Menu

logo

Divlje priče

Režija: Damián Szifrón
Uloge: Darío Grandinetti, María Marull, Mónica Villa, Rita Cortese, Julieta Zylberberg, César Bordón, Leonardo Sbaraglia, Walter Donado, Ricardo Darín

Piše: Zoran Janković

Divlje priceFilm, baš i kao svi mediji i svi oblici umetnosti i popularne kulture, proistekli iz bazičnog usmenog i docnije i pismenog narativa, u svojoj biti duboko je ukorenjen u veri u neprolaznu moć tipskog i dokazano efektnog. Naravno, ovo nije apologija stereotipa, već podsećanje da svi narativi vode ka istom izvorištu, a krajnji učinak svakog novog pokušaja zapravo isključivo zavisi od umešnosti novog pripovedača. Uz pomalo sreće po pitanju fatumske lutrije pride, naravno.

U prethodnom pasusu su sažeta, ako potpisnik ovih i narednih redova ne greši u proceni i postavci, ključna svojstva koja stoje iz kolosalnog uspeha argentinskih Divljih priča. Da krenemo od početka − reditelj i scenarista Szifron (inače, u svom tek trećem celovečernjem igranom filmu) očito se vratio podosta korak unazad ne bi li u fokus stavio svako malo zaturenu i počesto prezrenu moć i sugestivnost naracije u izvornom joj smislu i u najispravnijem poimanju tog koncepta. Naime, Divlje priče (priče koje tvore omnibus koji to zapravo i nije niti je pokušavao da bude) upravo su i prvenstveno to − priče, izatkane od mudrosti i zaumnosti, pritajenog i viralnog humora, iznikle iz dobrog poznavanja ljudske prirode i biti ljudske ludosti, kao i suštine ljudskih slabosti, bez kojih ionako punoće u doživljaju sveta i našeg mesta u njemu ni nema. Pored toga, to su i priče u kombinaciji sa intrigantno postavljenim i nepatvoreno zanimljivim likovima kao neophodnim spoljnjim eksponentima narečenih priča ali i autorove vere u snagu pripovedanja i u ovom našem vazda ciničnom sada.

Szifron je, dakle, umešno postavio zdravu osnovu za ovaj suštinski (mada se na prvi ili ovlašni pogled ne čini tako) u kompozicionom smislu jednostavan filmski ogled o mnogoznakovitosti ljudskih nemira i njima iniciranih i isprovociranih mučnih (a naglašeno filmičnih) događaja, a potom je ovu svoju početnu formulu na idejnom, misaonom i sadržajnom planu obogatio sa još dva značajna i ubojita svojstva. To se pre svega odnosi na dve tradicije ovde upregnute sa ciljem iznalaženja osobenog tona, kojim Divlje priče svakako mogu da se podiče i na račun koga i Szifron i ostatak autorske mu ekipe zaslužuju berezervne i gromke pohvale. To se, dakle, odnosi na tradiciju savremenog i recentnijeg španskog i šireg iberijskog filma arthouse i srodnih provenijencija, kao i na primetan uticaj histeričnog realizma, kao neprolazne mode na planu američke književnosti ali i tamošnjeg filma (mahom indie usmerenja). Krajnji rezultat, na sreću po reditelja/scenaristu i sve gledateljstvo širom planete, nije tek puki zbir sabranog; na sam cilj Divlje priče stižu kao istinski izvanredan i jedinstven film, koji šarm i snagu duguje upravo skladnom spoju svega narečenog.
Ovome, naravno, treba dodati i bravuroznu glumu i saigru čitavog glumačkog ansambla (gde su široj publici van iberijskog filmskog i jezičkog kruga možda poznati tek iskusni Leonardo Sbaraglia i Ricardo Darin), neodoljiv šeretski a ujedno i ozbiljni ton, vrhunski ritam u pripovedanju, inteligenciju kao osnovu svih ovde uspešno primenjenih pristupa i odluka, Szifronovu sigurnost u izrazu, te neusiljeno a izrazito efektno vladanje kako filmskim stilemama tako i autoironijski shvaćenim rasnim stereotipima po pitanju dominantnih temperamenata na tim područjima.

Mada posle samo par godina nagrade zapravo znače samo onima koji njima mogu da se podiče u svojim filmografijama i ostalim radnim biografijama, donekle ostaje žal što je jedan ovako izvrstan, moćan i poseban film u oskarovsku trku morao da uđe istog filmskog leta kada i još nekoliko jednako važnih i jakih favorita u toj kategoriji ostvarenja sa neengleskog govornog područja (tu su bili i Ida, Levijatan, Timbaktu − sve sami odlični filmovi). Ipak, nije sve u lovorikama i nagradama. Ima nešto i u usmenim predanjima (neki bi to možda i word-of-mouth preporukama nazvali). A ponajpre ima nečega (zapravo, dosta toga) u pričama. Posebno kada se njihovih ispredanja lati neko ovako neporecivo nadren kao što je Damian Szifron, autor, da ponovimo još jednom, vrhunskih Divljih priča.

Add comment


Security code
Refresh