-bap sastavu Arta Blejkija, da bi, fasciniran Elingtonom, završio u močvarnim rukavcima delte Misisipija ili u četvrti crvenih lampi, Storivilu, gde je pijanistički kralj bio Dželi Rol Morton, veliki hvalisavac, bonvivan i navodni izumitelj džeza. Njemu i njegovim kompozicijama posvetio je čitav jedan album, a za svoj trostruki album "Blood on the Fields" (Columbia, 1994) koji je svojevrsna posveta Elingtonu i replika na njegovu svitu "Black, Brown & Beige", dobio je 1997. Pulicerovu nagradu.

Pretresanje i reevaluisanje istorije i tradicije džeza (i svega onoga što je propustila inercija džez biznisa!), koje su preduzeli ovi muzičari, možda je imalo za cilj obnavljanje i/ili rekreiranje njegove supstancijalnosti koju od sedamdesetih dramatično narušava žаnrovski sinkretizam i/ili "ekumenizam" (fuzija, etno-dżez i ostali muzički pastiši kao što je produkcija ECM). Pored toga, oni su, što je od izvanrednog značaja, povratili legitimnost bluzu – toj žili kucavici džeza. Jer, upravo je bluz, a to izgleda da zaboravljaju mnogi muzičari i slušaoci današnjice, onaj konstitutivni "sastojak" koji "ontološki" razlikuje i odvaja džez od drugih vrsta improvizovane muzike i održava njegovu generičku autonomnost i samosvojnost. Navešću, čisto arbitrarno, sledeće muzičare i bendove: Entoni Brakston, Lester Bouvi, Dejvid Mari, Džejms Njuton, Henri Tredgil, braća Marsalis, "Mingus Big Band", Džon Zorn (posebno njegov rad u kvartetu "Masada"), Dejv Daglas, Rej Anderson, Beni Volas, Kit Džeret trio, Dejv Holand itd. Svi su oni na različite načine i sa promenljivim uspehom pokušali, referirajući na gotovo sve ključne stilske formacije džeza i na pojedine velikane iz tradicije, da rekreiraju celokupnu istoriju džeza – od Nju Orleansa i svinga, preko bapa, do avangarde šezdesetih. Možda nije irelevantno pomenuti i čitav niz eksplicitnih posveta koje su ovi muzičari uputili velikanima iz prošlosti: Dželiju Rolu Mortonu, Luju Armstrongu, Djuku Elingtonu, Bili Holidej, Meri Lu Vilijams, Čarliju Parkeru, Leniju Tristanu, Telonijusu Monku, Majlsu Dejvisu, Čarlsu Mingusu, Ornetu Kolmenu itd.

Konstatacija kritičara umetnosti Roberta Hjuza "da sadašnjost neprestano vuče korene iz prošlosti i da o delu svakog umetnika sudi neprolazna porota umrlih", veoma je bliska većini današnjih džez muzičara. Za razliku od svojih velikih prethodnika, oni se ne zamaraju dilemom da li je ostalo još nešto značajno i novo da se uradi. Za njih budućnost džeza počiva − ma koliko to paradoksalno izgledalo i bez obzira koliko se to kosilo sa jednim od osnovnih principa ove muzike – u njegovoj sposobnosti da u sebe asimiluje vlastitu prošlost i da što dublje i što šire prodre u tradiciju. Međutim, kao što je već rečeno, njihove retro strategije i nostalgične projekcije ne pokazuju nimalo obzira prema istorijskoj dimenziji koja je eminentni uslov uspostavljanja bilo kakve kritičke distance. Oni prošlosti i tradiciji pristupaju na sasvim postvaren način, kroz čisto artificijelne i stilske konotacije nekih, recimo, "večnih pedesetih" ili, zašto da ne, "večnih dvadesetih", s one strane istorijske temporalnosti. Na postmodernoj džez sceni vlada anarhija istorijskih stilova koji svoju "svežinu" i "vitalnost" dobijaju jedino zahvaljujući savršenoj produkciji i savremenoj tehnologiji beleženja zvuka. Sva autentična iskustva generacija džez muzičara iz prošlosti postmoderni džezisti redukuju na stilsku sukcesiju shvaćenu u strogo formalno-tehničkom smislu. Čarlija Parkera i Džona Koltrejna, na primer, oni više ne vide kao ljude od krvi i mesa sa svojim pojedinačnim sudbinama i istorijskim mestom, već samo kao stilske obrasce pogodne za reciklažu i imitaciju. Svi su izgledi da je džez danas opisao pun krug.

postmoderni dzez2Sa postmodernom "decentrizacijom subjekta ili autora", koja nije ništa drugo nego simptom naše nesposobnosti da iskusimo istoriju na neki delatan i proaktivan, ljudski način, javlja se ono što je Fredrik Džejmson nazvao "razgradnjom ekspresije". Ona se raskriva u gubljenju interesovanja za individualne i lične emocionalne kontekste, za patnju i egzaltaciju, na primer. To se sa posebnom dramatičnošću oseća u džezu čiju psihološku osnovu upravo čini jedinstveno lično životno iskustvo, iz čega onda proizlazi onaj lični stav i individualan, čak idiosinkratičan, zvuk i stil. Svega toga više nema u džezu. Uprkos prisustvu zamašnog broja tehnički briljantnih svirača, današnjem džezu nedostaje snage i lične proživljenosti koje su krasile gigante ove umetnosti u prošlosti. Umesto ekspresije i života, sada uglavnom imamo akademski formalizam i artificijelnost. Nikada kao danas u džezu nije bilo tako mnogo kompetentnih instrumentalista i tako malo pravih stilista. Dok je, primera radi, Majlsu Dejvisu bilo potrebno da odsvira samo C-dur skalu pa da slušaoci bez greške pogode ko svira, dotle današnji trubači ne mogu da odsviraju baladu sa prigušivačem a da ne zvuče kao Majls Dejvis. A saksofonisti, poput falangi frustriranih Parkerovih epigona od pre više od pola veka, još uvek ne uspevaju da izađu iz gorostasne Koltrejnove senke.

Sve do kraja šezdesetih godina istorija džeza je bila stalno poprište grčevitih borbi džez muzičara da održe vlastitu autonomnost i, shodno tome, originalnost i individualnost izraza, pa makar i po cenu socijalnog egzodusa ili osude na opskurnost. Nasuprot tome, čini se da današnji, postmoderni džezisti, mazohistički uživaju u svojoj impersonalnosti i atrofiji individualnog stila i autentičnog autora. Što je još gore, mehanizmi standardizacije kojima danas intenzivno podležu mladi džez muzičari na tzv. džez akademijama (koje su sve brojnije!), najpogubnije i, nažalost, nepovratno razaraju individualnost čak i kod najvećih talenata. (Da li bi iko mogao da zamisli Luja Armstronga, Bili Holidej, Čarlija Parkera, Telonijusa Monka ili Orneta Kolmena i Arčija Šepa u okruženju u kojem umetnički uspeh zavisi od akademskih zvanja?)

Teško je i nezahvalno predviđati buduće događaje. Kriza džeza iz koje izrastaju postmoderne muzičke strategije traje prilično dugo. Moguća razrešenja te krize još uvek nisu na vidiku. Međutim, to nam ne daje za pravo da krivicu prebacujemo na aktuelnu džez scenu. Nije ona odgovorna za to što živimo u vremenu koje vrlo uspešno održava status quo. Ona samo to na suštinski način pokazuje.

Add comment


Security code
Refresh