Menu

logo

Ex cathedra

Stripovanje (34)

Piše: Marko Stojanović

Well, I grew up quick and I grew up mean,
My fist got hard and my wits got keen,
I'd roam from town to town to hide my shame.
But I made a vow to the moon and stars
That I'd search the honky-tonks and bars
And kill that man who gave me that awful name.
A boy names Sue, JOHNNY CASH

lutalica biliČetvrte strane stripa "Mortimer" Miodaga Krstića Profketa, objavljenog osamdesetih u "Eks Almanahu", nema. Bez obzira na to koliko bismo voleli da je tu, da nam da završetak priče u čiju smo se vrednost na prve tri strane i te kako uverili. Zašto je nema? Zato što je "Dečije novine", greškom, nisu objavile tada kad su mogle, zato što danas više niko ne može jer su originali saradnika "Dečijih novina" − kad je ovaj nekad davno sasvim legitimni izdavački gigant Balkana skliznuo u pakao privatizacije − krčmljeni na kilo i na metar, za potpalu ili šta god je već nekom palo na pamet da radi s njima... Tek, četvrte strane nema. Fali efektna završnica sjajnog malog dragulja, fali treći čin... Ostala je samo fama, i potreba da o njoj pričamo. A na toj zauvek izgubljenoj završnoj tabli šarmantni plaćeni ubica Mortimer, posle kraće krevetske gimnastike, pita svoju sparing partnerku za ime − jer je, jel’te, ipak red znati s kim si podelio postelju, kad već nisi pitao za ime onog koga si spasao. Saznavši kako se zove, pada u strašnu dilemu − jer upravo je nju došao da, po narudžbini, upuca. Svega par kadrova kasnije Mortimer je zaista i upuca – zato što, kako mi je to Profke u jednom živopisnom kafanskom razgovoru ispričao uz svoj karakterističan rafalni smeh, žena ima puno unaoklo, a reputacija je samo jedna.

I sve ovo iznad jeste metafora za priču o Miodragu Krstiću Profketu, fenomenalnom scenaristi i vanserijskom crtaču čija nas je borba za reputaciju, što svoju što društvenu, uz očiglednu nenaklonost sudbine, koštala njegovih najboljih radova.

Priča o Profketu je priča o čoveku koji je imao sjajan, blistav početak. Dovoljan mu je bio prvi ikada napisani scenario, uz saradnju sa neponovljivim Vladimirom Krstićem Lacijem, pod nazivom "Lutalica Bili", da se nepovratno upiše među najbolje strip scenariste u dugoj i izuzetno bogatoj istoriji stripa na ovim prostorima. Za nekog ko je sarađivao sa samo jednim crtačem na svega četiri stripa, od kojih zadnja dva imaju ukupno devet strana, to je svakako izuzetan uspeh! Prvi duži strip, "Hajat Herp, šerif iz Dambstona", koji je sam nacrtao, ostaće svetao primer svetskog standarda u scenariju i crtežu te bez preterivanja jedno od najboljih grotesknih strip ostvarenja bivše Jugoslavije. Prvi objavljeni realističan strip "Mortimer" najavljivao je crtača koji će i u ovom žanru postići zvezdane visine, a vanstripovske aktivnosti kao što je osvajanje ultimativnog kviza znanja, legendarne "Kviskoteke", u prvom učešću na bilo kom kvizu, da ni ne pominjemo. Pa zašto bi iko stao posle takvog blistavog otvaranja na svim frontovima? Ne bi, ali bi promenio front. Budući da je bio zaista inteligentan, Profke je dobro znao da jedinu šansu za uspeh ima ako skoncentriše sve svoje snage na taj front, pa je zato iz sve snage i grunuo... U društveno angažovani život i rad, budući da, ako si iskreno u tome, a Profke je bio bolno iskren u svemu, jedno bez drugog ne ide.

Profke je uvek bio kritičan prema svakome i svačemu. Neko bi rekao, a mnogi to i jesu, da je prosto bio kontraš, ali je Profke uvek kritikovao s razlogom, s obrazloženjem − a to što mu ništa nije promicalo pa je razloga vazda bilo na pretek, to je već druga stvar. Naime, rano je došao u sukob sa talogom života u njegovoj najcrnjoj inkarnaciji, kako u Srbiji, tako i uopšte, i odlučio da nema tog razloga ili cilja zbog koga bi na tim sumnjivim temeljima gradio svoju egzistenciju. I dok su mu ruke do kraja života ostale hirurški čiste, za razliku od dobrog dela profesionalnih hirurga, za to je plaćao veliku cenu − jer ako nisi sa njima, onda si protiv njih, to se bar odvajkada znalo na ovim prostorima... A Profke se nikad nije povlačio, nikad predavao. Svoju borbu, koja se zahuktavala u drugoj polovini osamdesetih i trajala koliko i sam Profke, skupo je platio, ali je ceh, nažalost, snosio i domaći strip. Od početka devedesetih, naime, Profke nije nacrtao ni napisao ništa što nije bilo društveno angažovano, ništa što nije imalo prizvuk političke borbe. Da se razumemo, i u tome je bio izuzetno uspešan, o čemu svedoči nedavna izjava autora mega popularnog "Blic stripa" Marka Somborca da su mu Profketovi radovi iz ove faze bili jedini pravi uzor u onome što danas radi, ali je publika koju je kupio "Lutalicom Bilijem", "Hajatom Herpom", nedovršenim "Mortimerom" i onim jednim "Nindžom" koji je objavljen ostala zauvek željna nastavka... Koji joj je, sem politike, uskratila jedna druga ženska imenica sumnjivog morala, sudbina.

Pre nego što se uhvatio u koštac sa silama koje su došle glave i mnogo većim igračima od njega, Profke je zapravo uradio nastavke svojih stripova. Zašto ih onda nismo videli? Zato što je, nekom perverznom preciznošću kombinovanom sa već poslovično neumitnom efikasnošću, sudbina umešala svoje prste. Četvrta strana "Mortimera" je, kako smo već elaborirali, završila neznano gde. Vladimir Krstić Laci kaže da je druga, neobjavljena epizoda "Nindže", u vidu originala, još osamdesetih otišla na put bez povratka u daleku Australiju s ciljem da eventualno tamo zainteresuje nekog izdavača za objavljivanje. Scenario drugog albuma "Lutalice Bilija" bi se još možda i našao u stanu Profketovih roditelja, ako je preživeo poplavu sa stana na spratu iznad, koja je pre nekoliko godina uništila sve originale, među kojima je bio i drugi album "Hajata Herpa"! Kompletan drugi album, koji nije sačuvan ni u kakvoj formi sem u sećanjima ljudi poput Zorana Stojiljkovića Kize, koji ga je video i koji se kleo da je bio za klasu bolji od prvog (za koga smo već nepobitno utvrdili da je bio remek-delo), nakvasio se i po ubrzanom postupku krenuo da se pretvara u buđ, pa je završio u nekom kontejneru iza Palilulske rampe! Ako dodamo i to da smo ostali zauvek uskraćeni za, po svemu sudeći, brojne Profketove stripove u realističnom stilu, čiji je začetnik već pominjani "Mortimer", i čiji su dometi, prema nekoliko sačuvanih fotokopija u arhivi Dragoša Jovanovića Fere, u nekim fazama prilazili tadašnjem stilu i nivou samog Vladimira Krstića Lacija, onda je jasno da je šteta po strip na ovim prostorima, bez ikakvog preterivanja, nenadoknadiva...

Profketa više nema. Bez obzira na to koliko bismo voleli da je tu da nam da efektnu završnicu svojih sjajnih stripskih početaka... Ostala je samo reputacija svestranog velikana devete umetnosti, i potreba da o njemu pričamo.

Add comment


Security code
Refresh