Menu

logo

Niške američke strip sveske

Intervju: Jelena Đorđević

Razgovarao: Zlatibor Stanković

niske americke strip sveskeJelenu Đorđević sam upoznao onoga dana kada je u striparnicu Južni Darkwood donela primerke svog stripa The Pros, podržanog na sajtu KickStarter i objavljenog od strane američkog izdavača. Sa iskrenom skromnošću rekla je: “Možda će zanimati tebe i posetioce striparnice”. Dakle, u striparnicu je ušla Nišlijka koja je potpisala američku svesku stripa. Ovaj intervju je, zapravo, nastao u razgovoru prilikom tog susreta.

Pre tvog "američkog" uspeha malo strip fanova u Srbiji, pa i u Nišu, znalo je za tvoje bavljenje stripom. Bar se meni tako čini. Više si bila aktivna na društvenim mrežama, nego na srpskim festivalima stripa.

Pa za to ima par razloga, pretpostavljam. Možda zbog toga što sam imala utisak (verovatno neopravdano) da su strip krugovi ovde najpre neki vid druženja, a socijalni život mi baš nije jača strana, ali to je za crtače valjda normalno, zar ne? A i na internetu važim za stidljivije, rekla bih. Tek kada sam dobila odštampan primerak stripa The Pros u ruke, javila mi se potreba da to podelim i sa ljudima ovde. I priznajem da me je ta želja iznenadila, bar koliko je i druge iznenadilo to da ja radim i živim ovde.

Kako su izgledali tvoji počeci bavljenja stripom?

Svako ko crta reći će ti isto, da crta od kad zna za sebe, to je istina i u mom slučaju. A ako misliš na profesionalno bavljenje stripom, to je počelo ne baš sasvim namerno. Počela sam od nekih sasvim ličnih izraza, kao onih koje svi imamo po fiokama, nešto što uradiš samo za sebe. A kada vidiš da se ljudima dopada, to te motiviše da radiš još više, da probaš nove stvari, da sarađuješ. Zapravo, i ne znam da tačno odredim koji je to momenat kada se to prelomilo od hobija u profesiju. U stvari znam, to je bio momenat kada me je moj prijatelj Dragan Stojmenović zamolio da ilustrujem Džojsovig Uliksa za Narodnu biblioteku u Boru, jedno divno i opskurno izdanje, mislim da sam se tu “upecala”. A zašto je baš mene izabrao za to, imao je slepo poverenje. U svakom slučaju, hvala mu.

Imaš solidan broj stripova objavljenih u inostranim antologijama. Koji od njih bi izdvojila kao posebno drag i zbog čega? Koju adresu bi preporučila mladim autorima za slanje radova?

Objavljivanje u antologijama je najbolji put da se stekne iskustvo i neka reputacija, a i zabavno je, možes da eksperimentišeš na tih malo strana, često otkriješ nešto novo kod sebe. Mislim da je Edith and The Murder bot u Amazing Forest #9 najbolji do sada. Iskreno, nemam pojma kako konkursi za mlade autore funkcionišu i nemam tu ništa pametno da kažem. Moje iskustvo je, pošto sam rano ukapirala da sam loš scenarista i da, ako se i najviše potrudim, to može da ispadne samo prosečno, da je dobro mesto za nalaženje saradnika. Digital Webbing, na primer. Mladi autori ne treba da budu gadljivi na besplatan rad u početku (pravljenje strana za pitch, od čega najčešće ne ispadne ništa), pošto je to jedini način da se uči u ovom poslu.

Kako je došlo do saradnje sa američkim izdavačem za kog si potpisala četvorodelni serijal The Pros?

Pa, eto, baš na Digital Webbingu smo se našli, moj scenarista-izdavač, Steve Stormoen i ja. I nije da smo mi nešto potpisivali, mi smo doduše hteli u početku, sećam se, ali smo zaboravili jednom kada smo počeli da radimo, hehe. Steve je tražio crtača i odabrao me gotovo odmah. Dopao mu se stil, a i došlo je do “klika” po pitanju ideologije, pošto ovaj strip, iako deluje šareno i lagano, ima neku ideološku težinu.

Koliko je zapravo teško, ili možda lako, da strip crtač danas bude zapažen od strane nekog iole ozbiljnog izdavača?

To zavisi od toga šta se smatra ozbiljnijim izdavačem. Današnja strip produkcija je ogromna, ali je i interesovanje u skladu sa tim, bar se meni tako čini. Generalno sam optimista i mislim da se dobar rad vidi i ceni i da nije sve tako zatvoreno u nekom uskom krugu, kao što se možda čini. Crtač može da gradi publiku danas i bez posredovanja izdavača, što je neizmerna prednost u odnosu na prošlo vreme.

Da li se tvoje aspiracije kao crtača kreću ka američkoj mejnstrim sceni?

Svesno ne, niti mislim da moj stil pogoduje toj sceni. Sticajem okolnosti, Amerikanci se pokazuju kao mnogo više zainteresovani, i kao publika i kao saradnici za strip, što me definitivno usmerava ka tom delu sveta, tako da je ta moja veza nastala iz potrebe, ne iz nekog originalnog afiniteta prema američkom stripu.

Na čemu radiš ovih dana?

Na Pros i samo na Pros. Broj dva je kompletiran i odmah krećemo na tri. Mada me već dugo čeka završavanje Empire of Blood, jednog veoma neobičnog stripa sa kojim ne znamo šta da radimo, 34 strane neverovatno gustog mastila koje treba očistiti i staviti lettering legendarnog Gaspar Saladina.

Neki strip serijal na kojem bi se rado oprobala?

Judge Dredd. Ah, to bi bio divan strip.

Kako vidiš srpsku strip scenu? Ima li nade da strip autori ponovo postanu deo srpske pop kulture radeći za domaće izdavače?

To bi bilo lepo, ali bojim se da je taj dan daleko. Ja se divim svakom naporu da se svetska strip scena približi i bude dostupna ljudima ovde, a ako postanemo zaista deo sveta kao strip publika, možda će se nešto slično i dogoditi. Strip nije samo produkcija, strip je posebna kultura, a mislim da mi ovde imamo, ili smo bar nekad imali, dobre osnove za njen razvoj.

Add comment


Security code
Refresh