Menu

logo

Nesputana sreća umjetnosti življenja

Intervju: Dr Nele Karajlić

S umjetnikom razgovarali Aleksandra Gojković i Velibor Petković

Nele1Za njegovo predstavljanje upotrebićemo omiljenu frazu iz „Top liste nadrealista“, koja se raširila i „primila“ kod mnogih priučenih voditelja širom bivše Jugoslavije, kojima ironija nije jača strana: - Evo čovjeka koga ne treba posebno predstavljati, Nenad Janković, alijas dr Nele Karajlić! Povod za razgovor s njim nije nam ni potreban, ali kad se već stvorio, a to je roman-prvenac „Fajront u Sarajevu“, iskoristićemo ga za početak priče koja će nas možda odvesti u neznane dubine instant prosvjetljenja.
I dok se jedan od dvoje autora ovog razgovora s Neletom, gura s ostalom rajom za potpis i zajedničku fotografiju, ona pametnija već sipa pitanja iz rukava i lako poentira:

Ko je sve deo velike čitalačke publike vaše autobiografske knjige?

Publika je rastegljiva, od publike iz osamdesetih godina do ovih, uslovno rečeno, klinaca koji su znatiželjni, koji na prelasku iz detinjstva u mladost žele da upoznaju istoriju rok muzike u kojoj oni danas uživaju. Publika nije od 7 do 77, ali jeste od 17 do 77.

Da li vam je bilo teško da kažete „ne“ muzici, iako je to, kako objašnjavate u knjizi, bilo iznuđeno?

To nije došlo kao rezultat mog racionalnog razmišljanja, nego kao rezultat jednog žestokog srčanog udara koji je jednostavno stavio tačku na određenu fazu života i ja sam se morao, što se kaže, prebaciti u druge branše. I nije mi loše.

U kom trenutku ti je palo na pamet da to pretvoriš u roman? Da napišeš knjigu o tome što je zapravo povod da se sagleda prošlost kao uzrok ove naše sadašnjosti?

Pa u momentu kad sam shvatio da mi je infarkt potpuno promijenio život. Da je ruiniro sve ono što sam ja dotad napravio. Kao kad igrate one dječje igre, u kojima se bacaju one kockice pa dolazite do nekih polja, koja vas bacaju naprijed ili nazad na putu do željenog cilja, taj infarkt je bio posljednja kockica pred ciljem koja me je vratila na početak. I onda sam ja, kao čovjek koji je navikao da pada, i da tresne sa sto metara na zemlju, shvatio kao i uvijek u svom životu da hendikep treba da pretvorim u svoju prednost. I kad sam krenuo da pišem knjigu koja nije imala veze s infarktom, shvatio sam da ona treba da bude napisana tako da ne bude suhopar o pričanje činjenica šta se događalo u kojem periodu i ko je bio glavni učesnik u tim događajima, već da bude vezana za jednu određenu dramaturgiju koja je u konekciji sa mnom. I ta dramaturgija bi trebalo da mojoj ispovijesti da određenu dramu. Nisam znao koju dramaturgiju da nađem, šta je to što bi trebalo da dâ posebnu dinamiku mojoj ispovijesti, i onda sam se sjetio da sam godinu-dvije prije toga imao infarkt. Iskoristio sam taj moj hendikep i od njega sam napravio prednost. I to je ono što bi mi Srbi trebalo stalno da radimo. Ono što nam je negativna osobina, od toga treba da napravimo da bude pozitivna.

U tvom romanu anđeo smrti, arhanđel Azrael sedi pored gospođe Sudbine i tu kao da prepoznajemo neke uticaje Mihaila Bulgakova i njegovog romana „Majstor i Margarita“. Ili možda grešimo?

Kad bih ja reko da nisam pročito tu knjigu, ti meni ne bi vjerovo! Ali to nema veze, to su neki stari fazoni, što se kaže. Da uzmeš neke iracionalne ličnosti i da od njih praviš određenu priču. Ja nisam nikad pročito „Majstora i Margaritu“, ali zaista to iskreno kažem jer meni rijetko ko vjeruje u to, pošto je to genijalna knjiga, ja to znam. A pročito sam mnogo knjiga, između ostalog i vrlo glupih. Dakle, neko ko je pročito sto pedeset, dvjesta, trista glupih, mora da je pročito i pametnog Bulgakova. Ali nisam! Hoću da kažem da mi to nije bio uzor, nego sam jednostavno naišo na tu ideju, na sličan način na koji i Bulgakov. S tim što sam ja to upotrijebio kao štap, kao pomoćno sredstvo kojim bih ispričo osnovnu priču. Bulgakov je to, vjerovatno, iskoristio mnogo pametnije.

Siguran sam da ćeš ti pročitati „Majstora i Margaritu“ i uveriti se da jeste drugačije, ali svaki način je pametan, i njegov i tvoj. Ali ono što je takođe interesantno jeste da u tvom romanu „Fajront u Sarajevu“ ličnosti koristiš kao likove: to su prava imena i prezimena stvarnih ljudi. Tu se preslušava album „Azre“, trostruki „Ravno do dna“, sa najboljim prijateljem za koga se posle ispostavi da nije baš tako dobar kao što se čini. Uvek se u ovakvoj literarnoj obradi stvarnosti javlja problem kako će ti ljudi reagovati na svoje književno pojavljivanje: šta su rekli ovi iz tvog romana?

Znaš kako, u konkretnom slučaju sa mojim drugom s kojim sam preslušavao „Ravno do dna“, to nije neko veliko razočarenje. To je put koji smo on i ja slijedili, a onda se razišli. Nije to prvi put ni u životu, ni u istoriji, ni u književnosti da se takva dva bliska čovjeka raziđu. To nije nenormalno, nije čak ni da ti napišeš neku knjigu ili priču o nekome, pa da se taj naljuti. Ja ne vidim ništa sporno u tome što sam koristio prava imena i pravio od njih realne likove. Nije moj cilj bio da ih anatemišem. Mi živimo u paralelnom sistemu vrijednosti: ono što je njima dobro, meni nije. A ono što je meni dobro, to oni ne podnose. Tako da s tim treba da naučimo da živimo.

Vaš kratak boravak u Sarajevu u februaru ove godine izazvao je velike reakcije, a neki su ga shvatili kao provokaciju. A u stvari...?

Radilo se o jednoj zajebanciji, na kraju to uvijek tako počne. Ja sam bio nagovoren od strane mojih prijatelja da se sa Jahorine, to je nekih 30 kilometara udaljeno, spustim dole u grad u jedan restoran koji važi za najzanimljiviji na Balkanu. Oni su me uvjeravali da mene neće niko tamo prepoznati. Tvrdeći mi da je već prošlo toliko vremena da nema šanse da se neko, naročito od mlađe raje, sjeća mog lica. Grdno su se prevarili. Prvi čovjek koji me je prepoznao, i koji je ujedno bio i prvi čovjek koji me je vidio, otrčao je odmah do tih nekih prvih portala i stavio to, i poslije je reakcija bila kao u nekoj ludnici.

Da li ste očekivali toliku količinu zlonamernih komentara?

Ne, nisam očekivao. Ja sam znao da postoje neke zlonamjerne stvari tamo, i na kraju krajeva, ja sam od te mržnje i pobjegao, ali nisam očekivao da moje ime još uvijek mnogo znači tamo. Izgleda da je moj drug, koji ima jednu ozbiljnu teoriju o zameni identiteta između mene i mog grada, bio u pravu, jer moje postojanje njih podsjeća na činjenicu da oni nemaju identitet, odnosno da je taj identitet otišao. I dokle god se ja budem vrzmao u blizini, oni će sa najvećom mržnjom da me gone od sebe. Tek kad ja nestanem na neki način, oni će sa olakšanjem živeti u svojoj iluziji.

Za kraj, rekli su mi poznavaoci da te to obavezno pitam: govorio si da su Niš i Sarajevo specifični jer u njima žive Nišlije i Sarajlije, a u drugim gradovima nema tih „lija“, nego su nastavci drugačiji.

To su određene sredine koje imaju svoju unutrašnju koncepciju i energiju. Ali to je velika priča, dovoljno je za ovaj put da ti kažem: vjeruj mi da sam u pravu!
(Iz ovog poučnog intervjua koji bi trebalo izučavati na fakultetima novinarstva, vidi se i da se pravi profesionalac obraća sagovorniku „na vi“, a priučeni tupan „na ti“. Savet mladim novinarima je da budu profesionalni u svom poslu. Post skritum „pravog novinara“: nema pravog profesionalca bez smisla za humor i velike radoznalosti, a to nema veze sa persiranjem! Ako uložite napor da još jednom bacite pogled na tekst videćete da je „neozbiljni lik“ ovoga puta bio mnogo spremniji za razgovor!)

SA PREDAVANJA NELETA KARAJLIĆA NA FILOZOFSKOM FAKULTETU

Čaplin je imao trideset dana, a mi samo jedan

Nele2Doktor Nele Karajlić je otvorio „Svetosavski sajam knjiga“ u Nišu, promovisao roman „Fajront u Sarajevu“ u Paviljonu u Tvrđavi, a dan kasnije bio gost studenata Filozofskog fakulteta, gde mu je književnik Vule Žurić bio neka vrsta katalizatora za bolju komunikaciju s ljudstvom koje je prepunilo amfiteatar. Evo izvoda iz te nezaboravne priče, podstaknute pitanjima pisca Žurića:

Šta se to događa na vašim koncertima, što čini da se publika i muzičari poistovećuju, vođeni dr Karajlićem?

Moj krajnji cilj bio je da na sceni doživim nirvanu. Imamo jedan proces u kome mi sa bine prebacujemo vama energiju kroz neke note, kroz svirku. Vi treba da uživate isto kao i mi, i samim tim nam vraćate tu energiju i ona počinje da kruži između vas i nas, sigurno za to postoji neka jednačina. I u datom momentu neko od vas ili nas doživljava tu eksploziju radosti kao proviđenje koje sam ja često znao da proživim. To je neka nesputana sreća, tako ćemo je nazvati. Nekad se to dogodi, nekad ne, ali svaki put je manje-više isti. Ono što je iscrpljujuće jeste kako doći do osnovnih uslova da to krene. Mi moramo biti čisti i goli pred vama, u emotivnom i intelektualnom smislu, što je skoro nemoguće. Jer mi smo putovali cijeli dan, sletio avion, ali nije na vrijeme ili su koferi izgubljeni. Hotel nije dobar, krov prokišnjava, pa onda dođe ovaj i kaže „hajmo na tonsku probu“, a mi gladni. Znači, nemoguće je postići savršene uslove. Do njih stižemo tek kad počne koncert i okupi nas polako oko zajedničke ideje, kako da se uzdignemo. Ako ste ikada gledali derviški ritual Bašeskija, oni imaju dječaka u sredini, koji im je medij, i koji se vrti ukrug, a oni oko njega, izgovarajući određene glasove „hue, hue, on, on, on“... Oni izlaze duhom iz tijela, sjedinjujući se sa onim gore, nečim što je sve zajedničko i sva ta istočnjačka filozofija, a čak i hrišćanstvo, imaju u svojim rukavcima takve primjere, mistične pokušaje sjedinjenja ovih dole sa onim gore. Nešto takvo, slično događa se na našim koncertima, ali za razliku od derviša, vi ne morate od prve godine živjeti takvim načinom života, nego možete da živite kako god hoćete i jedete hranu koju želite, ali morate da u sebi imate ljubav prema muzici i onima koji je sviraju, da biste imali kapacitete za radost i mogli da osjetite tu nesputanu sreću.

Kako nastaje taj tvoj humor, kako možeš da znaš da će ljudi da se smeju?

Najvažnije za komičara je da nađe oružje u kome je on najjači. Ako postane svjestan ili nesvjestan – kao što smo mi bili, ali nas je srce vuklo, onda mu je sve lakše. Najveći komičar svih vremena je Čarli Čaplin. On je imao onaj jedan skeč s onim merdevinama i debelim policajcem koji treba da ga uhapsi. On se uvijek tako okrene da merdevinama opali policajca po glavi. Onda ovaj padne i pođe da se digne, a Čarli Čaplin čuje da je neko pao, pa se okrene i opet ga udari po glavi s druge strane. Pa se vrati nazad i ponovo isto, da bi na kraju bacio merdevine i pobjegao. A one padnu tako da Čaplin kao skitnica pobjegne na jednu stranu, a policajac potrči na drugu. E, to se snimalo trideset dana, svaki dan, dok nisu smislili kako da to naprave. Danas se svaki sekund mjeri dolarima, ne bi producenti to dozvolili. Sjećam se kako smo mi padali na tim našim slepsticima, nismo znali kako da nešto izvedemo, neku situaciju učinimo smiješnom.U „Složnoj braći“ je bio jedan takav pokušaj da kad onaj parkira kamion, ovaj drugi njemu kaže: „Ja ću zviznut, a ti kad čuješ moj zvižduk, ti stani!“ A sa strane jedan vježba karate i na zadnji potez on zvizne, tako da to čuje ovaj u kamionu i stane. Umjesto na zvižduk Čorbe. Ali to nismo uspjeli snimit, jer smo imali samo jedan dan, a ne trideset kao Čaplin.

Govorio si i o uticaju Domanovića?

Mi smo u „Nadrealistima“ išli na taj naš šarm i zaumne priče koje su se kasnije obistinile. Ja sam to naučio od Domanovića. On je taj čarobnjak srpske književnosti koji je znao za nadrealne stvari. Za razliku od Nušića koji je genijalan humorista i poznavalac mentaliteta, Domanović je bio nadrealan. On je Kraljevića Marka doveo po drugi put među Srbe, on je odlučio da čovjek koji je slijep bude vođa. On je izmislio čitavu jednu zemlju koja se zvala Stradija. I sjećam se, kad sam ja puno čitao, kao i čitava generacija jer nam je to bilo važno za komunikaciju, onaj ko je puno čitao imao je viši rang u društvu i ljepšu djevojku. Znam da je to danas teško zamisliti, ove naše popularne face koje čitaju. Ugušili su nas TV programi, svojom pink-estetikom. I u tom čitanju, kad si kao leptirić, jedan duh koji se oblikuje, korak ga može prebaciti od umjetnika do kriminalca i obrnuto, ja sam od Seje Saksona dobio knjigu Domanovića na čitanje. Moja prva reakcija bila je: „Šta mi, ba, ovog seljaka daješ?“ Jer, čitao sam Hakslija, Orvela, a on mi daje Domanovića. Ali kad sam pročitao, shvatio sam koliko je to veliki pisac. Mi smo u drugom serijalu radili takve stvari, kao nadrealnu televiziju. To je uvijek bila numera „S one strane uma“ u kojoj spin-doktor izmišlja stvari koje se kasnije i događaju.

Da li stvarno pišeš i o Kosovu?

Priča je o tome šta se moglo dogoditi da je Miloš Obilić shvatio da je besmisleno ubijati Murata. On je tu, u stvari, tu noć popizdio jer ga je car Lazar prozvao da je niko i ništa, pijanica i kukavica. Nije mogao da spava, smišljajući šta će ujutru da uradi. Shvatio je da treba da ubije Murata, ali i da je to besmisleno, jer će ih Turci zgromit. I pritom i Murat čeka u nadi da nisu valjda Srbi ludi da ratuju, kad sam ja krenuo na Pariz.Valjda će se nać neko pametan među Srbima da dođe na pregovore. Miloš Obilić ulazi kod njega u šator, oni su potpisali Kosovski dogovor 1389. godine i sve se sredilo bez borbe. Onda idemo u 2015. godinu u Njujork. Pratimo buđenje profesora Omera Al Asraba ebu Rabije koji svojim studentima priča o čuvenom Kosovskom dogovoru. I mi kroz njegovo predavanje saznajemo da su Srbi napravili dobar dil sa Turcima, da im se dalo najmanje sedamdeset godina potpune autonomije, ali da su polako morali prelazit na islam, ali ne nožem, nego dogovorom, integracijom. Da su došli još istog ljeta do Pariza, da je Notr Dam dobio dva minareta umjesto zvonika, da su prešli u Ameriku i da taj profesor i američki predsjednik zajedno idu na džumu, molitvu petkom u džamiji. I sjećaju se Kosovskog dogovora. Ali u toku predavanja Omera al Asraba ebu Rabije jedan dječak shvati šta je uradio, vrati se nekoliko vijekova unazad i zabije nož u stomak Muratu. Zajeban ovaj Karajlić, je l’ da?

Šta to jednu priču pretvori u umjetnost, a drugu ne? Šta je tu važno, priča ili pripovjedač?

Snaga umjetnosti je što to izgleda bolje kad se napiše, nego kad se ispriča. Jer svaka umjetnost pada na tome kako se to izvede i na koji način će to da se napiše. Imam ja super priču, kaže neko. Koju?, pita drugi. Ma eto, ima neki student, nema banke, hrani ga majka, šalje mu neku paru, on zalaže stvari kod neke babe, a baba mu razvaljuje zatezne kamate gore nego ove banke danas, i to u francima. On ne zna šta da radi, jedno jutro mu dođe i „tras“ babu po glavi. E, sad kad se to ispriča, ništa posebno, ali kad majstor to napiše, onda je to „Zločin i kazna“. Neću vas ja mojom pričom namamit da ostanete uz knjigu ako to ovako napišem kao što sam ispričo: ja moram da znam da pišem. Da bih znao da pišem, moram da znam kako da to stilski uradim, moram da imam osjećaj za ritam, za melodiju, za narativnost, kad rečenicu treba prekinuti, kad da posle jedne duge rečenice idu tri kratke. A šta je tek roman sa hiljade malih kompozicija, a unutar njih pisac stavlja svoju ideju, gledanje na svijet, religiozne nazore, priču o mjestu u kome se sve to događa, analizu grada i ljudi, i da se sve to splete u jedno veliko djelo. E, to je Viktor Igo i „Jadnici“. Ja u ovom trenu to ne mogu da dosegnem, ali nemam namjeru ni da popustim.

Add comment


Security code
Refresh