Menu

logo

Pobesneli Maks: Autoput besa

Režija: George Miller
Uloge: Tom Hardy, Charlize Theron, Nicholas Hoult, Hugh Keays-Byrne, Josh Helman, Nathan Jones, Zoe Kravitz, Rosie Huntington-Whiteley

Piše: Zoran Janković

mad maxDok se zvanični Holivud, nazovimo ga tako, još češe po glavi, pokušavajući da razluči da li je u pitanju finansijski promašaj ili pak blokbaster sporovoznije fele (u trenutku nastanka ovog prikaza novi Pobesneli Maks zaradom na američkim bioskopskim blagajnama dobacio je do kote od preko 350 miliona američkih dolara), širom planete već više od mesec dana hara pomama bezmalo potpuno unisonih pohvala na račun ovog dela. I nijedna od pomenutih strana nije u krivu.

Pobesneli Maks: Autoput besa zbilja je čudna i specifična sorta − nastavak uspešne franšize (zapravo, nastavak koji to većim delom i nije) zaustavljene pre tačno tri decenije, opterećena izostankom glavnog glumca, uz to ogromnim delom zaslužnog za golem uspeh prvobitne trilogije i prepoznatljivost i ikonični status koji filmski triptih o Pobesnelom Maksu ima već decenijama unazad. Osim toga, povratak Georga Millera režiji visokubudžetskog bioskopskog igranog filma neskriveno je krupnih pretenzija, a sve to u potpuno izmenjenom repertoarskom kontekstu, tačnije, u gotovo potpunom okruženju filmovanih stripova i ostalih CGI i inih neumerenosti. Dok oni koji su u ovu zaista jedinstvenu ekstravaganciju od filmske produkcije uložili novac i imaju razloga za glavolomne misli i pažljivije vaganje opipljivih finansijskih efekata, gledaoci, pa i oni osvedočeni kontraši i prekaljeni mrgudi među njima, svakako imaju pregršt vidljivih povoda za zadovoljstvo onim što u svom krajnjem obliku novi Pobesneli Maks nudi.

Reč je o neupitno dinamičnoj i eksplozivnoj filmskoj akciji u hipertrofiji i znalački poentiranim i inkorporiranim preterivanjama, koja u dubini svog idejnog (pa i ideološkog) plana vraća motiv distopijske postapokalipse vlastitim korenima. Tu dolazimo i do prve, ako ne i udarne, kontradikcije u vezi sa ovim ostvarenjem − Pobesneli Maks: Autoput besa u isti mah biva sugestivna aproprijacija svetonazora i nasleđa čuvenog filmskog triptiha i upadljivi otklon u odnosu na predočeno u toj franšizi sedamdesetih i osamdesetih. Naime, premda je jasno kao najvedriji dan da se novi Pobesneli Maks snažno naslanja na vlastitu baštinu i sopstveni (i dalje neodoljivo zavodljivi) mikrouniverzum, i to ne samo što film pršti od siline veštih pospostmodernih autoreferenci, Pobesneli Maks: Autoput besa, skupa sa svojim ključnim autorima, svesno plaća danak novom vremenu u primetnoj meri, preinačujući prvobitnu žanrovski glasno i jasno profilisanu strukturu u spektakl po meri novog milenijuma. Krajnji rezultat je čudna, donekle i zbunjuća smesa samopoštovanja i spremnosti na promenu. To za krajnji ishod ima zaista unikatno filmsko delo − samosvojno a jasno obeleženo pretečama, i kao takav ovaj film može biti školski primer duboko i temeljno promišljenog povratka na staze stare slave. To, naravno, ujedno znači i da su poštovatelji ovog, u biti prilično začudnog serijala, morali da se oproste od B filmskog profila i štimunga, iako je on, tu barem ne bi trebalo da bude spora, činio možda i srž privlačnosti Millerovog autorskog pristupa; srećom, takva žrtva u ovom konkretnom slučaju nagrađena je filmom koji naprosto tera na ushićenje. I skoru reprizu, naravno.

Zaludno bi bilo arčiti dah, reči i papir na isticanje Millerove zanatske kompetencije i sveukupne superiornosti na tehničko-vizuelnom planu; ipak, ne može se tek tako preći preko utiska da je George Miller na nivou narativa i njegovog tretmana odvažno pristupio remiksovanju postojeće matrice. Sada je već opšte poznato da je ovaj Pobesneli Maks u jednakoj meri film o neumornom i nemirnom, zlehudom osvetniku Maksu (u nadahnutom tumačenju vidno raspoloženog Toma Hardyja) u pustarama uništenog sveta koliko i film kojim dominira novi lik − već sada nezaboravna imperatorka Furioza (u briljantnom tumačenju nanovo sigurne Charlize Theron, glumice koja, to je već godinama unazad jasno, može apsolutno sve na polju filmske glume). Tu mora biti spomenut i krajnje intrigantan pomak Pobesnelog Maksa u pravcu feminizma, recimo, treće generacije, što ovo vanserijsko i vanserijski uspelo ostvarenje, prevodi i u vode filmskih dela sa možda i nenadanim, širim i dalekosežnijim društvenim značajem.

Za kraj, napomenimo još da je Autoput besa prototip filma koji nagoni na ponovna i detaljna/pomna a skora gledanja, po mogućstvu u bioskopskom okruženju. Kako pri prvom gledanju mahom zastaje dah od Millerove autorske drčnosti i svežine njegovog izraza posle te već pominjane tri decenije od poslednje pobesnelomaksovske avanture, nova gledanja su dušu dala za lov na finese i skrivene ukrase, i, recimo, između ostalog tada mogu biti primećeni i diskretni a opet dovoljno primetni Millerovi nakloni Emiru Kusturici. Pokušajte, uverite se sami.

Add comment


Security code
Refresh