Menu

logo

Ničije dete

Režija: Vuk Ršumović
Uloge: Denis Murić, Pavle Čemerikić, Isidora Janković, Miloš Timotijević, Tihomir Stanić, Borka Tomović, Goran Šušljik, Zinaida Dedakin, Branka Šelić

Piše: Dejan Dabić

nicije deteFilm scenariste i reditelja Vuka Ršumovića "Ničije dete" se od prošlogodišnje svetske premijere u jednom od programa venecijanske Mostre (osvojio glavne nagrade na Nedelji međunarodne filmske kritike), preko uspešnog predstavljanja na prestižnom severnoameričkom festivalu u Palm Springsu, gde je osvojio nagradu u selekciji "New Voices/ New Visions", i trijumfa na beogradskom Festu (nagrada Beogradski pobednik u nacionalnoj selekciji), s pravom nametnuo kao domaći film sezone.

Prema kazivanju samog reditelja Ršumovića − kojem je ovo debitantski film − nastanak scenarija je inicirala istinita priča o detetu koje je pre ratova na teritoriji bivše SFRJ pronađeno u Bosni i Hercegovini među vukovima, a koju je čuo od svoje supruge Ane Tomović, pozorišne rediteljke (ona je za tu priču čula tokom boravka u beogradskom domu "Vasa Stajić" za potrebe jednog projekta). Nakon toga je usledila dramaturška nadgradnja priče o dečaku (u filmu se on zove Haris Pućurica), a njegov najbolji prijatelj, i takođe štićenik doma za nezbrinutu decu, Žika, prozvaće ga opšteprihvaćenim nadimkom − Pućke. Pućke u domu prolazi mukotrpan put od prilagođavanja do kratkotrajne sreće i razočarenja, postepeno shvatajući prednosti i mane civilizacije, istovremeno se razvijajući i na intelektualnom planu. Sa početkom raspada Jugoslavije, uslediće zahtev za njegovo vraćanje u rodnu Bosnu i Hercegovinu. Tamo će naići na jednu vojnu formaciju BiH sa kojom će provesti neko vreme suočavajući se na najneposredniji način sa smrću (u sceni pogibije komandanta vojne formacije pod čijom je zaštitom), da bi se u poluotvorenom kraju ponovo našao u prirodnom ambijentu među vukovima gde su ga lovci i našli na početku filma (ovo je dobra dramaturška odluka koja čuva višeslojnost i univerzalnost filma s obzirom na činjenicu da je po istinitoj priči "ničije dete" nestalo u ratnom vihoru). Po nekim aspektima junakovog vraćanja u civilizaciju ovaj film bi se pre mogao uporediti sa nemačkom "Tajnom Kaspara Hauzera"(Jeder für sich und Gott gegen alle, 1974) Vernera Hercoga (Werner Herzog) nego sa francuskim "Divljim detetom"( L'enfant sauvage, 1970) Fransoa Trifoa (François Truffaut), na koje ukazuju i sam autor, ali i neki kritičari. Srećna je okolnost za ovu priču i to da je Vuk Ršumović (inače sin našeg velikog pesnika Ljubivoja Ršumovića), pored toga što je diplomirani dramaturg, istovremeno završio i studije psihologije, pa je ovu priču mogao da sagleda i sa stručnog stanovišta što većina drugih autora ne bi mogla. To je, uz dobro pogođeni kasting (ovde, pre svega, mislimo na odličnog Denisa Murića u ulozi Pućketa − kojem je ovo nakon "Enklave" Gorana Radovanovića druga filmska uloga, mada su i ostale dve glavne dečje uloge dobro pogođene − Pavle Čemerikić kao Žika i Isidora Janković kao Alisa), možda bilo i presudno. Ršumović se bavio i junakovom makromimikom, njegovim fizisom koji je neprilagođen civilizaciji (Pućke na početku jede sa poda), neke od scena su verovatno i posebno koreografisane (jedna od karakterističnijih je scena kada vaspitač kojeg vrlo dobro igra Miloš Timotijević pokušava da obuje Pućketa koji se opire). U nekim scenama kamera je namerno nestabilna što je funkcionalno ukoliko uzmemo u obzir atmosferu u kojoj se kreće junak filma, ali i stanje u kojem se njegova psiha nalazi.

Iako "Ničije dete" nije izuzetan film, reč je o vrlo prijatnom osveženju u domaćoj produkciji koje je, s jedne strane, dramaturški vrlo pismeno, a s druge strane na nivou filmskog rukopisa nudi nešto drugačiju viziju od kod nas uobičajenih standarda koji se kreću od nostalgije i komike do brutalnosti i beznađa. Kao i u drugim umetnostima tako i na filmu, važnije je šta autor ima da nam kaže nego da je isprazni virtuoz i da mu je svaki kadar savršen ali bez značenja.

Add comment


Security code
Refresh