Menu

logo

Staklena masonerija

Branislav Janković: VETROVI ZLA

Piše: Velibor Petković

branislav jankovicVetrovi zla duvaju ovim romanom, a takođe i svetom koji pisac prikazuje i u kome i sam živi. Ne prestaju ni kad se korice knjige zatvore, jer zlo je metafizičko, a ne banalno, kao što je mislila jedna pametna Jevrejka. Ništa tu nije banalno, osim možda ljubavi. Poput one koju je studentkinja Hana Arent gajila prema profesoru, sklonom da u hitlerovskim brkovima vidi idealno ustrojstvo sveta. "Hronike Jevrema Utvića, raspopa i istražitelja" zahtevaju objektivniji pristup od Hajdegerovog divljenja Hitleru.

Roman počinje ubistvom Miloša Obrenovića. Ne u pojam, već sekirom u glavu. Uzalud učiteljica života, gospođa Istorija, vrišti da su činjenice drugačije. Svetom književnosti gospodari autor i u njegovom delu on se slobodno igra demijurga. Za njim će poći oduševljene pristalice teorije da je zvanična istorija najveća krivotvorina, ali i oni drugi, zainteresovani da pročitaju koliko je pisac u stanju da bezočno laže. Niko neće biti razočaran, jer će putovati u društvu raspopa Jevrema Utvića, srpske verzije Šerloka Holmsa koji umesto kariranog odela i dalje nosi mantiju koju odbija da skine. Osim kad mu se dogodi susret s nekom privlačnom ženom, a često mu se baš to događa. Tako je on neka vrsta Raspućina na detektivskom zadatku. Ali bez doktora Votsona se ne ide ni u kakav zmijarnik, te i Utvić jaše konja u društvu jednookog Jusufa, čije prezime je neizbrisivi žig slovenskog porekla: Bulatović, od bulat, kratak mač, ako je verovati Puškinu.

Triling upotpunjava Trifun Stojković, šef tajne policije, koji i angažuje Jevrema Utvića da otkrije ubicu knjaza Miloša. Među njima je mnogo nerazrešenih računa, ali oni nisu pilići upetljani u kučinu istorije, već serijske ubice u službi države, dakle – ne samo srpska tradicija, već civilizacijsko dostignuće Morisovog "golog majmuna".

Istražiteljske radnje koje preduzima Jevrem Utvić 1860. godine, odmah po ubistvu Miloša Obrenovića koje je zataškano i proglašeno prirodnom smrću, prate i paranormalne sposobnosti raspopa da opšti sa duhovima. Taj strašni dar dobio je zbog majčinog greha, ali Mirjam s tim nema veze. Iako je ovo i ljubavni roman, što "zadovoljstvo u tekstu" čini potpunijim. Sledeći delo alfa mužjaka Miloša Obrenovića, ni njegov naslednik knjaz Mihailo, a ni Jevrem i Trifun kao antipodi, nimalo ne zaostaju. Oni imaju brojne seksualne afere u vreme kad se u zatucanoj, poluturskoj Srbiji za tu reč nije ni znalo. Ili možda jeste, jer Sarajlija Jusuf nekim čudom govori engleski, a sex kao oznaka pola spada u lakše reči tog močvarnog jezika.

Tizer na koricama, citiran u svim našim novinama koje još imaju barem rubričicu za kulturu, počinje rečenicom:
"U vrelini topčiderske noći neko je svirepo presudio Milošu Obrenoviću, knezu srpskom i oslobodiocu."
Ovo je dragocena rečenica jer iz nje saznajemo da je kraj septembra sredinom XIX veka bio topao poput današnjeg, što obara teoriju o globalnom zagrevanju.

Ljubavnu okosnicu romana čini ljubav knjeginje Savke iz porodice Obrenovića i Jevrema Utvića, srećna dok je u tajnosti trajala, a zatim kobna, najpre po njenog muža Jovana Nikolića koji se udavio pokušavajući da prepliva Dunav, kako su izvestile "Novine serbske", a zatim i po same ljubavnike. Ima tu još lepotica, poput Anke Konstantinović i Dunje fon Mahaček, ali i groznih Turaka, tek da se održi ravnoteža. Mada u grozotama Srbi često nadmaše svoje učitelje, ali su se barem u svom evropejstvu odrekli nabijanja na kolac, pa češće koriste noževe, sablje i sekire, čak i slikarske kistove, tek da preko ove ruske reči održe vezu i sa pravoslavnom Majčicom.

Jedan od načina da se pristupi ovom delu je da zanemarite piščeve sugestije i istražujete na svoju ruku: ko je ubica i zašto? Zbog čega se tragovi zameću novim pokušajima i uspelim zločinima? Ako je zadatak pretežak, evo pomoći prijatelja: ubistvo Miloša Obrenovića nisu naručili Karađorđevići, već je to deo plemenite namere da se Srbija približi Evropi. Pronađite bar jednog masona u knjizi, stavite ga pod lupu pre nego što bilo šta lupite i pod uveličavajućim staklom ugledaćete... sebe, mene, nas ili nekog zanimljivijeg.

Jasno je da od duhova i vampira ima i gorih stvorenja, kao i da zlo ne dolazi samo od ludila, već mnogo više od Ljudila. A vetrovi zla duvaju i kad zao čovek otvori usta. Da li je ovo preporuka za čitanje? Ma ne, ja to govorim kao Anka Konstantinović, junakinja koja bi bila slavljena da se rodila u naše vreme, a ovako su joj se divili i mrzeli je: "Tek onako, iz zabave."

Add comment


Security code
Refresh