Menu

logo

Svet ima pravo na nadu

Mario Vargas Ljosa u Srbiji

Piše: Dejan Stojiljković

mario vargasMario Vargas Ljosa rodio se u Arekipi, u Peruu 1936. godine. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i objavljena zbirka priča Šefovi, koja je dobila nagradu "Leopoldo Alas", postao je poznat posle objavljivanja romana Grad i psi, za koji je dobio Nagradu Kratke biblioteke kuće Seix Barral 1962. i Nagradu kritike 1963. godine. Njegov drugi roman Zelena kuća, objavljen 1965, dobio je Nagradu kritike i Međunarodnu nagradu Romulo Galjegos. Potom je objavio dramska dela (Gospođica iz Takne, Kati i nilski konj, La Čunga, Ludak sa balkona i Lepe oči, ružne slike), studije i eseje (kao Neprekidna orgija, Istina o lažama i Izazov nemogućeg), sećanja (Riba u vodi), priče (Štenad) i, pre svega, romane: Razgovor u katedrali, Pantaleon i posetiteljke, Tetka Hulija i piskaralo, Rat za smak sveta, Povest o Majti, Ko je ubio Palomina Molera?, Pripovedač, Pohvala pomajci, Lituma u Andima, Jarčeva fešta i Raj na drugom ćošku. Dobio je najvažnije književne nagrade, od već spomenutih do nagrade Servantes, nagrade Princa Asturije, PEN/Nabokov i Grinzane Cavour. 2010. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost.

Srbija i Crna Gora su nedavno imale tu privilegiju da ih poseti jedan od živih klasika svetske književnosti Mario Vargas Ljosa čija dela, nakon dobijanja Nobelove nagrade, beleže neverovatnu popularnost kod domaćih čitalaca, iako se ne može reći da nisu bila popularna i ranije. Pisac je u Srbiju stigao na poziv svog izdavača Lagune, prvo u Novi Sad, gde je imao književno veče na sceni "Jovan Đorđević" Srpskog narodnog pozorišta. Zatim je u Beogradu potpisivao knjige u knjižari Delfi SKC gde su čitaoci stajali u redu koji se protezao od Resavske do Nemanjine, čekajući na potpis i posvetu, a specijalno za ovu priliku prvi put na srpskom je objavljena i njegova memoarska knjiga "Riba u vodi" koja govori o jednoj izuzetnoj karijeri, kako književnoj, tako i političkoj.

"Voleo bih da upoznam čitaoce u Beogradu i Srbiji.", rekao je Vargas Ljosa u prvom intervjuu datom nekom srpskom mediju. "Nadam se da će biti onih koji će tražiti moj autogram i posebno se nadam da će biti mladih ljudi među njima, jer verujem da mladi čitaoci vraćaju mladost jednom piscu."

A sam pisac zaista odaje utisak mladića, što je potvrdio i u razgovoru sa svojim kolegama po peru - srpskim piscima u prostorijama "Lagune". Gospodstven, smiren i učtiv, Vargas Ljosa je na tečnom engleskom odgovarao na pitanja vezana kako za književnost tako i za globalnu politiku, sa naročitim osvrtom na aktuelna dešavanja. Zanimljiv je njegov odgovor da uprkos svemu, naročito političkim porazima koje je doživeo u rodnoj zemlji, ne gubi optimizam i da "svet ima pravo na nadu" jer je civilizacija napredovala i vremenom došla do oruđa kojima može da se bori kako protiv gladi i kriminala, tako i protiv socijalne nepravde i komunizma. U osvrtu na svoj politički angažman, u koji ulazi i kandidatura za predsednika Perua, izražava određenu dozu pesimizma, uz napomenu da "umetnici i nisu baš neki političari". S tim u vezi, vredi se podsetiti njegovih reči na predavanju u Prinstonu, neposredno pred dobijanje Nobelove nagrade:

mario vargas2"Mislim da je to bio moj totalni poraz, zbog toga što je obezvredilo sve što sam učinio i što sam želeo da učinim za Peru. Svojim nasilnim činom, Fuhimori, koji je postavio senatore i poslanike na tako neobjektivan način, kao što je bilo i njegovo ustoličenje, napravio je još jednu maskaradu sličnu melodramama kabukija gde glavni lik ostaje neuništiv, i uveo autoritativni režim koji je uvek bio razlog za nazadovanje naše zemlje i varvarstvo. Svojim programom sam želeo da ukinem inflaciju, saniram javne finansije i otvorim put peruanskoj ekonomiji ka svetu, ne diskriminišući društvo, uklonivši sistem davanja privilegija: učiniti ono što je Hajek nazvao ’neraskidivo civilizacijsko trojstvo – legalitet, sloboda i svojina’. Privatizacija je trebalo da bude oblik kreiranja mase novih akcionara, a kapitalizam da nađe izvorište u narodnim slojevima, stvarajući tržište i trgovinski sistem otvoren za milione onih koje je ekonomska situacija do tada diskriminisala i isključivala iz političkog života. Zato tvrdim da je razlika između moje kandidature i Fuhimorijine upravo u suprotstavljanju demokratije i diktature u načinu vođenja ekonomske politike kao i konzervativne i liberalne politike. Kada je o meni reč, rešio sam 13. jula da se više ne bavim politikom profesionalno, kao između 1987–1990, i uzdržavam se od kritikovanja drugih političara. Izuzetak sam načinio samo kratkim izlaganjem avgusta 1991. kako bih podržao Luća Bustamentea. Međutim, 5. jula sam ipak kritikovao u člancima i intervjuima ’tragediju’ koja je zadesila Peru: povratak ’ere moćnika’, nepostojanje kažnjavanja ljudi koji svoj legitimitet duguju vojnoj moći. Zbog toga sam zahtevao od međunarodnih organizacija da pomognu peruanskim demokratama i obeshrabre potencijalne diktatore iz drugih hispanoameričkih zemalja da slede primer Fuhimorija (što se primećivalo u Venecueli), što su neki protumačili izdajom. Za kraj napominjem da ipak nisam optimista. Od 5. aprila 1992. u Peruu vlada stanje konfuzije i primetnih paradoksa. Najvažnije što želim da vam kažem je, da mi više ništa od toga ne ometa miran san. Budući da više nisam popularan, mogao sam da usmerim svoju energiju na pisanje, što, kucnuvši u drvo, em pruža više zadovoljstva, em sam tome vičniji."

U posebnom osvrtu vezanom za pitanje o tome koliko poznaje srpsku književnost, veliki pisac je napomenuo da je pročitao sve od Danila Kiša i da namerava da ponovo pročita "Na Drini ćuprija" od Ive Andrića. Izrazio je interesovanje za situaciju na srpskoj književnoj sceni a naročito ga je zanimalo kakav je odnos između pisaca bivše Jugoslavije, da li postoji komunikacija i saradanja. U tom kontekstu, veoma su interesantne njegove reči upućene predsedniku Nikoliću, prilikom prijema:

"Jugoslavija je bila veoma prisutna i poznata u Peruu i na neki način bila uzor."

Razgovor sa srpskim piscima je otišao i na neke druge teme, tako da je Nobelovac na pitanje Ljubivoja Ršumovića vezano za dečju književnost rekao da je to, po njemu, možda najteža disciplina u čitavoj književnost i da treba mnogo veštine, truda i talenta da se piše za decu, zbog čega on to nikad nije pokušao. A veoma zanimljiv je i njegov stav o legalizaciji narkotika, on, naime smatra da ne treba legalizovati samo marihuanu, već i sve postojeće droge, teške i lake, jer bi se tako ta pošast stavila pod kontrolu države a narko karteli bi bili uništeni. Međutim, ipak nije veliki optimista u pogledu te teme, naročito kada je Latinska Amerika u pitanju, gde su narko karteli "države u malom" i veoma bitan oslonac ekonomije, pogotovo u Meksiku.

Nakon razgovora sa piscima, Vargas Ljosa je izrazio želju da obiđe Muzej Ive Andrića i Muzej istorije Jugoslavije. Naročiti utisak na njega ostavila je izložba "Figure sećanja" kojom se obeležava 35 godina od smrti Josipa Broza Tita i 70 godina od prvog štafetnog trčanja.

"Izuzetno mi je drago što sam imao priliku da saznam nešto više o istoriji Srbije iz Titovog perioda i uvidim koliki je značaj imao za vaš narod", rekao je tom prilikom.

Poseta velikog pisca Srbiji svakako je bila jedan od kulturnih događaja godine i posvedočila da čitalačka publika u nas ipak ne preferira isključivo laku literaturu i tzv. "knjige za plažu". A svakako je potvrdu dobila teza o tome kako domaća publika, već decenijama unazad, gaji posebnu naklonost prema latinoameričkim piscima i latinoameričkoj literaturi.

Obraćajući se svojim čitaocima na kraju potpisivanja, Mario Bargas Ljosa je obećao da će ponovo doći.

Čekamo.

Add comment


Security code
Refresh